Државна комисија - Дража је вероватно сахрањен на Ади

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Ljudi koji izdali svoj narod ,svoju državu,svoju tradiciju i sopstvenost za račun komunističke internacionale i svetske revolucije,ljudi koji su toliko zla naneli Rusiji i Srbiji i upropastili ih za gotovo jedan vek,ljudi koji su ubijali,hapsili i progonili svoje neistomišljenike,ali i njihove porodice,ali i ljudi koji ih danas podržavaju NISU KVALIFIKOVANI ,NI DOSTOJNI DA GOVORE O ONIMA KOJI SU IM SE SUPROTSTAVLJALI.To je ponovno ubijanje.
Učinili ste sve da uništite i oblatite sećanje srpskog naroda.Kod mnogih ste uspeli i takvi su i danas mrzitelji svega srskog,ali niste kod svih.Eto,probali ste i nije vam uspelo,kao i sve ostalo što ste ste probali.
 
Ljudi koji izdali svoj narod ,svoju državu,svoju tradiciju i sopstvenost za račun komunističke internacionale i svetske revolucije,ljudi koji su toliko zla naneli Rusiji i Srbiji i upropastili ih za gotovo jedan vek,ljudi koji su ubijali,hapsili i progonili svoje neistomišljenike,ali i njihove porodice,ali i ljudi koji ih danas podržavaju NISU KVALIFIKOVANI ,NI DOSTOJNI DA GOVORE O ONIMA KOJI SU IM SE SUPROTSTAVLJALI.To je ponovno ubijanje.
Učinili ste sve da uništite i oblatite sećanje srpskog naroda.Kod mnogih ste uspeli i takvi su i danas mrzitelji svega srskog,ali niste kod svih.Eto,probali ste i nije vam uspelo,kao i sve ostalo što ste ste probali.

Au, bre, ajde malo lakse.
Kao prvo, Rusiji (ili SSSR-u) i Srbiji su najvise zla doneli Romanovi, odnosno Karadjordjevici, svojom politikom izrabljivanja radnicke klase (ruske spahije, kao i nasi profiteri, uglavnom ratni posle I sv. rata).
Kao drugo, nisu to nikakva "ubijanja, hapsenja" i ostalo, vec nacin da se uredi drustvo i da se zavede red posle perioda anarhije i javasluka.
Kao trece, ne znam o kakvom "secanju srpskog naroda" ti ovde pricas, ali znam samo da itekako jesam kvalifikovan da govorim o protivnicima komunizma, buduci da su clanovi moje familije s majcine strane jedva zive glave izvukli zbog svojih levicarskih uverenja, zamalo su izbegli cetnicki noz.

Jel ti sad jasno???
 
Ljudi koji izdali svoj narod ,svoju državu,svoju tradiciju i sopstvenost za račun komunističke internacionale i svetske revolucije,ljudi koji su toliko zla naneli Rusiji i Srbiji i upropastili ih za gotovo jedan vek,ljudi koji su ubijali,hapsili i progonili svoje neistomišljenike,ali i njihove porodice,ali i ljudi koji ih danas podržavaju NISU KVALIFIKOVANI ,NI DOSTOJNI DA GOVORE O ONIMA KOJI SU IM SE SUPROTSTAVLJALI.To je ponovno ubijanje.
Učinili ste sve da uništite i oblatite sećanje srpskog naroda.Kod mnogih ste uspeli i takvi su i danas mrzitelji svega srskog,ali niste kod svih.Eto,probali ste i nije vam uspelo,kao i sve ostalo što ste ste probali.

100% истина.

Тако је било.
 
кога је убио?

Citaj malo ovo:

Злочини четника у чачанском крају

У чачанском крају након немачке офанзиве на Ужичку републику четници Драже Михаиловића постали су доминантна снага на терену. Своју надмоћ они су искористили за вршење терора над осумњиченима за припадништво НОП-у, симпатизерима и члановима њихових породица. Укупно је ван борбе страдало 976 људи из тог краја, од чега су 546 усмртили сами четници, док је преосталих 430 предато Немцима који су их затим усмртили.

Овај терор почео је након избијања сукоба између НОВЈ и ЈВуО 1. новембра 1941. Након пада слободне територије, почетком децембра 1941. четнички одреди су се великим делом интегрисали у састав Недићевих квислиншких снага. У том периоду терор је био најинтензивнији. Велики број људи четници су изручили Немцима.

Терор и предаја ухапњених Немцима настављени су и након што су Немци распустили легалне четничке одреде крајем 1942. 25. августа 1944. Други равногорски корпус погубио је 11 цивила у селу Ракова.

Након пада Чачка 28. новембра 1941. главнина четничких снага у чачанском крају и околини (Јелички одред Милоја Мојсиловића, Љубићки одред Предрага Раковића, делови Трнавског одреда под командом Мијушка Ристовића, одреди Милоша Глишића, Вучка Игњатовића и Манојла Кораћа) повезала се са недићевим снагама и прихватила статус званичних снага Недићеве владе. Након тога ове снаге су самостално или у саставу заједничких немачко-недићевско-четничких потерних одреда, повеле интензивну кампању уништавања преосталих бораца и симпатизера НОП-а. Ухваћени су ликвидирани или предавани Немцима.

Таковски четнички одред није се легализовао, али је успоставио везу са Трећим одред Српске државне страже под командом мајора Милана Калабића у Горњем Милановцу. Јединице којима је командовао Милутин Јанковић нису легализоване, али су његове снаге убиле 129 мештана, а 48 бивших бораца Драгачевског батаљона предале Немцима

Независно од повремених чарки са Немцима и Бугарима, током 1943. и 1944. терор четника над противницима и неистомишљеницима настављен је без прекида. У фебруару и марту 1943. у Остри, Мојсињу, Станчићима, Липници, Премећи, Трбушанима, Љубићу и Доњој Горевници снаге Предрага Раковића убиле су 31 ненаоружану особу. Између осталих, у Мојсињу је 23. фебруара 1943. од четника под командом Предрага Раковића, заклан Михаило Ћурић (56), учитељ, стари ратник и резервни потпуковник[9].

Терор је настављен до самог краја четничког присуства у овом крају. 25. августа 1944, на дан кад је краљ Петар II потписао указ о распуштању Михаиловићевог штаба, војни суд Другог равногорског корпуса ЈВуО осудио је на смрт 11 цивила. У Ракови, где је био четнички затвор, осуђени су и заклани: Љубинка Поповић (31), домаћица и мајка деветоро деце, Танаско Терзић (20), столар, Светолик Јаковљевић (45), земљорадник, Саватије Јаковљевић (53), земљорадник и Радомир Савић (34), земљорадник, из Вапе: Милош Жагрић (40), земљорадник, и Ђуро Алексић (21), земљорадник, из Заблаћа, те Владета Влајко Радосављевић (23), земљорадник, и Перуника Петровић (39), домаћица из Станчића, и Јанаћко Ћурчић (29) и Милош Прелић, земљораднци из Јежевице.[10]

Укупно је у чачанском крају током рата од Михаиловићевих четника усмрћено ван борбе 702 особе (од чега 546 из чачанског краја), међу којима је 99 особа женског пола. Од тог броја ватреним оружјем усмрћено је 457 особа (38 жена), а клањем 209 (61 жена), а њих 36 батинама или на други начин.[11]

После рата вршен је попис ради утврђивања података о палим борцима НОВЈ, жртвама фашистичког терора и цивилним жртвама. Овај попис садржи 4.652 имена са краћи биографијама, а објављен је 1977. у публикацији "Чачански крај у НОБ-у - пали борци и жртве".

Историчари Давидовић и Тимотијевић извршили су истраживање ради комплетирања овог списка подацима о страдалим припадницима других формација. Овим истраживасем дошли су до још 2.035 имена четника, недићеваца, љотићеваца и жандарма који су погинули у борбама(њих 1.788), или (247 њих) страдалих после окончања борби у чачанском крају.

На основу ових истраживања, уз мање корекције из истраживања и других извора, Радисав С. Недовић: објавио је 2009. у Чачку списак од 2.555 жртава у чачанском крају. Међу њима 546 је убијено од стране Михаиловићевих четника[12], а 430 је оних које су Михаиловићеви четници предали Немцима, који су их затим убили.

Ima toga jos, samo malo strpljenja.
 
Четнички масакр у Друговцу 29. априла 1944

29. априла 1944. ујутро четири корпуса ЈВуО извршила су концентричан напад на село Друговац у којем се налазио сеоски Друговачки партизански батаљон и једна чета Космајског НОП одреда. Након вишесатне борбе, у раним послеподневним сатима партизани су се уз помоћ напада Биновачке чете извукли у правцу Биновца. Четници су потом ушли у село, и уз примену силе, дотерали већу групу становника на два места у центру села, на такозвану "Пољану" и у црквену порту. Ту су из постројене масе издвајане групе људи које су потом убијане, било стрељањем, било хладним оружјем.

Четници су убили укупно 72 цивила, запалили око 120 и темељно опљачкали око 200 кућа. На крају је окупљенима капетан Живан Лазовић, командант Смедеревског корпуса ЈВуО, одржао говор, натерао их да се пред свештеником закуну на верност краљу. Потом је мобилисао десетак младића у своју јединицу. Касно навече четници су напустили село, натоваривши плен на шездесетак унапред припремљених запрежних кола.
Током устанка 1941. у Друговцу и околним селима није било драматичних догађаја, већих борби нити одмазди. Након гушења устанка, у селу је власт држао локални велепоседник Бранко Милосављевић, члан Љотићевог Збора, уз помоћ наоружане страже којом је руководио. Његова стража спроводила је терор и није дозвољавала активност присталицама НОП-а ни присталицама Михаиловићевих четника.

У другој половини 1943. дошло је до поновног успона НОП-а и Михаиловићеве организације. Локално руководство Комунистичке партије донело је одлуку о ликвидацији Милосављевића и његове групе. Ту одлуку извршила је Трећа чета Космајског НОП одреда 30. септембра. Након тога у селу је значано повећана активност Михаиловићевог покрета, и нарочито НОП-а.

У селу су се међутим често појављивале јаче снаге, било Смедеревског, било Корпуса горске гарде ЈВуО. Као одмазду за кршење немачко-четничких потписаних споразума, формација Немаца и СДК 17. фебруара 1944. изненада је у Селевцу напала делове Смедеревског корпуса, и нанела им значајне губитке. Након тога притисак четника је за неко време попустио, па су у селу формирани НОО, локална организација КПЈ и СКОЈ-а.

5. априла Космајски НОП одред боравио је неко време у Друговцу. Након тога, 10. априла, у селу је формирана локална пратизанска чета која је бројала 27 бораца.

Ова чета је већ сутрадан, 11. априла, з помоћ Јасеничке чете, одбила напад четника Смедеревског корпуса. Ова победа је охрабрила народ у селу, па се пријавио већи број добровољаца. Тако је од чете већ 12. априла формиран батаљон. За команданта је постављен Мића Ранковић, а за комесара Бора Милошевић. Батаљон је имао четири чете и око 150 пушака. Штаб Смедеревског корпуса је, да би уништио друговачке партизане, извршио прикупљање снага. Снаге су формиране у две групе - једна у Малом Орашју, а друга у Селевцу. Обе ове групе претрпеле су поразе у борбама 18. и 19. априла.

Трећи напад групе од око 500 четника Смедеревског корпуса уследио је из правца Селевца и из правца Суводола 23. априла после подне. Уз Друговачки батаљон, у селу се налазио и један вод из Космајског одреда од 16 бораца.

Пошто се и овај напад завршио неуспехом, штаб ЈВуО извршио је концентрацију четири своја корпуса за сламање отпора у овом селу.

У међувремену, две чете Космајског одреда са 120 бораца 26. априла задржале су се цео дан у Друговцу. Одржан је збор на коме су људи из штаба Космајског одреда убеђивали људство из Друговачког батаљона да пређу на герилски начин борбе уместо фронталног, да се укључе у одред и напусте упорну одбрану. Ово убеђивање остало је без успеха, тако да је током ноћи Одред напустио село, а Друговачки батаљон остао.

Четнички напад уследио је 29. априла рано ујутро.

Током ноћи 28/29. априла једна чета Космајског одреда ушла је поново у Друговац, па се у њему нашло око 200 партизана. Према њима стајала су четири корпуса ЈВуО.

Корпус горске гарде под командом Николе Калабића налазио се у Селевцу и Брњаку.
Смедеревски корпус под командом Живана Лазовића био је концентрисан у Дубони.
Хомољски корпус под командом Велимира Пилетића размештен је у Живковцу.
Авалски корпус под командом Светислава Трифковића био је у Малом Орашју.
Ови корпуси кренули су са својих концентрацијских просторија у напад у зору 29. априла. При наиласку на положаје партизана на прилазима Друговцу, развила се борба. Четници нису били у стању да савладају одбрану одлучним нападом, па су вршили константан притисак на одбрану. Будући да су партизани располагали врло скромним залихама муниције, нестанак муниције натерао их је током раног послеподнева на извлачење. Извлачење је потпомогао напад Биновачке чете са правца свог села у позадину четничких положаја. На тај начин је у четничком обручу створена бреша кроз коју су се повукли борци Друговачког батаљона и чете Космајског одреда. Иако четници нису вршили значајан притисак на партизане у извлачењу, међу борцима је ипак дошло до колебања, тако да се један број распршио или посакривао.

Током борбе за Друговац погинула су четири борца Друговачког батаљона:

Славобран Пантић
Драгомир Стевановић
Војислав Милојевић
Мија Сретеновић из Бадљевице
Поред изгинулих Друговчана на страни партизана погинуо је и Чеда Радојковић, шумар из Луњевца.
Након повлачења партизана, четници су ушли у село. Већ приликом уласка, почели су са терором. Идући од куче до куће истеривали су људе претњама и батинама, и гонили их у центар села.

Кућу Аленсандра и Милеве Бркић, сарадника НОП-а, четници су опљачкали, а затим је запалили не дозволивши укућанима да изађу.

Пред кућом Бранка Милојевића четници су одмах заклали Мићу Петровића, за кога су посумњали да је био у борби. Када су жене почеле да наричу, раздражени Калабићеви четници улетели су међу њих, тукући их кундацима.

Успут на друму према Бадљевици четници су убили Драгољуба Радојковића, сина Милеве Радојковић. Над мртвим сином почела је да нариче мајка, а њој су се придружиле још две жене најближе сроднице погинулог. Четници су потом хицима из пушака поубијали и ове жене.

Пред својом капијом заклан је и Милутин Дачић.

Једна група људи дотерана је у центар села, на место звано "Пољана", а друга у црквену порту.

На самој Пољани, пре него што је дотерана главиа група, већ су били стрељани Стеван и Милосав Радојевић. Миленка Мигу Нешића, солунца, четници су почели да кундаче као и све остале. Међутим, он није се бранио штапом који је носио, па је убијен камама на Пољани.

Кад су сељаци дотерани на скуп, из масе су издвајане групе од по неколико људи, који су затим бивали усмрћени, било стрељањем, било хладним оружјем.

Након клања у црквеној порти, капетан Лазовић, командант Смедеревског корпуса ЈВуО је преживелима одржао говор. На крају је позвао свештеника и натерао људе да се на глас закуну на верност краљу. Изабрао је десетак младића и мобилисао у четнике

Иза себе четници су оставили: 24 заклана, 41 стрељаног, 4 изгорела, 3 умрла од батина. 120 кућа је запаљено, а преко 200 опљачкано.

Заклани су:
Милутин Дачић
Милан С. Јоцић
Милоје М. Пантић,
Владимир М. Јоцић
Живан Ј. Радојковић
Милорад Ж. Радојковић
Драгомир А. Нешић
Миленко Ж. Нешић
Милутин М. Пешић
Живан М. Петровић
Драгомир М. Петровић
Александар М. Илић
Милан М. Јовановић
Обрен В. Илић
Живадин С. Илић
Драгутин М. Живковић
Љубомир Ж. Миливојевић
Настас М. Бркић
Боривоје С Спасојевић
Здравка В. Грујић
Љубица В. Станисављевић
Живојин К. Јовановић
Драгомир Марковић
Драгиша Пауновић.
Стрељани су:
Александар Ж. Ивановић
Стеван С. Радојевић
Михајло М. Живановић
Боривоје М. Грујић
Милан М. Бркић
Војислав Д. Милосављевић
Властимир М. Живановић
Живадин М. Марковић
Бранислав Ж. Пантић
Јован А. Пантић
Драгутин Ж. Пантић
Драгољуб Д. Радојковић
Драгутин Милашиновић
Љубомир М. Ристић
Милан Ж. Ристић
Милија М. Пешић
Љубица М. Пешић
Наталија М. Живојиновић
Живко А. Живојиновић
Ангелина М. Живановић
Спасенија Ж. Живановић
Драгомир Р. Пантић
Ђура Манојловић
Радосав А. Илић
Милан М. Илић
Милутин А. Јовановић
Чедомир Станисављевић
Милосав Радојевић
Живко Б. Јовановић
Радојко Н. Станић
Илија Ђ. Јовановић
Марко М. Петровић
Цвета Милић
Милутин Ж. Живковић
Божидар Ивановић
Божидар Јовановић
Лука Јовановић
Радисав Радојевић
Милева Радојковић
Живан Бркић
Бранислав Станисављевић.
Изгорели су:
Милева А. Бркић
Радивоје М. Бркић
Милица В. Бркић
Димитрије Ђорђевић.
Умрли су од батина:
Светозар М. Ивановић
Живко Стевановић
Радомир О. Јанковић
 
dsc00780ke.jpg
 
Четнички масакр у Параћину, Ћуприји и Јагодини 1. фебруара 1944
4. јануара 1944. командант Тимочког корпуса ЈВУО Љубомир Љуба Михаиловић. известио је телеграмом Дражу Михаиловића да је прикупио податке и одредио особе за ликвидацију:

У Јагодини појавом Тита народ се почео да сврстава у наше редове, али исто тако многи су почели да дижу главе. Многе сам открио и упознао. У већини су интелектуалци. Наредите да извршим сечу већег стила уочи Нове Године!“

Наређење Драже Михаиловића које је командант Тимочког корпуса ЈВУО тражио, није пронађено. До акције је дошло у сумрак 1. фебруара 1944.

С обзиром да су у том периоду важили Уговори о сарадњи између ЈВуО и команде Југоистока[4], четници су у овој акцији имали сарадњу Недићевих и окупационих власти. Уз њихову сагласнот, у поморавске градове са падом мрака ушле су припремљене групе за извршење из састава Тимочког корпуса ЈВУО, јачине по око 50 људи. Из Ћуприје је заклано је 10[5] (или 12[6]) људи и бачено у тзв."Мијајилову јаму". У Параћину су четнички егзекутори заклали у кућама четворо људи, а 8 извели из града и поклали их у Голубовачкој шуми. У Јагодини је заклано двадесеттроје. Након покоља, мајор Љубомир Михаиловић известио је команду:

Ноћу 1/2 - II предузео сам чишћење комуниста по варошима. Резултат је овај: у Јагодини 17 мушкараца и 7 женских, у Ћуприји 9 мушкараца и 1 женска, у Параћину 11 мушкараца и 1 женска, свега 37 мушкараца и 9 жена. Са овим ликвидиране су главне вође и организатори.“

Списак жртава првофебруарског покоља у Јагодини

АЛТМАН ДАНИЦА, професор - Рођена је 1916. у Јагодини. Школу је учила у Јагодини и Ћуприји а студирала у Београду и Дижону (Француска). Била је удата за музичара Николу (Херберта) Алтмана, пољског избеглицу. Убијена је пред двоје деце, са 24 убода ножем. Њен супруг је ухваћен неколико месеци касније и стрељан у селу Лоћики.
АЋИМОВИЋ ЈОВАН - ЖАН, професор - Рођен је 1907. у Ћуприји. Школовао се у Крагујевцу и Ћуприји а групу за математику и физику студирао у Београду. Службовао је у Пљевљима, Ћуприји и Јагодини. Одбио је да се придружи четницима и као "национално непоуздан" избоден ножевима за време бекства на улици. Оставио је супругу и ћерку.
БОШКОВИЋ ЗОРА, кројачка радница - Рођена је 1922. у Јагодини, где је учила основну школу и Женску занатску школу. Радила је као физички радник на економији јагодинске Парне пиваре а пред смрт као кројачица у Фабрици шешира индустријалца Рота. Изведена је из куће и са још 4 лица стрељана сутрадан у селу Бресју. Била је неудата.
ГРУЈИЧИЋ СВЕТИСЛАВ, судија - Рођен је 1898. у Јагодини. Школовао се у Јагодини и Крагујевцу а у Београду и Паризу студирао право. До бугарске окупације 1941. службује у Пироту када је постављен за председника Среског суда у Јагодини. Био је познат као антифашиста а на суду се заузимао за симпатизере НОБ-а. Заклан је у кући, наочиглед супруге и троје деце.
ДИРАК ЗОРКА, берберски радник - Рођена је 1918. у Кончареву код Јагодине. Била је удата за Тодора Дирака. берберског радника, који је са братом Николом, столарским радником, и оцем Винком, металцем, био у језгру радничког покрета уочи рата. Оба брата су погинула као борци у НОБ-и, док је старији Винко стрељан 1943. Стрељана је у Бресју, оста-вивши двоје нејаке деце.
ИЛИЋ СИМА, трговац - Рођен је 1884. у селу Дубоки код Јагодине. Био је рудар, физички радник и набављач стоке за Клефишеву Кланицу. Пред Обзнану постаје члан КШ, а од 1923. Независне радничке партије Југославије. Био је хапшен од Немаца а четницима се замера што је одбио да приложи новчану помоћ. Убијен је у кући, заједно са супругом Зорком.
ИЛИЋ ЗОРКА, домаћица - Рођена је 1886. у Суботици. Убијена је зато што је узалудно покушавала да заштити супруга.
ЛОПИЧИЋ ЂУРА, професор - Рођен је 1894. у с. Цеклину (Црна Гора). Школу је учио у више места а у Београду студирао физику и хемију. Уочи рата је службовао у Ћуприји и био председник Просветно - културног друштва. Прелази у Јагодину али га и овде прогањају и хапсе као напредног родољуба. Заклан је у кући, пред супругом и двоје деце.
ЛУКИЋ БОРА, трговац - Рођен је 1897. у Јовцу код Ћуприје. Био је оснивач сељачких задруга и странке "левих земљорадника". Сарађивао је са Сретеном Жујовићем, Мирком Томићем, Миланом Мијалковићем - Чичом и другим комунистима. Оптужен је да је помагао устанак и заклан пред супругом и ћерком.
МАТИЋ КОСТАДИНКА - Рођена је 1913. у Параћину. Пред рат прелази са породицом у Јагодину. Заклана је у кући, као симпатизер НОБ-е.
МИЉКОВИЋ ДУШАН, ученик - Рођен је 1925. у селу Белици код Јагодине. Био је ученик 5 разреда Учитељске школе. Његове две сестре биле су у партизанима: Рада, борац Друге пролетерске бригаде, проглашена за народног хероја, и Радмила (стрељану на Бањици). Припадао је илегалном омладинским кружоку и сутрадан стрељан са још четири лица у Бресју.
МЛАДЕНОВИЋ СОФИЈА, кројачки радник - Рођена је 1888. у Ужицу. Избачена из службе у Чачку. учи у Загребу за кројачицу и прелази у Скопље. Била је члан КПЈ од 1919. и блиско повезана са Димитријем Туцовићем и Душаном Драговићем. Извели су је из куће и убили са 38 убода камом.
НЕШОВИЋ ТОДОР, судија - Рођен је 1897. у Штипу. Школу је учио у Штипу и Солуну, а у Београду студирао право. Службовао је у више места, сарађујући свугде са народним покретом. Био је комунистички посланик на изборимг 1920. у Брегалничком срезу. Овде је премештен 1937. и био повезан са Бошком Ђуричићем. Одведен је у Бресје на саслушање и стрељан са још 4 лица.
ПАНТИЋ МИЛОРАД, судија - Рођен је 1886. у селу Копљари, код Аранђеловца. Био је члан Социјалдемократске партије и члан КПЈ, већ од оснивања 1919. Био је комунистички посланик у Тиквешком срезу 1920. и по налогу КПЈ бранио остале посланике на познатом Видовданском процесу. Убијен ножевима у кући пред супругом и двоје деце, док је син Слободан успео да побегне.
РАДОВИЋ ДАМЈАН, судски приправник - Рођен је 1905. у селу Лукову, код Никшића. Школу је учио у родном месту а права студирао у Београду. Избоден је ножевима испред куће. Био је неожењен.
РАДОСАВЉЕВИЋ МИЛАН, обућарски радник - Рођен је 1898. у Трућевцу, код Деспотовца. Учествовао је у мађарској револуцији 1919. под Белом Куном. Радио је у синдикалном по крету и помагао устанак 1941. Избоден је ножевима, заједно са сином.
РАДОСАВЉЕВИЋ БРАНИСЛАВ, учитељ - Рођен је 1922. у Јагодини, где је учио школу и по чео да ради као учитељ. Већ као ученик 5 године учествује у познатом штрајку учитеља 1940. Био је члан илегалног омладинског кружока, који је проваљен 1943. Избоден је у кући, бранећи се узалудно са оцем, пред мајком и сестром.
РИСТИЋ МИРОСЛАВ - ПОПАЦ, браварски радник. Рођен је 1921. у Јагодини. Браварски занат је учио у Београду, одакле се враћа након априлског бомбардовања 1941. Овде је краће време радио у фабрици глицерина, одбијајући да се придружи четницима. Био је изузетно талентован фудбалер и врло омиљена личност. Убијен је у кући, пред родитељима и сестром.
СТОЈКОВИЋ ДРАГОМИР, браварски радник - Рођен је 1909. у Сењском Руднику, код Ћуприје. Занат је учио код старог социјалисте Чеде Ђурђевића - Доме у Јагодини, под чијим се упливом рано укључује у раднички покрет. Радио је на обнављању синдикалног покрета 1933. и КУД "Абрашевић" 1935. Избоден је ножевима, заједно са супругом Катарином, пред очима троје деце.
СТОЈКОВИЋ КАТАРИНА, домаћица - Рођена је 1909 у Јагодини. Помагала је устанак 1941, прикупљајући помоћ за Беличку чету на Јухору. Избодена је ножевима, заједно са супругом, успевши да рани једног убицу.
ЦАНИЋ МИХАЈЛО, браварски радник - Родио се 1922. у Јагодини. Учествовао је у припремању збора Удружене опозиције 1935, и радио на обнављању синдиката и КУД "Абрашевић". Као возач код Клефиша помагао је устанак 1941. Одведен је у Бресје на саслушање и стрељан. Оставио је супругу и двоје деце.
СТОЈАНОВИЋ БОЖИДАР - просветни радник. Рођен је у Јагодини, избоден ножем у кући.

Након овог масакра нико од починилаца или организатора није позван на одговорност од стране ЈВуО. Овакав метод рада био је уобичајен. Примењивали су и остали корпуси. Авалски корпус ЈВуО извршио је током децембра 1943. и јануара 1944. низ покоља, међу којима је најмасовнији онај у Вранићу 20/21. децембра 1943. Командант Делиградског корпуса мајор Брана Петровић на пример, известио је Михаиловића да су његови четници блокирали Соко Бању и Санаторијум за лечење болесника из којег су извукли и стрељали "15 интелектуалаца, прве гарнитуре комуниста"[10]
 
Предаја заробљених партизана Немцима новембра 1941.
Током сукоба између Михаиловићевих четника и партизана у западној Србији почетком новембра 1941, четници су заробили више стотина партизана. Једну већу групу од око 500 заробљеника, међу којима су били партизани на превару заробљени у Горњем Милановцу[1] те заробљени у Косјерићу[2], Карану и Планиници, четници су прикупили на Равној Гори. 13. новембра 1941. четници су групу од 365 заробљеника одвели у Мионицу, и затим у Словац. Ту су прихваћени од Недићевих и немачких снага и пребачени камионима у Ваљево. немачко-недићевски транспорт заробљеника до Ваљева је отпратио четнички вођ Јован Шкавовић Шкава, који је претходно био Пећанчев четовођа, док је у том периоду признавао Михаиловићеву команду.

Од ове групе заробљеника, Немци су 263 стрељали 27. новембра 1941. на Крушику у Ваљеву[3][4]. Остали заробљеници су делом стрељани накнадно, делом депортовани у логоре, а делом пуштени на слободу.
Михаиловић је негирао да је предаја заробљеника Немцима извршена по његовом наређењу. Јован Шкавовић као сведок тврдио је да је заробљенике допратио Михаиловићев командир Тешмановић са 120 до 150 војника, те да му је речено да се имају предати Српској државној стражи. На суочењу, Михаиловић је порекао да је издао такво наређење и оптужио Шкавовића да је продао заробљенике Немцима, због чега је од стране Михаиловића касније стављен под слово "З". Шкавовић је тврдио да он није располагао снагама неопходним за пребацивање и предају заробљеника, будући да је његов одред бројао свега 30-40 војника.[6]

Предаја заробљених партизана наставила се и даље, и била је нарочито интензивна у децембру 1941.[7][8]

Пресудом Врховног војног суда 15. јула 1946. у Београду, Михаиловић је проглашен кривим и по овој тачки оптужнице.
 
I- Morem plovi jedna mala barka,
morem plovi jedna mala barka.
A u barci kralja Petra majka,
a u barci kralja Petra majka.

II- Morem plovi ne boji se mina,
morem plovi ne boji se mina.
Posla majka da potrazi sina,
posla majka da potrazi sina.

III- Posla majka sina da potrazi,
posla majka sina da potrazi.
Pa se javi djeneralu Drazi,
pa se javi djeneralu Drazi.

IV- Cica Drazo, gde je moje dete,
cica Drazo, gde je moje dete?
Cuvaju ga srpske bajonete,
cuvaju ga srpske bajonete!
 
I- Morem plovi jedna mala barka,
morem plovi jedna mala barka.
A u barci kralja Petra majka,
a u barci kralja Petra majka.

II- Morem plovi ne boji se mina,
morem plovi ne boji se mina.
Posla majka da potrazi sina,
posla majka da potrazi sina.

III- Posla majka sina da potrazi,
posla majka sina da potrazi.
Pa se javi djeneralu Drazi,
pa se javi djeneralu Drazi.

IV- Cica Drazo, gde je moje dete,
cica Drazo, gde je moje dete?
Cuvaju ga srpske bajonete,
cuvaju ga srpske bajonete!

S****
 
Масакр у Вранићу децембра 1943.
Током ноћи 20/21. децембра 1943. Први батаљон Посавске бригаде Авалског корпуса ЈВуО извршио је масакр цивила у којем је убијено 67 цивила у селу Вранић 30 километара од Београда. Подељени у три групе, четници су извршили покоље у 14 кућа у селу чији су поједини чланови били сумњичени за одржавање везе са партизанима. У свим кућама побијени су сви укућани, осим петоро који су случајно преживели.

Овај масакр био је најмасовнији у низу децембарских покоља на територији Авалског корпуса ЈВуО

Након осеке устанка 1941, у посавском срезу владао је окупатор и квислинзи. Тек средином 1943. партизанске јединице почеле су поново да јачају. У исто време, започело је организовање формација ЈВуО. Авалски корпус је током августа 1943. на Умци, у Пољанама, Конатицама и Степојевцу ликвидирао 16 особа осумњичених за сарадњу са партизанима.

Упркос томе, присуство НОП се и даље осећало у области, што је довело до оштрих критика од стране Михаиловића. Незадовољан стањем на територији Авалског корпуса, он је октобра 1943. наредио интензивирање активности уз помоћ околних корпуса

Током тог периода, делови Авалског корпуса су 31. октобра поражени у околини Баћевца од Космајског НОП одреда, што је допринело притиску на команду Авалског корпуса да предузме радикалне мере. Током следећих недеља вршене су интензивне консултације и прикупљање података на нивоу штабова, да би се средином децембра 1943. кренуло у енергичну акцију обрачунавања са присталицама НОП на територији корпуса. На теритурији [[|Авалски корпус ЈВуО|Авалског корпуса]] након склапања уговора са окупатором ступиле су и јединице Корпуса горске гарде и Смедеревског корпуса ЈВуО, али су снаге [[|Авалски корпус ЈВуО|Авалског корпуса]] одиграле главну улогу у терору, пошто су имали прикупљене податке о стању на терену и симпатизерима партизана.

За Вранић је била задужен Први батаљон Посавске бригаде Авалског корпуса ЈВуО под командом Спасоја Дрењанина - Зеке. На састанцима, на којима су присуствовали и командант корпуса мајор Трифковић, и командант бригаде капетан Коста Маринковић, уз помоћ сарадника из Вранића састављен је списак породица чији су чланови осумњичени за сарадњу са партизанима. Направљен је план да се препад на све њих изврши ноћу, и то у току једне ноћи, како би се избегло да се неки склоне и побегну.

За ту акцију батаљон је, поред сталног састава који је бројао око 60 људи, мобилисао један број сељака за стражарске дужности. Група се окупила у суседном селу Јасенку 20. децембра 1943, и, са падом мрака, по кишној и мрачној ноћи и дубоком блату, кренула према Вранићу према утврђеном плану.

Прва на листи била је кућа Марка Митровића, чији је брат био у партизанима од 1941. У његовој кући масакрирани су сви укућани - укупно њих пет. Затим су сви продужили до дворишта тадашње вранићке школе, где су се поделили у три групе. Том приликом убијен је мобилисани четник Бошко Јоксић, који је схватио да се спрема покољ, и покушао да избегне учешће.

Прва група под командом поднаредника Душана Марковића имала је задатак да посети пет породица у засеоку Рашић крај. Прва на реду била је кућа Стевана Пантића, носиоца албанске споменице. У његовој кући масакрирано је свих 10 укућана, укључујући и једногодишњег Љубомира. Шеснаестогодишња Видосава - Вида, кћи Милијана Пантића, случајно се затекла у кући на конаку, јер је волела да се дружи са синовима стрица Јована који је био у заробљеништву. То ју је стајало живота, док је осталих шест чланова породице Милијана Пантића остало живо јер су ноћили у другој кући, неколико десетина метара удаљеној, за коју четници нису знали да служи за становање.

Затим је ова група посетила кућу Марка Радосављевића, где је масакрирано свих пет затечених чланова породице. У кући Душана Ђорића било је 8 чланова. Душану су наредили да легне, и затим му пуцали у главу, а затим су повезали остале чланове породице и све их заклали. Међутим, Душан Ђорић је преживео, изгубивши око. Кад су четници отишли, покушао је да потражи помоћ у кући свог шурака Марка Митровића. Међутим, и тамо је нашао поклане све чланове породице.

Душан Ђорић је преживео рат и сведочио на суђењу починиоцима, а био је и сведок на суђењу Михаиловићу.

Након његове куће, ова група четника побила је све укућане у кући Ивана Ђорића - њих двоје, и у кући Петра Матића - шесторо, чиме је извршила свој задатак. Након тога са опљачканим стварима вратили су се у Јасенак.

Друга група четника, под командом Војислава Стојановића званог Воја Копилан имала је задатак у засеоку Пиперија. У кући Радивоја Поповића поштедели су укућане, убивши само Радивоја. У кућама Селимира Степановића и Мирка Савића масакрирали су све затечене укућане - њих троје, односно четворо. Након тога вође групе Стојановић и Гачић придружили су се трећој групи, док су се остали чланови вратили у Јасенак.

Трећа група имала је задатак у засеоку Црквени крај. Тамо су масакрирали Миливоја Ђоинчевића и укућане - укупно њих троје, затим укућане удовице Зорке Ђоинчевић - такође троје, дој је Зорка преживела, иако са тешким убодним ранама по телу и врату. Затим је убијен Живота Ђоинчевић који је био сам у кући, па петочлана породица Велисава Поповића, затим мајка и супруга Тодоровић (Спасоја) Миодрага који се тада налазио у логору на Бањици. Тодоровић (Марка) Миодраг угијен је заједно са женом и мајком, која је преседно успела да сакрије уснулу унуку Веру испод јастука и тако је спаси.

Следећи је страдао Мирко Тодоровић, док се његов син Бранко спасио побегавши у мрак. У кући Миливоја Илића масакрирано је седам чланова породице. Убијена је и четворомесечна Катарина. Једино је преживела осмогодишња Даринка, иако са тешким ранама на грудном кошу.

Након овог покоља и трећа група четника натоварила је опљачкане ствари на кола и вратила се на зборно место у Јасенак.

Укупно је те ноћи убијено 68 особа, рачунајући и четника Бошка Јоксића.

Од тог броја 15 је било млађе од 17 година, 35 је женског пола, а седморо је старијих од 60 година.

Три особе, Зорка Ђоинчевић, Душан Ђорић и осмогодишња Даринка Илић, иако тешко рањени, преживели су покољ.

Велисав Поповић, који се спасио тако што је боравио код свог рођака, четничког функционера, а чиија је комплетна породица страдала у покољу 20. децембра, заклан је од стране четника Посавске бригаде у фебруару, а Миодраг С. Тодоровић, који је у време клања породице био уБањичком логору, заклан је од стране четника након пуштања из логора, 26. јула 1944

У више наврата у Вранићу су четници заклали још неколико становника, тако да укупан број четничких жртава из Вранића износи 84, међу којима је и вранићки парох Бора Гавриловић.

На спомен-дому у Вранићу налазе се плоче са именима 327 мештана погинулих у првом светском рату, 5 мештана погинулих у Априлском рату, 38 стрељаних од стране немачке казнене експедиције 1941, 84 жртве четничког терора, и 62 борца погинула у НОВЈ.
 
I- Morem plovi jedna mala barka,
morem plovi jedna mala barka.
A u barci kralja Petra majka,
a u barci kralja Petra majka.

II- Morem plovi ne boji se mina,
morem plovi ne boji se mina.
Posla majka da potrazi sina,
posla majka da potrazi sina.

III- Posla majka sina da potrazi,
posla majka sina da potrazi.
Pa se javi djeneralu Drazi,
pa se javi djeneralu Drazi.

IV- Cica Drazo, gde je moje dete,
cica Drazo, gde je moje dete?
Cuvaju ga srpske bajonete,
cuvaju ga srpske bajonete!

 

Sta ce biti snama,
Zalosna nam mama,
Sta se ovo doigadja,
U srce me pogadja.

Ustani Cica Drazo,
Preuzmi komandu,
Zaustavi ovu,
razularenu bandu.

Sta ce biti snama,
I posle jame jama,
Sta se ovo desava,
nista se ne resava.

Ustani Cica Drazo,
Preuzmi komandu,
Zaustavi ovu,
Razularenu bandu.

Sta ce biti snama,
I posle drame drama,
Sta se ovo dogadja,
U srce me pogadja.

Ustani Cica Drazo,
Preuzmi komandu,
Zaustavi ovu,
Razularenu bandu.
 
Au, bre, ajde malo lakse.
Kao prvo, Rusiji (ili SSSR-u) i Srbiji su najvise zla doneli Romanovi, odnosno Karadjordjevici, svojom politikom izrabljivanja radnicke klase (ruske spahije, kao i nasi profiteri, uglavnom ratni posle I sv. rata).
Kao drugo, nisu to nikakva "ubijanja, hapsenja" i ostalo, vec nacin da se uredi drustvo i da se zavede red posle perioda anarhije i javasluka.
Kao trece, ne znam o kakvom "secanju srpskog naroda" ti ovde pricas, ali znam samo da itekako jesam kvalifikovan da govorim o protivnicima komunizma, buduci da su clanovi moje familije s majcine strane jedva zive glave izvukli zbog svojih levicarskih uverenja, zamalo su izbegli cetnicki noz.

Jel ti sad jasno???

1. МНОГО мање од друга Стаљина
2. Начин кажеш???
3. Штета... Било би мање кретена на свету.

Јел` ти јасно???
 
Sta ce biti snama,
Zalosna nam mama,
Sta se ovo doigadja,
U srce me pogadja.

Ustani Cica Drazo,
Preuzmi komandu,
Zaustavi ovu,
razularenu bandu.

Sta ce biti snama,
I posle jame jama,
Sta se ovo desava,
nista se ne resava.

Ustani Cica Drazo,
Preuzmi komandu,
Zaustavi ovu,
Razularenu bandu.

Sta ce biti snama,
I posle drame drama,
Sta se ovo dogadja,
U srce me pogadja.

Ustani Cica Drazo,
Preuzmi komandu,
Zaustavi ovu,
Razularenu bandu.

jos vece sranje...
 
1. МНОГО мање од друга Стаљина
2. Начин кажеш???
3. Штета... Било би мање кретена на свету.

Јел` ти јасно???

1.Drug Staljin je od zaostale zemlje kojom su upravljale spahije SSSR napravio industrijskom i razvijenom zemljom sa visokom radnom produktivnoscu.
2.Jeste, nacin, metod, nazovi ga kako hoces, nema tu nista sporno.
3.Ajde pojedi sad to sto si is****o!

Jel ti jasno???
 
jos vece sranje...

Od Topole od Topole pa do Ravne Gore od Topole od Topole pa do Ravne Gore
sve su straze sve su straze Djenerala Draze sve su straze Djenerala Draze,
a patrole a patrole Kalabic Nikole a patrole a patrole Kalabic Nikole
a zasjeda a zasjeda Racica odreda a zasjeda a zasjeda Racica odreda
izvidnica izvidnica Pavla Djurisica izvidnica izvidnica Pavla Djurisica
predhodnica predhodnica Vojvode Djujica predhodnica predhodnica Vojvode Djujica!!!!!
 
Od Topole od Topole pa do Ravne Gore od Topole od Topole pa do Ravne Gore
sve su straze sve su straze Djenerala Draze sve su straze Djenerala Draze,
a patrole a patrole Kalabic Nikole a patrole a patrole Kalabic Nikole
a zasjeda a zasjeda Racica odreda a zasjeda a zasjeda Racica odreda
izvidnica izvidnica Pavla Djurisica izvidnica izvidnica Pavla Djurisica
predhodnica predhodnica Vojvode Djujica predhodnica predhodnica Vojvode Djujica!!!!!

Dalmacija biser - grana,
Pjeva pjesmu partizana.
Dalmacija zove nas,
Druže Tito, evo nas!
Evo idu konji vrani
I na njima partizani.
Domovina zove nas,
Druže Tito, evo nas!
Druže Tito, naša nado,
Tebe voli staro, mlado.
Druže Tito, ti nas vodi
Boljoj sreći i slobodi.
Domovina zove nas,
Druže Tito, evo nas!
________________
 
Nad Kraljevom živa vatra seva,
da vidimo kog četnika nema.

Nema Sime, nema ni Deroka,
to su Draži dva najbolja momka.

Našeg Simu ubili su Nemci,
presekli ga mitraljeski meci.

A Deroka mladog kapetana,
mučki ubi četa partizana.

Još u jutro, oko sedam sati,
našeg Sime zakukala mati.

Tako Simo, tako mili sine,
tako Srbin za slobodu gine.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top