Ројалиста
Poznat
- Poruka
- 9.561
А зашто мора бити православна црква?
-
- Popularno:
- Ekonomska propast SFRJ tokom 80-tih...
- Dragana Kunčer o poreklu vesti Popa...
- Русија поставила војни ултиматум...
- Izvrnute vrednosti
- U Kini se dva puta bolje zivi nego u...
- Сећање на 1.601 убијено дете опкољеног...
- Alliexpress otvara veleprodaju u...
- Feminizam 1 vs Feminizam 2
- Slikite
- Putin naredio početak priprema za vojne...
Dobra strana Osmanskog carstva
- Začetnik teme Lamasu
- Datum pokretanja
А зашто мора бити православна црква?
Krishna
Elita
- Poruka
- 19.123
Хрвати и Бошњаци говоре да пре Турака православље није постојало западно од Дрине и да је дошло са Турцима, то је обична анти-српска пропаганда која нема везе са истином.
https://sr.wikipedia.org/wiki/Црква_светог_Михајла_у_Стону
https://sr.wikipedia.org/wiki/Манастир_Крка
https://sr.wikipedia.org/wiki/Манастир_Крупа
https://sr.wikipedia.org/wiki/Манастир_Драговић
Poslednja izmena:
haeul
Poznat
- Poruka
- 9.528
И да није, а јесте, све цркве које су тамо постијале остају српске. Изузетак су само оне из времена пре досељавања Срба.
qvey
Primećen član
- Poruka
- 831
Da je Otomansko Carstvo imalo neku dobru stranu nebi sada Turska pocinjala iza Hadrijanopolja
HanibalBarka666
Aktivan član
- Poruka
- 1.274
Da nije imalo dobrih strana ne bi trajalo 6 vekova.
PS Pravilno je Osmansko a ne Otomansko carstvo
ccaterpillar
Legenda
- Poruka
- 56.059
Наше југословенско царство не састави ни век...
proka
Legenda
- Poruka
- 57.100
nepostoji ni jedna dobra strana vladavine turaka u srbiji skoro 600 godina
- - - - - - - - - -
ТАБУ ТЕМЕ: Турска силовања по Црној Гори и Србији!
Пише: Љубиша Морачанин
Позната је легенда из Дробњака и Пиве према којој је, после црногорске побуне и убиства Смаил-аге Ченгића (5. октобра 1840), турска казнена експедиција силовала све живо женско. Црногорци одлучише да се убије свако дијете рођено девет мјесеци после најезде.
Повинујући се одлуци, мајке су саме доносиле и давале их у руке саплеменици која их је вазаних очију давила омчом, уз ријечи: „Нека се затре сјеме од погани и некрста.“
Ни назријети не можемо какве су се драме одигравале у кругу породичних огњишта; какву је све срџбу, јад и јед покопао заборав без писаних свједочанстава и без обухватнијих предања.
Ако је о суровости турског окупатора остало колико-толико свједочанстава у усменој предаји и записима, о сексуалној злоупотреби жена, са малим изузецима, влада мук. Као да се помањкање аутентичних свједочанстава допуњује својеврсном аутоцензуром. Према написаним правилима, ова тема спада у табу теме.
Јован Цвијић вели да „у неким крајевима конкубинат између хришћанских жена и Турака није био много зазоран“. Нема свједочења, нема писаних трагова, а пјесма „Бановић Страхиња“ могла би бити сублимисан израз тог искуства, тих мучних збивања на пепелу разореног дома, тог слома породичне интиме и провале историје у субјективне животе.
Драма која се догађала у интими породичних огњишта много је сложенија и много далекосежнијих последица но што је прост чин насиља који дође и прође.
Турци су сматрали, према ријечима Светозара Марковића, српски народ као своје имање. „Муж није господар од своје жене, ни отац од кћери, ни брат од сестре“, жале се кнезови у писму Порти 1804. године.
Је ли могуће да је у бесцијење људског живота у коме су људске главе служиле као грађевински материјал у најперверзнијој грађевини свијета (Ћеле кула) отупјело осјећање стида, понижења и повријеђености у чину насилничке такозване обљубе. Не би се рекло.
Године 1787. породицу Филипа Вишњића, Вилиће, задесила је типична оновремена несрећа. Турци су у кући Вилића силовали лијепу Вишњу, члана породице. Имућни и угледни Вилићи нијесу одћутали срамоту као остала анонимна раја. Једног Турчина су посјекли, другог објесили. Турци потом побише многе Вилиће, а преживјели узеше презиме по Вишњи.
Турски хроничар из 15. вијека каже: „Кад се борба завршавала исламском побједом, прије но што би почело робљење и пљачкање, многи су невјерник и невјерница, младић и дјевојка, и дјеца, из страха да их Турчин не би узео (силовао) испуштали душу скачући својевољно у провалију.“
После пораза Првог устанка, око 50 жена спазивши извидницу турског аскера, нашло је својевољно изабрану смрт у таласима Саве. Очивици кажу да су се држале за руке и пјевале.
Херојска смрт зарад неокаљаног образа, о чему говори турски хроничар из 15. вијека, има и супротне примјере, понашање висoког ступња деморализације и очаја у коме је бујање помињаног садомазохистичког спрега сасвим могућно. То су оне свирепе игре водања коња и опанака. Док се Турчин забавља са женским укућанима, домаћин „вода коње“, често бос и по мраку или пак „вода опанке“. Како је таква глава породице, потом, изгледала у очима укућана, а како су укућани после провода“ са Турчином изгледаки у очима домаћиновим? Које је трауме и поремећаје, каква неуравнотежења психе изазивала ова свакодневица посувраћеног живота.
Лазар Арсенијевић Баталака, у својој „Историји српског устанка“, каже да се у свакодневним оргијама нарочито истицао Сали-ага назван Руднички бик. Сали-ага био је брат Кучук Алије, а волио је бизарне еротске игре као да је био на курсу код Макиза де Сада.
У Карађорђевој поруци Васи Чарапићу 1803. године, каже се између осталог: „Брате Васо, за наше младости и нашег јунаштва да скинемо тај злум да нашим женама не вире ноге испод турских ћуркова…“
Понижаване од Турака, жене по свему судећи нијесу имале претјерану цијену ни у самом нашем народу. Вук Караџић наводи како је Ђаја-паша бацио у ланце сина војводе Ђукића из Жупе. Мајка младићева одвела је Турчину своју кћер и рекла му је да је узме и води, само да јој пусти сина. Турчин је прихватио кћер, за коју Сима Милутиновић каже да је „њежнија и пољепша била“, а пустио је младог Ђукића, што да не.
Вук износи и овај податак: „Када је Ружић-паша у Сјеници дозвао Туркиње које је Милош био заробио да му кажу како је у Србији, они рекоше: У рз наш нико није дирнуо, него су нас као браћа чували и поштено испратили; а ви шта радите од њихова робља! Не само што силујете жене и дјевојке, него и малу дјецу, и старе бабе, које једва иду.“
О ЦРТЕЖИМА
Готфрид Зибен (1856.- 1918.) био је један од најцјењенијих бечких мајстора еротског цртежа. Из њихове радионице 1909. година издата је застрашујућа и шокантна књига под називом “Balkangreuel” (Ужаси Балкана), која је заправо портфолио од дванаест великих литографија са експлицитним приказима секса и то не било каквог, него бруталног турског силовања хришћанских дјевица по Балкану.
- - - - - - - - - -
ТАБУ ТЕМЕ: Турска силовања по Црној Гори и Србији!
- 09.10.2017.
- Мало је података о неумитном турском приближавању српским женама у току пет вјекова. Оно што се зна и, још више, оно што се може назријети, уистину је туробно
Пише: Љубиша Морачанин
Позната је легенда из Дробњака и Пиве према којој је, после црногорске побуне и убиства Смаил-аге Ченгића (5. октобра 1840), турска казнена експедиција силовала све живо женско. Црногорци одлучише да се убије свако дијете рођено девет мјесеци после најезде.
Повинујући се одлуци, мајке су саме доносиле и давале их у руке саплеменици која их је вазаних очију давила омчом, уз ријечи: „Нека се затре сјеме од погани и некрста.“
Ни назријети не можемо какве су се драме одигравале у кругу породичних огњишта; какву је све срџбу, јад и јед покопао заборав без писаних свједочанстава и без обухватнијих предања.
Ако је о суровости турског окупатора остало колико-толико свједочанстава у усменој предаји и записима, о сексуалној злоупотреби жена, са малим изузецима, влада мук. Као да се помањкање аутентичних свједочанстава допуњује својеврсном аутоцензуром. Према написаним правилима, ова тема спада у табу теме.
Јован Цвијић вели да „у неким крајевима конкубинат између хришћанских жена и Турака није био много зазоран“. Нема свједочења, нема писаних трагова, а пјесма „Бановић Страхиња“ могла би бити сублимисан израз тог искуства, тих мучних збивања на пепелу разореног дома, тог слома породичне интиме и провале историје у субјективне животе.
Драма која се догађала у интими породичних огњишта много је сложенија и много далекосежнијих последица но што је прост чин насиља који дође и прође.
Турци су сматрали, према ријечима Светозара Марковића, српски народ као своје имање. „Муж није господар од своје жене, ни отац од кћери, ни брат од сестре“, жале се кнезови у писму Порти 1804. године.
Је ли могуће да је у бесцијење људског живота у коме су људске главе служиле као грађевински материјал у најперверзнијој грађевини свијета (Ћеле кула) отупјело осјећање стида, понижења и повријеђености у чину насилничке такозване обљубе. Не би се рекло.
Године 1787. породицу Филипа Вишњића, Вилиће, задесила је типична оновремена несрећа. Турци су у кући Вилића силовали лијепу Вишњу, члана породице. Имућни и угледни Вилићи нијесу одћутали срамоту као остала анонимна раја. Једног Турчина су посјекли, другог објесили. Турци потом побише многе Вилиће, а преживјели узеше презиме по Вишњи.
Турски хроничар из 15. вијека каже: „Кад се борба завршавала исламском побједом, прије но што би почело робљење и пљачкање, многи су невјерник и невјерница, младић и дјевојка, и дјеца, из страха да их Турчин не би узео (силовао) испуштали душу скачући својевољно у провалију.“
После пораза Првог устанка, око 50 жена спазивши извидницу турског аскера, нашло је својевољно изабрану смрт у таласима Саве. Очивици кажу да су се држале за руке и пјевале.
Херојска смрт зарад неокаљаног образа, о чему говори турски хроничар из 15. вијека, има и супротне примјере, понашање висoког ступња деморализације и очаја у коме је бујање помињаног садомазохистичког спрега сасвим могућно. То су оне свирепе игре водања коња и опанака. Док се Турчин забавља са женским укућанима, домаћин „вода коње“, често бос и по мраку или пак „вода опанке“. Како је таква глава породице, потом, изгледала у очима укућана, а како су укућани после провода“ са Турчином изгледаки у очима домаћиновим? Које је трауме и поремећаје, каква неуравнотежења психе изазивала ова свакодневица посувраћеног живота.
Лазар Арсенијевић Баталака, у својој „Историји српског устанка“, каже да се у свакодневним оргијама нарочито истицао Сали-ага назван Руднички бик. Сали-ага био је брат Кучук Алије, а волио је бизарне еротске игре као да је био на курсу код Макиза де Сада.
У Карађорђевој поруци Васи Чарапићу 1803. године, каже се између осталог: „Брате Васо, за наше младости и нашег јунаштва да скинемо тај злум да нашим женама не вире ноге испод турских ћуркова…“
Понижаване од Турака, жене по свему судећи нијесу имале претјерану цијену ни у самом нашем народу. Вук Караџић наводи како је Ђаја-паша бацио у ланце сина војводе Ђукића из Жупе. Мајка младићева одвела је Турчину своју кћер и рекла му је да је узме и води, само да јој пусти сина. Турчин је прихватио кћер, за коју Сима Милутиновић каже да је „њежнија и пољепша била“, а пустио је младог Ђукића, што да не.
Вук износи и овај податак: „Када је Ружић-паша у Сјеници дозвао Туркиње које је Милош био заробио да му кажу како је у Србији, они рекоше: У рз наш нико није дирнуо, него су нас као браћа чували и поштено испратили; а ви шта радите од њихова робља! Не само што силујете жене и дјевојке, него и малу дјецу, и старе бабе, које једва иду.“
О ЦРТЕЖИМА
Готфрид Зибен (1856.- 1918.) био је један од најцјењенијих бечких мајстора еротског цртежа. Из њихове радионице 1909. година издата је застрашујућа и шокантна књига под називом “Balkangreuel” (Ужаси Балкана), која је заправо портфолио од дванаест великих литографија са експлицитним приказима секса и то не било каквог, него бруталног турског силовања хришћанских дјевица по Балкану.
- Poruka
- 5.190
Krishna
Elita
- Poruka
- 19.123
nepostoji ni jedna dobra strana vladavine turaka u srbiji skoro 600 godina
- - - - - - - - - -
ТАБУ ТЕМЕ: Турска силовања по Црној Гори и Србији!
- 09.10.2017.
- Мало је података о неумитном турском приближавању српским женама у току пет вјекова. Оно што се зна и, још више, оно што се може назријети, уистину је туробно
Пише: Љубиша Морачанин
Позната је легенда из Дробњака и Пиве према којој је, после црногорске побуне и убиства Смаил-аге Ченгића (5. октобра 1840), турска казнена експедиција силовала све живо женско. Црногорци одлучише да се убије свако дијете рођено девет мјесеци после најезде.
Повинујући се одлуци, мајке су саме доносиле и давале их у руке саплеменици која их је вазаних очију давила омчом, уз ријечи: „Нека се затре сјеме од погани и некрста.“
Ни назријети не можемо какве су се драме одигравале у кругу породичних огњишта; какву је све срџбу, јад и јед покопао заборав без писаних свједочанстава и без обухватнијих предања.
Ако је о суровости турског окупатора остало колико-толико свједочанстава у усменој предаји и записима, о сексуалној злоупотреби жена, са малим изузецима, влада мук. Као да се помањкање аутентичних свједочанстава допуњује својеврсном аутоцензуром. Према написаним правилима, ова тема спада у табу теме.
Јован Цвијић вели да „у неким крајевима конкубинат између хришћанских жена и Турака није био много зазоран“. Нема свједочења, нема писаних трагова, а пјесма „Бановић Страхиња“ могла би бити сублимисан израз тог искуства, тих мучних збивања на пепелу разореног дома, тог слома породичне интиме и провале историје у субјективне животе.
Драма која се догађала у интими породичних огњишта много је сложенија и много далекосежнијих последица но што је прост чин насиља који дође и прође.
Турци су сматрали, према ријечима Светозара Марковића, српски народ као своје имање. „Муж није господар од своје жене, ни отац од кћери, ни брат од сестре“, жале се кнезови у писму Порти 1804. године.
Је ли могуће да је у бесцијење људског живота у коме су људске главе служиле као грађевински материјал у најперверзнијој грађевини свијета (Ћеле кула) отупјело осјећање стида, понижења и повријеђености у чину насилничке такозване обљубе. Не би се рекло.
Године 1787. породицу Филипа Вишњића, Вилиће, задесила је типична оновремена несрећа. Турци су у кући Вилића силовали лијепу Вишњу, члана породице. Имућни и угледни Вилићи нијесу одћутали срамоту као остала анонимна раја. Једног Турчина су посјекли, другог објесили. Турци потом побише многе Вилиће, а преживјели узеше презиме по Вишњи.
Турски хроничар из 15. вијека каже: „Кад се борба завршавала исламском побједом, прије но што би почело робљење и пљачкање, многи су невјерник и невјерница, младић и дјевојка, и дјеца, из страха да их Турчин не би узео (силовао) испуштали душу скачући својевољно у провалију.“
После пораза Првог устанка, око 50 жена спазивши извидницу турског аскера, нашло је својевољно изабрану смрт у таласима Саве. Очивици кажу да су се држале за руке и пјевале.
Херојска смрт зарад неокаљаног образа, о чему говори турски хроничар из 15. вијека, има и супротне примјере, понашање висoког ступња деморализације и очаја у коме је бујање помињаног садомазохистичког спрега сасвим могућно. То су оне свирепе игре водања коња и опанака. Док се Турчин забавља са женским укућанима, домаћин „вода коње“, често бос и по мраку или пак „вода опанке“. Како је таква глава породице, потом, изгледала у очима укућана, а како су укућани после провода“ са Турчином изгледаки у очима домаћиновим? Које је трауме и поремећаје, каква неуравнотежења психе изазивала ова свакодневица посувраћеног живота.
Лазар Арсенијевић Баталака, у својој „Историји српског устанка“, каже да се у свакодневним оргијама нарочито истицао Сали-ага назван Руднички бик. Сали-ага био је брат Кучук Алије, а волио је бизарне еротске игре као да је био на курсу код Макиза де Сада.
У Карађорђевој поруци Васи Чарапићу 1803. године, каже се између осталог: „Брате Васо, за наше младости и нашег јунаштва да скинемо тај злум да нашим женама не вире ноге испод турских ћуркова…“
Понижаване од Турака, жене по свему судећи нијесу имале претјерану цијену ни у самом нашем народу. Вук Караџић наводи како је Ђаја-паша бацио у ланце сина војводе Ђукића из Жупе. Мајка младићева одвела је Турчину своју кћер и рекла му је да је узме и води, само да јој пусти сина. Турчин је прихватио кћер, за коју Сима Милутиновић каже да је „њежнија и пољепша била“, а пустио је младог Ђукића, што да не.
Вук износи и овај податак: „Када је Ружић-паша у Сјеници дозвао Туркиње које је Милош био заробио да му кажу како је у Србији, они рекоше: У рз наш нико није дирнуо, него су нас као браћа чували и поштено испратили; а ви шта радите од њихова робља! Не само што силујете жене и дјевојке, него и малу дјецу, и старе бабе, које једва иду.“
О ЦРТЕЖИМА
Готфрид Зибен (1856.- 1918.) био је један од најцјењенијих бечких мајстора еротског цртежа. Из њихове радионице 1909. година издата је застрашујућа и шокантна књига под називом “Balkangreuel” (Ужаси Балкана), која је заправо портфолио од дванаест великих литографија са експлицитним приказима секса и то не било каквог, него бруталног турског силовања хришћанских дјевица по Балкану.
Ма каква турска силовања, ниједан прави Турчин (ни Огуз ни Анадолац) није скоро ништа умочио на Балкану осим можда по нешто у Тракији. Та силовања о којима ти причаш нису била честа појава а и кад се понекад дешавала то су радиле домаће потурице (ака Бошњаци).
ccaterpillar
Legenda
- Poruka
- 56.059
nepostoji ni jedna dobra strana vladavine turaka u srbiji skoro 600 godina
- - - - - - - - - -
ТАБУ ТЕМЕ: Турска силовања по Црној Гори и Србији!
- 09.10.2017.
- Мало је података о неумитном турском приближавању српским женама у току пет вјекова. Оно што се зна и, још више, оно што се може назријети, уистину је туробно
Пише: Љубиша Морачанин
Позната је легенда из Дробњака и Пиве према којој је, после црногорске побуне и убиства Смаил-аге Ченгића (5. октобра 1840), турска казнена експедиција силовала све живо женско. Црногорци одлучише да се убије свако дијете рођено девет мјесеци после најезде.
Повинујући се одлуци, мајке су саме доносиле и давале их у руке саплеменици која их је вазаних очију давила омчом, уз ријечи: „Нека се затре сјеме од погани и некрста.“
Ни назријети не можемо какве су се драме одигравале у кругу породичних огњишта; какву је све срџбу, јад и јед покопао заборав без писаних свједочанстава и без обухватнијих предања.
Ако је о суровости турског окупатора остало колико-толико свједочанстава у усменој предаји и записима, о сексуалној злоупотреби жена, са малим изузецима, влада мук. Као да се помањкање аутентичних свједочанстава допуњује својеврсном аутоцензуром. Према написаним правилима, ова тема спада у табу теме.
Јован Цвијић вели да „у неким крајевима конкубинат између хришћанских жена и Турака није био много зазоран“. Нема свједочења, нема писаних трагова, а пјесма „Бановић Страхиња“ могла би бити сублимисан израз тог искуства, тих мучних збивања на пепелу разореног дома, тог слома породичне интиме и провале историје у субјективне животе.
Драма која се догађала у интими породичних огњишта много је сложенија и много далекосежнијих последица но што је прост чин насиља који дође и прође.
Турци су сматрали, према ријечима Светозара Марковића, српски народ као своје имање. „Муж није господар од своје жене, ни отац од кћери, ни брат од сестре“, жале се кнезови у писму Порти 1804. године.
Је ли могуће да је у бесцијење људског живота у коме су људске главе служиле као грађевински материјал у најперверзнијој грађевини свијета (Ћеле кула) отупјело осјећање стида, понижења и повријеђености у чину насилничке такозване обљубе. Не би се рекло.
Године 1787. породицу Филипа Вишњића, Вилиће, задесила је типична оновремена несрећа. Турци су у кући Вилића силовали лијепу Вишњу, члана породице. Имућни и угледни Вилићи нијесу одћутали срамоту као остала анонимна раја. Једног Турчина су посјекли, другог објесили. Турци потом побише многе Вилиће, а преживјели узеше презиме по Вишњи.
Турски хроничар из 15. вијека каже: „Кад се борба завршавала исламском побједом, прије но што би почело робљење и пљачкање, многи су невјерник и невјерница, младић и дјевојка, и дјеца, из страха да их Турчин не би узео (силовао) испуштали душу скачући својевољно у провалију.“
После пораза Првог устанка, око 50 жена спазивши извидницу турског аскера, нашло је својевољно изабрану смрт у таласима Саве. Очивици кажу да су се држале за руке и пјевале.
Херојска смрт зарад неокаљаног образа, о чему говори турски хроничар из 15. вијека, има и супротне примјере, понашање висoког ступња деморализације и очаја у коме је бујање помињаног садомазохистичког спрега сасвим могућно. То су оне свирепе игре водања коња и опанака. Док се Турчин забавља са женским укућанима, домаћин „вода коње“, често бос и по мраку или пак „вода опанке“. Како је таква глава породице, потом, изгледала у очима укућана, а како су укућани после провода“ са Турчином изгледаки у очима домаћиновим? Које је трауме и поремећаје, каква неуравнотежења психе изазивала ова свакодневица посувраћеног живота.
Лазар Арсенијевић Баталака, у својој „Историји српског устанка“, каже да се у свакодневним оргијама нарочито истицао Сали-ага назван Руднички бик. Сали-ага био је брат Кучук Алије, а волио је бизарне еротске игре као да је био на курсу код Макиза де Сада.
У Карађорђевој поруци Васи Чарапићу 1803. године, каже се између осталог: „Брате Васо, за наше младости и нашег јунаштва да скинемо тај злум да нашим женама не вире ноге испод турских ћуркова…“
Понижаване од Турака, жене по свему судећи нијесу имале претјерану цијену ни у самом нашем народу. Вук Караџић наводи како је Ђаја-паша бацио у ланце сина војводе Ђукића из Жупе. Мајка младићева одвела је Турчину своју кћер и рекла му је да је узме и води, само да јој пусти сина. Турчин је прихватио кћер, за коју Сима Милутиновић каже да је „њежнија и пољепша била“, а пустио је младог Ђукића, што да не.
Вук износи и овај податак: „Када је Ружић-паша у Сјеници дозвао Туркиње које је Милош био заробио да му кажу како је у Србији, они рекоше: У рз наш нико није дирнуо, него су нас као браћа чували и поштено испратили; а ви шта радите од њихова робља! Не само што силујете жене и дјевојке, него и малу дјецу, и старе бабе, које једва иду.“
О ЦРТЕЖИМА
Готфрид Зибен (1856.- 1918.) био је један од најцјењенијих бечких мајстора еротског цртежа. Из њихове радионице 1909. година издата је застрашујућа и шокантна књига под називом “Balkangreuel” (Ужаси Балкана), која је заправо портфолио од дванаест великих литографија са експлицитним приказима секса и то не било каквог, него бруталног турског силовања хришћанских дјевица по Балкану.
Ови цртежи су несумњиви доказ тешког живота раје под Турцима.
Konstantin Veliki
Buduća legenda
- Poruka
- 28.356
Silovanja izvan ratnih destava nije bilo u vecoj meri nego sto danas ima po Srbiji.
proka
Legenda
- Poruka
- 57.100
О ЦРТЕЖИМА
Готфрид Зибен (1856.- 1918.) био је један од најцјењенијих бечких мајстора еротског цртежа. Из њихове радионице 1909. година издата је застрашујућа и шокантна књига под називом “Balkangreuel” (Ужаси Балкана), која је заправо портфолио од дванаест великих литографија са експлицитним приказима секса и то не било каквог, него бруталног турског силовања хришћанских дјевица по Балкану.
sumljiv_tip
Domaćin
- Poruka
- 3.651
Ovo je nesto kao "rape porn" 19. veka.
proka
Legenda
- Poruka
- 57.100
TURSKE ARHIVE O OSMANSKOJ OKUPACIJI SRBIJE: Tri veka vladalo pravo, pa dva veka zulumćari
D. Matović | 11. oktobar 2017. 22:02 |
Stručnjaci Arhiva Srbije iz otvorenog Arhiva Osmanskog carstva u Istanbulu preuzeli 14. 893 stranice; Srbi bili zakupci solana, skela i rudnika, služili u vojsci i mornarici
- - - - - - - - - -
- - - - - - - - - -
PRVE asocijacije na život Srba u Osmanskom carstvu su islamizacija stanovništva, zulumi i ustanci. Ulazak naših istraživača u turske arhive pomalo je načeo neke predrasude, pa i onu da je srpski narod 500 godina živeo teško pod turskom vlašću. Tek raščitana dokumenta svedoče da je Beograd bio tranzitni centar, a da je veliki broj Srba služio u osmanskoj vojsci. Osmanska država bila je tolerantna prema svim građanima.
- - - - - - - - - -
To potvrđuje i ferman sultana Sulejmana, zakonodavca iz 1560, kojim sprečava zloupotrebe pri sakupljanju poreza u Smederevskom sandžaku. U fermanu se navodi da se svaki počinilac ima kazniti, čak i ako je to sandžak-beg! Ipak, u nacionalnoj svesti, kazuju istoričari, ostalo je sećanje na posrnulu i oslabljenu osmansku državu iz 18. i 19. veka. Najnovija dokumenta, međutim, potvrđuju da je u 15, 16. i delu 17. veka ona bila snažno ustrojena, a vladar zaštitnik svih njenih stanovnika, bez obzira na versku ili nacionalnu pripadnost!
- Ta dokumenta su skoro jedini neposredni izvori za poznavanje unutrašnjih prilika pod kojima su živeli Srbi i drugi balkanski narodi u doba osmanske vlasti na Balkanu - kaže orijentalista i arhivista Enisa Alomerović, koja radi na obradi dokumenata u Arhivu Srbije. - Raznovrstan korpus dokumenata iz osmanskog perioda rezultat je velikog administrativnog i vojnog aparata turske imperije, koji je bio dobro organizovan.
Kao što je već poznato, dr Miroslav Perišić, direktor Arhiva Srbije i Ugor Unal, generalni direktor Direkcije državnih arhiva Turske, krajem 2015. potpisali su protokol o saradnji. U istanbulskom arhivu, među desetinama miliona dokumenata, nalazi se i više stotina hiljada stranica značajnih za istoriju srpskog naroda. Posle potpisivanja otpočelo je istraživanje u Osmanskom arhivu u Istanbulu, na temu "Srbi u dokumentima turskih arhiva u periodu od 1450. do 1700", a kao rezultat 14.893 kopije stranica dokumenata u digitalnoj formi pronašle su svoje mesto i kod nas.
- Preuzete kopije dokumenata osmanske državne administracije, putem kojih se odvijala službena korespondencija na svim nivoima državne uprave, u najvećem delu se sastoje od deftera, zatim dokumenata koji su izdavani na najvišem državnom nivou - fermana, raznih hukmova i berata - govori Enisa Alomerović. - Iz takozvanih Joklama deftera iz 15, 16. i 17. veka može se zaključiti da su u osmanskoj vojsci važno mesto imali hrišćanski vojnici.
Jedan od dokumenata , Bajrakli džamija u starom Beogradu
Iz bogatih izvora može se videti da su Srbi bili zakupci državnih prihoda od solana, skela, pirinčanih polja i rudnika. Na navedene podatke ukazuje defter glavne kancelarije za zakup skela i solana u Nišu iz 1694. godine.
- Vojna snaga Osmanskog carstva nije bila sadržana samo u kopnenoj vojsci, već i u mornarici - objašnjava Alomerovićeva. - Pored mornarice postojala je i rečna flotila na velikim rekama, naročito na Dunavu. U dunavskoj flotili služili su hrišćanski martolosi kao poseban vojni red koji je od 15. do 18. veka bio obavezan da ide u vojsku. U zamenu za službu, imali su nešto povoljniji status od ostalog stanovništva.
Razni su izveštaji iz kojih se vidi da su dunavsku flotilu, početkom 17. veka, činili različiti brodovi - šajka, fregata, kalite brodovi, kao i razni otvoreni brodovi koji su se, prema nekim dokumentima čuvali u Beogradskoj tvrđavi. Među dokumentima je i telhis (saopštenje) velikog vezira o određivanju taksa čuvarima brodova u beogradskom zimskom skrovištu.
- Iz građe se vidi da se od starešina uzimala taksa za brodski prevoz i da je Beograd bio strateški centar iz kojeg se roba dalje raznosila po mnogim krajevima Evrope - kaže Enisa Alomerović.
Enisa Alomerović,Foto P. Mitić
Postojanje mosta u Beogradu, kojim se vršio izvoz robe, potvrđuje dokument iz 1526. o popravci u kojoj je učestvovao Zaim Ali Ćelebija. Među posadom beogradske tvrđave postojali su konjanici koji su kao mustahfazi (čuvari tvrđave) uživali timarske prihode umesto plata i o tome svedoče brojni dokumenti.
- Sačuvana dokumenta govore i o funkcionisanju osmanskog sistema - kaže Alomerovićeva. - Pronašla sam dokumenta koja govore o pravu žena, iz kojih se vidi da je osmanska država štitila udovice, bez obzira na veru i nacionalnost. Obračun prihoda od rude bakra u blizini Peći može se videti u dokumentu iz 1569, koji je napisao beogradski kadija. Zanimljivi su i dokumenti iz 1691. o obnovi kapije na Smederevskoj tvrđavi.
SRPSKI U TURSKOM
- VEKOVI pod osmanskom vlašću na Balkanu danas su svakako deo zajedničke istorije - naglašava Enisa Alomerović. - Zanimljivo je da Srbi kuvanu kafu zovu turska, što je pogrešno. Poznato je da Turci mnogo više piju čaj, nego kafu. Kao što postoje turcizmi u srpskom jeziku, tako isto postoje srpske reči koje su ušle u zvanični turski odnosno osmanski jezik. One se mogu videti u zvaničnim aktima, katastarskim popisima stanovništva - defterima. To su reči starac, siromah, vojnik, junak...
D. Matović | 11. oktobar 2017. 22:02 |
Stručnjaci Arhiva Srbije iz otvorenog Arhiva Osmanskog carstva u Istanbulu preuzeli 14. 893 stranice; Srbi bili zakupci solana, skela i rudnika, služili u vojsci i mornarici
- - - - - - - - - -
- - - - - - - - - -
PRVE asocijacije na život Srba u Osmanskom carstvu su islamizacija stanovništva, zulumi i ustanci. Ulazak naših istraživača u turske arhive pomalo je načeo neke predrasude, pa i onu da je srpski narod 500 godina živeo teško pod turskom vlašću. Tek raščitana dokumenta svedoče da je Beograd bio tranzitni centar, a da je veliki broj Srba služio u osmanskoj vojsci. Osmanska država bila je tolerantna prema svim građanima.
- - - - - - - - - -
To potvrđuje i ferman sultana Sulejmana, zakonodavca iz 1560, kojim sprečava zloupotrebe pri sakupljanju poreza u Smederevskom sandžaku. U fermanu se navodi da se svaki počinilac ima kazniti, čak i ako je to sandžak-beg! Ipak, u nacionalnoj svesti, kazuju istoričari, ostalo je sećanje na posrnulu i oslabljenu osmansku državu iz 18. i 19. veka. Najnovija dokumenta, međutim, potvrđuju da je u 15, 16. i delu 17. veka ona bila snažno ustrojena, a vladar zaštitnik svih njenih stanovnika, bez obzira na versku ili nacionalnu pripadnost!
- Ta dokumenta su skoro jedini neposredni izvori za poznavanje unutrašnjih prilika pod kojima su živeli Srbi i drugi balkanski narodi u doba osmanske vlasti na Balkanu - kaže orijentalista i arhivista Enisa Alomerović, koja radi na obradi dokumenata u Arhivu Srbije. - Raznovrstan korpus dokumenata iz osmanskog perioda rezultat je velikog administrativnog i vojnog aparata turske imperije, koji je bio dobro organizovan.
Kao što je već poznato, dr Miroslav Perišić, direktor Arhiva Srbije i Ugor Unal, generalni direktor Direkcije državnih arhiva Turske, krajem 2015. potpisali su protokol o saradnji. U istanbulskom arhivu, među desetinama miliona dokumenata, nalazi se i više stotina hiljada stranica značajnih za istoriju srpskog naroda. Posle potpisivanja otpočelo je istraživanje u Osmanskom arhivu u Istanbulu, na temu "Srbi u dokumentima turskih arhiva u periodu od 1450. do 1700", a kao rezultat 14.893 kopije stranica dokumenata u digitalnoj formi pronašle su svoje mesto i kod nas.
- Preuzete kopije dokumenata osmanske državne administracije, putem kojih se odvijala službena korespondencija na svim nivoima državne uprave, u najvećem delu se sastoje od deftera, zatim dokumenata koji su izdavani na najvišem državnom nivou - fermana, raznih hukmova i berata - govori Enisa Alomerović. - Iz takozvanih Joklama deftera iz 15, 16. i 17. veka može se zaključiti da su u osmanskoj vojsci važno mesto imali hrišćanski vojnici.
Jedan od dokumenata , Bajrakli džamija u starom Beogradu
- Vojna snaga Osmanskog carstva nije bila sadržana samo u kopnenoj vojsci, već i u mornarici - objašnjava Alomerovićeva. - Pored mornarice postojala je i rečna flotila na velikim rekama, naročito na Dunavu. U dunavskoj flotili služili su hrišćanski martolosi kao poseban vojni red koji je od 15. do 18. veka bio obavezan da ide u vojsku. U zamenu za službu, imali su nešto povoljniji status od ostalog stanovništva.
Razni su izveštaji iz kojih se vidi da su dunavsku flotilu, početkom 17. veka, činili različiti brodovi - šajka, fregata, kalite brodovi, kao i razni otvoreni brodovi koji su se, prema nekim dokumentima čuvali u Beogradskoj tvrđavi. Među dokumentima je i telhis (saopštenje) velikog vezira o određivanju taksa čuvarima brodova u beogradskom zimskom skrovištu.
- Iz građe se vidi da se od starešina uzimala taksa za brodski prevoz i da je Beograd bio strateški centar iz kojeg se roba dalje raznosila po mnogim krajevima Evrope - kaže Enisa Alomerović.
Enisa Alomerović,Foto P. Mitić
- Sačuvana dokumenta govore i o funkcionisanju osmanskog sistema - kaže Alomerovićeva. - Pronašla sam dokumenta koja govore o pravu žena, iz kojih se vidi da je osmanska država štitila udovice, bez obzira na veru i nacionalnost. Obračun prihoda od rude bakra u blizini Peći može se videti u dokumentu iz 1569, koji je napisao beogradski kadija. Zanimljivi su i dokumenti iz 1691. o obnovi kapije na Smederevskoj tvrđavi.
SRPSKI U TURSKOM
- VEKOVI pod osmanskom vlašću na Balkanu danas su svakako deo zajedničke istorije - naglašava Enisa Alomerović. - Zanimljivo je da Srbi kuvanu kafu zovu turska, što je pogrešno. Poznato je da Turci mnogo više piju čaj, nego kafu. Kao što postoje turcizmi u srpskom jeziku, tako isto postoje srpske reči koje su ušle u zvanični turski odnosno osmanski jezik. One se mogu videti u zvaničnim aktima, katastarskim popisima stanovništva - defterima. To su reči starac, siromah, vojnik, junak...
haeul
Poznat
- Poruka
- 9.528
Управо то. Ако неко мисли да је циљ био представити зверства Османлија, вара се.
Предлажем модерацији да уклони порнографски садржај.
Лички гусар
Elita
- Poruka
- 24.204
ОВО.
Ван рата било је сигурно више него данас јер није било довољно стега, али далеко од тога да су Турци силовали све од реда. Свако се бојао својој глави и многи су тога били свјесни ако шта направе, да им је мач над главом.
proka
Legenda
- Poruka
- 57.100
DRUGAČIJA VERZIJA ISTORIJE: Evo šta TURCI danas misle o KOSOVSKOM BOJU, knezu Lazaru i tome - KO JE POBEDIO
Kosovski boj neosporno je odredio sudbinu Srbije i naroda, ali o njegovom ishodu vekovima se već "lome koplja". Većina domaćih istoričara danas se slaže da je bitku najispravnije posmatrati kao "nerešenu", čak i kao srpsku pobedu, dok je dugoročno prednost ostala na strani Osmanlija. Ipak, turski istoričari mnogo ređe se uključuju u ove rasprave.
- - - - - - - - - -
Vest da Turska zove srpske stručnjake i istoričare da posete Istanbul i u njihovim arhivama potraže zapise o događajima iz zajedničke istorije dva naroda s vremena na vreme odjekne Srbijom samo da bi ubrzo utihnula.
Većina domaćih istoričara slaže se da bi bilo neverovatno interesantno i korisno potražiti turske zapise o događajima iz srednjovekovne Srbije, a prednjači, razumljivo, interesovanje za ishod Kosovskog boja.
Turski istoričari retko su se izjašnjavali o ishodu Kosovskog boja. Njihovi zapisi koji su danas dostupni javnosti uglavnom navode u najmanju ruku nerešen ishod, a neki i otvoreno govore o srpskoj pobedi (više o tome možete saznati KLIKOM OVDE!).
Ipak, među savremenim turskim istoričarima ima i onih koji čitavu bitku posmatraju na drugačiji način.
Na godišnjem obeležavanju sećanja na pogibiju sultana Murata u Kosovskoj bici u sklopu kopleksa Muratovo turbe u selu Mazgit, kraj Prištine, pre nekoliko godina, profesor Jusuf Oguzoglu, stručnjak za osmansku istoriju i profesor istorije na Universitetu Uludag u Bursi, o Kosovskoj bitki govorio je kao o velikoj truskoj pobedi!
– Kasnije i srpski izvori priznaju ovaj poraz. Na početku, junačka smrt sultana Murata stvorila je atmosferu pobede, međutim, autentični istorijski dokumenti pokazuju da je turska država ostvarila veliku prednost – istakao je tom prilikom Oguzoglu.
I druga tumačenja boja sporna su. Po rečima profesora Oguzoglua, inicijator bitke je bio srpski knez Lazar! On je okupirao rudnike zlata i srebra na Kosovu dajući ih na korišćenje saksonskim trgovcima. Glavni cilj bio mu je - da Srbiju ponovo načini carevinom!
Turski profesor dalje tvrdi da je u te svrhe Lazar počeo da troši velike sume novca kako bi proširio svoj uticaj u regionu, istovremeno stvarajući savez sa Bugarima, Grcima, ali i sa Mađarima i Česima kako bi napao Osmansko carstvo.
Uvidevši tu opasnost, tvrdi Oguzoglua, sultan Murat je započeo borbu protiv srpske ekspanzije.
- - - - - - - - - -
Kosovski boj neosporno je odredio sudbinu Srbije i naroda, ali o njegovom ishodu vekovima se već "lome koplja". Većina domaćih istoričara danas se slaže da je bitku najispravnije posmatrati kao "nerešenu", čak i kao srpsku pobedu, dok je dugoročno prednost ostala na strani Osmanlija. Ipak, turski istoričari mnogo ređe se uključuju u ove rasprave.
- - - - - - - - - -
Vest da Turska zove srpske stručnjake i istoričare da posete Istanbul i u njihovim arhivama potraže zapise o događajima iz zajedničke istorije dva naroda s vremena na vreme odjekne Srbijom samo da bi ubrzo utihnula.
Većina domaćih istoričara slaže se da bi bilo neverovatno interesantno i korisno potražiti turske zapise o događajima iz srednjovekovne Srbije, a prednjači, razumljivo, interesovanje za ishod Kosovskog boja.
Turski istoričari retko su se izjašnjavali o ishodu Kosovskog boja. Njihovi zapisi koji su danas dostupni javnosti uglavnom navode u najmanju ruku nerešen ishod, a neki i otvoreno govore o srpskoj pobedi (više o tome možete saznati KLIKOM OVDE!).
Ipak, među savremenim turskim istoričarima ima i onih koji čitavu bitku posmatraju na drugačiji način.
Na godišnjem obeležavanju sećanja na pogibiju sultana Murata u Kosovskoj bici u sklopu kopleksa Muratovo turbe u selu Mazgit, kraj Prištine, pre nekoliko godina, profesor Jusuf Oguzoglu, stručnjak za osmansku istoriju i profesor istorije na Universitetu Uludag u Bursi, o Kosovskoj bitki govorio je kao o velikoj truskoj pobedi!
– Kasnije i srpski izvori priznaju ovaj poraz. Na početku, junačka smrt sultana Murata stvorila je atmosferu pobede, međutim, autentični istorijski dokumenti pokazuju da je turska država ostvarila veliku prednost – istakao je tom prilikom Oguzoglu.
I druga tumačenja boja sporna su. Po rečima profesora Oguzoglua, inicijator bitke je bio srpski knez Lazar! On je okupirao rudnike zlata i srebra na Kosovu dajući ih na korišćenje saksonskim trgovcima. Glavni cilj bio mu je - da Srbiju ponovo načini carevinom!
Turski profesor dalje tvrdi da je u te svrhe Lazar počeo da troši velike sume novca kako bi proširio svoj uticaj u regionu, istovremeno stvarajući savez sa Bugarima, Grcima, ali i sa Mađarima i Česima kako bi napao Osmansko carstvo.
Uvidevši tu opasnost, tvrdi Oguzoglua, sultan Murat je započeo borbu protiv srpske ekspanzije.
- - - - - - - - - -
Konstantin Veliki
Buduća legenda
- Poruka
- 28.356
ОВО.
Ван рата било је сигурно више него данас јер није било довољно стега, али далеко од тога да су Турци силовали све од реда. Свако се бојао својој глави и многи су тога били свјесни ако шта направе, да им је мач над главом.
Pa vecina tih silovanja je bilo unutra iste vere i isto tako zlocin ko danas.
Vecina Srba i Muslimana i nisu ziveli zajedno nego odvojeno Turci u gradovima i selima oko gradova a Srbi dalje.
Gruban
Buduća legenda
- Poruka
- 41.445
Dobra strana je što je prestalo da postoji.
Ovo me podsjeća na zapad kad kažu za Rusiju da je agresivna. Prvo te opkole pa te optuže da si agresivan što se braniš
flawless logic što bi se reklo kod njih.
proka
Legenda
- Poruka
- 57.100
baš tako, osmansko carstvo se bojalo srba da ih ne porobe .........
qvey
Primećen član
- Poruka
- 831
Ovaj Turski istoricar...mora da je bunike jeo pazi ovo Knez Lazar okupirao neke rudnike na Kosovu...pa onda doshao dobri Murat kosoka Tureganja iz nekog apsurdistana da Srbe oslobodi samih sebe...
haeul
Poznat
- Poruka
- 9.528
Хрватски, тураки, српско-муслиманск, албански и украјински историчари као да су похађали исте школе.
Nataša Rostova
Buduća legenda
- Poruka
- 43.127
Apsolutno netačno.
Istočnom Bosnom pre dolaskaTuraka vladale su porodice Pavlovići, Borići, Kovačevići, Jakšići, gradovi Srebrenica, Zvornik (postojalo je predanje u narodu tog kraja da ga je gradila "prokleta Jerina") izgradjeni su od strane srpskih vladara, manastir Lovnica je zadužbina kralja Dragutina,
Do kraja 18 veka živelo je autohtono pravoslavno srpsko stanovništvo, a negde u tom periodu je epidemija kuge proredila stanovništvu pa su doseljeni pravoslavni iz stare Hercegovine-
Nakon povlačenja Turaka iz Srbije doseljavaju su muslimani iz Užičkog kraja i Mačve po popisima još iz doba AU pravoslavni Srbi su bili većinsko stanovništvo i do 70%.
Ideja o prostoru sadašnje Srbije kao o matici razvila se nakon oslobodjenja Srbije od Turaka. I to je samo splet istorijskih i geografskih okolnosti i činjenica.
Pre svega naslonjenist na AU monarhiju koja je bila oponent OI, realno nemoguće je bilo da sa bilo koje strane hrišćanskom stanovništvu stigne podrška od strane drugih hrišćana sem sa te strane. Metačka republika je imala mnogo više koristi od OI nego štete te ih realno prostor nije zanimao za kontrolu, već za trgovinu, zato kod pravoslavnih postoje izreke o lukavim Latinima i generana netrpeljivost prema istima, kao prema prevrtljivcima.
HanibalBarka666
Aktivan član
- Poruka
- 1.274
@proka
Ovi crteži kao i opisi turskih zločina su iz 18-19 veka. Sličnih zločina je uvek bilo i biće u smutnim vremenima rata i bezvlašća ali ni približno onoliko koliko se pretpostavlja. Elem ništa od toga ne važi za period pre 17 veka kad je osmansko carstvo još uvek velika vojna i politička sila pa i dobro organizovana i uredjena država.
E sad što se tiče pomenutog profesora Oguzoglua (bukvalno sin Oguzov
), on mi nije poznat ali bih rekao da se radi o nekoj turskoj varijanti Deretića. Za pravu sliku osmanske istoriografije čitajte Inaldžika.
Ovi crteži kao i opisi turskih zločina su iz 18-19 veka. Sličnih zločina je uvek bilo i biće u smutnim vremenima rata i bezvlašća ali ni približno onoliko koliko se pretpostavlja. Elem ništa od toga ne važi za period pre 17 veka kad je osmansko carstvo još uvek velika vojna i politička sila pa i dobro organizovana i uredjena država.
E sad što se tiče pomenutog profesora Oguzoglua (bukvalno sin Oguzov
), on mi nije poznat ali bih rekao da se radi o nekoj turskoj varijanti Deretića. Za pravu sliku osmanske istoriografije čitajte Inaldžika.