Demencija

dacaada:
Ja ću uskoro poceti da čuvam jednu dementnu osobu koja je trenutno u domu za stare.Porodica će je doneti kući jer je smeštena u sobi gde su veoma agresivni bolesnici.Inače su mi rekli da za boravak u domu plaćaju oko 30.000 din mesečno.Ne znam šta me čeka ali ću pokušati da se ljudski brinem o osobi.:confused:
Kliknite za proširenje...
Nekad se smeješ a nekad plačeš od muke,ja gledam da sve okrenem na šalu prepoznaje je i samo se smeje mojim odvalama...Nikako ne vikati jer ih to dodatno razjari i tek onda se zbune i polude.
 
Pozdrav svima. Nova sam u svemu ovome. Moj otac boluje od Alchajmera i Parkinsona. Prica je duga i teska pa vas ne bih time opterecivala ali bi mi dobro dosla vasa iskustva. Vec par meseci sam ukljucena u njegovo lecenje i citam sve sto nadjem o ovim bolestima. Bila bih zahvalna ako bi mi neko rekao kako i ko odredjuje fazu bolesti u kojoj je trenutno? Imam milion pitanja jer mi je jos uvek dosta toga nepoznato ali jedno po jedno.
Hvala na odgovoru
 
Nemoj misliti da ce nas tvoja prica opteretiti. Tu smo za sva tvoja pitanja i price. Dijagnozu i fazu odredjuje neuropsihijatar i neuropsiholog. Radi se test na osnovu kojeg se zakljucuje po broju bodova, ali i na osnovu prica o trenutnim mogucnostima i ponasanju pacijenta kroz pricu i posmatranje. To moze da varira, kao sto i stanje moze da oscilira. Tako da se ne treba opterecivati.
 
beket:
Dementnima ne mora i ne može da bude čudno ono isto što je nama čudno. Njih zbunjuje i ono što je nama poznato i navodno normalno. Bezuslovna, znaš dobro kakve je halucinacije tvoja majka imala i dok je bila kući... Pusti, ne može se tu ništa i verujem da je upravo to za tebe najgore, da ne možeš da pomogneš. Ne samo sad, nego i inače. Drži se, nema druge.
Kliknite za proširenje...
Naravno, znam o cemu mi pricas. Ali ima trenutaka kada primecuju i nesvakidasnje situacije ili nesto sto im ne prija. Juce slusam razgovor mame sa negovateljicom, koja joj je donela telefon da pricamo. Mama cuti, mljacka, pa kaze negovateljici: A sto si se ti tako naduvala. Negovateljica objasnjava da je obukla najlon mantil da se zastiti. A mama kaze: E svasta cu da vidim. Mozda je to negde povezivala i sa dusekom koji se na njenom krevetu naduvava. Ne znam. Ali vidi da se nesto desava. Vec sam pominjala dementnu baku koja se jako uznemirila kada je njena cerka sa maskom i vizirom dosla u posetu u dvoriste doma. Jedva su smirili baku, jer se uplasila da joj je cerka jako bolesna. Moja mama je primecivala neposredno pre epidemije kada promenim boju kose u tamnije ili svetlije. Iritiralo je kada baka pored nje place kao dete. Nije je sazaljevala nego je imitirala i smejala se i cudila. Jako mi je bilo neprijatno kada je dosao sin jedne od cimerki i doneo tortu za rodjendan svoje mame. Covek je izrazito debeo. A moja mama je, dok on sece i posluzuje tortu, ponavljala: I juuu koliko je ovaj debeo, vidi ga na sta se napravio... Znala sam da primetim i kada je ko od negovatelja u smeni, jer se mama drugacije ponasala sa onima koji su ljubazni i sale se od onih koji su mamrgodjeni i drski. U SAD su objavili zapazanje da je doslo do zanemarivanja psiholoske podrske i mentalne motivacije kod korisnika domova, pogotovo dementnih. Ipak je opravdanje da je prioritet spasavanje zivota i izbegavanje situacija koje mogu da prenose virus. I to mi je razuljivo. Pomisljam na to kada telefoniram i znam da je taj telefon vise njih dodirivalo i nosilo u sobe... I znam svih ovih godina kako su izgledali oni koji nisu imali kontakt sa rodbinom a time se i osoblje ponasalo lakonski, a kako oni koji su sve vreme imali podrsku i nadzor nad situacijom u domu. Sada su svi u istim okolnostima.
 
Weeks:
Pozdrav svima. Nova sam u svemu ovome. Moj otac boluje od Alchajmera i Parkinsona. Prica je duga i teska pa vas ne bih time opterecivala ali bi mi dobro dosla vasa iskustva. Vec par meseci sam ukljucena u njegovo lecenje i citam sve sto nadjem o ovim bolestima. Bila bih zahvalna ako bi mi neko rekao kako i ko odredjuje fazu bolesti u kojoj je trenutno? Imam milion pitanja jer mi je jos uvek dosta toga nepoznato ali jedno po jedno.
Hvala na odgovoru
Kliknite za proširenje...

O Parkinsonovoj bolesti ne znam mnogo, ali sam lično videla ljude da s tim žive i rade, putuju, misle i govore kao da nisu bolesni. Ali Alchajmer je nešto drugo i to, pretpostavljam, dominira. Bolest je duga i teška. I te faze su samo okvirne pretpostavke na osnovu statistike. Nema pravila koliko traje jedna, druga ili treća faza. Moja majka je godinu, dve bila u početnoj fazi, vrlo kratko u drugoj, ali posle jednog jačeg moždanog udara došlo je do gubitka komunikacije i motorike. I to traje godinama...
 
Vec par dana moja mama slabije jede. Ali nije bilo nista alarmantno, kako kazu. Danas je odbila i da jede i da pije vodu. Stisne usta kada joj priblize. Probudi se na poziv, ali opet stavlja ruku pod obraz i nastavlja da drema. Ukljucili su joj infuziju sa vitaminima. Sutra ce raditi kompletnu laboratoriju. Uvek u ovom periodu godinama unazad ima problem sa niskim pritiskom, anemijom, padom secera. Pregledali su je-malo nizi pritisak i mala tahikardija, nema aritmija. Nema temperature, saturacija dobra. Do sada je pomagala Tot hema ampule oralno, ako je to problem. Ne znam da li ce hteti da pije... bas se sekiram.
 
bezuslovna ljubav:
Vec par dana moja mama slabije jede. Ali nije bilo nista alarmantno, kako kazu. Danas je odbila i da jede i da pije vodu. Stisne usta kada joj priblize. Probudi se na poziv, ali opet stavlja ruku pod obraz i nastavlja da drema. Ukljucili su joj infuziju sa vitaminima. Sutra ce raditi kompletnu laboratoriju. Uvek u ovom periodu godinama unazad ima problem sa niskim pritiskom, anemijom, padom secera. Pregledali su je-malo nizi pritisak i mala tahikardija, nema aritmija. Nema temperature, saturacija dobra. Do sada je pomagala Tot hema ampule oralno, ako je to problem. Ne znam da li ce hteti da pije... bas se sekiram.
Kliknite za proširenje...

Tako kod tvoje uvek neke oscilacije. Nadam se da je bolje.
Moja - kažu - "stabilno". I tako već niz godina.
Kažu i da su počeli sa vakcinacijom.
 
Kako se vi psihički nosite sa svim što prati ovu bolest? Pored stalne brige, tuga je ono što me tako iscrpljuje... Napunila sam 40 ovih dana, valjda prolazim malo i neke svoje krize, i prvi put smo imali situaciju da moj otac nije znao koliko on ima godina. Uz sve lijekove koje pije, antipsihotike, sedative, antidepresive, nekako smo zadržavali privid da je još uvijek tu kao osoba kao što je nekada bio. A svaki dan vidim kako nestaje...
 
zarathess:
Kako se vi psihički nosite sa svim što prati ovu bolest? Pored stalne brige, tuga je ono što me tako iscrpljuje... Napunila sam 40 ovih dana, valjda prolazim malo i neke svoje krize, i prvi put smo imali situaciju da moj otac nije znao koliko on ima godina. Uz sve lijekove koje pije, antipsihotike, sedative, antidepresive, nekako smo zadržavali privid da je još uvijek tu kao osoba kao što je nekada bio. A svaki dan vidim kako nestaje...
Kliknite za proširenje...

Pa teško je, stvarno teško, a što je najgore to sve dugo traje. Nisu mi više važne mnoge stvari koje su pre bile. Ja je i ne viđam, ali sanjam često kako je navodno nekim čudom ozdravila, mada i u snu znam da je to nemoguće. Eto tako se moja psiha podsvesno "bori"... Imala sam i ja pre deset godina toliko, kad je sve počelo. Psiholog mi je tad rekla da treba i ja da pričam sa njom, ali ja sam znala da to meni ne može da pomogne. Sad se bakćem sa administracijom, jer je banka blokirala račun moje majke i moram gomilu papira da prikupim za starateljstvo. Čak i da nisam osuđivana. Psujem u sebi, inače sam fina.
 
Vjerujem da je teško na sve još se boriti i sa papirima, administracijom. Razmišljam da me i to vjerovatno uskoro čeka...
I ja često sanjam neke situacije, koje znam da se više neće desiti, i u tom snu sam uvijek svjesna bolesti i da to nije moguće.
Teška je bolest, čudna. Da pijem nešto za smirenje, ne mogu zbog posla, djeteta, a nekad bih urlala od nemoći...
 
zarathess:
Kako se vi psihički nosite sa svim što prati ovu bolest? Pored stalne brige, tuga je ono što me tako iscrpljuje... Napunila sam 40 ovih dana, valjda prolazim malo i neke svoje krize, i prvi put smo imali situaciju da moj otac nije znao koliko on ima godina. Uz sve lijekove koje pije, antipsihotike, sedative, antidepresive, nekako smo zadržavali privid da je još uvijek tu kao osoba kao što je nekada bio. A svaki dan vidim kako nestaje...
Kliknite za proširenje...

U pocetku strasno uplaseno i nisam umela da se ponasam...nisam mogla da prihvatim...trudila sam se da povratim mami svest a zapravo sam pogorsavala i njeno i moje stanje. Ona je postajala sve agresivnija a ja psihicki iscrpljena. Moja rodbina se obrusila na mene, pa je to jos vise unosilo nervozu. Vremenom pokusavas da prihvatas neke stvari, ali opet je sve to toliko neprirodno i toliko te stavlja u neke pozicije da i kad pokusas da smirujes, zapravo ti se najvoljenije bice suprotstavlja i bori se protiv tebe...onda sam pocela da posmatram stvari tako da sve sto se desava je zapravo izazov koji mi baca u lice demencija a ne moja mama. Jako bitno je naci doktora koji ce pratiti stanje i kad god treba korigovati terapiju. Moras da prihvatis i da se prilagodis, ali i da slusas savete kao sto je meni pomogao ovaj forum, da pricas sa nekim ko isto dozivljava. Jer drugi to ne mogu do kraja da shvate i tesko im je da slusaju i ne znaju sta bi rekli. Vremenom ce gubiti neke sposobnosti, ali ces se truditi da usporis i da se prestrojite i izvuces najbolje od onoga sto trenutno mozete. Ne smes da mislis da se to samo u tvojoj porodici desava. I moras da vodis racuna o sebi. U toku deset goodina dobila sam antidepresiv, Hashimoto, gastritis, metaplaziju na zelucu. Imala sam 42 godine kada se mama razbolela. Da ne pricam i o menopauzi koja se poklopila s tim. Nekako sam u toku prvih par meseci shvatila da je jedino resenje u maminom slucaju smestanje u dom, jer je postala sklona lutanju i izlascima u toku noci. Samo mi je trebalo da prelomim. I dan danas tugujem i premotavam film...opet, mogu reci da je bilo i divnih trenutaka kada smo pocele da se smejemo besmislenim stvarima, kada smo zajedno pevale, kada smo se grlile i ljubile i izmisljale razne milozvucne nadimke jedna za drugu... mislim da je humor doprineo opustanju napetosti. Ali napetost je i danas prisutna. I tuga sto je moralo sve tako.
 
Upravo tako se nekako osjećam, sve slično prolazim. Teško mi je da prihvatim još uvijek. I onda u nekom momentu, racionalni dio mene kaže da je to sad sadašnjost, moram tako živjeti, nema drugog života. Pa se opet vratim par koraka nazad, tuga što mora sve tako. I potpuno si u pravu, trudim se da ne pričam ljudima o tome, ko se nije susreo s tim, ne može znati, ljudi misle da pretjerujem.
Hvala za svaku riječ. Cijelu ovu temu sam pročitala nekoliko puta, pomaže mi da shvatim štošta, znači svaki savjet. Moram povesti više računa o sebi, Hashimoto već imam 15ak godina...
 
zarathess:
Upravo tako se nekako osjećam, sve slično prolazim. Teško mi je da prihvatim još uvijek. I onda u nekom momentu, racionalni dio mene kaže da je to sad sadašnjost, moram tako živjeti, nema drugog života. Pa se opet vratim par koraka nazad, tuga što mora sve tako. I potpuno si u pravu, trudim se da ne pričam ljudima o tome, ko se nije susreo s tim, ne može znati, ljudi misle da pretjerujem.
Hvala za svaku riječ. Cijelu ovu temu sam pročitala nekoliko puta, pomaže mi da shvatim štošta, znači svaki savjet. Moram povesti više računa o sebi, Hashimoto već imam 15ak godina...
Kliknite za proširenje...
Draga, moras objaviti rat demenciji. Ovako je izgledala jedna scena sa pocetka bolesti moje mame. Ona je uznemirena da li ce znati tacno da odgovori na pitanja doktorice a boji se da ce ostati u bolnici. Uveravam je da sigurno nece ostati u bolnici, ali ne vredi. Ispisala je gomilu papirica sa datumom svom rodjenja i sa mojim rodjendanom i tako celo popodne i vece. NIJE TREBALO DA JOJ KAZEM DA IDEMO UJUTRU NA KONTROLU. TREBALO JE TO DA JOJ SAOPSTIM NEPOSREDNO PRED POLAZAK! Ne mogu vise da posmatram njeno preslisavanje i pitam je: Pa koliko imas godina? (vec strepim od odgovora... a pravim gresku!!! Ne treba ih propitivati!!! A ja bih htela da je vratim na staro, da je podsetim, da je naucim...). Mama kaze 42. Pocinjem da se tresem i nerviram. Pa kako mozes da imas 42 godine, kad ja imam toliko a ti si mene rodila... (lupetam ja i dalje i samo izazivam jos vise zbunjenosti i konflikta). Pa koliko onda imam? -pita jadna moja mama sva potonula. A onda 5-6 godina kasnije kaze moja mama: Jos sam mlada. Tek mi je 42 godine. (nekako se vezala za tu starosnu dob). Naravno! -uzvikujem sa odobravanjem i dodajem : To su ti najbolje godine!. A moja mama sva srecna. Ili mama gleda u mene u drugoj godini od pocetka svoje bolesti i kaze :Lepa moja dada. Kao da me tresnula po glavi. Pitam je koliko ima sestara i kako se zovu. Ona se muci i muci i trudi da nabroji svoje tri sestre. Dobro, a ko sam onda ja?- nastavljam da je nesvesno kinjim kao da ce se sad prosvetliti i poceti da prica normalno, a sve mislim da joj tako pomazem. Gleda me a onda pocinje svadja: Sta ti mene propitujes. Ko si ti i ko sam ja?! Hoces da me napravis ludom?! Par godina kasnije sedimo u domu u sobi i moja mama kaze : Evo je moja dada! -misleci na mene. Cimerke se deru i ispravljaju da gresi. Grlim mamu i sapucem mami : Ma sta znaju one. Kreste ko kokoske. Mi se volimo najvise na svetu. A mama se kikoce i zadovoljna je. E sad cemo ti i ja kao majka i cerka da se uhvatimo pod ruku i da zapevamo da se sve trese!- motivisem mamu dalje. A sta ako se ovi naljute?! brine mama. Ma, ko njih sisa. Mi smo ovde glavne! Baci pet!-pokazujem mami da me udari po ruci. i pocinje pesma...mama zna sve reci pesme Nocas mi je ruza procvetala, a ja samo refren.:)
 
Uh, hvala za ovo...
Ovakva je bila situacija kod nas - on kaže da ima 49, a ja u panici (iako se trudim da se to ne vidi) pokušavam da ga uvjerim da ne može imati toliko. I njegov zbunjen izraz lica, prazan, riječ više nije progovorio... Poslije par dana kaže da se zbunio, mislio je na godine braka, kao da se pravda...
Baš ovo što si napisala, moram ovo da naučim da odreagujem u skladu sa bolesti. Mislim da najviše sebe moram prilagoditi.
 
Meni je ova tema mnogo pomogla, iako moj otac nije bio dementan. Imao je tumor na mozgu, koji je davao simptome demencije.
Čitajući ovde, ukapirala sam kako treba da se ophodim sa njim, pa nam je tih 40 dana njegove bolesti prošlo skoro pa zabavno.
 
bezuslovna ljubav:
Draga, moras objaviti rat demenciji. Ovako je izgledala jedna scena sa pocetka bolesti moje mame. Ona je uznemirena da li ce znati tacno da odgovori na pitanja doktorice a boji se da ce ostati u bolnici. Uveravam je da sigurno nece ostati u bolnici, ali ne vredi. Ispisala je gomilu papirica sa datumom svom rodjenja i sa mojim rodjendanom i tako celo popodne i vece. NIJE TREBALO DA JOJ KAZEM DA IDEMO UJUTRU NA KONTROLU. TREBALO JE TO DA JOJ SAOPSTIM NEPOSREDNO PRED POLAZAK! Ne mogu vise da posmatram njeno preslisavanje i pitam je: Pa koliko imas godina? (vec strepim od odgovora... a pravim gresku!!! Ne treba ih propitivati!!! A ja bih htela da je vratim na staro, da je podsetim, da je naucim...). Mama kaze 42. Pocinjem da se tresem i nerviram. Pa kako mozes da imas 42 godine, kad ja imam toliko a ti si mene rodila... (lupetam ja i dalje i samo izazivam jos vise zbunjenosti i konflikta). Pa koliko onda imam? -pita jadna moja mama sva potonula. A onda 5-6 godina kasnije kaze moja mama: Jos sam mlada. Tek mi je 42 godine. (nekako se vezala za tu starosnu dob). Naravno! -uzvikujem sa odobravanjem i dodajem : To su ti najbolje godine!. A moja mama sva srecna. Ili mama gleda u mene u drugoj godini od pocetka svoje bolesti i kaze :Lepa moja dada. Kao da me tresnula po glavi. Pitam je koliko ima sestara i kako se zovu. Ona se muci i muci i trudi da nabroji svoje tri sestre. Dobro, a ko sam onda ja?- nastavljam da je nesvesno kinjim kao da ce se sad prosvetliti i poceti da prica normalno, a sve mislim da joj tako pomazem. Gleda me a onda pocinje svadja: Sta ti mene propitujes. Ko si ti i ko sam ja?! Hoces da me napravis ludom?! Par godina kasnije sedimo u domu u sobi i moja mama kaze : Evo je moja dada! -misleci na mene. Cimerke se deru i ispravljaju da gresi. Grlim mamu i sapucem mami : Ma sta znaju one. Kreste ko kokoske. Mi se volimo najvise na svetu. A mama se kikoce i zadovoljna je. E sad cemo ti i ja kao majka i cerka da se uhvatimo pod ruku i da zapevamo da se sve trese!- motivisem mamu dalje. A sta ako se ovi naljute?! brine mama. Ma, ko njih sisa. Mi smo ovde glavne! Baci pet!-pokazujem mami da me udari po ruci. i pocinje pesma...mama zna sve reci pesme Nocas mi je ruza procvetala, a ja samo refren.:)
Kliknite za proširenje...
Moja majka živi sa mnom i mojom porodicom a ima demenciju. Ponavlja ista pitanja u razmaku 15-ak minuta i još koješta sa čim ste se i vi svi susretali. Još uvijek prilično dobro funkcioniše, skuva ručak, istina ponekad ''promaši'' ali ne mogu da joj to uskratim da je ne bih povrijedila. Desi se da nije sigurna da li sam ja njoj majka ili ona meni. Uglavnom ne mora da ostane sama, veoma rijetko se desi, jer smo prilično velika porodica. Ali pošto smo svakodnevno zajedno, desi se da nekad odreagujem nervozno, kao ''pa malo prije si me to pitala'', znam da je pogrešno ali imam i ja svojih loših trenutaka a i ostale ukućane, pa sve to treba uklopiti. Ali, treba zaista imati mnogo strpljenja jer je to bolest koju treba cijela porodica da ''nosi''.
 
seka59:
Moja majka živi sa mnom i mojom porodicom a ima demenciju. Ponavlja ista pitanja u razmaku 15-ak minuta i još koješta sa čim ste se i vi svi susretali. Još uvijek prilično dobro funkcioniše, skuva ručak, istina ponekad ''promaši'' ali ne mogu da joj to uskratim da je ne bih povrijedila. Desi se da nije sigurna da li sam ja njoj majka ili ona meni. Uglavnom ne mora da ostane sama, veoma rijetko se desi, jer smo prilično velika porodica. Ali pošto smo svakodnevno zajedno, desi se da nekad odreagujem nervozno, kao ''pa malo prije si me to pitala'', znam da je pogrešno ali imam i ja svojih loših trenutaka a i ostale ukućane, pa sve to treba uklopiti. Ali, treba zaista imati mnogo strpljenja jer je to bolest koju treba cijela porodica da ''nosi''.
Kliknite za proširenje...
Jako je tesko. Naravno da ne mozes uvek da ostanes sabran i odgovoris adekvatno. Zavisi i od stadijuma i oscilacija u toku jednog dana ili nedelje ili meseca. Iscrpljuje cesto. Desi se da se okomi sa jednom stvari do te mere da i kad ucutis gleda te uporno, trazeci odgovor i kao da izaziva na podizanje tenzija. A kad bih se sklonila kao da radim nesto drugo, onda se naljuti i nece posle da razgovara. Pa kada pokusam da nastavim konverzaciju, onda ljutito odgovara ili cuti ili resi da ide negde... Ipak, dobro je naoruzati se nekim spremljenim stavom i odgovorima. Jer priznajem, sada sa ove distance, da sam mogla u pocetku i drugacije. Opet, to prvo suocavanje sa bolescu i taj strah i neizvesnost, nervoza... nemoguce je uvek drzati svoje emocije pod kontrolom, a pogotovo zahtevnost dementne osobe. I taman kad pomislis da je koliko toliko situacija mirna, iznenadi te a cesto i raspameti nekim novim postupkom. Jedno vreme mama nije htela da jede. Secam se kako sam gledala negovatelje koji hrane dementne, dok prolazimo mama i ja hodnikom doma. To mi se cinilo kao nesto daleko i krajnje... Nisam pomisljala da mamu zapravo odbija sedanje za sto zato sto se ne snalazi da sama jede. Ona to nije mogla da mi kaze... dok jedna medicinska sestra nije uzela kasiku i pocela da joj gura u usta i da je hrani... na zalost dosao je momenat da joj treba podrska pri jelu. Da sam ja pokusala da je nahranim, a nije mi palo na pamet da je to razlog odbijanja hrane, verovatno bi me popsovala i ne bi htela da prizna da to mora tako. Valjda je i beli mantil ucinio svoje, pa je onda i meni dozvoljavala da je hranim. Posle nekog vremena opet je jela sama i bas sa uzivanjem i na iznenadjenje svih, jer je jedan negovatelj dao kasiku u ruke i poceo da se sali i da je bodri... a mislili smo da vise ne moze da drzi kasiku... sad opet jedva uspeju da je nahrane...
 
Koliko je samo oscilacija, u toku dana a ne samo sedmice ili mjeseca. Uopšte nema pravila, nikakvog.
Kod mog oca je juče bio loš dan, cijeli dan je bio uznemiren, cijeli dan tražio neke papire, išao bi negdje, za nešto, kod nekog čovjeka, nekoga bi zvao. Danas potpuno suprotno, nikakve naznake jučerašnje priče. Mada nisam sigurna koliko toga krije.
Ovo će sad čudno zvučati, potpuno sam realna i racionalna, ne vjerujem u horoskope, bavim se egzaktnim naukama, ali koliko mislite da promjene u vremenu ili lunarni ciklusi utiču? Moja majka tvrdi da otac je u lošijem stanju kad je mlad (ili pun) mjesec. Otkrila je i retrogradni Merkur...
Kako god, nakon jučerašnjeg turbulentnog dana, danas je sve mirno i pokušavam da živim u tom trenutku.
 
zarathess:
Koliko je samo oscilacija, u toku dana a ne samo sedmice ili mjeseca. Uopšte nema pravila, nikakvog.
Kod mog oca je juče bio loš dan, cijeli dan je bio uznemiren, cijeli dan tražio neke papire, išao bi negdje, za nešto, kod nekog čovjeka, nekoga bi zvao. Danas potpuno suprotno, nikakve naznake jučerašnje priče. Mada nisam sigurna koliko toga krije.
Ovo će sad čudno zvučati, potpuno sam realna i racionalna, ne vjerujem u horoskope, bavim se egzaktnim naukama, ali koliko mislite da promjene u vremenu ili lunarni ciklusi utiču? Moja majka tvrdi da otac je u lošijem stanju kad je mlad (ili pun) mjesec. Otkrila je i retrogradni Merkur...
Kako god, nakon jučerašnjeg turbulentnog dana, danas je sve mirno i pokušavam da živim u tom trenutku.
Kliknite za proširenje...
Ovih dana se niko ne oseca dobro. Nagle promene vremena, oscilira temperatura i pritisak... i inace su kod demencije promene, na zalost, uobicajene manje vise.
 
Weeks:
Pozdrav svima. Nova sam u svemu ovome. Moj otac boluje od Alchajmera i Parkinsona. Prica je duga i teska pa vas ne bih time opterecivala ali bi mi dobro dosla vasa iskustva. Vec par meseci sam ukljucena u njegovo lecenje i citam sve sto nadjem o ovim bolestima. Bila bih zahvalna ako bi mi neko rekao kako i ko odredjuje fazu bolesti u kojoj je trenutno? Imam milion pitanja jer mi je jos uvek dosta toga nepoznato ali jedno po jedno.
Hvala na odgovoru
Kliknite za proširenje...
Na netu ima objašnjeno nekih 7 faza,u svakoj je opisano pacijentovo ponašanje pa na osnovu tog otprilike možeš videti gde ste.Ne znam koliko je to merodavno.Moraju se obaviti testovi,otići kod Psihijatra,Neurologa,Psihologa uraditi MR sa protokolom na Alchajmera...pa na osnovu svih tih izveštaja odrediti u kojoj je fazi.
 
Crevna Flora:
Na netu ima objašnjeno nekih 7 faza,u svakoj je opisano pacijentovo ponašanje pa na osnovu tog otprilike možeš videti gde ste.Ne znam koliko je to merodavno.Moraju se obaviti testovi,otići kod Psihijatra,Neurologa,Psihologa uraditi MR sa protokolom na Alchajmera...pa na osnovu svih tih izveštaja odrediti u kojoj je fazi.
Kliknite za proširenje...
Da, ima opisanih faza napretka bolesti. Kod moje mame je bilo prvi prvom testiranju srednje teska, a ona je tada mogla sama da obavlja sve u stanu, uz pomoc gerontodomacice na 2-3 sata oko podneva i mojom podrskom dolascima ili preko telefona. Onda se islo ka pogorsanju, pa odjednom poboljsanje pri dolasku u Dom, pa prve zime jako pogorsanje kao da vise nije srednje teska faza vec neka jos gora...onda se opet vracala na bolje...usput je gubila po neku sposobnost ili je iznenadjujuce radila nesto sto smo mislili da vise nece moci... Testovi svakako pomazu u pracenju bolesti i odredjivanju terapije. Slazem se da treba prvo kod doktora uraditi testove i CT glave, proveriti opste stanje organizma, voditi racuna o krvnoj slici, pritisku i pridruzenim bolestima...i jedna urinarna infekcija moze napraviti haos i totalnu konfuziju kod dementnog. Nizak ili visok secer isto dovedu do nestabilnog ponasanja. Pad gvozdja nije dobar, a kod starijih je cesta pojava. Nedostatak vitamina, jer slabije jedu. Ili imaju period da jedu bez osecaja da su siti... Prvo sam u panici pogledala koliki je zivotni vek takvih pacijenata. A zapravo nema pravila. jako je bitno imati posvecenog Neuropsihijatra - Neurologa, kao i lekara opste prakse. i korigovati terapiju kada dodje do promena. Biti strpljiv da nova kombinacija pokaze delovanje, pa nastaviti ili opet korigovati...Dementni cesto prikrivaju svoje nesnalazenje, pa se iznenadimo kada primetimo ili nam neko drugi ukaze.
 
Danas mi doktorica kaze da je mama dobila upalu povrsinskih vena (tromboflebitis). Crvena fleka se pojavila u subotu, danas se smanjila i bledja je. Mama nema temperaturu, prima infuziju uz obrazlozenje da joj preko infuzije daju geramicin... da je ne bi injekcijama dodatno iritirali...Jako sam uplasena, jer je pre mnogo godina imala trombozu unutrasnjih vena. Pretproslog leta su joj bile otekle i crvene noge u predelu skocnih zglobova, pa se smirilo. Sada je upala na unutrasnjoj strani potkolenice. Sutra ce uraditi analizu krvi, da vide da li postoji upala u organizmu. Zahtevala sam i test na koagulaciju krvi. Kaze doktorica da to moze samo specijalista. Zamolila sam da se privatno pribavi uput specijaliste...sludjena sam sto ne mogu da budem pored mame i pokusam da uradim sve... Brine me i ta ranica na kuku. Zahtevala sam bris, jer geramicin ne daje rezultate. Uh... raspamecena sam. Mama je pospana, slabo prica...primila je drugu vakcinu pre dve nedelje. Svasta mi pada na pamet.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top