Dimirije Ljotic:Fasista da ili ne?

Misha :.

Misha :.

Primećen član
Poruka
510
Postavljajuci temu o slobodnom zidarstvu, vremenom diskusija na tom topiku je otisla u pogresnom smeru, jer je gore navedeni Ljotic unistio moj topik :) i skrenuo na drugu temu. Da se diskusija o njemu ne bi nastavljala na topiku o slobodnom zidarstvu odlucio sam da otvorim novu temu!!!!
Dakle ko je Dimitrije Ljotic, zivot i delo, njegov uticaj na desavanja za vreme okupacije, njegova uloga itd.
 
ЦИТАТ БРАТА ДРИЊАЧЕ

"Сами пукови СДК су се почели повлачити из Србије. Из Београда је 8. октобра за Словенију кренуо Први добровољачки пук команданта мајора Илије Мићашевића. Овај пук је све до октобра 1944. године био на терену Топлице и Јабланице заједно са Другим и Трећим батаљоном Петог пука СДК. Са Првим пуком повукао се истог дана и Четврти пук СДК под командом мајора Војислава Димитријевића. Због борбе против партизана у Шапцу се по задатку задржао Трећи пук СДК под командом мајора Јована Добросављевића, који је нешто касније сустигао у Руми главнину добровољачких јединица. Други пук СДК под командом мајора Марисава Петровића прешао је Саву код Обреновца. На терену Топлице Други и Трећи батаљон Петог пука СДК остали су до 10. октобра 1944. године, када су кренули за Београд. Када су стигли у Ниш, сазнали су да су јединице Црвене армије ушле у Алексинац. Тиме им је био пресечен пут према Београду. Командант Петог пука СДК мајор Милорад Мојић тада је променио план повлачења, па су се добровољци почели повлачити преко планина до Рашке, где су стигли 20. октобра. Први батаљон Петог пука СДК под командом капетана Васе Огризовића држао је Зајечар и околину. Када су јединице Црвене армије прешле Дунав, добровољци су се одмах повукли у Београд, где је њихов батаљон привремено ушао у састав Четвртог пука СДК.
Овим повлачењем завршено је поглавље борбе добровољаца у Србији. Србија је прешла у руке нечастивих комуниста."
 
ОСНИВАЊЕ ЗБОРА

Димитрије ЉотићСвоју идеју о окупљању истомишљеника Љотић је спровео у дело оснивањем листова "Отаџбина", "Буђење" и "ЗБОР". Први број "Отаџбине" појавио се 25.02.1934. године. Око "Отаџбине" су се окупили многи виђенији људи: лекар Стеван Ивановић, др Чедомир Марјановић, адвокат Милан Аћимовић, инжењер Андрија Љоља и други. Сличних погледа била је и група у Херцеговини која се окупљала око листа "ЗБОР", а у коме су главну улогу имали Ратко Парежанин и Радмило Грђић. Парежанин је објашњавао смисао речи "ЗБОР" на следећи начин: "ЗБОР је наша стара народна реч. Она је нешто слично што и сабор. Уједно, представља крилатицу од појмова који изражавају битне тачке програма, делатности и тежњи покрета. Према томе З значи здружена, Б значи борбена, О значи организација и Р значи рада (ЗБОР)." У то време почео је у Петровграду (данашњи Зрењанин) да излази лист под именом "Буђење". На овом састанку донета је прелиминарна одлука о уједињењу свих групација у јединствен покрет.

На састанку у Загребу, 4.12.1934. године, водећу улогу у покрету добила је група око Мите Љотића. Сам покрет званично је био створен 6.01.1935. године у стану др. Винка Зорца у Љубљани. Његово име било је Југословенски народни покрет ЗБОР (ЈНП ЗБОР). Председник покрета постао је Димитрије Љотић, први потпредседник др Јурај Коренић, лекар из Загреба, други потпредседник др Франк Кондоре, адвокат из Љубљане и генерални секретар Велибор Јонић, професор из Београда.

Основна начела ЈНП ЗБОР била су:

1) Срби, Хрвати и Словенци чине Југословенску народну, друштвену и духовну заједницу коју везује крвно сродство и осећање исте судбине. Југословенском народу као целини подређују се сви посебни интереси.
2) Вере које су везане за душу народа и изражавају његов поглед на свет и поуздање у Бога јесу битне духовне вредности.
3) Самосвојну југословенску културу у духу својих традиција и на основама човечности изграђује народ слободним стваралаштвом. Заштитник овог стваралачког стремљења је југословенска држава. Особеним духовним вредностима (језик, обичаји итд.) које поједини делови народа уносе у заједницу омогућује се несметан развитак.
4) Југословеснка народна заједница мора имати у друштвеном погледу свој особни склоп који одговара њеном духу и њеним потребама.
Дом као природна основица народна мора бити и друштвена основица народне заједнице. Село ће бити мерило југословенске друштвене политике. Рад мора бити дужност и право сваког појединца; друштвена корист рада одређује вредност и улогу у заједници. Приватна својина и капитал морају се подредити интересима целине. Слободна, појединачна или удружена прегнућа (иницијативе) првенствени су носиоци друштвене делатности, чији ће представници бити сталежи. Држава искључује потчињавање једног сталежа другом.
5) Југословенска привреда је целина чији су односи у међусобној зависности, основа јој је пољопривреда. Односе и развиће привреде одређује привредни план који ће утврђивати привредне групе уз сарадњу државе.
6) Краљевина Југославија је историјско-политичка неминовност и једино она омогућује опстанак и слободно развиће југословенских народа. Само у оним функцијама, које се односе на живот народа као целине, државна власт треба да буде централизована, у осталим изражена у самоуправи. Свака власт у држави мора бити потпуна и стварна. Исто таква биће и њена одговорност. Само Краљ је неприкосновен. Народ ће учествовати у законодавству и вршити надзор над државном управом путем председништва који мора бити израз сталешког уређења и политичког схватања.
ЈНП ЗБОР добио је и свој грб. На њему су били штит са класом и мачем. Покрет је усвојио и химну која се звала "Војска смене". Једни друге су ословљавали са "друже". Најчешћа парола била им је: "Са вером у Бога и победу Збора". Званични орган покрета постао је лист "Отаџбина", чији је тираж повећан. Статут покрета усвојен је 14.07.1935. године.

Према статуту, органи ЈНП ЗБОР били су:
1. Сабор
2. Председник покрета
3. Бановински одбори
4. Организациона подручја
5. Врховни одбор
6. Среске скупштине и срески одбори
7. Месне скупштине и месни одбори.

Уједињен и организационо припремљен, ЈНП ЗБОР је кренуо у политички живот ондашње Југославије.
 
ЗБОР И КОНКОРДАТСКА КРИЗА

Иако је Богољуб Јевтић однео победу на изборима одржаним 5.5.1935. године, он се није још дуго задржао на челу Владе. На том месту га је 24.6.1935. године заменио Милан Стојадиновић. Између Стојадиновића и Љотића постојала је јака нетрпељивост. Она је кулминирала када је Милан Стојадиновић на седници Скупштине 23.7.1937. године успео да протури ратификацију Конкорадата. (Конкордат представља уговор између одређене земље и Ватикана који регулише статус римокатолика у тој земљи.)

Овај уговор са Ватиканом изазвао је у југословенској јавности опште приговоре због повлашћивања католичког клера и давања Ватикану нарочитих предности према државној власти. Конкордат је подржала владајућа Југословенска радикална заједница (ЈРЗ), која је настала од дела Југословенске народне странке, Словенске људске странке и Југословенске муслиманске орагнизације, Римокатоличка црква у Југославији и мањи део Хрватске сељачке странке. Против Конкордата стајала је Српска православна црква (СПЦ), представници удружене опозиције (Хрватска сељачка странка, Самостална демократска странка, део Радикалне странке и Земљорадничка странка), Југословенска национална странка и Комунистичка партија Југославије. Против ратификације споразума био је и ЈНП ЗБОР. Димитрије Љотић је овом проблему прилазио као узорни православац и интегрални Југословен. Као верник Српске православне цркве Љотић се није слагао да једна конфесија у истој држави има већа права него остале. Овај став подударао се са ставом СПЦ да су њени витални интереси овим уговором угрожени. То никако није значило да је ЈНП ЗБОР своју политику подређивао интересима СПЦ. У редовима ЗБОР-а било је доста римокатолика који су такође сматрали да потписивање Конкордата хрватски народ у Југославији клерикализује и да је овај чин у супротности са интересима Хрвата у Југославији.

Када се у мају 1937. године спремао Стојадиновић да иде у Рим и Берлин да проучи Мусолинијево и Хитлерово дело Љотић је писао: "Ми нисмо фашисти. Ни наша мисао фашизам. Сто пута смо то казали и доказали. Иако Стојадиновић иде у Рим да копира фашизам, или у Берлин да копира хитлеризам, он нашу мисао не узима, већ туђу."

У тим супротностима око Конкордата заталасала се јавност, нарочито у Београду. На глас да Стојадиновићева влада припрема ратификацију Конкордата у Скупштини, дошло је на више места до демонстрација против владе и клерикалних акција у вези са Конкордатом. Против Конкордата је устао и врх Српске православне цркве. За главног предводника борбе врха СПЦ сматрао се тадашњи патријарх Варнава. Како је он управо усред најжешћих сукоба око Конкордата оболео, у јавности су кружиле гласине да је отрован по налогу владе. У таквим околностима, врх СПЦ је одржао молебствије за патријархово оздрављење 19. јула 1937. поворка предвођена епископима СПЦ кренула је ка средишту Београда. Ту се литији прикључило више хиљада Београђана. Чланови ЈНП ЗБОР учествовали су у овој литији као грађани и као православци. По налогу тадашњег министра унутрашњих дела Антуна Корошца, католичког свештеника, жандармерија је потиснула литију према Саборној цркви. При овој интервенцији жандармерије дошло је до жестоке туче између грађана, учесника у литији, и жандарма, који су сурово батинајући грађане претукли и неколико епископа СПЦ, од којих је најгоре прошао епископ шабачки Симеон Станковић. Више црквених барјака, рипида и митри страдало је у овом обрачуну. Нови талас огорчења изазвала је вест да је сутрадан умро патријарх Варнава.
Димитрије Љотић се, на вест о "крвавој литији" обратио верницима у цркви Светог Ђорђа у Смедереву. У свом обраћању оштро је осудио употребу силе према свештенству и грађанима и још једном позвао посланике у Скупштини да не ратификују Конкордат.

И поред огромног притиска јавног мњења Скупштина је усвојила предлог ратификације Конкордата и послала га на коначну ратификацију Сенату. Када је влада почетком 1938. године покушала да ратификује Конкордат у Сенату, поново је избило незадовољство у јавности, па је Стојадиновић коначно био принуђен да 21. јануара 1938. обавести Архијерски сабор да је "овај и овакав законски предлог дефинитивно скинут са дневног реда".Овакав след догађаја допринео је даљем хлађењу односа између Димитрија Љотића и Милана Стојадиновића, који ће завршити Љотићевим хапшењем.
 
ЗБОР ПРОТИВ МИЛАНА СТОЈАДИНОВИЋА

Долазак Милана Стојадиновића на чело владе Краљевине Југославије 24. јуна 1935. године значио је недвосмислено приближавање југословенске политике и дипломатије силама Осовине. Када је дошао на власт Стојадиновић је обећавао да ће решити "хрватско питање" и лошу економску ситуацију у земљи. Иако је као политичар припадао десној опцији, Стојадиновић се није слагао са Љотићем ни по једном од тадашњих кључних политичких питања. Шта више, од првог дана своје владавине Стојадиновић се свом жестином свога апарата бацио на ЗБОР и на његове чланове. У својој брошури "Порука фашистичком шегрту" (Милану Стојадиновићу) Љотић је писао: "ЗБОР-у се, заиста, већ рад не да. У месецу јуну и јулу, од пријављених 212 зборова дозвољена су свега два, док су сви остали забрањени. Наши листови, да би могли излазити, морају да се штампају хајдучки. Ништа нас неће изненадити ако Стојадиновић испуни своју реч па нам и сам рад забрани."

Да је Милан Стојадиновић имао намеру да забрани рад ЗБОР-а види се из једне изјаве у којој каже: "ЗБОР је излишан. И да знате: кад бисте испунили све законске формалности, и више од тога, рад вам неће бити одобрен. ЗБОР мора бити забрањен! Сви други могу радити. Може Удружена опозиција: то су стара господа коју пуштам да раде слободно, наређујем да моји листови о њиховим састанцима пишу, па кад интересовање код света порасте, а ја само боцнем иглом, а оно цео њихов рад спласне наочиглед света, као дечији балон кад се пробуши. Али ЗБОР не може, јер то што ЗБОР хоће - и ја хоћу, а отуда ЗБОР-у нема места. Ја ћу најесен имати омладину униформисану и војнички обучену. А потом на изборе."

Димитрије Љотић је исцрпно доказивао и показивао да Милан Стојадиновић нити може нити хоће оно што је ЗБОР хтео. Стојадиновић је покушавао да подржава фашизам и националсоцијализам, али са погрешном проценом, пошто они нису настајали, као покрети, декретима одозго, него су израсли и јачали одоздо. Када се у мају 1937. године спремао Стојадиновић да иде у Рим и Берлин да проучи Мусолинијево и Хитлерово дело Љотић је писао: "Ми нисмо фашисти. Ни наша мисао фашизам. Сто пута смо то казали и доказали. Иако Стојадиновић иде у Рим да копира фашизам, или у Берлин да копира хитлеризам, он нашу мисао не узима, већ туђу". Стојадиновић је, у међувремену, преко режимске штампе, Љотића етикетирао као човека који на скуповима глуми фирера и, како он каже, "када би још само имао политичку униформу са ременом и знаком "Љ" потпуно би имитирао Хитлера". Љотић му је на својим зборовима узвраћао називајући га вођом ненародне владе и оптужујући га да је и он учествовао у заверии против краља Александра.

Прогони ЗБОР-а су настављени, вршена су хапшења. Ухапшен је био и Димитрије Љотић, али рад и активност ЗБОР-а није замрла. У фебруару 1938. године, док су још трајали прогони ЗБОР-а, писао је Димитрије Љотић на адресу Милана Стојадиновића: "О, Милане Стојадиновићу, како си пак мала памет! Сва власт коју имаш и сва средства којима располажеш не могу нас спречити да идемо својим путем - путем ЗБОР-а. Забрањивао си нам зборове и листове. Хвала ти. Сам те Бог учи да нас оштриш. Јер нема ништа без преоштра мача. И ти нам га кујеш на ватри огромне борбе и оштриш на тврдим препрекама које нам постављаш на сваком кораку. Поручио си нам да ћеш нам забранити рад, да ћеш растурити ЗБОР. Ко је то још стихије могао свести у мала кориташца? Мисао ЗБОР-а је израсло из природе ствари, развила се пред твојим очима, пустила гране на све стране, нарочито међу омладином. И све твоје забране неће бити у стању спречити вихор наше младости надахнуте искуством. А растурити ЗБОР? Ти ниси у стању да растуриш бивше политичке организације, које по закону не постоје, и које животаре ту и тамо, а како мислиш да ЗБОР растуриш!

Дана 10. октобра 1938. године распуштена је Народна скупштина, а нови избори расписани су за 11. децембар исте године. Ови избори требало је да покажу колика је стварна политичка снага Милана Стојадиновића, али истовремено и колико је народ имао поверења у његове опоненте, који су указивали на све недостатке и грешке његове политике.
 
РЕШАВАЊЕ ХРВАТСКОГ ПИТАЊА

Договором између Драгише Цветковића и Влатка Мачека 26. августа 1939. године дошло је до склапања такозваног "хрватско-српског" споразума.У овом споразуму договорено је стварање бановине Хрватске, која би обухватала територије дотадашњих бановина Савске и Приморске, као и део Зетске, Врбаске, Дринске и Дунавске бановине. За првог бана Хрватске бановине изабран је доктор Иван Шубашић. За узврат, претставници Хрватске сељачке странке ушли су у владу Краљевине Југославије а Влатко Мачек је постао њен потпредседник.

Два дана касније, 28. августа ЈНП ЗБОР је издао саопштење по овоме питању. У саопштењу је речено: "Ни овим споразумом господин Мачек није могао бити натеран да призна Југославију за своју земљу, нити да јој призна судбински карактер, нити да призна судбинску повезаност Хрвата са Србима и Словенцима. Највише што је пристао да каже јесте да је Југославија "најбољи јемац независности и напретка Срба, Хрвата и Словенаца". Истина пак која сваком разумном бићу мора пасти у очи јесте да је Југославија једино, а не најбоље спасење наше. Јер без ње Хрвати и Словенци сигурно и потпуно, а Срби делимично губе своју независност. Али то господин Мачек није хтео или могао признати, јер би онда самим тим престала динамичност хрватског питања, а на то тешки хрватски грех неће и не може пристати. Колико пак вреди споразум рађен под таквим околностима, о томе нећемо говорити: то ће сутрашњица да каже".

Пошто у штетност споразума од 26. августа није успео да убеди владу, Димитрије Љотић се окренуо намеснику кнезу Павлу. Затражио је аудијенцију у којој би кнеза Павла упозорио на опасност у којој се налазила Југославија. Пошто је кнез Павле три пута одбио да га прими, Димитрије Љотић му је у току 1940. године упутио три отворена писма, која су изазвала велико интересовање у јавности. Ова писма су уједно била пуна критике на рачун кнеза Павла, што ће имати велике последице по будућност ЗБОР-а.

У првом отвореном писму послатом 22. фебруара 1940. године Љотић је критиковао тада у народу наговештавану смену курса политике у правцу Француске и Велике Британије. Образложење за овај став Љотић је правдао чињеницом да ове земље нису заштитиле ни Пољску ни Финску, а ни Србију 1915. године, иако су јој за то биле довољне само три дивизије. Друга критика односила се на рђаво стање унутар монархије. Сама идеја монархије је, по Љотићу, била у кризи, па се налазила у дефанзиви са малим бројем бранилаца. За то је превасходно кривио споразум од 26. августа. Предлагао је да се у војним оперативним јединицама налазе само Срби и хрватски и словеначки добровољци, а да остали буду само у радним четама.

Пошто је кнез Павле поново одбио да га прими, Љотић је отпочео жестоку политичку кампању против њега. Оптуживао га је да попушта федерализму. У писму се даље каже: "Више сте учинили за бољшевизирање Југославије, Височанство, него Јосиф Висарионович Џугашвили звани Стаљин. Данас народ лудује за "Русијом".Држава му је дала за пример. Предложио је кнезу Павлу да уради следеће: 1) да пресече пут бољшевизацији и расулу 2) да прекине одмах са хрватским експериментом 3) да изврши ново формирање оперативне војске.

При нападу Италије на Грчку октобра 1940. године Љотић је инсистирао на заузимању става дубоке неутралности. Највероватније под његовим утицајем, армијски ђенерал Милан Недић, који је тада био на дужности министра војске и морнарице, предао је 1. новембра 1940. године влади Цветковић-Мачек такозвани меморандум о стању у Југословенској Краљевској Војсци. Такође је тражио од владе политику дубоке неутралности. Кнез Павле је брзо реаговао. Већ 8. новембра Милан Недић је био принуђен да поднесе оставку на свој министарски положај, а стављен је и под присмотру.
Следио је нови потез југословенских власти, повучен 24. октобра, када је одлуком председника владе и заступника министра унутрашњих послова Драгише Цветковића, забрањено постојање ЈНП ЗБОР, а при томе је одобрење од 8.11.1935. године о начелном допуштању за оснивање овог покрета стављено ван снаге.

За повод је искоришћен сукоб између студената збораша и комуниста на Техничком факултету у Београду 23. октобра 1940. године.
 
Принуђен сам да одговорим на ову тему зато што сам прочитао његова сабрана дела.

''И фашизам и хитлеризам почивају на чисто паганским концепцијама старог Рима и старих Германа.
''Фашизам је деификација - обожење државе. Фашисти кажу: ''Држава је полубожанство, она је свемоћна и апсолутна.'' А ми кажемо: ''Не дај Боже да она то буде. Држава је људска творевина потребна људској судбини. То је оруђе народне судбине, али није божанство и није апсолутна вредност којој дугујемо обожавање. Изнад државе постоје бескрајно веће ствари, којима и држава мора да служи.'' - Хитлеризам је деификација -обожење расе. А гледати у држави или раси божанство, значи не видети га тамо где оно само и може бити, значи стварно примити једно атеистичко -нехришћанско схватање света.
''Страшна је диктатура људи који над собом Бога признају, како тек мора бити страшна диктатура људи који над собом ни Бога не признају! Диктатор који над собом Бога не признаје, који јавно исповеда своје неверовање, односно своје веровање да над њим нема никакве силе, то мора да је страшно, јер тај који исповеда да нема никоме и ни зашта рачуна да полаже, тај не зна за моралне законе. Ми пак као Словени и Хришћани на таквим схватањима не можемо да стојимо.''
''Над државом и над расом, по нашем схватању, постоје бескрајно веће вредности. И држава и раса - по нашем схватању - вреде толико колико људе тим већим вредностима приближавају.''
''По супротном схватању држава или раса су апсолутна мерила у овом, иначе, релативном свету, над њима нема ни начела, ни суда, ни осуде. Отуда је и могуће да фашизам прогласи за светињу своју себичност, а хитлеризам свој теутонски бес.''
''Разуме се, да из овог дубоког корена избија читав низ схватања која нас - Словене и Хришћане - морају делити од фашизма и хитлеризма.''
Према безбожном свету који је одлучно одбацивао, јер је у њему гледао зло и пропаст Европе, Љотић је истицао свет пута Христовог, у који је веровао неуморно и консеквентно до последњег даха свога живота:
''Запамтите да изван Христа другог спасења народима и појединцима нема. Нити има другог пута, истине и живота. Нисмо, дакле, ми ни смели ни хтели ни могли никакав други пут, никакав нов темељ, никакав нов живот, изван темеља, пута, истине и живота у Христу и то онако како је то изнето у науци Његовој. Ко не прими ово свим својим бићем, а не само уснама, тај није човек Хришћанин... Или ће Европа, тесто беле расе кроз све муке и тешкоће, учинити да порасте оно што је Христово у њој или ће цело европско тело бити бачено у хаос и уништење...''-Димитрије Љотић
 
Misha :.:
Postavljajuci temu o slobodnom zidarstvu, vremenom diskusija na tom topiku je otisla u pogresnom smeru, jer je gore navedeni Ljotic unistio moj topik :) i skrenuo na drugu temu. Da se diskusija o njemu ne bi nastavljala na topiku o slobodnom zidarstvu odlucio sam da otvorim novu temu!!!!
Dakle ko je Dimitrije Ljotic, zivot i delo, njegov uticaj na desavanja za vreme okupacije, njegova uloga itd.
Kliknite za proširenje...

pa sad...meni jasno tko je on, al nikad necu skapirati
tko su ti...koji njega smatraju... kultnom licnoscu? :roll:
 
Vragana:
nagadjam da bi ti to...najvolio, al netje biti...
Kliknite za proširenje...

Свесно или несвесно Димитрије Љотић је – као што се види – био међу свим српским, а можда и светским, политичарима, теолог, и по знању и по призвању. Он није само мислио да је вера пресудни чинилац у животу појединца, народа и човечанства него је у то био уверен, убеђен. Он је о томе имао непосредан мистични доживљај. Може се, мирне душе, тврдити да је по Љотићу политика функција вере. Без вере нема ни здраве етике, ни економије, ни политике. Ко примат вере у Љотића не разуме прогласиће га религиозним лудаком. Као што је и било. Ко ово зна, прогласиће га генијем. Генијем Христовим. ,,Запамтите да изван Христа другога темеља спасења народима и појединцима нема. Нити има другог пута. Све је друго, макако било примамљиво, пропаст појединаца и народа“.
 
SlovesniFilozof:
Свесно или несвесно Димитрије Љотић је – као што се види – био међу свим српским, а можда и светским, политичарима, теолог, и по знању и по призвању. Он није само мислио да је вера пресудни чинилац у животу појединца, народа и човечанства него је у то био уверен, убеђен. Он је о томе имао непосредан мистични доживљај. Може се, мирне душе, тврдити да је по Љотићу политика функција вере. Без вере нема ни здраве етике, ни економије, ни политике. Ко примат вере у Љотића не разуме прогласиће га религиозним лудаком. Као што је и било. Ко ово зна, прогласиће га генијем. Генијем Христовим. ,,Запамтите да изван Христа другога темеља спасења народима и појединцима нема. Нити има другог пута. Све је друго, макако било примамљиво, пропаст појединаца и народа“.
Kliknite za proširenje...

i to od neke....srednjevjekovne fele? :zper:
 
Vragana:
i to od neke....srednjevjekovne fele? :zper:
Kliknite za proširenje...

Jedan od vodećih jugoslovenskih komunista 1937 godine rekao je: ''Nas ne plaši
ni Ljotićevo pero, ni njegov govornički dar, ni njegovo znanje. Nas straši njegova istrajnost, a iznad svega straši nas to što nas on rentgenizira i mi od njega ne možemo ništa da sakrijemo... Ako bi Ljotić došao do izraza, nama nema mesta bar za 50 godina...''
 
SlovesniFilozof:
Jedan od vodećih jugoslovenskih komunista 1937 godine rekao je: ''Nas ne plaši
ni Ljotićevo pero, ni njegov govornički dar, ni njegovo znanje. Nas straši njegova istrajnost, a iznad svega straši nas to što nas on rentgenizira i mi od njega ne možemo ništa da sakrijemo... Ako bi Ljotić došao do izraza, nama nema mesta bar za 50 godina...''
Kliknite za proširenje...

a taj...vodeci bi bio? :lol:
 
"Велика ти борба предстоји, младости, мила омладино. Највећа и најстрашнија борба. Победиш ли ту, младости, победићеш свуда. Сијаће се лица ваша, млади људи, као сунцем окупана. И у сасвим облачне дане носићете сунчев сјај на своме лицу, његове зраке у својим очима. Снага његова оживеће кроз ваше речи. Победоносци и сунцоносци ћете постати. Неће непријатељ дочекати јуриш и налет такве војске. Очи му неће моћи издржати сјај ваш."-Говор Љотића белим орловима у Пожаревцу


 
Vragana:
a meni odgovor...nista
mozda zato sto ga u..."knjizi" nema...? : )))

http://www.miscarea.net/Dimitrije Ljotic - Svetska revolucija.pdf

eto, kakva...kultna licnost, takav i izvor....mutan je preslaba rijec...
Kliknite za proširenje...

Драгољуб Јовановић је у питању. у књизи успомена "Људи, људи" пише да је Љотић у затвору с младим комунистима делио последњи комад хлеба.

 
SlovesniFilozof:
Драгољуб Јовановић је у питању. у књизи успомена "Људи, људи" пише да је Љотић у затвору с младим комунистима делио последњи комад хлеба.

Kliknite za proširenje...

interesantno....

koliko ova recenica

"Предратни левичар Драгољуб Јовановић, у књизи успомена "Људи, људи" пише да је Љотић у затвору с младим комунистима делио последњи комад хлеба."

podsjeca na... tvoju...
sticem dojam da si ti jedna....vrijedna pcelica...prepisivacica...
koja ureno posjecuje sve...nacionalisticke sajtove koji postoje...skupljajuci...med...?

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/OklevetaniSvetac/OklevetaniSvetac23.htm
 
ag-golubica:
Zato i jesmo tu gde smo.Vrsta koja izumire:bye:
Kliknite za proširenje...

Једног дана, ако пре тога не дође Страшни Суд и пропаст овог безверног света, и Србска Црква ће прогласити Србског националног борца и мученика за Светог Димитрија Љотића.
 
Poslednja izmena:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

N
Zivot u inostranstvu? Da ili ne
2 3
Odgovora
73
Pregleda
549
jukabg
jukabg
Z
  • Anketa
Рад на крузеру да или не?
Odgovora
1
Pregleda
87
Džudi S
Džudi S
Sensei
Da li ispljunete šlajmaricu ili je progutate?
2
Odgovora
48
Pregleda
414
hrleći
hrleći

Back
Top