Е, види, била јa једном на презентацији тајм-шеринг апартмана, још деведесетих...
И право да ти кажем: била сам срећна што сам извукла живу главу!

Прво, јавили су нам да смо освојили наградно путовање и да дођемо у НС у хотел Парк да га преуземемо. Одем ја тамо са родитељима, пређемо 50 километара до тамо, а оно - презентација!

Као, ''то је био само наш маркетиншки потез да вас намамимо, нема никаквог наградног путовања, али једна породица од присутних петнаестак ће добити вечеру у некој новосадској пицерији!''

Ајд, добро, зајеб, али ок.

Седнемо ми за сто близу прозора јер је било 40 степени, а мој отац старији човек и тешко подноси врућину. Дође та њихова промотерка, или шта ли је већ, и каже да морамо да седнемо за сто који су нам они одредили и то тачно свако на столицу која је одређена баш за њега. Ми се бунили, али они изричити!
Добили смо по пола шољице кафе и онда је кренула презентација, све у стилу:''Зар не бисте волели да имате овако нешто? Апартман на Мајорци.. Видите како је ово дииивно....'' Проспекте које су нам показивали нисмо смели да додирујемо својим рукама, него је само промотерка могла да окреће странице, ''да се не би оштетили''.

Кад је дошао неки њихов бос онда смо сви морали да устанемо и да викнемо:''Зиг хајл!''...добро не баш да викнемо то, али су нас натерали да устанемо у знак поздрава њиховом шефу?!

Кад је мој отац затражио воде, речено нам је да није предвиђено да се пије вода у току презентације?! Ја сам инсистирала да бар ја изађем из сале до шанка и да му донесем воду, а они су рекли да су врата закључана и да презентација не може да се напушта?!

На крају су попустили, али под условом да њихов чувар иде са мном до шанка и назад?!

А онда су кренула убеђивања...
Испоставило се да би требало кеширати неких двадесетак хиљада марака. Мислим, ко са собом носи толике паре у џепу?
Рекли смо да бисмо хтели да размислимо, да се консултујемо и да се пресаберемо са парама, јер то нису одлуке које се доносе преко колена, а они су инсистирали да то мора да буде баш САД, да сутра већ неће моћи!

Рекли смо да бисмо позвали свог адвоката да проучи папире, тек да имамо увид у то шта потписујемо и за шта дајемо паре - рекли су да лични адвокат не долази у обзир и да може њихов адвокат све да нам објасни!
Рекли смо да немамо новац код себе - а они казаше да ће радо сести са нама у кола и доћи у наш град па да им одмах кеширамо.
''Сутра'' није долазило у обзир!
На крају, када смо рекли да се трансакције са том количином новца не врше тек тако - промотерка је позвала шефа (сваки пут је устајала у знак поштовања и стајала поред нашег стола кад би нам шеф прилазио). Шеф је дошао, а она је бесно и упирући прстом у нас узвикнула:''ОНИ ИСПОЉАВАЈУ МАКСИМАЛНО НЕПОВЕРЕЊЕ!!!''
При томе је прискочио и један од чувара и загробним гласом питао:''Има неких проблема?''

Искрено, једва сам чекала да се заврши презентација и да збришемо главом без обзира.
Затим су изабрани срећни добитници који ће на рачун компаније јести пицу у локалној пицерији, а промотери су то поздравили громким аплаузом и повицима:''Јеееее!'' (као у америчким петпарачким емисијама)
Наравно, за крај су нам сачували специјалитет: брачни пар ''који се решио да купи тајм-шеринг''! Угасили су светло, пустили музику, а онда је праћен рефлекторима изашао дотични пар, а сви су урлали од среће и пљескали!
Не знам како ти, али ја хоћу да ЗНАМ шта потписујем и шта купујем за свој новац! Желим да се ОБЕЗБЕДИМ ако дајем велики новац, а то значи да имам времена да размотрим опције, да поразговарам са члановима породице, да консултујем свог адвоката који ће прегледати папире... Немам новца за бацање ни вуне за шишање!
А ко има и може - нек му је са срећом!
Добиће аплазузе и усхићене повике под рефлектором!