Изашли као побједници, то је свакако тачно. Али захваљујући глупим Србима и њиховој мега-сулудој идеји од тзв. "југославији". Па за вас је Први човјек свијета (Рузвелт) предлагао да вас се стрпа у карантин, да не смијете живити са другим људима.
Срби у партизанима су у прве двије године били већина (нажалост). А чак и 1944. у љето, Хрвати у партизанима се жале да Хрвати гледају на партизане као на српски покрет и још увијек нерадо прилазе партизанима:
У извештају Окружног НОО за Кордун, између осталог се износи: “У хрватским селима осјећа се велик утјецај усташа, јер је Павелић из тих села успио мобилизирати велики број људи...У Дугој Реси наш утицај је доста слаб иако тамо допре наш материјал. Такође у Карловцу немамо јачег утицаја“. За Лику је, између осталог речено: “У госпићком котару непријатељ има војничку инцијативу што се одражава и на политичкој ситуацији, тако да ослобођени крајеви губе повјерење у НОВ... а у опћини Оточац још увијек је јак утицај усташа, тако да је из Прозора у просинцу 1943.године побјегло 50 људи ка усташама....У брињском крају народ постепено приступа НОБ, али још увијек немамо потпуни политички утицај и примјећује се да у том котару роваре разни Мачекови агенти.“ За Хрватско приморје је речено: “У Хрватском приморју главни проблеми су дезертери и лоше економско стање. У сењском котару дезертерство се развило под утицајем усташа, а у другим котарима из страха. Дезертери коче јачање НОП-а. На отоку Крку дезертери тероризирају народ... На отоку Пагу народ гаји неповерење према НОВ-и. У цриквеничком и новаљском крају разликују се горњи и доњи крајеви. Горњи крајеви су уз НОБ, а доњи подлежу утицају непријатеља. У Сењу непријатељска пропаганда дјелује организовано. Тако се често бришу наше пароле и пишу усташке....“ За Горски Котар је између осталог истакнуто: “Послије непријатељске офанзиве погоршала се политичка ситуација. Велики број новомобилизираних побјегао је.“ [12] Свакако, што се тиче политичке ситуације, извештаји пропагандних оделења су најмеродавнији. Према изложеном, у одређеним хрватским регионима КПЈ и ЗАВНОХ нису успели придобити Хрвате за своју страну, без обзира што је постајало све јасније да ће фашизам и нацизам изгубити рат. Новомобилизовани Хрвати, већином принудно, беже првим приликама.... дешава се да из оних хрватских крајева где је КП остварила власт и где су деловале институције ЗАВНОХ, беже у усташку војску. Руководиоци КПХ нису успели да преведу Хрвате на своју страну ни оснивањем ХСС у окриљу НОР. Највећи део појединаца, који су прилазили партизанима, био је из тактичких разлога, а не да се супроставе усташлуку и укључе у борбу против нацизма, још мање да би заштитили Србе од уништавања.
Партизанске јединице из српских крајева отишле су по целој Југославији, јер су Срби 1945.године били масовно у партизанској војсци, а њихови крајеви и народ остали не заштићени. То се види и из извештаја јануара 1945.године, где се, између осталог наводи: “Усташе свакодневно појачавају терор..., а приликом продора на ослобођене територије скоро свагдје покољу све што им дође до руке“...“У вези тиме намеће се проблем организације заштите народа,....а на неким мјестима и привремене евакуације.“[30] Заштита Срба на терену више је била формална него стварна. Људи који су пришли НОР из усташких крајева, никад нису штитили Србе. У српским регионима није било места из којег народ није морао да бежи.