Почело је као шала са Страшним петлом и Божом званим Пуб ..Онда је слика лепе протине кћери како се купа док је он гледа кроз трску и шаш одшкринула врата мога срца за песника са Панонског мора.
Наставило се епизодама деде који оре небеске њиве , прве љубави која долази изненада , сама ... А када је громом убио Стеву Ченејца већ је био мој омиљени песник међу кантауторима .
Било је то време када је манир нежних осећања и романтичних рима био нешто сасвим природно, прихватљиво и пожељно.Сад морам да признам да нисам слушала његове песме колико неку другу музику,али оне су саме улазиле у уши и речи остајале а слике лебделе у глави и након што се песма заврши.
Сваки следећи албум сам дочекивала са благом стрепњом да ће бити неких натегнутих рима и неуспешних стихова ,али то се није десило. Мене као песник никада није разочарао.
А узбуркао је осећања небројано пута..
Сећам се једне летње ноћи у једном војвођаском селу , тинејџери окупњени на клупама под једном липом ..једна гитара и Васа Ладачки којем не могу да одолим да не запевам ,тихо и стидљиво а заврши се певањем до зоре и тоталне промуклости.
Сећам се првог слушања Д-мола и суза које ми је натерао ,а касније па и сад служи као анестезија кад треба да се ушива рана. Да не помињем Бездан ...мој живот цео у једној песми...
Ах могла би да се присећам ..а није паметно да ископавам сва сећања . Суштина је да ми је живот прожет Ђолетовим песмама и многе сам ,као и већина који су волели његове песме,доживљавала као мени написане, као отров , као лек..
Овај блог је требао да да одговор зашто су стихови попут његових сада непожељни, зашто се сматра патетичним ,тугаљивим и готово недостојним све што има призвук нежности,романтике,љубави...И нема одговора ,осим да су друга времена или да смо се променили као људи или је нешто треће..
Није ни важно више , њега више нема и писати више неће. Онима који воле остаће све оно до сад написано и отпевано. А није мало.
За крај морам да кажем да су ретки мушкарци па чак и ако су песници који су остали тако истрајни у певању о љубави . Мало је таквих или их готово више и нема. Сад нема ни њега. Али песме су ту и нико да их одведе не може. Моје су.