DEPRESIJA

N3Wz:
Vecina depresivnog stanja se moze resiti jednostavnim menjanjem mentalne slike.

Sva moc je u samom coveku/zeni, tj. mozgu. Odatle sve polazi. Bude svakog meseca par tuznih dana, kada nije ljudima ni do cega, ali i to prodje.

Postoji tako puno lepih stvari u zivotu kojima se ljudi mogu okrenuti, a da nije lose niti da steti.
Kliknite za proširenje...

da..........
 
Većina s dijagnozom depresije nema depresiju

Britanski naučnici tvrde da prozak, seroxat i slični antidepresivi deluju kao lažni, placebo lekovi i nemaju dejstvo. Do rezultata, objavljenih u časopisu „Plos medicin“, došli su analizom 47 kliničkih studija, od kojih su neke bile, sve do danas, nedostupne javnosti.

Osim toga, danas je svaki četvrti čovek u zapadnom svetu depresivan, a nameće se pitanje kako je to moguće i zašto tako nije bilo pre? Prevelika koncentracija na sebe i vlastitu sreću i nametnuti ideal srećnog života mnogima daje iluziju da su bolesni, premda se možda samo nalaze u prirodnoj, lošijoj životnoj fazi.

Postoje sigurne doze hemikalija u lekovima

Nivoi su „prihvatljivi“ za industriju i regulatorne standarde, ali naša izloženost „prihvatljivim nivoima“ drugih toksičnih hemikalija, koje u našem telu ulaze u interakciju i izazivaju razne probleme, nikad nisu uzeti u ozbiljno razmatranje.

Ne postoji sigurna doza otrova, jer telo prepoznaje i najniže doze i odmah stvara upalne procese i odgovor imuniteta kako bi se borio sa stranim telom. Toksične hemikalije se sada nalaze svuda, u školama i na našim radnim mestima. One uzrokuju postupno propadanje svakog sistema u našem telu i uzrokuju mnoge bolesti. Vrlo je teško otkriti koja hemikalija izaziva koju bolest.
 
muzjak:
@tgdanijela
Da pronašao sam i novu podelu na unipolarnu i bipolarnu depresiju.
Ali kakve to veze ima.
Šta ćeš sada? Da copy-pastujes celu knjigu.
Šta je ovo? Predavanje za studente? Obaveštavanje neobaveštenih psihologa i psihijatara o novoj podeli (a biće ih još, tek smo u 21. veku).
Sad će ove starije generacije psihologa i psihijatara da penzionišu.
Čemu ovo služi i ko će da čita.
Ko ima problem njemu treba sažet kratak i jasan odgovor i ne pada mu na pamet (bar ne većini) da studira psihologiju zbog toga, uči podele koje će posle nekog vremena da zastare.
Oni koji ipak hoće da studiraju upisaće fakultet.
Ovo je otišlo daleko od teme koja, ponavljam, glasi: Umor i depresija..dodirne tačke..?
Interesantno je da si ti postavljač ove teme.
Pa postavi temu: Udžbenik iz psihologije i nove podele. Ali ne moraš da copy-pastujes već možeš da postaviš link do strane na kojoj se nalaze informacije pa ćemo sami da odemo i čitamo.
Ili prouči to sve lepo pa nam kaži šta si zaključila povodom umora i depresije ili čega god. Pomozi onima ovde koji nemaju vremena ni volje da se bave naučnoistraživačkim radom.
Ovde neko ima problem i simptome i treba mu dobar savet šta da uradi. I je.be mu se za podele i klasifikacije. Ako ga muči depresija on nema volje za životom pa kakva god da je trenutno klasifikacija i podela. Zbog nove podele neće mu biti ništa bolje i jako je važno da se javi psihijatru. Ne može sam sebe da leči i kraj.
U zavisnosti od težine i vrste poremećaja (kod depresije) psihijatar će prepisati antidepresiv i eventualno anksiolitik ili psihostabilizator. I na kraju se svede na to koliko ima dobrih farmakoloških sredstava pomoću kojih to stanje može da se prevaziđe i leči.
Da ne idem dalje, ima i ovde na krstarici već nešto o depresiji: http://zdravlje.krstarica.com/l/depresija/tipovi-depresije/
Мада, серем и ја. Пиши шта хоћеш ако те то задовољава, само мислим да нема неке сврхе. Не оволико опширно.
Kliknite za proširenje...


Star post, potpisujem od reči do reči. Najzad neko da uzme govorit nešto o čemu ima nekog pojma.
 
Ја сам "Под винклу" све док пијем лату и ксалол. Кад престанем, у глави је хаос од мисли и осећања. Могу то да трпим али нема разлога ако већ постоје лекови за то. Што се тиче неког трајног оздрављења.....мислим да ту лекови не могу помоћи......једино Божије чудо.
 
tgdanijela:
..kad smo ekstremno umorni, izloženi stalnom stresu..postajemo bezvoljni, nezainteresirani,usporeni, pospani...što su dodirne tačke sa depresijom...
...da li su te dvije stvari povezane..ili ih trebamo posmatrati odvojeno...nije li i svaki umor na neki način depresija..i svaka depresija psihički, a ponekad i fizički izazvan umor..?
...dobro sjećam se jedne žene koja je pregazila djevojčicu i od tada se liječi od depresije...
...to je drugi slučaj..iako je također bila sažeta, bezvoljna, sklona plaču i odavala utisak umorne osobe od života....
..sad želim samo povezati ova dva pojma ili naglasiti razlike...
...i možda odrediti tačku kad svoj umor trebamo ozbiljnije shvatiti...?!
..depresija spada u psihoze...što je također dosta diskutabilno za mene...doduše postoje prelazne forme, podjele..endogena..manično-depresivna...situaciona..sastavni dio PTSP-a, anksiozno-depresivni poremećaj...može li umor dovesti do anksizno depresivnog poremećaja....?...i do čega sve još....
Kliknite za proširenje...
mislim da umor nije ključni sastojak...umor koji nema fiziološko poreklo je posledica depresije a ne obrnuto
depresija je po meni hroničan poremećaj osećanja sopstvene vrednosti... kada nekog život ubedi da manje vredi od drugih on izgubi volju da živi..
 
Imam takav bol u stomaku i nekakvu tugu i strah u utrobi, da me sve više brine to što me sve manje brine samoubistvo.
Skoro 20 god depresije, anksioznosti, koja je zanjih 6,7 god. buknula u meni, celim telom, toliko da sam morao da stanem, da se osamim, da izgubim sve prijatelje, kolege, posao, odnos sa porodicom, prosto me je ugušila; jer sam pod depresijom dobar deo života i mladosti na muku odživeo, glumeći život, glumeći normalnu osobu u društvu koja prati sistem i u njemu opstaje. Pio sam bezbroj lekova i obišao bezbroj stručnih lica. Bio na dijeti, vežbao, na seansama, razgovorima, na putovanju, u društvu... ali pre ili kasnije crna ruka besmisla me uvek stigne i svaki put me sve jače zagrli. Pišem poeziju skoro ceo život, ali me i ona psihički iscrpljuje. Dojadio mi je i strah i bol i tuga, i nadanje i budno snevanje o nekom normalnom životu. Umorio sam samog sebe od preispitivanja samog sebe. Nisam imao seks deset god. Ni devojku. Ni ljubav. Ali sam izgubio dve duge veze u početku depresije, pa znam da mi to neće pomoći. Radio sam kao konj, ni znoj ni umor nisu pomogli, čak šta više, pojačali su taj osećaj besmisla.
Ne znam gde mi se istočila sva energija i strast za bilo čim? Na grudima kao da mi leži deset preživljenih života, i zato sad u ovom u kome sam, nemam goriva više, nagona i volje. To toliko boli. Toliko plaši! Ne znam zašto mi se ovo dešava.
 
5ar.Sim:
Imam takav bol u stomaku i nekakvu tugu i strah u utrobi, da me sve više brine to što me sve manje brine samoubistvo.
Skoro 20 god depresije, anksioznosti, koja je zanjih 6,7 god. buknula u meni, celim telom, toliko da sam morao da stanem, da se osamim, da izgubim sve prijatelje, kolege, posao, odnos sa porodicom, prosto me je ugušila; jer sam pod depresijom dobar deo života i mladosti na muku odživeo, glumeći život, glumeći normalnu osobu u društvu koja prati sistem i u njemu opstaje. Pio sam bezbroj lekova i obišao bezbroj stručnih lica. Bio na dijeti, vežbao, na seansama, razgovorima, na putovanju, u društvu... ali pre ili kasnije crna ruka besmisla me uvek stigne i svaki put me sve jače zagrli. Pišem poeziju skoro ceo život, ali me i ona psihički iscrpljuje. Dojadio mi je i strah i bol i tuga, i nadanje i budno snevanje o nekom normalnom životu. Umorio sam samog sebe od preispitivanja samog sebe. Nisam imao seks deset god. Ni devojku. Ni ljubav. Ali sam izgubio dve duge veze u početku depresije, pa znam da mi to neće pomoći. Radio sam kao konj, ni znoj ni umor nisu pomogli, čak šta više, pojačali su taj osećaj besmisla.
Ne znam gde mi se istočila sva energija i strast za bilo čim? Na grudima kao da mi leži deset preživljenih života, i zato sad u ovom u kome sam, nemam goriva više, nagona i volje. To toliko boli. Toliko plaši! Ne znam zašto mi se ovo dešava.
Kliknite za proširenje...
Zao mi je... Depresija je kao veliki verni crni pas koji prati gde god da odemo i sa kim god da budemo... Smatram da je depresija normalan odgovor na nenormalno drustvo i stanje u svetu. Verovatno si osetljiviji pa je zato kod tebe izrazeno. Nije strasno to sto osecas da ne postoji stvar koja bi u potpunosti popunila tu prazninu, ok je...
 
5ar.Sim:
Imam takav bol u stomaku i nekakvu tugu i strah u utrobi, da me sve više brine to što me sve manje brine samoubistvo.
Skoro 20 god depresije, anksioznosti, koja je zanjih 6,7 god. buknula u meni, celim telom, toliko da sam morao da stanem, da se osamim, da izgubim sve prijatelje, kolege, posao, odnos sa porodicom, prosto me je ugušila; jer sam pod depresijom dobar deo života i mladosti na muku odživeo, glumeći život, glumeći normalnu osobu u društvu koja prati sistem i u njemu opstaje. Pio sam bezbroj lekova i obišao bezbroj stručnih lica. Bio na dijeti, vežbao, na seansama, razgovorima, na putovanju, u društvu... ali pre ili kasnije crna ruka besmisla me uvek stigne i svaki put me sve jače zagrli. Pišem poeziju skoro ceo život, ali me i ona psihički iscrpljuje. Dojadio mi je i strah i bol i tuga, i nadanje i budno snevanje o nekom normalnom životu. Umorio sam samog sebe od preispitivanja samog sebe. Nisam imao seks deset god. Ni devojku. Ni ljubav. Ali sam izgubio dve duge veze u početku depresije, pa znam da mi to neće pomoći. Radio sam kao konj, ni znoj ni umor nisu pomogli, čak šta više, pojačali su taj osećaj besmisla.
Ne znam gde mi se istočila sva energija i strast za bilo čim? Na grudima kao da mi leži deset preživljenih života, i zato sad u ovom u kome sam, nemam goriva više, nagona i volje. To toliko boli. Toliko plaši! Ne znam zašto mi se ovo dešava.
Kliknite za proširenje...

Koliko imaš godina? Imaš li posao? Pomenuo si da si izgubio posao, imaš li sad neki?
Kako si to izgubio odnos sa prijateljima i porodicom?
 
It's cloudy:
Zao mi je... Depresija je kao veliki verni crni pas koji prati gde god da odemo i sa kim god da budemo... Smatram da je depresija normalan odgovor na nenormalno drustvo i stanje u svetu. Verovatno si osetljiviji pa je zato kod tebe izrazeno. Nije strasno to sto osecas da ne postoji stvar koja bi u potpunosti popunila tu prazninu, ok je...
Kliknite za proširenje...
Ne smeta mi društvo i svet, mislim da je ova sadašnjost za nas ljude bila neizbežna.
Smeta mi što ja ne mogu da se prilagodim svemu tome.
Problem je što me ljubav, sreća i uspeh ne ispunjavaju, i zato nemam povoda za život.
Sve u meni se protivi životu iz nepoznatih razloga. Nemam snage više ni da se borim makar zbog sreće drugih ljudi, jer nema me, samo sam ime i prezime na ličnoj karti, neki oblik od kože sa bojom glasa, sa likom, očima, rukama, ali u meni se sve ugasilo.

Ne vidim ja sreću ni u sitnim ni u krupnim stvarima. Kuća, posao, porodica, ljubav, i to je to?
To je vrhunac života? A ako nije, šta je onda? Druge to pokreće, daje im svrhu, enegiju, inspiriše ih da se trude, ti mali ciljevi koje ostvaruju pa postavljaju nove, i tako u krug..
Ja nemam cilj. Da imam čarobnu lampu, moje tri želje bi bile da me duh ostavi na miru, da nikome ne priča o meni, i da zaboravi na sve. ( hipotetički naravno, jer bi mi prva želja bila da me izleči).

Ali da ne davim dalje. Prosto, nije svako za život, bez obzira na sve okolnosti, bez obzira šta može da bude, bez obzira na lekove, terapije, ljubav, razumevanje; nije svako za život.
 
ChristopherWalken:
Koliko imaš godina? Imaš li posao? Pomenuo si da si izgubio posao, imaš li sad neki?
Kako si to izgubio odnos sa prijateljima i porodicom?
Kliknite za proširenje...
Nisam izgubio posao, već nisam mogao dalje da radim, bilo šta da radim. Nisam mogao ni da izlazim, da se provodim, ništa.
Imam 37 god. Prijatelje sam odbijao, jer nisam mogao da se družim. Naravno, na početku sam probao sve. I rad, i obaveze, sve što može da otera bezvoljnost i crne misli, ali kad na silu to radiš posle nekog vremena sve te stigne i zakuca te u bezizlaz.

poz
 
5ar.Sim:
Ne smeta mi društvo i svet, mislim da je ova sadašnjost za nas ljude bila neizbežna.
Smeta mi što ja ne mogu da se prilagodim svemu tome.
Problem je što me ljubav, sreća i uspeh ne ispunjavaju, i zato nemam povoda za život.
Sve u meni se protivi životu iz nepoznatih razloga. Nemam snage više ni da se borim makar zbog sreće drugih ljudi, jer nema me, samo sam ime i prezime na ličnoj karti, neki oblik od kože sa bojom glasa, sa likom, očima, rukama, ali u meni se sve ugasilo.

Ne vidim ja sreću ni u sitnim ni u krupnim stvarima. Kuća, posao, porodica, ljubav, i to je to?
To je vrhunac života? A ako nije, šta je onda? Druge to pokreće, daje im svrhu, enegiju, inspiriše ih da se trude, ti mali ciljevi koje ostvaruju pa postavljaju nove, i tako u krug..
Ja nemam cilj. Da imam čarobnu lampu, moje tri želje bi bile da me duh ostavi na miru, da nikome ne priča o meni, i da zaboravi na sve. ( hipotetički naravno, jer bi mi prva želja bila da me izleči).

Ali da ne davim dalje. Prosto, nije svako za život, bez obzira na sve okolnosti, bez obzira šta može da bude, bez obzira na lekove, terapije, ljubav, razumevanje; nije svako za život.
Kliknite za proširenje...
Pa toliko si dugo izdrzao, znaci da jesi za zivot... Zivot nema neki veci smisao, prosto si tu gde jesi i igras s kartama koje imas kako umes... Ko ima cilj molim te i sta znaci imati cilj? Ciljevi su uglavnom nametnuti od strane roditelja, drustva...
 
ranjeni Zoro:
Interesantan je taj fenoimen.
Ljude spopadne nekakva bezvoljnost, nije im ni do čega i onda krenu da se siluju kako bi dobili volju i kako bi im opet stalo do nečega.
Nekada stvari treba pustiti i ne suprotstavljati im se.

Sve te knjige imaju zajedničku stranu, a to je da se u svima ljudi prepoznaju i strefi ih "Jao ovo sam ja!" sindrom.
Neke knjige samo tako seciraju ljude, neke nude kvazi-rešenja tipa "družite se, izađite u prirodu, budite odlučni, disciplinovani"..ali retko koja kaže KAKO se to radi.

Kako se čovek natera da ustane i da trči? Da ode u bioskop, na utakmicu, ili samo da se makar istušira.

Obrni okreni, sve je to kilavo i sporo.
Ljudi hoće rešenja sada, juče.
A rešenja postoje. Samo nisu popularisana jer i siroti pisci i lajf-koučevi sa tikovima , a i bledunjavi farmaceuti moraju još da prodaju svoja sranja, da bi zaradili penziju.

Predstavljam vam jedno od rešenja.

https://www.vice.com/rs/article/galeb-nikacevic-ayahuasca-iskustvo
Kliknite za proširenje...
Jesi sam probao aju? Uvek sam se pomalo gadio halucinogenih supstanci, ali otkad sam nabio neke godine i isuočavao sa sa sobom na prijatno i neprijatno, mogu reći da bi ja to "mazno" samo tako. S tim da se često savetuje da se to uradi na "izvoru", odnosno kod pravog šamana u Južnoj Americi.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top