- Poruka
- 1.264
Др Милан Стојадиновић, председник Владе Краљевине Југославије од 1935. године, бриљантан политички говорник, свестан историјски преломних околности у којима се налазила Краљевина Југославија, одржао је током предизборне кампање за децембарске парламентарне изборе 1938. године низ политичких говора у којима је образлагао политику Владе на чијем је челу. У Новом Саду, 13. новембра 1938. године, одржао је говор пред око осамдесет хиљада присутних грађана, у којем је изложио своје политичке идеје и даље политичке кораке. Од стране многих његових савременика, а потом и историчара, говор је оцењен као пример мудрог политичког говора. Стојадиновићева листа је добила изборе те године и он је саставио поново Владу али је већ фебруара 1939. године поднео оставку због несугласица с кнезом Павлом.
Нема сумње да је др Милан Стојадиновић (Чачак, 1888 – Буенос Ајрес, 1961), по образовању правник, по животном опредељењу економиста, а по судбини политичар, најзначајнија политичка личност Краљевине Југославије и, уз Николу Пашића, вероватно најзначајнија личност српског радикалног покрета. Његов значај као политичара прве Југославије мери се не само чињеницом да је за њеног трајања најдуже био председник Краљевске владе, већ и укупним последицама деловања његове личности.
Стојадиновић се српском радикалном покрету придружио док је био на студијама права и врло брзо је избио у прве редове радикалног покрета. У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, с тридесет и неколико година, био је министар финансија у Влади Николе Пашића, да би се током диктатуре Краља Александра И (с којом се озбиљно није слагао) политички пасивизирао и бавио се годинама економијом. Његова политичка звезда у пуном сјају је блистала од 1935. до 1939. године, када је био председник Владе (Министарског савета) Краљевине Југославије и министар иностраних послова. То је, иначе, био период значајног привредног развоја државе. У том периоду је основао и политичку организацију – Југословенску радикалну заједницу (ЈРЗ), састављену од дела српских радикала, Југословенске муслиманске организације и Словенске људске странке.
Током своје владавине, спољну политику Краљевине Југославије је креирао према интересима државе, увек ценећи и уважавајући свеукупну политичку ситуацију у Европи и покушавајући да у тешком времену пред Други светски рат Југославију одржи неутралном (што је био једини начин да се земља сачува од распада), балансирајући између сила Осовине и западних демократија. Своје виђење унутрашњег уређења земље чврсто је заснивао на принципима унитаризма и централизма, који су били утемељени у принципима стварања прве Југославије, као и у Видовданском и Октроисаном уставу. Због тога је врло брзо стекао опозицију, пре свега у хрватском народу (који је претежно заступан од ХСС), а у српском народу оличену у тзв. Главном одбору Народне радикалне странке, Демократској и Земљорадничкој странци. Ове опозиционе снаге ће се током 1937. године против њега организовати у тзв. Удружену опозицију (на челу с хрватским политичарем др Влатком Мачеком), којој је Стојадиновић био препрека за остваривање политичких циљева – пре свих, за изградњу Југославије на федералистичким и аутономним принципима, понајпре за хрватски народ. Удружена опозиција ће му се супротставити на де- цембарским (11. децембра) изборима 1938. године, али ће их његова листа тесно победити захваљујући изборним правилима. (Листа Милана Стојадиновића добила је 1.643.783 гласа и 306 посланичких места, док је листа Влатка Мачека добила 1.364.524 гласа и само 67 посланичких места.) Поново је формирао Владу али ће убрзо (4. фебруара 1939. године) поднети оставку због свог противљења политици кнеза Павла у решавању хрватског питања, која је остварена споразумом Цветковић-Мачек августа исте године, као и због противљења претераном приближавању Краљевине западним демократијама. У ЈРЗ је постао дисидент и годину дана се није бавио политиком, да би почетком 1940. године покушао (безуспешно) да оснује нову странку (Српску радикалну странку) али је као претња англофилским круговима у земљи убрзо ухапшен и стављен у интернацију.
Уочи рата изручен је Британцима у Грчкој, који су му дозволили да отпутује у Аргентину, где је провео последњих двадесетак година, бавећи се економијом и, једно време, саветујући аргентинског председника Хуана Перона..
http://www.hereticus.org/arhiva/2005-3-4/jedan-primer-mudrog-politickog-govora.html
Као велики југословенски интегралиста који се залагао за остварење максиме “један краљ, један народ, једна држава”, др Стојадиновић је од почетка свог политичког деловања стекао велику непомирљиву опозицију међу хрватским народом, који су предводили федералисти (сепаратисти), што је на крају битно кумовало и његовом политичком паду (јер се противио уступцима према хрватском народу у Југославији). Такође, упркос његовом политичком визионарству, друштвени токови и политичке прилике у земљи и свету тога времена учинили су да политика др Стојадиновића не постане дубље утемељена ни међу српским народом. Даљи ток историје српског и осталих југословенских народа, који нам је познат, оставио је отвореним једно питање: да ли бисмо у протеклих седамдесетак година прошли јефтиније да смо као народ подржали идеје др Милана Стојадиновића?
Бранко Надовеза
Институт за новију историју Србије, Београд
Један пример мудрог политичког говора
Нема сумње да је др Милан Стојадиновић (Чачак, 1888 – Буенос Ајрес, 1961), по образовању правник, по животном опредељењу економиста, а по судбини политичар, најзначајнија политичка личност Краљевине Југославије и, уз Николу Пашића, вероватно најзначајнија личност српског радикалног покрета. Његов значај као политичара прве Југославије мери се не само чињеницом да је за њеног трајања најдуже био председник Краљевске владе, већ и укупним последицама деловања његове личности.
Стојадиновић се српском радикалном покрету придружио док је био на студијама права и врло брзо је избио у прве редове радикалног покрета. У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, с тридесет и неколико година, био је министар финансија у Влади Николе Пашића, да би се током диктатуре Краља Александра И (с којом се озбиљно није слагао) политички пасивизирао и бавио се годинама економијом. Његова политичка звезда у пуном сјају је блистала од 1935. до 1939. године, када је био председник Владе (Министарског савета) Краљевине Југославије и министар иностраних послова. То је, иначе, био период значајног привредног развоја државе. У том периоду је основао и политичку организацију – Југословенску радикалну заједницу (ЈРЗ), састављену од дела српских радикала, Југословенске муслиманске организације и Словенске људске странке.
Током своје владавине, спољну политику Краљевине Југославије је креирао према интересима државе, увек ценећи и уважавајући свеукупну политичку ситуацију у Европи и покушавајући да у тешком времену пред Други светски рат Југославију одржи неутралном (што је био једини начин да се земља сачува од распада), балансирајући између сила Осовине и западних демократија. Своје виђење унутрашњег уређења земље чврсто је заснивао на принципима унитаризма и централизма, који су били утемељени у принципима стварања прве Југославије, као и у Видовданском и Октроисаном уставу. Због тога је врло брзо стекао опозицију, пре свега у хрватском народу (који је претежно заступан од ХСС), а у српском народу оличену у тзв. Главном одбору Народне радикалне странке, Демократској и Земљорадничкој странци. Ове опозиционе снаге ће се током 1937. године против њега организовати у тзв. Удружену опозицију (на челу с хрватским политичарем др Влатком Мачеком), којој је Стојадиновић био препрека за остваривање политичких циљева – пре свих, за изградњу Југославије на федералистичким и аутономним принципима, понајпре за хрватски народ. Удружена опозиција ће му се супротставити на де- цембарским (11. децембра) изборима 1938. године, али ће их његова листа тесно победити захваљујући изборним правилима. (Листа Милана Стојадиновића добила је 1.643.783 гласа и 306 посланичких места, док је листа Влатка Мачека добила 1.364.524 гласа и само 67 посланичких места.) Поново је формирао Владу али ће убрзо (4. фебруара 1939. године) поднети оставку због свог противљења политици кнеза Павла у решавању хрватског питања, која је остварена споразумом Цветковић-Мачек августа исте године, као и због противљења претераном приближавању Краљевине западним демократијама. У ЈРЗ је постао дисидент и годину дана се није бавио политиком, да би почетком 1940. године покушао (безуспешно) да оснује нову странку (Српску радикалну странку) али је као претња англофилским круговима у земљи убрзо ухапшен и стављен у интернацију.
Уочи рата изручен је Британцима у Грчкој, који су му дозволили да отпутује у Аргентину, где је провео последњих двадесетак година, бавећи се економијом и, једно време, саветујући аргентинског председника Хуана Перона..
http://www.hereticus.org/arhiva/2005-3-4/jedan-primer-mudrog-politickog-govora.html
Као велики југословенски интегралиста који се залагао за остварење максиме “један краљ, један народ, једна држава”, др Стојадиновић је од почетка свог политичког деловања стекао велику непомирљиву опозицију међу хрватским народом, који су предводили федералисти (сепаратисти), што је на крају битно кумовало и његовом политичком паду (јер се противио уступцима према хрватском народу у Југославији). Такође, упркос његовом политичком визионарству, друштвени токови и политичке прилике у земљи и свету тога времена учинили су да политика др Стојадиновића не постане дубље утемељена ни међу српским народом. Даљи ток историје српског и осталих југословенских народа, који нам је познат, оставио је отвореним једно питање: да ли бисмо у протеклих седамдесетак година прошли јефтиније да смо као народ подржали идеје др Милана Стојадиновића?
Бранко Надовеза
Институт за новију историју Србије, Београд
Један пример мудрог политичког говора