Dovrsi pricu ...

Bilo mu je tesko. I muka i stezanje u stomaku, kao i uvek, samo ovaj put najteze do sada. Znao je da ce da boli, znao je da ce da se slomi, kao prut na kosavi, prosao je kroz to do sada dovoljno puta... Ali je sada bilo najteze. Zasto? Kako? Nista se ne razlikuje od prethodnih krajeva, pucanja i slomova. Pa opet, razlikuje se, i to mnogo. Da li ovaj put gresi, da li je to nacin da njegovo srce kaze kako se i ono pita nesto, da se i njena rec mora cuti? To mu je bilo cudno, ali ga nije manje mucilo. Da ne gresi, bar ovaj put mozda, da li mu je to poruka koju mu srce salje? Gde je nestao, u toj prici, onaj plam koji se tako jako video u njima? Gde su nesali trenuci smeha i ljubavi koja ih je okruzivala? Sve je to proslo kao rukom odneseno, kao da nisu to oni proziveli, kao da se samo tren naziralo sve sto su imali, ni sekund vise. Mozda i boli zato? Mozda se samo bori da shvati gde se sve to delo, da nije doneo pravu odluku, da gresi sto se ne trudi...? Ali, trudio se... Svih 11 meseci se trudio, i lomio, i dokazivao da nije kao ostali u njenom zivotu, da je drugaciji, jedinstven, a opet, na pravi nacin, isti... Izgoreo je, to je znao, ali nije znao kako sada da ponovo upali plam u sebi. Njoj je sve lepse, a on je prazan, istrosen... Kako sada kada joj je lepo, kako sada kada je ona kakva je trebala biti, da joj kaze da je kraj? Kako da je ne slomi, a da joj pokaze kako se oseca?
Resio se jeste sta ce, samo nije bio siguran da je to ono sto bi trebalo da uradi. A nije mogao ni da nadje nove razloge koji bi ga razuverili ili ubedili, pomogli mu da se lakse oseca ako je pogresio, ma kako ispalo na kraju. Nije mogao sebe da slaze da je ucinio pravu stvar, bio sa njom ili ne. To je bilo ono sto ga je mucilo... Kako sebe opravdati samom sebi, kako slagati da je u pravu, kada sazna da je pogresio? Zato je i bolelo vise i duze nego do sada. Zato je sada bilo tako isto, a strasno drugacije, nego do sada. I sta sad? Gde? Mucio se vrteci se u zatvorenom krugu, bez izlaza, ili bar malog odmorista da zastane, i odmori, pre nego li poludi.
 
O ne, ni slutila nije... Kraj... ali, ali ... pa cemu, zasto, kako? Sve je bilo savrseno!
O Boze, zar je to zasluzila, zar posle svega, svih zrtava, da zrtava iako ni jednog trena nije zazalila sto ih je polozila. Pa ucinila je to i zarad sopstvene srece, zbog njih.
U isto vreme nije mogla da ga gleda i podnese njegov pogled, a u isti mah je pozelela da se spoji neraskidivo sa njim.
Ma to je samo trenutna kriza, proci ce ga, zna da hoce. Pa nema razloga da ne bude tako. Pitala se sve to i trazila odgovore u njegovim ocima, ali ih nigde nije pronalazila. Sve je bilo ravna linija. Linija smrti. Da, i ljubav umire...
 
Shvatila je, video je to u njenim ocima, ali nije video da joj je milo. Nikada ga nije pogledala sa toliko bola i zala kao tada. I opet ga je bolelo, opet je peklo... Zasto nista ne kaze? Zasto se ne pobuni, ne bori za njih, zar ce se predati? Zar njoj nije bitno kako i zasto se to dogadja? Zasto ga ne odvrati, pokusa da ga razuveri da cini pravu stvar, ZASTO SE NE BORI? I tek tada, u dubini svoga srca, oset sta je po sredi. Zeleo ju je, nije mu bilo do toga da sve nestane. Ali se predala, nije joj bilo bitno. A tako je zeleo da joj bude, da ga ubedi da ce to proci, da je to njegov hir... Da je samo zeleo da vidi da li ce se boriti, da li ce pokusati da ih spase... Zar je to sve sto je hteo? Zar je samo hteo da nahrani svoj ego? Zar mu je bitno sto daje, a dobija tako malo zauzvrat? ZAR JE TOLIKO TAST I GLUP?
 
- I sta sada? Sta treba da uradim? Da pokipim svoju cetkicu za zube i odem, ili da istresem sav bol i bes ili bolje reci ocaj, na tebe? Ne, ti se samo salis zar ne? Nemoj to da mi radis? Progovori! - prekorno ali sa pola glasa mu je izgovorila sve to. Nije bila ni svesna pola onoga sto je rekla, reci su same potekle. Srce joj se kidalo, imala je osecaj da gubi tlo pod nogama. Htela je da pobegne, ali nije imala snage. Ukopala se u mestu.
Ne, sesce i cekati. Cekace da se probudi, jer mora da je sve ovo samo san, samo ruzna mora koja se ne desava...
 
Zanemeo je... On, koji je uvek ima sta da kaze, ostao je bez teksta. Nije imao sta da joj odgovori, nije vise bio siguran sta misli, sta hoce... Nije znao sto je doslo do ovoga, nije se secao svega sto mu je prolazilo kroz glavu. Sve se zavrtelo, sve je nestalo... Postojale su samo njene oci... Pune bola, zalivene suzama, ocajne i sa pitanjem zapisanim duboko u njima. A on je samo glupo stajao i blenuo u njih. Pitao se zasto je uopste i pocinjao sve ovo, zasto je hteo da pobegne, zasto je hteo da prekine. I nije imao odgovora... Ili ga jos nije nasao.
- Daj mi malo vremena, samo malo da se saberem. Ne znam zasto sam ovo pocinjao, ne znam sta sam hteo da postignem sa ovime... NE ZNAM!!! - dreknuo je. Nije bio besan na nju, vec na sebe. - Jednostavno ne znam. Ja sam prazan, a ne znam odakle ta praznina. Istroseno se osecam. I mislim... Mislio sam da nisam dobio onoliko koliko sam pruzio. Mislio sam da je ovo pravo resenje, JEDINO resenje... Ali nisam vise siguran u to. Nisam siguran ni u sta, ni u sebe, ni u tebe...
Stresao se, kao da ga je pogodila munja. Nije on hteo da sve okonca jer je prazan, jer je izgoreo, jer je davao - a nije dobio... Hteo je da pobegne da ne bude povredjen, da ne bude slomljen, da ne boluje... Jer mu je toga bilo dosta. Nije mogao vise to da dozivi ni jedan jedini put. Nije star, ali je to proziveo previse puta za njegove godine. Zeleo je to da spreci, da izbegne... A ponovo se tako osecao.
- Zeleo sam da pobegnem...- i glas mu zamre.
 
- Da li si ti svestan sta mi radis? Sta NAMA radis? Mislis da mozes tek tako izgovoriti "gotovo je" a sledeceg "puj pike ne vazi"? Hoces vremena? Dobro, dacu ti vremena koliko zelis, ali ako je stvarno kraj, onda odlazim vec sada, jer i mene sve ovo boli... boli kao na ranu so.
 
Koliko je proslo, dve nedelje,tri. Pogledao je kalendar... Sta, samo nedelju dana!? Da li je moguce da se vreme ovako vuce, kao da stoji, dok on ne vidi gde je i sta je? A i dalje mu ne dolazi odgovor. Sta je hteo i zasto? Ono sto ga je najvise mucilo, sto ga je razaralo, je cinjenica da ona ceka sta ce on da odluci, da joj kaze sta misli... A on i dalje ne zna.
Po ko zna koji put poce da prelazi kroz secanja kroz sve kroz sta su prosli zajedni, i lose i dobro, sve sto je medju njima receno, sve sto je dato. I opet u krug, iznova, i znova, i iznova...
Zazvonio je telefon...
- Molim!... Da, ja sam!... Sta? Ne, nisam raspolozen!... Ne, ne ide mi se tamo, u stvari, ne ide mi se nigde... Da, problemi sa Nevenom... Jeste, opet "pravi magarca" od mene... Ne, nije... Sta znam, nedelju dana... E, jeste, ostavila me je ako se ne cujemo nedelju dana... Mozda je tako kod tebe, ja sam, a i, nadam se, ona, drugaciji... Rekao sam da mi treba vremena... Na sta ti to lici... Na brak... A mislis na to cimanje i tako to... Ma, vazi!... Ne, opet ti kazem da necu u zezanje... Ne, nece mi prijati... Da, siguran sam... Vazi, vazi, cujemo se! - tresnuo je slusalicu.
"Ti ces da mi kaze da je godovo, kretenu. Nije gotovo, nece biti gotovo, nikada nece biti gotovo..." i misli mu u tom trenu zamrese... Rodi se odgovor. Zgrabio je telefon, okretao je sumanuto njen broj. Javi mu se sekretarica.
- Nevena, ja sam. Da li si slobodna u petak? Hajde da se nadjemo u restoranu "Aleksandar", tamo kod Palilulske pijace, u osam uvece. Ne moras da mi odgovoris, pojavi se ili nemoj. Ali bih voleo da dodjes, ne zelim da ne cujes sta imam reci, pa posle da bude ja ovakav ili onakav. Dodji. - spustio je slusalicu. Kako mu to nije bilo ranije jasno!? Kako to nije ranije video!? Njih dvoje ne mogu dalje, ne kao do sada. Dosao je kraj ovakve veze, iscrpela se.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top