Da brate Drinjaca....
Smrt Dimitrija Ljotića
Pošto su bili razoružani od strane saveznika, dobrovoljci koji su prešli na teritoriju Austrije smešteni su u logor Vetrinje. Tamo su ostali sve do 23. maja 1945. godine, kada je britanska vojna komanda naredila prebacivanje dobrovoljaca na teritoriju Italije i pripajanje glavnini snaga SDK. Starešine SDK su ovo naređenje prihvatile pa su se dobrovoljci sutradan, 24. maja, ukrcali na britanske kamione. Kolona je prošla kroz Klagenfurt, da bi južno od toga grada pristigli na železničku stanicu Marija Elend. Tamo su se dobrovoljci iz kamiona prebacili u železničke vagone. Oficiri su bili smešteni u vagon putničke klase, a vojnici u stočne vagone. Stočni vagoni bili su po ukrcavanju dobrovoljaca zatvoreni sa spoljne strane. Kada je kompozicija krenula, iz naoko pustih zgrada izletela je grupa od četrdesetak partizana i za tren oka ovladala putničkim vagonom. Tako je za momenat ceo transport bio u rukama partizana. Ovakav postupak partizani su, u dogovoru sa Britancima, ponavljali više puta, sve dok se cifra zarobljenih nije popela na 3.000 dobrovoljaca, 12.000 slovenačkih domobrana i njihovih porodica i 250 četnika Pavla Đurišića. Iz ovih vagona uspeo je da pobegne jedino Vladimir Ljotić, sin Dimitrija Ljotića, koji se vratio u logor Vetrinje uveče, 26. maja. Sutradan je izdaju Britanaca saopštio predstavnicima Slovenačkog narodnog odbora. Oni su kasnije obavestili Kraljevske Jugoslovenske namesnike u Rimu.
Ljudstvo iz ovih kompozicija dovedeno je u mesto Šent Vid kod Ljubljane i smešteno u katoličku bogoslovsku školu. Dana 27. maja partizani su preko Slobodana Penezića Krcuna, koji je tada bio u inspekciji logora, dobili naređenje sa vrha da se svi predati vojnici nacionalnih snaga likvidiraju. Sledećeg dana zarobljeni nacionalni vojnici vozom su prebačeni u Kočevje. Tamo su smešteni u jedan dvorac izvan grada. Iz toga dvorca su ih partizani u grupama od po trideset odvodili do obližnjih jama, i nad njima je bila izvršena stravična odmazda. Od ovih bacanja u jamu spaslo se oko trideset dobrovoljaca koji su se na razne načine uspeli domoći Italije. Među njima je bio i komandant Drugog puka SDK, major Marisav Petrović.
Nacionalne snage koje su se prebacile na teritoriju Italije, razoružane su i smeštene u logor Forli. Iz te baze niko nije mogao da izađe bez odobrenja britanskih vlasti. Vojnici ni pod kakvim uslovima nisu mogli da napuste logor, dok su oficiri dobijali slobodan izlaz tri do četiri puta nedeljno. Slobodan izlaz svakoga dana i u svako doba imao je samo general Kosta Mušicki.
Tokom 1945. godine dobrovoljci su iz logora Forli prebačeni u logor Eboli. Iz toga logora je 7. januara 1946. godine predat jugoslovenskim vlastima komandant SDK, general Kosta Mušicki. Niemu je, zajedno sa generalom Dragoljubom Mihailovićem suđeno. Osuđen je na smrt i streljan 17. jula 1946. godine. Mesto sahrane nije utvrđeno. Ostali dobrovoljci su celu 1946. i deo 1947. godine proveli u logoru Eboli, da bi kasnije bili prebacivani u više manjih logora, da bi na kraju, tokom 1948. godine, dobili pravo da se nasele u zemlje Zapadne Evrope.
Totalni slom poslednje ozbiljnije operacije nacionalnih snaga u Sloveniji, kao i onih u Bosni, predstavljao je slom svih nada da će Jugoslavija biti obnovljena na pređašnjim osnovama.
Dana 22. aprila Dimitrije Ljotić dobio je telegram od Momčila Đujića da patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj žele da se sastanu sa njime. Automobil je tada bilo vrlo teško naći, pa je Ljotić na put krenuo tek 23. aprila, u dva sata po podne, prema Gorici. U automobilu su bila četvorica putnika, dok je Ljotić sedeo pozadi. Vozač automobila Ratko Živadinović imao je veoma loš vid (dioptrija minus jedanaest) pa je u toku putovanja nekoliko puta udarao kolima o krajeve puta. Ljotić ga je više puta kao u šali opominjao, da pazi kako vozi, jer je njegova glava "isuviše meka". Naime, on je često puta glavom udarao o krov kola, pa je ćutao i trpeo. Kada je sumrak već pao i malo toga se na putu videlo, zaustavila ih je jedna slovenačka vojna patrola u Ajdovščini. Napred je izašao jedan Slovenac, poručnik, i putnici su izašli iz automobila. Kada je Slovenac prepoznao Ljotića, upitao ga je: "Gospodine Predsedniče, kuda Vi ovako u noći putujete?" Ljotić mu je odgovorio: "Sine, putujem sa zadatkom!" Poručnik mu je odgovorio: "Žalim gospodine Predsedniče, ali Vi nećete večeras ići dalje jer je ostali deo terena pod kontrolom partizana, već prenoćite kod nas pa sutra rano mi ćemo poslati patrole napred". Na to mu je Ljotić odgovorio: "Sine moj! Ja imam zadatak, a Ti moraš znati, da se zadatak u ratu mora izvršiti pa makar i da se pogine!" Tako je odlučeno da se putovanje nastavi. Od mesta gde ih je slovenačka patrola ostavila, vozili su se nekih deset minuta, a onda se dogodila nesreća. Automobil je naleteo na most, koji je od polovine bio porušen, survao se u provaliju, koja nije bila dublja od dva do tri metra. U ovoj nesreći Dimitrije Ljotić je poginuo na licu mesta. Sutradan, u zoru, pokojni Ljotić je prebačen u Goricu, gde je obavljena sahrana uz činodejstvo patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja Velimirovića. Prvi venac položen na njegov grob bio je od Dragoljuba Mihailovića. Sahranom u Gorici ispunjena je želja Dimitrija Ljotića da njegovo telo počiva u rodnoj grudi, na teritoriji Jugoslavije.