Destrukcija nije zdrava ni prema bilo kome...
Destrukcija je imanentna čoveku. Čovek uništava prakitčno sve na šta stavi ruku, društvo, životinje, planetu. Još da zažive nuklearni otpadi na Mesecu, i na konju smo. Svaki naš izlazak u svemir rezultira đubretom koje za sobom ostavljamo.
Čovek je jedina dosad poznata dominantna, ili bilo kakva, vrsta u svemiru. Možda ih ima plemenitijih, ali mi znamo jedino za sebe, i bilo bi pametnije kad bi o sebi znali više. Da bi na nečemu mogao da radiš, preduslov je da si toga - svestan. I da ga priznaješ.
Ići i lamentirati kako je zlo ovo ili ono što na sve strane svakog dana vidiš da je ljudima klot uobičajeno da rade, odraz je plemenite duše, ali i nesvest. Jer negirati nešto nazivajući ga zlim i lošim i kako god hoćeš - a kad god nešto nazoveš lošim i zlim, negiraš ga - znači nemanje svesti da je moguće da je to takođe deo tebe lično; ili nešto što što bi bila u stanju kad bi se karte tako posložile. A bila bi, veruj. I to nije ništa strašno.
Čovek ima problem samo sa onim nelepim svojim stranama kojih nije svestan, ili ih odbacuje. Ako ih priznaš i prihvatiš, to je već pola muke. I tek onda možeš na njima da radiš.
Mada ja ne verujem da bi se nešto naročito pametno moglo uraditi po ovoj temi konkretno; zato što je postavljena globalno, u kontekstu cele vrste. Cela vrsta nikad neće biti svesna, to je nemoguće. Samim tim, dilema je praktično nerešiva.
Možda da smo termiti? Socijalni organizam? Jedan um?
S druge strane, znaš, i termiti ubijaju.
Šta je to što možeš nazvati destruktivnim, a šta opstankom. I ono što uništava tebe, nekome je opstanak. Možda bolestan opstanak, ali on će i tako da preživi. U principu, sve se svodi na uobičajeno - da li se tebe lično tiče. Zato ne volim globalne teme.
Globalno ne postoji, ne u stvari.
ili su im ugaseni profili 
