pa što vas nema na ravnoj gori??
- - - - - - - - - -
...................
- - - - - - - - - -
Од Тополе па до Равне горе, нигде страже паралаже Драже. Стража бежи, за њом Дража везе надмашише и саме Енглезе“
Колона прихвати песму и ова проломи пустиње равногорске. А ускоро угледасмо и прве колибе. Једна жена помоли се из прве. Назвасмо јој Бога. -Бог вам помого! – одговори она уплашено -Не бој се ништа, де, не бој се, - храбримо је ми -А како не бих, јадница, - уздахну она. – Шта сам све препатила не дао вам Бог никада. -Где је Равна Гора, снајо?
-Ево је, то је Равна Гора, -показа нам она на пошумљене пределе десно од нас, који су се пружали као природни леви огранак Маљена. – Ено, где су оне колибе попаљене и порушене. Ено, где је оно гробље, где су они нови гробови. Ено, браћо, то је Равна Гора. На једном пропланку, разбацане ту и тамо, дизале су се хумке жртава равногорски. А мало даље угљенисани остаци колиба мирних сељака, сточара равногорских, говорили су о присутности несреће. Овде је закопан и син оног сељака, наредник српски, сетисмо се ми.
Лево од нас биле су равногорске појате Вежица. Њих пет-шест на броју. Колибе махом порушене и попаљене. Дивни пашњаци и шуме дисхармонично су стајали покрај ових видних знакова зла и људске пакости. И веће смо несреће сагледали ми до данас. Али нас ова уистини узбуђује. И зато нас ваљда бес и разјарује.
Чупа је једино равнодушан. Наш мали чупави флегма, прекрстио руке и стручњачки посматра све. И за све се закачи. -
Овде је, - показује нам он, - био аеродром за „Спитфајере“, а овде за „Харикене“. А тамо су хангари. Ове тенковске јаме, а овде слагалишта муниције.
Једна прљава бара. Жабе крекећу. -А овде је била морнарица нашег Министра војске, ваздухопловства и морнарице. Али свему нађох излаз, само не могу да видим где му је била касарнирана армија Нека чавка прелете нас. -Костице, брже митраљез...
Нападају „Спитфајери“ Смех
-Вукобратовићу, пази да не нагазиш мину, - опомену га Чупа и показа на балегу. Опет смех. У то стигосмо најзад и до куће у којој је становао одметник Дража Михаиловић. Кућа је била лепа и важила као украс међу колибама Равне Горе. Сада стоји у рушевинама. Кров је провалио у подруме. Голи зидови стрче осмуђени ватром и димом, греде у нереду вире из пепела.
То је била најбогатија кућа на Равној Гори. Кућа Дамњановића. Пред кућом стоји младић и лопатом згрђе ђубре у дворишту пуном оваца и коза -Добар дан -Добро вам Бог дао, -одговори од збуњен нашим присуством. Поћута мало па продужи: - А, ви сте добровољци. Уђите, браћо, уђите... Ми уђосмо у двориште.
Из бараке сковане од дасака и прислоњене на њихово срушено добро, на голи зид срушене куће, помоли се старачка глава домаћина, а потом и ведро лице домаћице. -Које добро? – пита нас младић. -Па ето, дођосмо мало, да поразговарамо.
Хтели би да чујемо нешто о Дражи Михаиловићу. Занима нас Изнесоше троношце на које поседасмо. Неки простреше ћебад на траву. Домаћица изнесе ведрицу млека. -'Ајде, узмите децо, соколови моји, поткрепите се. К'о да сам ваша мајка. Узмите, де. Волим ја нашу српску војску. Ми се прихватисмо.
За то време млађи Дамњановић причаше: -Велите да вам причам о Дражи. Па нека. А и што би? Зар не видите попаљену и порушену Равну Гору: то је Дража.
Дража је наша несрећа, наш унесрећитељ. Рушитељ нашег мира и спокојства. Нико срећније од нас не би живео да њега не беше и нико несрећније од када он дође. Он и његови људи. Његови људи нарочито.
Ми ћутасмо. -Али опет, - настави он, - Богу хвала, живи се. Мучимо се, истина, али живимо, а то је за нас сада најважније, јер осим живота друго ништа и немамо, а даће Бог па ће се све опет стећи.
-Јесу ли вам долазили енглески авиони? – упитасмо Сељак се иронично насмеја. -Енглески авиони? Море какви авиони! Свакога дана говорили су нам „ето их, ево енглеских авиона“, и заиста, после дужег времена, њихово ишчекивање се обистини, дођоше они, али не енглески. Требало их је тада видети, мој господине. И то су ми били неки наши „елитни“ официри, како они веле. Седели смо још дуго код Дамњановића. Дирнути смо били његовим вапајима и разочарањем које је наступило код њега и хтели смо да се изјадамо.
-Каква Енглеска, - вели Дамњановић, -каква Енглеска. И сам Дража је у њу разочаран. А слушао сам и његове људе како псују Енглеску и њено кукавиштво.
А издиру се и на оне наше одроде што побегоше у Лондон и отуда нам кувају кашу. Ветрић је полако пирио и разносио мирис зелене траве и цвеће багремово. Чинило нас се као да шуме около нас дишу неким дивовским плућима. Сунце је већ било зашло за Маљен. Стада су се враћала у торове. Последњи лавежи паса огласише се у пустоме миру. Мрак покри опустелу Равну Гори и обави је тамом.
- - - - - - - - - -
ДОБРОВОЉЦИ НА РАВНОЈ ГОРИ, НАША БОРБА, МАЈ 1942.
РАВНА ГОРА - СРПСКА ЗАБЛУДА И СРПСКА СРАМОТА
