Pogledajte prilog 728386
ДВОЈЕ СУ СЕ ТАКО СМУВАЛИ Вучића примају у тајне одаје, грле, полугрле…
"Морам да кажем да ме је одвео у одаје које нису званична канцеларија, па сам могао да видим посебне собе за француске председнике. Сетио се емоција које је доживео у Београду. Показао је изузетно гостопримство...". Овако је јучерашњи разговор са француским председником описао председник Србије Александар Вучић. Није нам објаснио којих се то емоција из Београда Емануел Макрон сетио, а ни домаћин о томе није говорио.
Pogledajte prilog 728388
13:55 10.07.2020.
Ово није први пут да председник Србије говори о невиђеној присности коју има са својим домаћинима. Занимљиво је да се та присност по његовим речима најчешће своди на то да са председницима других држава одлази у њихове одаје, собе…
А овим речима је Вучић описао упознавање са својим великим пријатељем Мохамедом бин Заједом
– Шеика Мохамеда сам упознао случајно у ресторану, на ручку на који сам позван. Он је био изненађен да му тада нисам тражио ништа… Разговарали смо о историји, географији, филозофији… Он је образован и озбиљан човек… Тада ми је указао посебну част – лично ме је отпратио до хотелске собе. То је удаљено један километар, кроз хотел вредан 4,5 милијарди евра, који је сав у злату – испричао је Вучић за РТС, евоцирајући успомене на свој први сусрет са шеиком Мохамедом бин Заједом.
Кад је био у Кини пола сата је српском народу објашњавао како се Кинези никада не грле, али њега Си Ђи Пинг толико воли да га је полузагрлио. Одмах су се појавиле слике како се кинески председник грли са многим светским лидерима, али у Србији то нико није могао да чује.
Када је био у Белој кући, Вучић је објашњавао грађанима како га је његов домаћин испратио чак до кола што они иначе никад не раде. А он, Вучић, то зна вероватно јер је као мали радио на паркингу Беле куће.
Ех да, Меркелова му је дала број свог мобилног и рекла да може да је зове у по дана, у по ноћи…
Оно што је занимљиво је да Вучић о тим сјајним односима са светским лидерима никада не прича док они стоје поред њега, већ кад је сам са Гоцом Узелац и новинарским бардовима Информера, Српског телеграфа, Курира, Алоа.. или евентуално пред Љиљом Смајловић или Марићем. Али добро, зашто не бисмо веровали човеку који никад у животу слагао није. Осим кад је морао. И хтео. А морао је и хтео много пута.
Све у свему, нема човека кога светски државници више воле да загрле и полузагрле, приме на груди, приме у личним одајама, са ким више воле да шетају километарским ходницима, од Александра Вучића.
О томе колико то Србију кошта, другом приликом.
like this.
