Девширма - најдужи злочин над Србима

[mujohrnjica111]

Ма да, а дахија младе разгледао на фејсбуку..

 

[Tandoori Masala]

Да, и према неким причама пуно родитеља се утркивало да децу да у Цариград да би иста имала перспективу, јер у забитима у којима су били могли су једино да раде на земљи да не би умрли од глади.
Иста прича као и данас, само данас се Цариград зове Беч, Лондон, итд...

Bilo je i toga, samo sto Francuz Fransoa Savari de Brev 1628. godine spominje da su muslimanski roditelji u hriscanskom okruzenju rado "ubacivali" svoju djecu da bi se eventualno krvno povezali sa vladarevom porodicom i uspjeli u zivotu.

Kako je stvarno bilo hriscanima, dovoljno je procitati tuznu i traumaticnu pricu jedne mlade zene iz Sofije pri kraju 16. st.

"[502] ... Otseli smo, u (sofiskom) predgradju kod jedne lepe mladje Grkinje koja nam je ispricala cudnu i dirljivu pricu o velikoj svireposti koja je nad njom ucinjena prosle godine prilikom skupljanja danka u krvi. Ona je jos uvek bila toliko ucveljena i srca jos uvek toliko stegnutog da nije mogla ni iskazati ono sto je htela da nas kaze.
Stvar je u ovome. Kako je bila obavestena da dolaze skupljaci danka, ona je sakrila svoje dete, koje je imalo osam do devet godina da joj ga ne odvedu. Da bi je naterali da prizna gdje se dete nalazi, Turci su joj iscupali bradavice na dojkama vrelim gvozdjem. Mi u to nismo mogli poverovati, - tim pre sto je taj deo tela [503] tako osetljiv da se to ne bi moglo uciniti a da ne nastupi smrt, - sve dok nam ona ne otkri grudi na kojima ugledasmo rane jos nezaceljene. Doista, svi do jednog, cak i nasi janicari, osetismo silno sazaljenje sagledavsi takvu svirepost i nasilje koje je vise nego varvarsko i i necovecno..."

Original:
Peregrinations du S. Iean Palerne..., Lyon, 1606, str. 502-503.


Radovan Samardzic, Beograd i Srbija u spisima francuskih savremenika XVI-XVII vek, Beograd, 1961, str. 310-312.

 

[Plastun]

Manje od 10% dečaka iz svake "Devširme" je završavalo u osmanskim "elitnim" školama.

90% njih je razmeštano po Anatoliji da tamo 5 godina rade ko crnci za neku seosku porodicu. Kad tih pet godina prođe, vrate ih u Istanbul i nastane u barake - da tamo nastave da čiste klozete, nose drva, kuvaju i rade ostale prestižne poslove. Ako su imali sreće, mogli su da postanu panduri. A ako su imali mnogo sreće - mogu da postanu vojnici i da poginu za Sultana u nekoj rupetini, što je važilo i za polovinu onih u tzv. "elitnim" školama.

Eto kakva se "perspektiva" nudila u Carigradu otetim hrišćanima (i ponekom zalutalom muslimanu, koji bi stradao zbog gluposti svoje porodice). Kakav London, Beč, Oksford...kosi seno i čisti ulice.


Danak u krvi je inače ilegalan i po islamskom zakonu - Šerijatu. Osmanlijama, naravno, vera i nije bila tako važna ako može nešto da se ućari.

 

[mujohrnjica111]

Bilo je i toga, samo sto Francuz Fransoa Savari de Brev 1628. godine spominje da su muslimanski roditelji u hriscanskom okruzenju rado "ubacivali" svoju djecu da bi se eventualno krvno povezali sa vladarevom porodicom i uspjeli u zivotu.

Kako je stvarno bilo hriscanima, dovoljno je procitati tuznu i traumaticnu pricu jedne mlade zene iz Sofije pri kraju 16. st.

"[502] ... Otseli smo, u (sofiskom) predgradju kod jedne lepe mladje Grkinje koja nam je ispricala cudnu i dirljivu pricu o velikoj svireposti koja je nad njom ucinjena prosle godine prilikom skupljanja danka u krvi. Ona je jos uvek bila toliko ucveljena i srca jos uvek toliko stegnutog da nije mogla ni iskazati ono sto je htela da nas kaze.
Stvar je u ovome. Kako je bila obavestena da dolaze skupljaci danka, ona je sakrila svoje dete, koje je imalo osam do devet godina da joj ga ne odvedu. Da bi je naterali da prizna gdje se dete nalazi, Turci su joj iscupali bradavice na dojkama vrelim gvozdjem. Mi u to nismo mogli poverovati, - tim pre sto je taj deo tela [503] tako osetljiv da se to ne bi moglo uciniti a da ne nastupi smrt, - sve dok nam ona ne otkri grudi na kojima ugledasmo rane jos nezaceljene. Doista, svi do jednog, cak i nasi janicari, osetismo silno sazaljenje sagledavsi takvu svirepost i nasilje koje je vise nego varvarsko i i necovecno..."

Original:
Peregrinations du S. Iean Palerne..., Lyon, 1606, str. 502-503.


Radovan Samardzic, Beograd i Srbija u spisima francuskih savremenika XVI-XVII vek, Beograd, 1961, str. 310-312.

A jel ima ta lepa zena ime i prezime ima li neki validan izbor i da li je ta lepa zena iz sofije jedina zrtve devsirme u tako velikom carstvu?

 

[ccaterpillar]

Јбг, и данас мајке плачу кад им синови иду у иностранство, ништа није црно ни бело...

 

[Tandoori Masala]

A jel ima ta lepa zena ime i prezime ima li neki validan izbor i da li je ta lepa zena iz sofije jedina zrtve devsirme u tako velikom carstvu?

1. Nije sigurno jedina jer imamo docniju naredbu iz 1601. godine izdanu u Jedrenu.

"Ako neko od nevjernih roditelja ili neko drugi pruzi otpor i ne preda svog sina za janjicara, odmah da bude objesen pred pragom svoje kuce."

Ioannis K. Vasdravellis, Historika arheia Makedonias, Arheion Veroias-Naousis, 1598-1886, Thessaloniki, 1954, str. 4.

2. Da su roditelji odnosno rodjaci pruzali otpor, povrdjuju turski defterski izvjestaji. U Prijepolju (tada, u sklopu Hercegovackog sandzaka) je 1580. godine izbio oruzan sukob izmedju mjestana i Turaka kad su ovi dosli da pokupe djecake.

Ismail Hakki Uzuncarsili, Osmanlı devleti teşkilatından: Kapukulu ocakları, I, Acemi ocagi ve Yeniceri ocagi, Ankara, 1943, str. 21.

3. S anatolijskih imanja je samo 1592. godine pobjeglo 48 djecaka sto su dovedeni u sklopu devsirme.

Ismail Hakki Uzuncarsili, nav. djelo, str. 26.

 

[zlatko01]

Sem Konstantina Mihailovića i njegove ,, Turske hronike" , da li postoji nešto slično?

 

[krinka5]

Sem Konstantina Mihailovića i njegove ,, Turske hronike" , da li postoji nešto slično?

Setih se Hrvata Bartola Đurđevića, dobro on nije klasični janičar već zarobljenik ali kao i Konstantin opisuje svoje stradanje (vodili su ga lancima kroz palanke na prodaju "kao govedo") , turske običaje, njihove odnose i uređenje , vojnu veštinu itd.
Evo dela gde govori o porezima (tj. o oduzimanju dece) ;

Bartol Đorđević, Knjižica doista vrijedna da je krišćanin pročita , iznosi građu o Turcima - Kako su me zarobili i odvukli u Tursku , Zagreb 1980.

 

[zlatko01]

Hvala kolega

 

[Дундурије]

Један турски извор о девширми у Босни почетком XVII века

Девширма (срп. одабир, избор) или данак у крви је био обичај сакупљања (читај: отимања) хришћанске деце у османској Турској са циљем њиховог образовања у потпуно турском духу и стављања у султанову службу. Деца су слата у Цариград (Истанбул) где су, под утицајем исламизације и асимилације, васпитавана и школована за „Нову војску“ – јаничаре или за неку од дворских служби.

Почеци девширме се не могу са сигурношћу утврдити. Најранији податак имамо код турског хроничара, Идриза Битлисија, на основу којег би почетке овог обичаја могли да датујемо у време Орхана I (1326-1359). Немачки историчар и турколог, Франц Бабингер је сматрао да је он установљен у време Орхановог наследника, Мурата I (1359-1389), док друга истраживања почетке померају у почетак XV века; конкретно, после битке код Ангоре (1402). Вероватно да је девширма, као својеврстан порез за немуслимане, заменила главарину односно џизију.

Према једном турском списку (тзв. eşkal дефтер), октобра месеца, 1603. године, четири групе јаничарских официра, обавезане султановим декретом, послате су да обаве нову девширму. Цео процес ће се завршити, најкасније до фебруара, 1604. године са укупним бројем од 2 604 прикупљених дечака. Спискови су прављени у више различитих области па се тако из дефтера види да се ради о деци прикупљеној у Румелији, широј околини Валоне у Албанији и Бурсе у Анадолији, као и о једној групи деце из Босне (овде мислимо на територију средњовековне државе Босне).

Босна је специфична по питању данка у крви јер је она указом Мехмеда II Освајача (1451-1481) била једина земља у којој су, у оквиру девширме, сакупљана и муслиманска деца. Тако имамо податак да се у поменутом дефтеру, на списку одузете деце из Босне, налази све укупно, 502 детета од 8 до 20 година. Од тога, 410 муслиманских и 82 хришћанска детета. За разлику од осталих наведених области, процес прикупљања деце у Босни је трајао око годину дана, тако што су четири групе деце послате, свака понаособ, у интервалима од по три месеца. Могуће је да су јаничари стигли у Босну неколико месеци раније у циљу извиђања и информисања. Простор на којем је девширма извршена, обухватао је и Босну и Херцеговину са градовима као што су Херцег-Нови, Мостар, Благај, Нови Пазар, Имотски, Фоча, Невесиње, Вишеград, Сарајево (Врхбосна), Габела, Тешањ, Чајниче, Теслић, Тузла и Челебипазар (Рогатица). Деца сакупљена у Босни, називана су „потурогуларима“ (poturoğulları)[1] и углавном су била слата у јаничаре.

Судећи према наводима из eşkal дефтера, наилазимо на још једну занимљивост. За разлику од других поменутих пописаних области, изгледа да је у Албанији и Босни било случајева да су деца сама покушавала да се убаце на списак, а потом и укључе у саму пошиљку. Разлози се не наводе, тако да можемо само да их претпоставимо. Јеврејска деца су, нпр. била искључена из девширме и нису узимана. У списку се налази и неколико деце из Босне која су означена као şekine, односно, сумњива, управо под сумњом да се ради о Јеврејима. Поред Јевреја, нису били пожељни ни сирочићи јер су сматрани за похлепне и неваспитане.

Са друге стране, била су пожељна млађа, нежењена и необрезана деца, деца из руралних средина и она без посебно изражених уметничких и других вештина – све у сврху лакше асимилације.

Поред свега наведеног, дефтер даје и податке о личним својствима деце: боји коже, боји косе, боји очију, облику обрва, висини и разним телесним траговима попут ожиљака или знакова болести, нпр. малих богиња, куге, чирева и др.

http://srbiubih.com/2017/04/10/jedan-turski-izvor-o-devsirmi-u-bosni-pocetkom-xvii-veka/

https://www.academia.edu/21492061/The_Devshirme_System_and_the_Levied_Children_of_Bursa_in_1603-4

„Синови потура“. У овом случају, термин „потур“ (=потурица) се, највероватније, односио на исламизовано становништво средњовековне Босне.

 

[Sanovnik]

Evo ga još jedan iz odeljka "smehotresna istorija"

Шта није јасно? Шта те овде потакло да тролујеш. Ако мислиш да грешим, а ти лепо напиши шта како и колико.

 

[MidHealer]

Шта није јасно? Шта те овде потакло да тролујеш. Ако мислиш да грешим, а ти лепо напиши шта како и колико.

Ovo je tvoja tvrdnja:

После освајања Београда, сви Срби београђани су одведени у Истамбул и насељени на место које се и данас зове београдска капија.

To ti tvrdiš, pa onda lepo ti i dokaži kako su to i kada ama baš svi Srbi iz Beograda odvedeni u Istanbul.

Uzgred, objasni i šta je to "Истамбул" koji pominješ, pošto te reči u (pravilnom) srpskom jeziku nema

 

[krinka5]

Ovo je tvoja tvrdnja:

После освајања Београда, сви Срби београђани су одведени у Истамбул и насељени на место које се и данас зове београдска капија.

To ti tvrdiš, pa onda lepo ti i dokaži kako su to i kada ama baš svi Srbi iz Beograda odvedeni u Istanbul.

1521.

Jovanka Kalić, Beograd u srednjem veku, SKZ 1967, strana 262,263 .

Isto tako pogledati; Gliša Elezović, Gavra Škrivanić, Ratna prošlost Beograda, 1954, strana 75.

 

[dela973]

Први велики везир Србин био је Ахмед паша Херцеговић...

Тако је, трећи син Стефана Вукчића Косаче, рођен као Стефан Херцеговић. По неким изворима, први човек који се потурчио у Херцеговини.

 

[Klaudije II Gotski]

Први велики везир Србин био је Ахмед паша Херцеговић...

Шта ћемо са Махмуд-пашом Анђеловићем, великим везиром Мехмеда Освајача. Његов рођени брат Михаило био је велики челник на двору Бранковића непосредно пред пад Српске деспотовине.

 

[haeul]

Шта ћемо са Махмуд-пашом Анђеловићем, великим везиром Мехмеда Освајача. Његов рођени брат Михаило био је велики челник на двору Бранковића непосредно пред пад Српске деспотовине.

Он је био први велики везир спрског порекла. Исак-паша други, Гедик Ахмед-паша могући трећи (неки тврде да је био Ромеј), а Стефан Херцеговић Косача тек четврти (тј. трећи).

 

[Лекизан]

Шта ћемо са Махмуд-пашом Анђеловићем, великим везиром Мехмеда Освајача. Његов рођени брат Михаило био је велики челник на двору Бранковића непосредно пред пад Српске деспотовине.

Михајло иначе обновио и доградио манастир Нову Павлицу, задужбину браће Мусић и њихове мајке Драгане.

 

[Plastun]

Шта ћемо са Махмуд-пашом Анђеловићем, великим везиром Мехмеда Освајача. Његов рођени брат Михаило био је велики челник на двору Бранковића непосредно пред пад Српске деспотовине.

Anđelovići su grčkog, tačnije romejskog, porekla, od vizantijske vladarske dinastije Anđela?

 

[haeul]

Anđelovići su grčkog, tačnije romejskog, porekla, od vizantijske vladarske dinastije Anđela?

Наводно, али породица је свакако била србизирана до његовог времена. Говоримо о периоду од скоро једног века. То значи да је реч о Србину из породице ромејског порекла.

 

[Plastun]

Наводно, али породица је свакако била србизирана до његовог времена. Говоримо о периоду од скоро једног века. То значи да је реч о Србину из породице ромејског порекла.

Kako se uzme...njegov otac se doselio u Srbiju za vreme despota Stefana, tako da bi Mihailo i Mahmud bili prva (uslovno) srbizirana generacija porodice. Odnosno, Mihailo, odrastao u Srbiji, bi možda bio Srbin romejskog porekla - a Mahmud, otet još kao dečak, bi najpre bio Turčin romejskog porekla.

 

[haeul]

Kako se uzme...njegov otac se doselio u Srbiju za vreme despota Stefana, tako da bi Mihailo i Mahmud bili prva (uslovno) srbizirana generacija porodice. Odnosno, Mihailo, odrastao u Srbiji, bi možda bio Srbin romejskog porekla - a Mahmud, otet još kao dečak, bi najpre bio Turčin romejskog porekla.

За Михајла си у праву, али не бих се сложио по питању Махмуда. Као припадник вишег сталежа друштва, никако није могао бити Турчин. Употреба тог термина за било кога из времена Османлијског царства, осим за сеоско и племенско становништво Анадолије, представља анахронизам. Припадници вишег сталежа и градско становништво Османлијског царства, не само да себе нису звали 'Турцима', већ су употребу тог термина у односу на себе сматрали увредљивим. Штавише, други муслимани, како унутар тако и изван Османлијског царства, звали су Турке 'Румима', тј. Ромејима, а не Турцима.

Сви турски извори истичу да је он Србин, иако помињу порекло његове породице. Он је рођен међу Србима, и јасно је да запамтио на своје порекло (и српско и ромејско). Да није, како би се сачувало његово презиме и подаци о пореклу?

Значи, он је исламизирани Србин из породице ромејског порекла, који је највећи део живота провео као Османлија. Ако хоћеш, Османлија српско-ромејског порекла.

 

[Plastun]

За Михајла си у праву, али не бих се сложио по питању Махмуда. Као припадник вишег сталежа друштва, никако није могао бити Турчин. Употреба тог термина за било кога из времена Османлијског царства, осим за сеоско и племенско становништво Анадолије, представља анахронизам. Припадници вишег сталежа и градско становништво Османлијског царства, не само да себе нису звали 'Турцима', већ су употребу тог термина у односу на себе сматрали увредљивим. Штавише, други муслимани, како унутар тако и изван Османлијског царства, звали су Турке 'Румима', тј. Ромејима, а не Турцима.

Сви турски извори истичу да је он Србин, иако помињу порекло његове породице. Он је рођен међу Србима, и јасно је да запамтио на своје порекло (и српско и ромејско). Да није, како би се сачувало његово презиме и подаци о пореклу?

Значи, он је исламизирани Србин из породице ромејског порекла, који је највећи део живота провео као Османлија. Ако хоћеш, Османлија српско-ромејског порекла.

Može se i tako reći.

No što se tiče termina "Turčin", to nikako nije bio anahronizam, niti uvreda za balkanske muslimane. Ima pesama i spisa ovdašnjih muslimana iz XVI, XVII...veka; mnoge su dostupne na internetu, a ponešto je bilo kačeno i na ovaj forum. Ti muslimani srpskog i slovenskog porekla bez ustručavanja sami sebe zovu Turcima; sami reč "Turčin" koriste kao sinonim za bilo kog muslimana; i sami koriste fraze kao što su "poturčiti se" itd. I to ljudi iz srednjih i viših staleža.