Драгољуб Дража Михаиловић

постављаш исту дебилну вест из 2009. и кажеш долазе и дан данас :hahaha:

па чак и из овог дебилног текста намерно избацујеш део

Ustaše i četnici bili su neprijatelji i takvi trebaju i ostati – uvjeren je vojvoda Čubrilo.


циркус прокорадо опет у вашем граду :D

ал лепо што си и ти раскринкао корисника Добро дошли који се служио лажним изворима, не би ли овај дебилизам изгледао озбиљније

и кад ћете више да дођете на Равну Гору , проко? :D нека друга љубав је ипак у питању

Ustaše i Titovi borci zajedno ratovali protiv Izraela!

https://www.vecernji.hr/vijesti/ustase-i-titovi-borci-zajedno-ratovali-protiv-izraela-814093
 
Poslednja izmena:
Pa dolaze ustaše,balije i ostali ološ u Srbiju svake godine 25 maja ali ne kod srpskog domaćina Čiče nego kod svog poglavnika da mu ritualno odnesu kopiju falusa,kao pravi satanisti!

Amfilohije okadio Jovanku i Tita! :per:

Amfilohije je u svojim govorima često govorio o komunizmu i Titu.
- Brozomora je opaka i otrovna bolest, rekao bih čak opakija i otrovnija od one prve (poturčenjaštvo). Prva je bar učila ljude nekoj dubljoj istini ljudskoga postojanja i življenja na zemlji. Ova druga pošast, brozomora, ona je otrovna, jer ubija Boga u ljudima!
http://www.telegraf.rs/vesti/politi...olit-amfilohije-okadio-grobove-tita-i-jovanke
 
Poslednja izmena:
Списак свих жртава нишког концентрационог логора, међу којима су и припадници ЈВуО
Извор: Народни музеј Ниш

ТРЕЋИ ДЕО
АЗБУЧНИ РЕГИСТАР ЖРТАВА ЛОГОРА И ЗАТВОРА
ЈЕДИНСТВЕНА ЛИСТА СТРАДАЛИХ
(1941-1945) стр.51
http://narodnimuzejnis.rs/wp-content/uploads/2015/07/ZRTVE-LAGERA-NIS.pdf
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Летимице сам погледао списак стрељних логораша у Нишу. Таамо има више стрељаних Јевреја, припадника НОП-а, припадника ПО које приписујете четницима а уствари то су припадници НОП-а, .......... а најмање четника.
То што има четника на том списку треба да захвалите сараданицима-приређивачима који су се и овде уметнули да протежирају четнике као антифашисте.Срамно!

Прилог са ЛИНК-а: http://narodnimuzejnis.rs/wp-content...LAGERA-NIS.pdf
-Рат и мир ђенерала Драгољуба М. Михаиловића (изабрани ратни списи),
приредили:
др Коста Николић, др Милан Ристовић и Бојан Димитријевић,
књига 1, „Српска реч“,
Београд, 1998.

Одлично сам обавештен да при пробоју логора ,,Црвени крст'' (поред Техничких школа) није било четника. То ми је причао више пута рођак који је преживео тај пробој.
 
Летимице сам погледао списак стрељних логораша у Нишу. Таамо има више стрељаних Јевреја, припадника НОП-а, припадника ПО које приписујете четницима а уствари то су припадници НОП-а, .......... а најмање четника.
То што има четника на том списку треба да захвалите сараданицима-приређивачима који су се и овде уметнули да протежирају четнике као антифашисте.Срамно!

Прилог са ЛИНК-а: http://narodnimuzejnis.rs/wp-content...LAGERA-NIS.pdf
-Рат и мир ђенерала Драгољуба М. Михаиловића (изабрани ратни списи),
приредили:
др Коста Николић, др Милан Ристовић и Бојан Димитријевић,
књига 1, „Српска реч“,
Београд, 1998.

Одлично сам обавештен да при пробоју логора ,,Црвени крст'' (поред Техничких школа) није било четника. То ми је причао више пута рођак који је преживео тај пробој.

Ово што ти овде радиш је срамно да срамније не може бити...али то је већ посао за модераторе..
 
Постојала су одељења посвећена само четницима Д.М. како у Београду, тако и у Нишу..

Картон Милована Поповића у одељењу IV А1 – борба против саботажне организације Д.М

IV A 3 – Одељење Гестапоа у Београду за борбу против четничког покрета Драже
Михаиловића (одсек Д.М)


Срамне неистине и фалсификати које износи исфрустрирани корисник Добро дошли је наравно лако раскринкати, довољно је само отворити књигу и видети чиме се дотични служи:

Четници се чак далеко више спомињу у интерним немачким документима, од партизана и осталих...толико о лажима Добро дошли који се спрда са жртвама...

Стрељања и уништавања Јевреја и Рома нису
обнародовали у виду плаката. То је било у складу са нацистичком идеологијом.
Рачунали су да ће Срби радије чути оптужбе против странаца, него против својих
грађана. Тако настаje разлика између немачких јавних и интерних докумената: у
другима се чешће помиње име генерала Драже Михаиловића и његових „банди“
који
се стрељају као посебна категорија осуђеника. Плакатираних објава о стрељању,
било комуниста (komunissten) или присталица Драже Михаиловића (D.M Anhânger)
није било за све извршене одмазде. Окупаторске власти истицали су их само онда
када су мислили да ће изазвати ефекат код грађанства или уколико то изричито
захтева главнокомандујући генерал Србије, односно шеф полицијске и службе
безбедности. Има их врло мало када је реч о одмаздама које су за време окупације
извршене у Нишу.

Чак су и четнике Д.М, који јесу били регуларна војска Краљевине Југославије Немци стрељали на лицу места...постојало је наређење да нема заробљавања

Четврта тачка истог наређења од 20. децембра, тицала се убијања и
стрељања приликом акција.43 Она је нарочито важна када је реч о опхођењу са
наоружаним војним четницима:
„Стрељања приликом акција дозвољена су ако се буду открили наоружани
побуњеници, укључујући ту и Михаиловићеве људе. Такви побуњеници немају никакве
везе са заробљавањем“.
44


Немци су целокупну одговорност за страдање српских цивила у казненим и
злочиначким походима приликом гушења устанка ставили на терет генералу
Михаиловићу, који је уз то био и уцењен на 100.000 српских динара.


Одмазде су имале да погоде само две
стране, па с тим у вези немачки заповедник наглашава:
„Ако се истрагом на лицу места утврди отворено или прикривено саучесништво
или свесно пасивно држање извесних лица према нападачима, онда се првенствено
имају стрељати та лица као помагачи бандита. У огласу треба изричито указати
на њихово саучешће у кривици. Уколико се такви саучесници не пронађу, мора се
прибећи хапшењу оних лица која, иако са конкретним делом немају везе, ипак треба
сматрати суодговорним. На првом месту су одговорна она лица која се изјасне било
за Дражу Михаиловића било за комунизам.“
49

Kазнених акција Немаца, Бугара припадника квислиншких војних формација
било је за све године окупације, до повлачења Немаца из југоисточне Србије. У
претресима терена, приликом потера за партизанима и Михаиловићевим четницима,
ухапшено је око 10.000 лица. Највећи број њих доведен је у нишки логор или у
нишке затворе.


О срамној проппаганди коју овде шири корисник Добро дошли, пише и у овом делу Народног музеја Ниш

Питање утврђивања ратних злочина поставило се већ током рата на
просторима читаве Југославије, али на супротстављеним основама. Партизански
покрет је уз окупаторе и њихове сараднике прикључио и четнички – равногорски
покрет генерала Драже Михаиловића, иако је био признат од савезника као
антифашистичка формација. Направљена је и пропагандна паралела између усташа
и четника, као истоветних народних издајника. Таква идеолошка поставка уграђена
је у темеље послератне Југославије, предвођене победницима у ослободилачком и
грађанском рату – комунистима.64


На сву срећу истина је изашла на видело...извор за све ово је Народни музеј у Нишу па исфрустрирани комунисти могу само да кукају...али невероватно је колико су спремни да газе преко мртвих
 
Poslednja izmena:
НАРОДНИ МУЗЕЈ НИШ
Небојша Озимић
ЛОГОР НА ЦРВЕНОМ КРСТУ
Ниш, октобар 2011.
http://narodnimuzejnis.rs/wp-content/uploads/2015/04/logor-na-crvenom-krstu.pdf

Четврту групу затвореника чинили су
ухапшени и доведени под оптужбом да припадају или
сарађују са равногорским покретом и четницима под
командом ратног министра војног армијског генерала
Драгољуба Драже Михаиловића, односно војском
Краљевине Југославије која се налазила у поробљеној
отаџбини (ЈВУО). Ову групу логораша углавном
су доводили Немци и Бугари после саслушања у
полицијским и војним затворима или право из акција
где су били заробљени или ухапшени. Нишко одељење
за борбу против организације генерала Михаиловића
(ДМ одсек) при Гестапоу налазило се у самом логору, а
водио га је најпре SS капетан Хајнрих Брант, потом SS
поручник Ерих Винеке (Erich Winnecke), шеф Гестапоа,
командант логора и поборник бескомпромисне борбе
против четничког покрета у Нишу и Нишком округу.

Винекијево одељење је било подређено главном
одсеку капетана Бранта у Београду и имало је ознаку
„IVА/2’’. Његов први помоћник био је Ервин Франчези
(Ervin Francessi) који је учествовао у стрељањима на
Бубњу, касније и у Јајинцима код Београда, а потом
SS поднаредник Карл Унгар (Carl Hunghardt), нишки
фолксдојчер, такође учесник стрељања, који је остао
до краја. Поступак стрељања и хапшења од стране
бугарских војних или полицијских власти, као и од
стране Специјалне полиције и њеног Трећег одсека
у Београду за борбу против организације ДМ, није
био предмет Гестапоа. Бугари су имали право да
узимају затворенике и да их стрељају у случају смрти
или рањавања њихових војника и службеника. При
логору је постојао један део који су користили агенти
бугарске полицијске и војне службе, док су одсек за
борбу против илегалних покрета водили пуковници
Александар Дочев и Ангел Попов. Попут заробљених
партизана и њихових сарадника исти статус имали су
и припадници ЈВУО


_______________________

Ево кроз какве су тортуре пролазили ти људи које срамни и фрустрирани корисник Добро дошли, задојен мржњом убија изнова и изнова...

Добривоје Денчић, наставник Средњетехничке
школе у Нишу и организатор равногорског покрета,
у логору је од гестаповаца добио толико удараца
пендрецима да му је месо са коже отпадало. Логораш
Ива Анђелковић се сећа да су га стражари после
прозивке носили до камиона који је затворенике
одвезао у Горњу Локошницу код Лесковца, где су сви 15
стрељани. У затвору нишког Гестапоа на саслушању
је уморен и ваздухоплони наредник-пилот Сретен
Радаковић, кога су органи Управе полиције ухапсили
3. децембра 1942. године у Нишу, као припадника
равногорског покрета. Драгољубу Црвенићу-Гандију,
организатору равногорског покрета у граду и
финансијеру Врховне команде ЈВУО, Гестапо је на
саслушању сломио вилицу док је његову супругу
Смиљу, више пута стављао на списак за стрељање


Храбри чинови ових људи пред стрељање

У време једног масовног стрељања, прозвана група
је пред полазак у смрт сложно запевала: Ко не жели
немо млад умрети, нек се јави нашој чети. Светли
пример је пред смрт оставио и интендантски капетан
Стеван Веселиновић из Ниша, равногорски илегални
командант Ниша. Из затвора Гестапоа доведен је
у логор, где је 23. фебруара 1943. године прозван
на стрељање. Када су га гестаповски официри у
дворишту питали да ли се као официр каје што је
радио против Немаца, због чега ће умрети, хладно
и пркосно им је рекао: Не кајем се! Живео Дража
Михаиловић! Забезекнути гестаповци су му пружили
руку коју је одбио. Стрељан је на Бубњу


streljani.jpg

streljani1.jpg

streljani2.jpg
 
Poslednja izmena:
@Добро дошли

Треба да те је срамота..

Из немачког документа од 21.6. 1944.
сазнајемо да је у овом периоду у логору био велики
број заточених припадника јединица Драже
Михаиловића и да је постојала идеја поручника Мирка
Ћирковића, команданта Чегарског корпуса ЈВУО,
да са својом јединицом упадне у логор и ослободи
заточене другове. План је био да двадесет четника,
прерушених у Немце, наводно спроведе четрдесетак
„заробљених “ четника. Када би ушли уследио би
сукоб са Немцима у логору. Не знамо да ли је овај
дрзак препад успео али нам он даје јаснију слику
односа Немаца према јединицама под командом
генерала Драже Михаиловића.


oslobodjenje.jpg


Приврженици генерала
Михаиловића из редова железничких радника и
службеника у граду боравили су и у соби 7, која
је од Немаца прозвана „саботерском’’, јер су ови
људи, са четничким штабовима, учествовали у
саботажама и диверзијама на пругама у циљу прекида
непријатељског саобраћаја. Такође су се налазили и
у соби 3 (група Петра Петровића), а касније су пред
одвођење у Немачку спуштени у 11. За време истраге
један број се налазио и по самицама.


Нишки затвореници су интернирани и у
радне логоре у Немачкој (Бухенвалд, Дахау, Нојнгам,
Флосенбирг, Заксенхаузен, Равенсбрик – логор за
жене), у Француској (Мец, Јеровил), у Шведској
(Берг), у Аустрији (Аушвиц, Кремс, Киндберг, Линц),
итд. Већи број транспорта официра југословенске
краљевске војске одлазили су после 1942. године у
заробљеничке логоре у Немачкој и Пољској (Мозбург,
Лукенвалд, Фалинг Бостел, Стриј, Дулаг, Оснабрик и
др.). Били су то официри привржени краљу, отаџбини
и генералу Михаиловићу. За разлику од радних
логора у заробљеничким су, према депортирцима,
поштована правила Женевске и Хашке конвенције о
поступању са заробљеницима.


Народни Музеј Ниш
http://narodnimuzejnis.rs/wp-content/uploads/2015/04/logor-na-crvenom-krstu.pdf
 
Poslednja izmena od moderatora:
Kad su u Engleskoj pitali Čerčila ( žestokog antikomunistu ) zašto podržava komunistu Tita
odgovorio je - nije mi važno koje je mačka boje nego da li lovi miševe .
Četnici su više voljeli gibanicu nego da love miševe i to je problem

то је већ друга тема и давно превазиђена црвено-усташка пропаганда...данас се о њој све зна...нема потребе да се спамује тема ;)

SILOVANJE SRBIJE Britanska uloga u Titovom grabljenju vlasti 1943 -1944
Majkl Liz

101007144213.gif


MREŽA DEZINFORMACIJA - Čerčilova jugoslovenska greška
Dejvid Martin

p018700b0.jpg
 
U selu moje majke ( Donja Polja kod Mojkovca ) skoro svi četnici iz sela su krenuli za Nijemcima kada su se ovi počeli povlačiti za Njemačku ( ??? )
Pretpostavlja se da su svi pobijeni kod Blajburga jer se ni jedan nije vratio . I moj djeda je bio četnik ali ih je napustio ranije jer je već
bio u godinama a imao je osmoro djece i trebalo je to hraniti . O tim događajima sam razgovarao i sa djedom a i sa majkom
koja je još uvijek živa .Nju i ostalu djecu su učili da kada dođu Nijemci ili Talijani i pitaju ih da li su partizani kažu :
( citiram ) Partiđane ? No , no , nacionale .
 
Posle 70 godina puna istina o „Lageru Niš“
http://www.politika.rs/sr/clanak/208987/Srbija/Posle-70-godina-puna-istina-o-Lageru-Nis

Untitled-1.jpg

Поручник Ратко Несторовић и Капетан Петар Новаковић

Niš – Ovogodišnje obeležavanje jubilarnih 70 godina od istorijskog i herojskog proboja logora na Crvenom krstu u Nišu, 12. februara, u znak sećanja na juriš 147 golorukih logoraša na naoružanu nemačku stražu i beg 105 preživelih preko bodljikavih žica na slobodu, doneo je nešto sasvim novo. Nagovešteno je ispravljanje nepravde prema svim antifašistima koji su bili zatočenici zloglasnog „Lagera Niš“ tokom Drugog svetskog rata. Grupa istoričara, koje predvodi profesor Aleksandra Dinčić, uspela je da pronađe i prikupi vrednu dokumentaciju koja će izmeniti i značajno dopuniti muzejsku postavku u logoru, ali i rasvetliti mnoge višedecenijske nepoznanice vezane za jedno od najvećih stratišta u našoj zemlji u periodu od leta 1941. do jeseni 1944. godine.

– Činjenica je da je najviše zatočenih u niškom logoru bilo Srba, Jevreja i Roma, kao i pripadnika narodnooslobodilačkog pokreta i članova Komunističke partije. Ali, u logoru su kao zatočenici bili i pripadnici antifašističkog ravnogorskog (četničkog) pokreta. U saradnji s istoričarima Zoranom Stevanovićem iz Aleksinca, Nebojšom Prokićem iz Niša i Nebojšom Ozimićem, kustosom Narodnog muzeja u Nišu, uspeli smo, uz velike napore, da otkrijemo mnogo toga nepoznatog – ispričao nam je Dinčić.

U novoj muzejskog postavci biće mesta za fotografije i dokumenta o progonu, hapšenju i likvidaciji mnogih ravnogoraca, navodi Dinčić i dodaje:– Pronašli smo dokumenta koja govore o saslušanjima i kaznama od septembra 1942. do oslobođenja. Najkraće rečeno, presude su glasile: Bubanj, Mauthauzen, Banjica, Sajmište, vrlo retko sloboda. Ilegalni rad u Nišu bio je intenzivan, naročito na glavnoj železničkoj stanici, odakle se rukovodilo sabotažama i diverzijama na srpskim prugama. Šef Gestapoa u Nišu i komandant logora je bio Erih Vineke, pobornik nemilosrdne borbe protiv svih antifašista, posebno protiv ravnogoraca. On je bio vođa niškog odeljenja za borbu protiv četničke organizacije koja se nalazila unutar samog logora.

Pismo--Mihajla-Arsica-Drazi-MIhailovicu-prevdeno-na-nemaccki.jpg


Pored dokumenata, prikupili smo dosta fotografija istaknutih komandanata pokreta Draže Mihailovića, koji su bili zarobljeni, dovedeni, a mnogi i streljani na Bubnju. Pronašli smo dokumenta o četničkom vojvodi Mihailu Arsiću, komandantu Medveđskog odreda, čoveku o kome su partizanske knjige pravile čitave neistinite rekonstrukcije. Nemci su ga navodno streljali kao partizanskog saradnika. Iz dokumenata koja smo prikupili jasno se vidi da ga je po traženju Gestapoa uhapsila policija i da je Arsić streljan kao organizator ravnogorskog antifašističkog pokreta u Jablanici. Utvrdili smo i kako je stradao.

Vojvoda je uputio jedno pismo Draži Mihailoviću, 14. decembra 1941. Pismo je pronađeno kod zarobljenog partizana, Gestapo ga je preveo i posle toga uhapsio i zatvorio vojvodu Arsića, koji je streljan na Bubnju 1. oktobra 1942. godine.

U sklopu priprema za novu logorsku postavku izdata je i brošura o majoru Dobrivoju Marinkoviću, komandantu Gorskog štaba 12, predratnom upravitelju škole „Kraljević Andrej“ u Zemunu i oficiru koji je među prvima započeo pokret otpora protiv okupatora u jugoistočnoj Srbiji. Tu je i dokumentacija o kapetanu Petru Novakoviću, ađutantu 2. jurišnog odreda SDS-a u Nišu. Gestapovci su ga mesecima mučili u samici i streljali 8. jula 1943. na Bubnju s još 40 logoraša. Zatočenik „Lagera Niš“ bio je i poručnik Ratko Nestorović, komandant 3. niške četničke brigade Čegarskog korpusa. Zarobili su ga Bugari i predali Nemcima, bio je dugo u niškom logoru, odakle je interniran na prinudni rad u Lincu (Austrija). Posle rata ostao je u emigraciji.

Sadašnja muzejska postavka u Muzej logoru na Crvenom krstu u Nišu urađena je 1967. godine i od tada nije menjana.

http://www.politika.rs/sr/clanak/208987/Srbija/Posle-70-godina-puna-istina-o-Lageru-Nis

Истина је изашла на видело, а вишедеценијске комунистичке лажи су раскринкане до краја :ok:
 
Poslednja izmena:
pa što vas nema na ravnoj gori??

- - - - - - - - - -

...................

- - - - - - - - - -

Од Тополе па до Равне горе, нигде страже паралаже Драже. Стража бежи, за њом Дража везе надмашише и саме Енглезе“
Колона прихвати песму и ова проломи пустиње равногорске. А ускоро угледасмо и прве колибе. Једна жена помоли се из прве. Назвасмо јој Бога. -Бог вам помого! – одговори она уплашено -Не бој се ништа, де, не бој се, - храбримо је ми -А како не бих, јадница, - уздахну она. – Шта сам све препатила не дао вам Бог никада. -Где је Равна Гора, снајо?

-Ево је, то је Равна Гора, -показа нам она на пошумљене пределе десно од нас, који су се пружали као природни леви огранак Маљена. – Ено, где су оне колибе попаљене и порушене. Ено, где је оно гробље, где су они нови гробови. Ено, браћо, то је Равна Гора. На једном пропланку, разбацане ту и тамо, дизале су се хумке жртава равногорски. А мало даље угљенисани остаци колиба мирних сељака, сточара равногорских, говорили су о присутности несреће. Овде је закопан и син оног сељака, наредник српски, сетисмо се ми.

Лево од нас биле су равногорске појате Вежица. Њих пет-шест на броју. Колибе махом порушене и попаљене. Дивни пашњаци и шуме дисхармонично су стајали покрај ових видних знакова зла и људске пакости. И веће смо несреће сагледали ми до данас. Али нас ова уистини узбуђује. И зато нас ваљда бес и разјарује.

Чупа је једино равнодушан. Наш мали чупави флегма, прекрстио руке и стручњачки посматра све. И за све се закачи. -

Овде је, - показује нам он, - био аеродром за „Спитфајере“, а овде за „Харикене“. А тамо су хангари. Ове тенковске јаме, а овде слагалишта муниције.

Једна прљава бара. Жабе крекећу. -А овде је била морнарица нашег Министра војске, ваздухопловства и морнарице. Али свему нађох излаз, само не могу да видим где му је била касарнирана армија Нека чавка прелете нас. -Костице, брже митраљез...

Нападају „Спитфајери“ Смех

-Вукобратовићу, пази да не нагазиш мину, - опомену га Чупа и показа на балегу. Опет смех. У то стигосмо најзад и до куће у којој је становао одметник Дража Михаиловић. Кућа је била лепа и важила као украс међу колибама Равне Горе. Сада стоји у рушевинама. Кров је провалио у подруме. Голи зидови стрче осмуђени ватром и димом, греде у нереду вире из пепела.

То је била најбогатија кућа на Равној Гори. Кућа Дамњановића. Пред кућом стоји младић и лопатом згрђе ђубре у дворишту пуном оваца и коза -Добар дан -Добро вам Бог дао, -одговори од збуњен нашим присуством. Поћута мало па продужи: - А, ви сте добровољци. Уђите, браћо, уђите... Ми уђосмо у двориште.

Из бараке сковане од дасака и прислоњене на њихово срушено добро, на голи зид срушене куће, помоли се старачка глава домаћина, а потом и ведро лице домаћице. -Које добро? – пита нас младић. -Па ето, дођосмо мало, да поразговарамо.

Хтели би да чујемо нешто о Дражи Михаиловићу. Занима нас Изнесоше троношце на које поседасмо. Неки простреше ћебад на траву. Домаћица изнесе ведрицу млека. -'Ајде, узмите децо, соколови моји, поткрепите се. К'о да сам ваша мајка. Узмите, де. Волим ја нашу српску војску. Ми се прихватисмо.

За то време млађи Дамњановић причаше: -Велите да вам причам о Дражи. Па нека. А и што би? Зар не видите попаљену и порушену Равну Гору: то је Дража.

Дража је наша несрећа, наш унесрећитељ. Рушитељ нашег мира и спокојства. Нико срећније од нас не би живео да њега не беше и нико несрећније од када он дође. Он и његови људи. Његови људи нарочито.

Ми ћутасмо. -Али опет, - настави он, - Богу хвала, живи се. Мучимо се, истина, али живимо, а то је за нас сада најважније, јер осим живота друго ништа и немамо, а даће Бог па ће се све опет стећи.

-Јесу ли вам долазили енглески авиони? – упитасмо Сељак се иронично насмеја. -Енглески авиони? Море какви авиони! Свакога дана говорили су нам „ето их, ево енглеских авиона“, и заиста, после дужег времена, њихово ишчекивање се обистини, дођоше они, али не енглески. Требало их је тада видети, мој господине. И то су ми били неки наши „елитни“ официри, како они веле. Седели смо још дуго код Дамњановића. Дирнути смо били његовим вапајима и разочарањем које је наступило код њега и хтели смо да се изјадамо.

-Каква Енглеска, - вели Дамњановић, -каква Енглеска. И сам Дража је у њу разочаран. А слушао сам и његове људе како псују Енглеску и њено кукавиштво.

А издиру се и на оне наше одроде што побегоше у Лондон и отуда нам кувају кашу. Ветрић је полако пирио и разносио мирис зелене траве и цвеће багремово. Чинило нас се као да шуме около нас дишу неким дивовским плућима. Сунце је већ било зашло за Маљен. Стада су се враћала у торове. Последњи лавежи паса огласише се у пустоме миру. Мрак покри опустелу Равну Гори и обави је тамом.


- - - - - - - - - -

ДОБРОВОЉЦИ НА РАВНОЈ ГОРИ, НАША БОРБА, МАЈ 1942.

РАВНА ГОРА - СРПСКА ЗАБЛУДА И СРПСКА СРАМОТА



 
pa što vas nema na ravnoj gori??

- - - - - - - - - -

...................

- - - - - - - - - -

Од Тополе па до Равне горе, нигде страже паралаже Драже. Стража бежи, за њом Дража везе надмашише и саме Енглезе“
Колона прихвати песму и ова проломи пустиње равногорске. А ускоро угледасмо и прве колибе. Једна жена помоли се из прве. Назвасмо јој Бога. -Бог вам помого! – одговори она уплашено -Не бој се ништа, де, не бој се, - храбримо је ми -А како не бих, јадница, - уздахну она. – Шта сам све препатила не дао вам Бог никада. -Где је Равна Гора, снајо?

-Ево је, то је Равна Гора, -показа нам она на пошумљене пределе десно од нас, који су се пружали као природни леви огранак Маљена. – Ено, где су оне колибе попаљене и порушене. Ено, где је оно гробље, где су они нови гробови. Ено, браћо, то је Равна Гора. На једном пропланку, разбацане ту и тамо, дизале су се хумке жртава равногорски. А мало даље угљенисани остаци колиба мирних сељака, сточара равногорских, говорили су о присутности несреће. Овде је закопан и син оног сељака, наредник српски, сетисмо се ми.

Лево од нас биле су равногорске појате Вежица. Њих пет-шест на броју. Колибе махом порушене и попаљене. Дивни пашњаци и шуме дисхармонично су стајали покрај ових видних знакова зла и људске пакости. И веће смо несреће сагледали ми до данас. Али нас ова уистини узбуђује. И зато нас ваљда бес и разјарује.

Чупа је једино равнодушан. Наш мали чупави флегма, прекрстио руке и стручњачки посматра све. И за све се закачи. -

Овде је, - показује нам он, - био аеродром за „Спитфајере“, а овде за „Харикене“. А тамо су хангари. Ове тенковске јаме, а овде слагалишта муниције.

Једна прљава бара. Жабе крекећу. -А овде је била морнарица нашег Министра војске, ваздухопловства и морнарице. Али свему нађох излаз, само не могу да видим где му је била касарнирана армија Нека чавка прелете нас. -Костице, брже митраљез...

Нападају „Спитфајери“ Смех

-Вукобратовићу, пази да не нагазиш мину, - опомену га Чупа и показа на балегу. Опет смех. У то стигосмо најзад и до куће у којој је становао одметник Дража Михаиловић. Кућа је била лепа и важила као украс међу колибама Равне Горе. Сада стоји у рушевинама. Кров је провалио у подруме. Голи зидови стрче осмуђени ватром и димом, греде у нереду вире из пепела.

То је била најбогатија кућа на Равној Гори. Кућа Дамњановића. Пред кућом стоји младић и лопатом згрђе ђубре у дворишту пуном оваца и коза -Добар дан -Добро вам Бог дао, -одговори од збуњен нашим присуством. Поћута мало па продужи: - А, ви сте добровољци. Уђите, браћо, уђите... Ми уђосмо у двориште.

Из бараке сковане од дасака и прислоњене на њихово срушено добро, на голи зид срушене куће, помоли се старачка глава домаћина, а потом и ведро лице домаћице. -Које добро? – пита нас младић. -Па ето, дођосмо мало, да поразговарамо.

Хтели би да чујемо нешто о Дражи Михаиловићу. Занима нас Изнесоше троношце на које поседасмо. Неки простреше ћебад на траву. Домаћица изнесе ведрицу млека. -'Ајде, узмите децо, соколови моји, поткрепите се. К'о да сам ваша мајка. Узмите, де. Волим ја нашу српску војску. Ми се прихватисмо.

За то време млађи Дамњановић причаше: -Велите да вам причам о Дражи. Па нека. А и што би? Зар не видите попаљену и порушену Равну Гору: то је Дража.

Дража је наша несрећа, наш унесрећитељ. Рушитељ нашег мира и спокојства. Нико срећније од нас не би живео да њега не беше и нико несрећније од када он дође. Он и његови људи. Његови људи нарочито.

Ми ћутасмо. -Али опет, - настави он, - Богу хвала, живи се. Мучимо се, истина, али живимо, а то је за нас сада најважније, јер осим живота друго ништа и немамо, а даће Бог па ће се све опет стећи.

-Јесу ли вам долазили енглески авиони? – упитасмо Сељак се иронично насмеја. -Енглески авиони? Море какви авиони! Свакога дана говорили су нам „ето их, ево енглеских авиона“, и заиста, после дужег времена, њихово ишчекивање се обистини, дођоше они, али не енглески. Требало их је тада видети, мој господине. И то су ми били неки наши „елитни“ официри, како они веле. Седели смо још дуго код Дамњановића. Дирнути смо били његовим вапајима и разочарањем које је наступило код њега и хтели смо да се изјадамо.

-Каква Енглеска, - вели Дамњановић, -каква Енглеска. И сам Дража је у њу разочаран. А слушао сам и његове људе како псују Енглеску и њено кукавиштво.

А издиру се и на оне наше одроде што побегоше у Лондон и отуда нам кувају кашу. Ветрић је полако пирио и разносио мирис зелене траве и цвеће багремово. Чинило нас се као да шуме около нас дишу неким дивовским плућима. Сунце је већ било зашло за Маљен. Стада су се враћала у торове. Последњи лавежи паса огласише се у пустоме миру. Мрак покри опустелу Равну Гори и обави је тамом.


- - - - - - - - - -

ДОБРОВОЉЦИ НА РАВНОЈ ГОРИ, НАША БОРБА, МАЈ 1942.

РАВНА ГОРА - СРПСКА ЗАБЛУДА И СРПСКА СРАМОТА




исту пропаганду коју овде просипа прока, просипали су и нацисти у току рата...

немачка пропаганда против Драже


image.jpg

image.jpg



и која је разлика? :mrgreen:
 
Poslednja izmena od moderatora:
исту пропаганду коју овде просипа црвени усташа прока, просипали су и нацисти у току рата...
немачка пропаганда против Драже
image.jpg

image.jpg

која је разлика имеђу црвеног усташе и нациста? :mrgreen:
Ово ми и не личи много на пропаганду јер је написано у потпуности описало лик и дело ,,Првог герилца Европе''.
Из милоште четници су га звали Дража јер му је ОКУПАТОР БИО ДРАЖИ од БОРБЕ ЗА КРСТ ЧАСНИ ,за који се заклео да ће и живот дати.
Лепо си то исчепркао и употпунио биографију ,,Првог герилца Европе''.
 
Komemorativne svečanosti na Krfu, ostrvu Vido i Zejtinliku
Povodom obeležavanja 95. godišnjice proboja Solunskog fronta 28. septembra, na srpskom vojničkom groblju Zejtinlik komemoratinvnoj ceremoniji prisustvovaće:
- predsednik Vlade Srbije,
- ministar kulture,
- delegacije Vojske Srbije,
- delegacija Ministarstva rada i boračke zaštite Republike Srpske,
- generalni konzul Ambasade Srbije u Solunu,
- zvaničnici Republike Grčke kao i diplomatski predstavnici Francuske, Velike Britanije, Rusije i Italije, naveo je Stanković, državni sekretar u Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike.

*******************************************
Опет нико из четничких организација није позван!
 
Komemorativne svečanosti na Krfu, ostrvu Vido i Zejtinliku
Povodom obeležavanja 95. godišnjice proboja Solunskog fronta 28. septembra, na srpskom vojničkom groblju Zejtinlik komemoratinvnoj ceremoniji prisustvovaće:
- predsednik Vlade Srbije,
- ministar kulture,
- delegacije Vojske Srbije,
- delegacija Ministarstva rada i boračke zaštite Republike Srpske,
- generalni konzul Ambasade Srbije u Solunu,
- zvaničnici Republike Grčke kao i diplomatski predstavnici Francuske, Velike Britanije, Rusije i Italije, naveo je Stanković, državni sekretar u Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike.

*******************************************
Опет нико из четничких организација није позван!

:per:
200px-Generalštab_VS.gif
dara-bubamara-dodirni-me_1_3.jpg


- - - - - - - - - -
viđu sličnosti ;),nema satanističkog pentagrama ne,ne
znacka_za_general_bere_vp_gar_spec.jpg

kokarda_srpski_grb_sa_vencem.jpg

četnička_kokarda_srpski_grb_sa_vencem
 
Poslednja izmena:
ПАРЕЖНИЦОМ ЗА РАВНУ ГОРУ
А сунце изгрејаваше све више. Ишли смо сада већ долином реке Палежнице на чијим се обалама низаху брда, мања и већа, избраздана потоцима и речицама, ишарана шумама, стенама и пашњацима. По где-где су сељаци покушавали да од природе отму што се више може. Пели су се са својим ученим вочићима и орали онај танак слој земље што је под углом од често преко тридесет степени висио над провалијом. На стрмоглавој висини видела су се та жива бића како вештином акробата управљају ралима. Онуда, чак горе, ивицама ових брда, лево и десно, сада се паралелно са нама веру наше бочне патроле у висини наше претходнице. То нама, који идемо путем крај Палежнице успорава ход и даје доста времена и да се одморимо, па и да запевамо. Сељаци се одмах окупљају око нас и почињемо разговоре са њима.

- Како је браћо, - питамо их ми. - Па, није ружно, није. Јес, да кажем да би боље могло бити, али вала Господу Богу, добро је. Добро кад није и горе. Научили смо већ на овакве одговоре нашег сељака коме се свако зло за последњих годину дана свалило на плећа. -Да. А како посао, како? -Па радимо. Оремо, сијемо. Хоћемо ли и што пожњети, Божија је воља. -Лепи су ови крајеви, - примећујемо ми. -Е лепи, бо'ме, лепо. Несрећни су сада они, мој господине. -А зашто, пријатељу? -Е зашто! Зло ти је било јесенас и зимус. Дођи овај, дођи онај, па дај леба, дај мрса, дај и само дај. Да не беше наше војске оћаху нас све обрстити. -Па ко? -Ко!

И партизани, чума их однела и Дражини. Не зна се ко више. Док беху партизани и причаху како смо сад сви једнаки, отимаху и шаком и капом. Дођоше Дражини, па да отму и голи живот.

Ја 'оме! Мени убише сина. Веле, петоколонаш је и веле, мора да умре. Активни је наредник а није се, веле, јавио на позив Министра војске, него се, веле, јавио издајици Милану Недићу. И убише га пос'им њи'ов. Одвукоше га на Равну Гору, код...

-Код кога? -Код Драже. Веле да ти је он некакав Министар... Ђаво би га знао... -И убише ти сина! – чудимо се ми. -Убише, убише, покој му души. А ни зашто. Веле они, издајица је. Велим ја њима: „Па убите и мене. Ако је он издајица и ја сам, триста му. Живео Милан Недић!“

Е, веле они, нећемо ми тебе, ти си стар и излапео, а би ти кожу здрали с леђа да си млађи. Ја 'оме. Пси шугави. Опљачкаше све живо. А веле: „Војска смо ми“, по маћери им.

И само ти дадне неко цедуљче. „На“, вели, „платићемо ти кад се врати влада из Лондона“.

Браћо моја, ко да сам ја луд. Дочекаћу ја и стоту, а они се неће маћи из Лондона.

Камо среће! И тако, дај бре и дај, па се и то досади. Да не би Недића, Бог га благословио, пропадосмо начисто. Палежница бистра као суза скакуће с камена на камен, вијуга и клизи по углачаноме шљунку, правећи с времена на време мале слапове у које су се удевале нити јутањег сунца и преливале у хиљаде лепих боја. Зној нас је подгризао око врата, голицао око појаса, купао нам колена, цаклио на мокром лицу. Истурали смо раздрљене груди планинском ветрићу који нас је запахњивао својом милом свежином. Упијали смо и удисали пуним грудима његов несташни дах као еликсир младости и грели даље, певајући, смејући се.
 
Nagradno pitanje: Zasto su cetnici begali ispred Rusa ako su se borili protiv Nemaca, a ne protiv komunista?
Ма нису бежали већ, како причају'јурили немачког окупатора од Равне горе до Блајбурга. Ту су посустали па им се десио некакав малер.
 

Back
Top