Đole

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

PROVINCIJALKA

Rekli su mi da je došla iz provincije
Strpavši u kofer snove i ambicije
Drug je studirao sa njom
Pa smo se najzad sreli ona i ja
Shvatih, Bože, ovo je sazvezđe za nju provincija
Srce stade kao dete da se otima
Tražili smo se po prethodnim životima
Ostavih iza sebe svet
Zablude, promašaje koji tište
Prosto, lako, k'o neko beznaćajno pristanište
O, da mi je da se još samo jednom zaljubim
Opet bih uzeo kostim večnog dečaka
I opet bih smislio kako da prodangubim
Dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka
Gorda naspram podsmeha i spletki poslednjih
Usamljeni galeb iznad mora osrednjih
Reći bi sve pokvarile
Samo se čutke pokraj mene stisla
Sami, svoji, izbeglice iz besmisla
O, da mi je da se još samo jednom zaljubim
Opet bih gledao niz kej kao niz prugu
I opet bih znao da se u oblak zadubim
I čekao bih samo nju, nijednu drugu
Napiši mi pesmu, mazila se. Nisam znao da li ču umeti
Reći jesu moje igračke, cakle mi se u glavi kao oni šareni
Staklići kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u oćima kad
Zažmurim
Ali, postoje u nama neke neprevodive dubine
Postoje u nama neke stvari neprevodive u reći, ne znam
Napiši mi pesmu, molila je, i nisam znao da li ču umeti
Voleo sam je tako lako, a tako sam teško to znao da pokažem
A onda, odjednom, raspored mladeža na njenim leđima,
Kao tajna mapa
Pokazao mi je u koje zvezde treba da se zagledam
I tako, eto ti pesma, ludo jedna


*može i samo da se pročita 😊
 
Natalie Actually:

PROVINCIJALKA

Rekli su mi da je došla iz provincije
Strpavši u kofer snove i ambicije
Drug je studirao sa njom
Pa smo se najzad sreli ona i ja
Shvatih, Bože, ovo je sazvezđe za nju provincija
Srce stade kao dete da se otima
Tražili smo se po prethodnim životima
Ostavih iza sebe svet
Zablude, promašaje koji tište
Prosto, lako, k'o neko beznaćajno pristanište
O, da mi je da se još samo jednom zaljubim
Opet bih uzeo kostim večnog dečaka
I opet bih smislio kako da prodangubim
Dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka
Gorda naspram podsmeha i spletki poslednjih
Usamljeni galeb iznad mora osrednjih
Reći bi sve pokvarile
Samo se čutke pokraj mene stisla
Sami, svoji, izbeglice iz besmisla
O, da mi je da se još samo jednom zaljubim
Opet bih gledao niz kej kao niz prugu
I opet bih znao da se u oblak zadubim
I čekao bih samo nju, nijednu drugu
Napiši mi pesmu, mazila se. Nisam znao da li ču umeti
Reći jesu moje igračke, cakle mi se u glavi kao oni šareni
Staklići kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u oćima kad
Zažmurim
Ali, postoje u nama neke neprevodive dubine
Postoje u nama neke stvari neprevodive u reći, ne znam
Napiši mi pesmu, molila je, i nisam znao da li ču umeti
Voleo sam je tako lako, a tako sam teško to znao da pokažem
A onda, odjednom, raspored mladeža na njenim leđima,
Kao tajna mapa
Pokazao mi je u koje zvezde treba da se zagledam
I tako, eto ti pesma, ludo jedna


*može i samo da se pročita 😊
Kliknite za proširenje...
Isto to na još dva načina:
 
Natalie Actually:
Ja lično obožavam Đoleta, ali ja volim i Marinu Cvetajevu a i Vedranu Rudan, tako da se moj ukus može smatrati čudnim.
Pre svega za mene, svaka Đoletova pesma (tekst) je delo pesnika pre svega.
A ja cenim svaku napisanu reč koja je u stanju da izazove neku reakciju.

Neki smatraju i Jesenjina patetičnim, a mnogi nisu ništa njegovo ni pročitali, tako da o ukusima ne treba raspravljati.

Kao što mislim da ne treba ni jednog umetnika procenjivati kroz karakter i postupke već kroz njegova dela.

Ako vam mesar u mesari odseče dobar komad mesa, smatraćete ga dobrim čovekom? Iako kod kuće tuče ženu, recimo..
Ne, on je u tom slučaju samo dobar mesar i za vas je samo to i bitno.

Za mene, Đole je naš najveći pesnik među kantautorima i nema nikoga na ovim prostorima da ne zna njegove pesme.

Razumem i da neko ne voli tu vrstu muzike, pa čak i tu tematiku, ljubav jelte..

Ali..

Koji nagon tera na pljuvačinu?
Patetičan, odrtaveo, pa.. koji imbecili slušaju to i koliko glup treba da budeš da bi to slušao... I tako redom..

Pitam, ako hoće neko da mi objasni.. Kako neko ko peva i piše o ljubavi i to na predivan, pametan i nežan način izaziva kod nekih gađenje?

Da li su ovi što se zgražavaju ikad napisali pesmu?
Iskomponovali neku melodiju?

Sa čime se upoređuje? Sa nekim engleskim tralala pesmama sa besmislenim tekstovima(ne kažem da nema dobrih, da se razumemo ali pretežno je totalni nonsens), jer onda ste cool i trendy..

I da, čemu taj strah od ljubavnih pesama, od emocije.. Da li se toliko toga plaše da moraju da potcenjuju one koji se ne plaše, vole i osećaju otvoreno.

Da li je to strah da će ih ta patetična muzika razmekšati i terati da nekoga vole ili nedajbože da joj izgovore neki stih?

Ma neće, ne bojte se. Đole deluje samo na nas.Ovakve kakvi smo.

A vi sad recite, možemo valjda da razgovaramo o tome?
Kliknite za proširenje...
Pa čak nije ni sve ljubavno.
Ima mnogih koje se bave celokupnim životnim pričama, događajima, načinom i smislom života itd...
Iskreno ja recimo, nisam neki ljubitelj ljubavnih pesama i to zato što je većina na isti kalup.
Prosto postane dosadno kad se jedno te isto ponavlja.
Ali to ne važi u ovom slučaju jer Đole je dosta raznovrstan u tome kako iznosi pesme.
A ja čak nisam ni neki obožavalac i nisam ga slušala ima 30 god...
Ovo pišem samo jer me nervira neosnovano omalovažavanje...
 
Dajte Mi Vina
Zivot nije uvek Bog zna sta
Al' za svaki slucaj uvek uzmem sta mi da
Frtalj leba, metar neba i pun sesir sna
Al' Ðavo gleda da njemu bude fino
Pa kadkad sav taj dzumbus potopi u vino

Dajte mi vina, vino nek se toci
Dok traju dani, a narocito noci
Jer tu je tuga, ta moja verna druga
A kad je tuga ondak treba da se cuga

Dajte mi vina, ja nemam drugih zelja
Ni blizeg roda ni boljih prijatelja
Jer tu je tuga, ta moja crna kuga
A kad je tuga ondak mora da se cuga

S jeseni kad bagrem opadne
Potera me maler, sta god pocnem propadne
Jos mi se u inat tuða zenska dopadne
Tu staru boljku ja lecim starim lekom
Dabome, vinom, ta necu valjda mlekom

Dajte mi vina, vino nek se toci
Dok traju dani, a narocito noci
Jer tu je tuga, ta moja verna druga
A kad je tuga ondak treba da se cuga

Dajte mi vina, ja nemam drugih zelja
Ni blizeg roda ni boljih prijatelja
Jer tu je tuga, ta moja crna kuga
a kad je tuga onda mora da se cuga
 
Ух каква тема, ко Фрушка гора замагљује поглед кад заводи равницом!
Шта да ти речем, не волем Ђолета мсм нисам га волела, а онда, е, ондак се десило да сам ради једног
дивног виртуелног пријатељста почела да слушам песму по песму... и веровала или не, нисам се покајала.
С обзиром да нам је инспирејшн исти, мсм љубав, јер и ја шарам така нека слова, надајући се да ћу иштрикати савршен Фиберначијев низ,
те ће од истог настати песма над песмама, ал лавај, но да се вратим на почетак реченице, елем,
обично ми који љубав имамо као тему смо углавном једнодимензионално схваћени,
односно како се то дивно и народски каже патетичари par excellence ....
Слушајући га, сконтала сам да ме само нервира што је лопов, преписује и краде од себе моменте које је већ утурио у ту и ту песму
(немо ме сад питати која, нисам залудна да преслушавам :))...
За мене постоје 3 песме, све остало је ресавска школа драгог Ђолета
а то су Бранислава, Наопака бајка и ова коју ти пушћам :)

 
Mesec prosipa bokal fosfora…
Vitraž mraza na oknu prozora.
Jedne noći, ko ova, znaće Bog…
Doslikaću portret života svog.

Silueta se davno nazire…
Neko uzdahne, neko zazire…
Isto vide a razno tumače…
Đavo prste u farbu umače…

Prave si boje dodala na taj portret života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog…
I lila, tamno čeznjivu…
I boju breskve, nežnu i sramežljivu…
I setno sivu, nepogrešivu.

Roze nađoh međ starim pismima…
Modru vrpcu nad teškim mislima…
Ukrah riđu iz pera drozdova…
A laki purpur iz prvih grozdova…

I uzeh oker sa sveće svečarske.
Drap sa svilene mašne bećarske.
Mrku s tambure tužnih tonova…
A cinober sa nosa klovnova.

Prave si boje dodala na taj portre života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.
A crnu nisi štedela, ali bez nje bi bela još izbledela…
Bez crne bela ne bi vredela.

Srce je moje napuklo ko kora starog bagrema…
Al’ u tvom oku kao lane zadrema…
I jedva, kao šapati, niču po uglovima zlatne paprati…
I pramen sna u sliku navrati.

Vetar dokono senke spopada.
Huk u ambis tišine propada.
Jedne noći, ko ova, znaće Bog…
Doslikaću portret života svog.
 
"Takve su, znate, osetljive osobe. Osete duplo, čuju ranije. Zato što tačno jedan korak ispred njih hoda njihova duša."

"Zaljubiću se, odlučih iznenada. Jesen je, doduše, ali malo sam prestar da bih čekao samo na proleća."

"Čudne su te emocije. Otkriješ kutak u sebi za koji nisi ni znao da postoji i još shvatiš da je tamo neko danima, mesecima, godinama spavao, a nije plaćao stanarinu."
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top