Demencija

Čitam vaše postove kako bih našla na odgovore na ono što je zadesilo moju majku. Kad god sam imala malo vremena ulazila sam na forum kretala od početka, sledeći put od kraja i tako.....
Možda je neko pisao o sličnom iskustvu, ali je moguće da to nisam isčitala. Naime moja majka je u svojoj 83. godin bila vitalna žena, koja je svake nedelje spremala kompletan porodični ručak koji je okupljao 4 generacije za stolom, Moglo se s njom diskutovati o svemu i svačemu, unuci bi joj govorili da je šteta što nema internet konekciju tamo gde živi, jer bi joj se tek tada otvorili novi horizonti.
U jesen prošle godine, mama doživljava moždani udar, posle dvonedeljnog boravka u bolnici MM i ja odlučujemo da dodju sa ocem kod nas. Mama izlazi iz bolnice u lošem stanju, ne priča, ima oduzetost desne strane, uglavnom spava....
Iz bolnice je otpustena sa prolivom, a nedelju dana kasnije ćemo ustanoviti da je u pitanju klostridia, nigde u otpusnoj listi nema ni reci o tome. U koći nastaje opsadno stanje. Sestra i ja zajedničkim snagama uspevamo nekako da menjamo pelene, ali na svaki pokret,majka reaguje, boli je sve. U celu priču uključuje se i Kućna nega, obilaze majku prepisuju orvažil i kreće borba protiv klostridie. Kroz 2 nedelje, stanje se normalizuje, a maltene od prvog dana smo krenuli i sa fizikalnom terapijom kod kuće, tako da je mama već mogla da stoji uz našu pomoć. Što se tiče mentalnih funkcija, obzirom da je jedva po nešto i to nerazgovetno pričala, bili smo zadovoljni što nam je na pitanja, kako je, šta je boli, da li je žedna i sl. davala odgovore. To što me je nazivala imenom njene pokojne sestre ili mamicom, nije me čudilo, računalije sam da je konfuzna, da će joj se razbistriti u glavi. Želja nam je bila da može da napravi koji korak jer su fizioterapeuti tvrdili da ima potencijala.Činilo mi se da smo uspeli da uđemo u izvesnu rutinu, te da ću uskoro moći da nadjem nekog da mi pomaže u toku dana
Kako se bližilo mesec dana od otpusta iz bolnice, rečeno nam je i da je to krajnji rok za dobijanje banjskog lečenja i rehabilitacije. Predajemo dokumentaciju, ali je odbijaju, ulažem žalbu i izmedju ostalog komisija nalaže da se uradi MMS test
Za vreme testa ja doživljavam šok, jer tek tada vidim koliko je ona zapravo mentalno stradala. Skor na testu je bio 7, zaključak je da se radi o teškoj demenciji. Vraćamo se kući i nižu se nedelje i nedelje fizikalne terapije, gde mama uspeva da hoda lagano držeći pod ruku nekog od nas. Ne zna da kaže kad bi u WC, ali,ako tempiramo kako treba, ostaje suva po ceo dan. Počinje i levom rukom da jede, malo joj asistiramo i uspeva, maltene je vise ne hranimo, jede sama. Našoj sreći kraja nema...
Medjutim, ona se ničeg, ama baš ničeg ne seća, ni detinjstva, ni mladosti, ni gde je živela poslednje tri decenije,ni bolničkih dana. Imena dece, unuka, čas zna ili pogodi, čas ne...Pokušavam kroz priču da je navedem da se seti šta i gde je radila 35 godina, ne seća se ničeg, nastavljam i dalje sa pričom i tek se odnekud seti nečijeg imena..
Dani prolaze , ja sve umornija, ali rešila sam da će ona sa štapom do proleća hodati. Medjutim, dobija prehladu, ukljuluju se antibiotici i bauk klostridija ponovo kreće da pravi haos. Mama iscrpljena od proliva, temperature ponovo ostaje vezana za krevet danima,fizikalna terapija se odlaže. Sve postignuto pada u vodu. Idemo iznova sve, vratiti joj snagu, volju,...
Da skratim priču, ista stvar se ponavlja još jednom, nabavljamo ampule vankomicina i uspevamo do Nove godine da se rešimo napast,i Inače svaka tura lećenja od ove bakterije traje 2-3 nedelje i kod starijih ljudi vrlo je čest recidiv zbog njihovog oslabljenog imuniteta.
Početkom januara, mama pomalo kašljuca, doktorka kaže da nema nalaz na plućima i da kupimo sirup za iskašljavanje, kuvamo čajeve itd. Mama koja je do moždanog udara jela voće, pila voćne sokove i čaj svakodnevno, sada ne želi da išta od toga okusi.
Da, počinje i problem sa gutanjem lekova. Naravno ima ih mnogo i za svaku tabletu se bukvalno molimo,p lačemo i ona i ja...iskljucivo joj ja dajem lekove, kaže da drugi ne ume. Najlakše sam joj davala one koje se piju tokom noći, dok shvati šta je u pitanju već ih je progutala.
Raspoloženje joj je promenljivo, ljuti se na moju sestru po nekad , tata je generalno nervira non-stop, ljuti se, kritikuje ga, a on siromah ne čuje pa i ne razume šta priča, a mi prevodimo ublaženu verziju. Tata srećan kako ona priča, komunicira, kako će ubrzo oni ponovo da se vrate na staro. Prema meni mama nikada , ali nikada nije pokazala verbalnu agresiju.Govorila bi mi "mamice nikad neću da te zaboravim", "tebe volim najviše na svetu"....Pretpostavljam da me je doživljavala kao nekog ko joj je stalno tu da brine o njoj.
Ono kašljucanje se kroz par dana razvija u nešto što je iziskivalo uključivanje infuzije, longacefa, aminofilina, urbazona..I tako 9 dana, pa jos 2 dana infuzije ali antibiotik je isao oralno, jer je vec primila velike doze longacefa. SVe ovo se sprovodi kroz program kućne nege...Uopšte od izlaska iz bolnice, pa do tada mislim da nema dana da nije dolazio ili dokor, ili sestra da daje infuziju, ili fizioterapeut.ij...Kuća je postala bolnica..Za Božić nas je sve pokosio grip, više se nije znalo kome je potrebnija pomoć...Nekoliko dana i svi se oporavljamo,osim mame. Posle prepisanih i isprimanih infuzija, doktorka nastavlja terapiju lekovima, medjutim mama odbija da ih pije,nešto uspevam da dam, nešto ispljuje, molim je, neće i tačka. Dolazi noć a, ona kašlje bez prestanka, puna pluća sekreta, nema snage da iskašlje, u neko doba uspeva da ga povrati. Dočekujemo jutro , mislim nešto će pojesti, valjda će i da se uspava da i ja odmorim. Medjutim, mama sada osim lekova odbija i da jede. Opet uz moje molbe tokom dana stavlja u usta po koju kašiku supe, sve je to traljavo, lekove i dalje odbija, ali uspevam da joj dam antibiotik, donecept..ne sve lekove.Opet noć, kašalj bez prestanka, mislim ugušiće se, jutro jedva da svane, računam lakše čemo po danu. Ujutru mama ne želi ni da jede ni da pije lekove, ne uspevam ni molbom, ni prenjom da će ići u bolniu da je ubedim. Zovem neuropsihijatra, on kaže, pokušajte uz hranu, ja kažem to sam mogla do juče danas neće ni da jede ni da pije, kaže konfrontirajte je, zapretite da će ići u bolnicu. Odgovorim da sam i to probala, dobijam odgovor, da je najbolje da konsultujem psihijatra. Zovem Kućnu negu, objašnjavam problem,doktorka mi kaže da jedino može obzirom na dijagnozu da da uput za internu kliniku pri psihijatrijskoj bolnici. Uzimam uput, ali mislim hajde da vidimo kako će do sutra. Mama odbija hranu, vodu, lekove tesko dise,i jos jedna njena besana noć. Ujutru čak prestaje da guta pljuvačku već je drži u ustima i pljuje.
Odvozimo je u bolnicu, gde je smeštaju na intenzivnu negu jer kostatuju da ima upalu pluca. Tamo je već 2 nedelje, dobila je i trombozu vena od ležanja . Za ovo vreme sam uspela da je vidim 3 puta na 5 minuta, jer je uvedena zabrana posete zbog gripa. Pri prvoj poseti mi je izgledala bolje nego kad smo je dovezli u bolnicu. Nakon 4 dana kad sam je ponovo došla, počela je tako da jeca, bez suza, bez reči, samo jecaj. Nismo stigle ni rec da razmenimo. Mojih 5 minuta je prošlo u pokušaju da je smirim, što sam i uspela,ali sam morala i da napustim sobu.
Poslednja poseta je bila sredinom prosle nedelje, zatekla sam je zagledanu u jednu tačku. Kad me je videla pitala sam je da li zna ko sam, izgovoila je moje ime, na pitanje da li je i šta boli, rekla mi je da je sve boli i to nekim glasićem deteta. Prenela sam joj pozdrave rodbine i pitala šta da im odgovorim. Ona mi kaže " volim vas sve" i opet se zagleda u jednu tačku. Piram je "u šta gledaš mama", ona mi odgovara " u smrt, gotova sam".
POčinjem sa nekom pričom da joj skrenem misli, deluje mi potpuno odsutno, zna da je u bolnici, ali se ne seća odakle je stigla u bolnicu. Nisam je više ništa pitala, delovala mi je umorno, počela je da drema i onda opet kašalj. Predložih joj da je malo bolje namestim pošto je u polu sedećem položaju. Rekla mi je "bolje nemoj, ne pomerj me".
Svaki dan zovem i dobijam informacije, da je jela, popila lekove, ali da je opšte stanje nepromenjeno. Sutra ću pokušati da dobijem dozvolu da je posetim. Za ovo kratko vreme njene bolesti, prošla sam faze euforične radosti zbog brzog fizičkog oporavka, do depresije kada je po treći put klostridia recidivirala i kada je trebalo sve iz početka, od sreće što je progovorila posle moždanog udara, do tuge što se ničega iz svog života ne seća. Kao da sam u rolerkosteru, uspon, pad, uspon, pad... Trenutak kad sam je ostavila u bolnici doveo me do ivice, toliko sam plakala da sestre nisu mogle da me umire. Tek sad shvatam reči doktorke koja je bila izabrani lekar mojih roditelja , koja je rekla da treba da znam i imam granicu.
Čekam sutrašnji dan...
 
@ Sonjche

Draga, drži se, to je jedino što mogu da ti kažem, pošto baš niko ne zna šta ga sledeće čeka, tako se svi ovde provodimo. Pusti mamu da se izleči od svih tih pratećih stvari, pa ćeš posle polako da je prisećaš ko je i šta je. Znam ljude koji su se posle moždanog sasvim oporavili, držim palčeve da će to da bude i tvoja mama.
 
@Sonjche

Trenutno je najvaznije da je ona u bolnici. Daj boze da je izlece i oporave da bar fizicki bude koliko toliko dobro, a mentalni oporavak je neizvestan, mada ne i nemoguc. Vidi se da si ocajna sto je razumljivo, ali pokusaj da se saberes, zbog sebe, nje i svih ostalih. I nadaj se da ce biti dobro, ali budi spremna i na drugu mogucnost, jer kako rece doktorka, treba znati (bioloske) granice. A tesi se time da je celih 83 godine dozivela kao fizicki i psihicki zdrava osoba. Mnogi nemaju tu srecu, a cak i ovde na forumu smo imali slucajeve pojave demencije mnogo ranije uz ostale zdravstvene komplikacije.

@Taco, i od mene saucesce.
 
Danas sam dobila par minuta da obidjem mamu. Da li je bila pospana, dosla sam oko 8,30h ili prima neke lekove za smirenje, maltene nije ni registrovala moj dolazak. Pokusala sam da je dozovem, ali nije reagovala, cak nije ni pokusala da otvori oči. Posle par minuta sam odustala, jer mi je ionako bilo dozvoljeno brzinsko vidjenje, pa pomislih bolje neka spava, nego da je probudim i odem.
Jedino me tesi to, što je ležala, a nije bila u polusedecem položaju kao ranijih dana zbog kašlja, verovatno se to smirilo. Osim toga okrenuta je bila na bok, i leži na antidekubitnom duseku, sto me je uverilo da vode racuna o tome.
@sasandra, hvala na podrsi...tom mišlju sam se i ja vodila, da se mnogi oporave, i ona se posle prvog moždanog udara potpuno oporavila, bio je u malom mozgu i več posle mesec dana je išla na svadbu unuci. Sada mi to dodje malo verovatno :(.
@ Mirjanami sasvim si u pravu ...poksavam da se sabere, kao uspem i onda se potpuno osetim nemoćnom kad vidim razvoj situacije.
 
sonjche:
Čitam vaše postove kako bih našla na odgovore na ono što je zadesilo moju majku. Kad god sam imala malo vremena ulazila sam na forum kretala od početka, sledeći put od kraja i tako.....
Možda je neko pisao o sličnom iskustvu, ali je moguće da to nisam isčitala. Naime moja majka je u svojoj 83. godin bila vitalna žena, koja je svake nedelje spremala kompletan porodični ručak koji je okupljao 4 generacije za stolom, Moglo se s njom diskutovati o svemu i svačemu, unuci bi joj govorili da je šteta što nema internet konekciju tamo gde živi, jer bi joj se tek tada otvorili novi horizonti.
U jesen prošle godine, mama doživljava moždani udar, posle dvonedeljnog boravka u bolnici MM i ja odlučujemo da dodju sa ocem kod nas. Mama izlazi iz bolnice u lošem stanju, ne priča, ima oduzetost desne strane, uglavnom spava....
Iz bolnice je otpustena sa prolivom, a nedelju dana kasnije ćemo ustanoviti da je u pitanju klostridia, nigde u otpusnoj listi nema ni reci o tome. U koći nastaje opsadno stanje. Sestra i ja zajedničkim snagama uspevamo nekako da menjamo pelene, ali na svaki pokret,majka reaguje, boli je sve. U celu priču uključuje se i Kućna nega, obilaze majku prepisuju orvažil i kreće borba protiv klostridie. Kroz 2 nedelje, stanje se normalizuje, a maltene od prvog dana smo krenuli i sa fizikalnom terapijom kod kuće, tako da je mama već mogla da stoji uz našu pomoć. Što se tiče mentalnih funkcija, obzirom da je jedva po nešto i to nerazgovetno pričala, bili smo zadovoljni što nam je na pitanja, kako je, šta je boli, da li je žedna i sl. davala odgovore. To što me je nazivala imenom njene pokojne sestre ili mamicom, nije me čudilo, računalije sam da je konfuzna, da će joj se razbistriti u glavi. Želja nam je bila da može da napravi koji korak jer su fizioterapeuti tvrdili da ima potencijala.Činilo mi se da smo uspeli da uđemo u izvesnu rutinu, te da ću uskoro moći da nadjem nekog da mi pomaže u toku dana
Kako se bližilo mesec dana od otpusta iz bolnice, rečeno nam je i da je to krajnji rok za dobijanje banjskog lečenja i rehabilitacije. Predajemo dokumentaciju, ali je odbijaju, ulažem žalbu i izmedju ostalog komisija nalaže da se uradi MMS test
Za vreme testa ja doživljavam šok, jer tek tada vidim koliko je ona zapravo mentalno stradala. Skor na testu je bio 7, zaključak je da se radi o teškoj demenciji. Vraćamo se kući i nižu se nedelje i nedelje fizikalne terapije, gde mama uspeva da hoda lagano držeći pod ruku nekog od nas. Ne zna da kaže kad bi u WC, ali,ako tempiramo kako treba, ostaje suva po ceo dan. Počinje i levom rukom da jede, malo joj asistiramo i uspeva, maltene je vise ne hranimo, jede sama. Našoj sreći kraja nema...
Medjutim, ona se ničeg, ama baš ničeg ne seća, ni detinjstva, ni mladosti, ni gde je živela poslednje tri decenije,ni bolničkih dana. Imena dece, unuka, čas zna ili pogodi, čas ne...Pokušavam kroz priču da je navedem da se seti šta i gde je radila 35 godina, ne seća se ničeg, nastavljam i dalje sa pričom i tek se odnekud seti nečijeg imena..
Dani prolaze , ja sve umornija, ali rešila sam da će ona sa štapom do proleća hodati. Medjutim, dobija prehladu, ukljuluju se antibiotici i bauk klostridija ponovo kreće da pravi haos. Mama iscrpljena od proliva, temperature ponovo ostaje vezana za krevet danima,fizikalna terapija se odlaže. Sve postignuto pada u vodu. Idemo iznova sve, vratiti joj snagu, volju,...
Da skratim priču, ista stvar se ponavlja još jednom, nabavljamo ampule vankomicina i uspevamo do Nove godine da se rešimo napast,i Inače svaka tura lećenja od ove bakterije traje 2-3 nedelje i kod starijih ljudi vrlo je čest recidiv zbog njihovog oslabljenog imuniteta.
Početkom januara, mama pomalo kašljuca, doktorka kaže da nema nalaz na plućima i da kupimo sirup za iskašljavanje, kuvamo čajeve itd. Mama koja je do moždanog udara jela voće, pila voćne sokove i čaj svakodnevno, sada ne želi da išta od toga okusi.
Da, počinje i problem sa gutanjem lekova. Naravno ima ih mnogo i za svaku tabletu se bukvalno molimo,p lačemo i ona i ja...iskljucivo joj ja dajem lekove, kaže da drugi ne ume. Najlakše sam joj davala one koje se piju tokom noći, dok shvati šta je u pitanju već ih je progutala.
Raspoloženje joj je promenljivo, ljuti se na moju sestru po nekad , tata je generalno nervira non-stop, ljuti se, kritikuje ga, a on siromah ne čuje pa i ne razume šta priča, a mi prevodimo ublaženu verziju. Tata srećan kako ona priča, komunicira, kako će ubrzo oni ponovo da se vrate na staro. Prema meni mama nikada , ali nikada nije pokazala verbalnu agresiju.Govorila bi mi "mamice nikad neću da te zaboravim", "tebe volim najviše na svetu"....Pretpostavljam da me je doživljavala kao nekog ko joj je stalno tu da brine o njoj.
Ono kašljucanje se kroz par dana razvija u nešto što je iziskivalo uključivanje infuzije, longacefa, aminofilina, urbazona..I tako 9 dana, pa jos 2 dana infuzije ali antibiotik je isao oralno, jer je vec primila velike doze longacefa. SVe ovo se sprovodi kroz program kućne nege...Uopšte od izlaska iz bolnice, pa do tada mislim da nema dana da nije dolazio ili dokor, ili sestra da daje infuziju, ili fizioterapeut.ij...Kuća je postala bolnica..Za Božić nas je sve pokosio grip, više se nije znalo kome je potrebnija pomoć...Nekoliko dana i svi se oporavljamo,osim mame. Posle prepisanih i isprimanih infuzija, doktorka nastavlja terapiju lekovima, medjutim mama odbija da ih pije,nešto uspevam da dam, nešto ispljuje, molim je, neće i tačka. Dolazi noć a, ona kašlje bez prestanka, puna pluća sekreta, nema snage da iskašlje, u neko doba uspeva da ga povrati. Dočekujemo jutro , mislim nešto će pojesti, valjda će i da se uspava da i ja odmorim. Medjutim, mama sada osim lekova odbija i da jede. Opet uz moje molbe tokom dana stavlja u usta po koju kašiku supe, sve je to traljavo, lekove i dalje odbija, ali uspevam da joj dam antibiotik, donecept..ne sve lekove.Opet noć, kašalj bez prestanka, mislim ugušiće se, jutro jedva da svane, računam lakše čemo po danu. Ujutru mama ne želi ni da jede ni da pije lekove, ne uspevam ni molbom, ni prenjom da će ići u bolniu da je ubedim. Zovem neuropsihijatra, on kaže, pokušajte uz hranu, ja kažem to sam mogla do juče danas neće ni da jede ni da pije, kaže konfrontirajte je, zapretite da će ići u bolnicu. Odgovorim da sam i to probala, dobijam odgovor, da je najbolje da konsultujem psihijatra. Zovem Kućnu negu, objašnjavam problem,doktorka mi kaže da jedino može obzirom na dijagnozu da da uput za internu kliniku pri psihijatrijskoj bolnici. Uzimam uput, ali mislim hajde da vidimo kako će do sutra. Mama odbija hranu, vodu, lekove tesko dise,i jos jedna njena besana noć. Ujutru čak prestaje da guta pljuvačku već je drži u ustima i pljuje.
Odvozimo je u bolnicu, gde je smeštaju na intenzivnu negu jer kostatuju da ima upalu pluca. Tamo je već 2 nedelje, dobila je i trombozu vena od ležanja . Za ovo vreme sam uspela da je vidim 3 puta na 5 minuta, jer je uvedena zabrana posete zbog gripa. Pri prvoj poseti mi je izgledala bolje nego kad smo je dovezli u bolnicu. Nakon 4 dana kad sam je ponovo došla, počela je tako da jeca, bez suza, bez reči, samo jecaj. Nismo stigle ni rec da razmenimo. Mojih 5 minuta je prošlo u pokušaju da je smirim, što sam i uspela,ali sam morala i da napustim sobu.
Poslednja poseta je bila sredinom prosle nedelje, zatekla sam je zagledanu u jednu tačku. Kad me je videla pitala sam je da li zna ko sam, izgovoila je moje ime, na pitanje da li je i šta boli, rekla mi je da je sve boli i to nekim glasićem deteta. Prenela sam joj pozdrave rodbine i pitala šta da im odgovorim. Ona mi kaže " volim vas sve" i opet se zagleda u jednu tačku. Piram je "u šta gledaš mama", ona mi odgovara " u smrt, gotova sam".
POčinjem sa nekom pričom da joj skrenem misli, deluje mi potpuno odsutno, zna da je u bolnici, ali se ne seća odakle je stigla u bolnicu. Nisam je više ništa pitala, delovala mi je umorno, počela je da drema i onda opet kašalj. Predložih joj da je malo bolje namestim pošto je u polu sedećem položaju. Rekla mi je "bolje nemoj, ne pomerj me".
Svaki dan zovem i dobijam informacije, da je jela, popila lekove, ali da je opšte stanje nepromenjeno. Sutra ću pokušati da dobijem dozvolu da je posetim. Za ovo kratko vreme njene bolesti, prošla sam faze euforične radosti zbog brzog fizičkog oporavka, do depresije kada je po treći put klostridia recidivirala i kada je trebalo sve iz početka, od sreće što je progovorila posle moždanog udara, do tuge što se ničega iz svog života ne seća. Kao da sam u rolerkosteru, uspon, pad, uspon, pad... Trenutak kad sam je ostavila u bolnici doveo me do ivice, toliko sam plakala da sestre nisu mogle da me umire. Tek sad shvatam reči doktorke koja je bila izabrani lekar mojih roditelja , koja je rekla da treba da znam i imam granicu.
Čekam sutrašnji dan...
Kliknite za proširenje...

Usponi I padovi kod demencije cesta su pojava. Insistiraj kod doktora da joj daju nesto za jacanje organizma. Dosta je iscrpljena od svih infekcija. Premestanje u bolnicu je bilo nuzno,ali je posledicno pocela dastrahuje od smrti. Sama je i uplasena. Da li postoji mogucnost da se cujete preko telefona? Mislim da gresis kada joj postavljas pitanja "sta da porucim drugima", "u sta gledas", "o cemu mislis" i slicno. Probaj ti da sugerises i uticesna njeno raspolozenje "svi te pozdravljaju i pripremaju se za tvoj dolazak", "doktor kaze da se oporavlja i da cu te voditi kuci za dan-dva", "prebrodili smo grip i sad cemo da uzivamo"...Da li moze da je pregleda neuropsihijatar dok je u bolnici? Znam kako se osecas. Pisi nam sta se desava. Ne vredi daje kinjis da se seti sta je radila u proslosti. Pricajte o sadasnjem trenutku i sto vise emocija. Mislim na tebe.
 
Morala sam da dodjem opet na par dana kod mame da proverim novi smestaj. Prijatno sam iznenadjena njenim dobrim raspolozenjem.Pricljiva je i nasmejana. Zene u sobi su teski invalidi-nepokretne pa ne potenciraju da mama luta, ali je prilicno uplasena i odbja da se krece i uz moju pomoc. Nekako smo dosle do prozora gledala je zalazak sunca i cudila se snegu, ocigedno joj treba rad sa psihologom i terapeutom, ali ne mogu da se izborim za to. Cimerke su tihe,a prate njeno ponasanje, pa mogu da kazu bivsoj komsinici kada dodje. Tesko pije lekove.Sutra ce doci neuropsihijatar da je pregleda. Pocastila sam cimerke i napravila sam im lepu atmosferu. Usamljene su i zeljne emocija. Dve zene su srednje dobi a nepokretne. Jedna baka je slepa islabo cuje, grlilame je kada sam je pomilovala da se upoznamo, vapi za dodirom i paznjom,ljubila mi je ruke kada sam joj oljustila narandzu. Jedna je dementna i na sva moja pitanja i recenici mami, ona je odgovarala kao da se obracam njoj. Prihvatila sam tu konverzaciju. Bila je zadovoljna sto sam obecala da cu doci cim zavrsim posao. Mama i ja smo pevusile i salile se,a cimerke su se smejale. Moram da se borim da resim neka tehnicka pitanja-lekovi, pelene, telefon, higijena licnih stvari...
 
Hvala na saucescu djevojke <3
@sonjce poslušaj bezuslovnu, nama je psihijatar odmah poslije vladinog moždanog udara izričito zabranio da mu postavljamo previše pitanja.
I da, jedino sto je funkcionisalo i smirivalo bilo je bodrenje, tjesenje i priče odlično ti ide, idemo kući za par dana i sl.
I moždani i demencija su puni uspona i padova i iako je moj svekar nakon moždanog živio samo osam mjeseci, najvažnije je pred njima ostati smiren i pružati im samo ljubav.
Bezuslovna ti si anđeo <3
Meni se pa na vladinoj sahrani desilo da jedna dementna baka bas pored mene "napravi scenu",(ništa nije znala ko je ko pored kovčega pa je počela da nas postrojava i napravila zastoj :-))ali jedan zagrljaj i par riječi su sve rijesili :-)
 
Juce odem do doma, ona sva unezverena...Pita ...Jesi li uspela da me nadjes ? Kaze, vec nekoliko dana smo u ovom vozu, putujemo, tu i spavamo i jedemo i sve... Onda mi prica kako je juce isla do grada , svratila do krojacice i htela nesto da kupi ali nije imala para, a nije ponela mobilni da me zove. I, kaze, polako je lepo hodala, a sad opet ne moze da hoda. (nepokretna je vec godinu dana ). Vec sam se navikla da potvrdjujem sve sto prica, jer sam najzad shvatila da joj neke stvari ne vredi objasnjavati.
 
Marge Simpson:
Juce odem do doma, ona sva unezverena...Pita ...Jesi li uspela da me nadjes ? Kaze, vec nekoliko dana smo u ovom vozu, putujemo, tu i spavamo i jedemo i sve... Onda mi prica kako je juce isla do grada , svratila do krojacice i htela nesto da kupi ali nije imala para, a nije ponela mobilni da me zove. I, kaze, polako je lepo hodala, a sad opet ne moze da hoda. (nepokretna je vec godinu dana ). Vec sam se navikla da potvrdjujem sve sto prica, jer sam najzad shvatila da joj neke stvari ne vredi objasnjavati.
Kliknite za proširenje...

E, i tetka stalno ide do grada, po lekove, u pozoriste, u setnju, snabdevanje... I prica o domu kao da je na poslu. Sedeljke za rodjendane zove kolegijumom i zakuskom posle :whistling:
I ja sa njom razgovaram kao da je sve to potpuno normalno.
NEki koji dodju u posetu misle da je u domu teraju da radi, medjutim, oni ne znaju nista o demenciji, pa ja i ne obracam paznju na njihove price.
 
Mama je u fazi lucidnosti, kako kaze doktorica. Ne moze pretpostaviti koliko to moze trajati.Ocigledno je da joj prija drustvo. Cimerke su tihe i smeju se maminim dosetkama. Cesto odgovara u stihovima i to smisleno. Voli da zapeva i pljesce rukama kada cuje poznatu pesmu, neke zna napamet a neke obrazlaze. To ponekad bude razumno a nekada jako smesno kada kritikuje onoga ko je u pesmi preljubnik i sl- Ponekad prezubi pa pomene svog oca ili muza...da li su jeli, brinem i volim ih...potvdjuem da je bas brizna i divna, pravim se da je to u redu. Boji se da hoda, terapeut ce malo raditi s njom, kazu kada dodje na red Zbunjuje je novi krevet i ormanic, ne oseca da je to njeno, pita da li ce se krevet polomiti-pre je bio drveni a sada sa sipkama a ormanic nema fioku po kojoj je preturala i trpala ranije svasta. Bojim se koliko ce je to uznemiravati. Negovatelji su prica za sebe i postavljaju se kao nezamenljivi i jako optereceni, a nisu dovoljno posveceni. A tako malo treba, nekada samo lepa rec.Tacno primetim maminu nervozu kada dolazi odredjen negovatelj ili tehnicar. Inace mama se ukljucuje u razgovor i komentarise. Cimerke su je prihvatile. komsinica ce je obilaziti dva puta dnevno. Bojim se da ce odbijati da jede, pa ce joj donositi ponesto. Donosice i mobilni da se cujemo.Nemam sada kontrolu da li je redovno presvlace. Uhvatila sam ih da koriste obicne pelene, koje joj se urezuju i zuljaju i pomeraju...odmah sam reagovala, glavna sestra je napisala naredbu i zalepila iznad maminog kreveta da je presvlace najmanje dva puta a po potrebi vise i da iskljucivo koriste mamine gacice pelene. Ima problem da guta tablete, neki tehnicari se vise trude a drugi i se zale kao da ona to radi namerno. Diletanti. Odmah ih pitam da li znaju od cega mama boluje, pa cute. Ostajem jos sutra. Tesko mi je sto odlazim, pogotovo sada kada je tako vickasta. Bojim se kako cu je zateci sledeci put. Uh...

- - - - - - - - - -

Marge Simpson:
Juce odem do doma, ona sva unezverena...Pita ...Jesi li uspela da me nadjes ? Kaze, vec nekoliko dana smo u ovom vozu, putujemo, tu i spavamo i jedemo i sve... Onda mi prica kako je juce isla do grada , svratila do krojacice i htela nesto da kupi ali nije imala para, a nije ponela mobilni da me zove. I, kaze, polako je lepo hodala, a sad opet ne moze da hoda. (nepokretna je vec godinu dana ). Vec sam se navikla da potvrdjujem sve sto prica, jer sam najzad shvatila da joj neke stvari ne vredi objasnjavati.
Kliknite za proširenje...

ovih dana je u domu bilo dosta pogorsanja zbog nagle promene vremena. razgovaraj sa psihijatrom o korekciji terapije. vidi sa doktoricom da kotrolisu pritisak i secer.
 
pahuljicagm:
E, i tetka stalno ide do grada, po lekove, u pozoriste, u setnju, snabdevanje... I prica o domu kao da je na poslu. Sedeljke za rodjendane zove kolegijumom i zakuskom posle :whistling:
I ja sa njom razgovaram kao da je sve to potpuno normalno.
NEki koji dodju u posetu misle da je u domu teraju da radi, medjutim, oni ne znaju nista o demenciji, pa ja i ne obracam paznju na njihove price.
Kliknite za proširenje...

odlicno se snalazis. brzo si uspela da se prilagodis. meni je trebalo vise vremena i u pocetku sam pravila greske pokusavajuci da joj objasnim...
 
bezuslovna ljubav:
Mama je u fazi lucidnosti, kako kaze doktorica. Ne moze pretpostaviti koliko to moze trajati.Ocigledno je da joj prija drustvo. Cimerke su tihe i smeju se maminim dosetkama. Cesto odgovara u stihovima i to smisleno. Voli da zapeva i pljesce rukama kada cuje poznatu pesmu, neke zna napamet a neke obrazlaze. To ponekad bude razumno a nekada jako smesno kada kritikuje onoga ko je u pesmi preljubnik i sl- Ponekad prezubi pa pomene svog oca ili muza...da li su jeli, brinem i volim ih...potvdjuem da je bas brizna i divna, pravim se da je to u redu. Boji se da hoda, terapeut ce malo raditi s njom, kazu kada dodje na red Zbunjuje je novi krevet i ormanic, ne oseca da je to njeno, pita da li ce se krevet polomiti-pre je bio drveni a sada sa sipkama a ormanic nema fioku po kojoj je preturala i trpala ranije svasta. Bojim se koliko ce je to uznemiravati. Negovatelji su prica za sebe i postavljaju se kao nezamenljivi i jako optereceni, a nisu dovoljno posveceni. A tako malo treba, nekada samo lepa rec.Tacno primetim maminu nervozu kada dolazi odredjen negovatelj ili tehnicar. Inace mama se ukljucuje u razgovor i komentarise. Cimerke su je prihvatile. komsinica ce je obilaziti dva puta dnevno. Bojim se da ce odbijati da jede, pa ce joj donositi ponesto. Donosice i mobilni da se cujemo.Nemam sada kontrolu da li je redovno presvlace. Uhvatila sam ih da koriste obicne pelene, koje joj se urezuju i zuljaju i pomeraju...odmah sam reagovala, glavna sestra je napisala naredbu i zalepila iznad maminog kreveta da je presvlace najmanje dva puta a po potrebi vise i da iskljucivo koriste mamine gacice pelene. Ima problem da guta tablete, neki tehnicari se vise trude a drugi i se zale kao da ona to radi namerno. Diletanti. Odmah ih pitam da li znaju od cega mama boluje, pa cute. Ostajem jos sutra. Tesko mi je sto odlazim, pogotovo sada kada je tako vickasta. Bojim se kako cu je zateci sledeci put. Uh...

- - - - - - - - - -



ovih dana je u domu bilo dosta pogorsanja zbog nagle promene vremena. razgovaraj sa psihijatrom o korekciji terapije. vidi sa doktoricom da kotrolisu pritisak i secer.
Kliknite za proširenje...


Drago mi je da je bolje nego sto je bila :heart:
 
Hvala na savetima...Sestra je pre par dana obisla mamu, ovaj put je komunicirala , zapravo ona odgovara samo na pitanja.Odgovori nemaju mnogo smisla, ali je barem malo pričala- Ne zapocinje razgovor prva, a nije bila takva ni kad je bila potpuno zdrava, introvertna oduvek. Uglavnom nisu bili lekovi za smirenje uzrok njenog stanja u kojem samje videla poslednja dva puta jer ih ne prima. Prosto je trenutno njeno stanje bilo takvo, a kako sam bila samo na par minuta, nisam mogla da vidim promenu na bolje. Na predlog da donesemo neke vitamie ili stogod za jacanje imuniteta, odgovor je bio da nema potrebe, javiće ako treba. ici
Upala pluca je sanirana, ali su tromboza i otok desne noge prisutni ,lekari predvidjaju da jos neku nedelju provede u bolnici...
 
sonjche:
Hvala na savetima...Sestra je pre par dana obisla mamu, ovaj put je komunicirala , zapravo ona odgovara samo na pitanja.Odgovori nemaju mnogo smisla, ali je barem malo pričala- Ne zapocinje razgovor prva, a nije bila takva ni kad je bila potpuno zdrava, introvertna oduvek. Uglavnom nisu bili lekovi za smirenje uzrok njenog stanja u kojem samje videla poslednja dva puta jer ih ne prima. Prosto je trenutno njeno stanje bilo takvo, a kako sam bila samo na par minuta, nisam mogla da vidim promenu na bolje. Na predlog da donesemo neke vitamie ili stogod za jacanje imuniteta, odgovor je bio da nema potrebe, javiće ako treba. ici
Upala pluca je sanirana, ali su tromboza i otok desne noge prisutni ,lekari predvidjaju da jos neku nedelju provede u bolnici...
Kliknite za proširenje...

Sta kazu doktori u vezi sa trombozom? Da li ima terapiju? Tromboza, koliko je meni poznato jer je mama imala, zahteva strogo mirovanje I lekove za razbijanje tromba. U nastavku lecenja, kada dodje kuci, potrebni su lekovi za cirkulaciju. To se resave, samo treba strpljenje.
 
Poslednja izmena:
Prima terapiju, najpre je dobijala injekcije u stomak, a sada je na farinu. Miruje, zapravo ona ne može sama da se okrene u krevetu, tako da je sestre zbog dekubita okrecu na bok. Mislim da posle ovog neće biti u stanju da čini korake ...videćemo. Cela nedelja je prošla od kad sam je poslednji put videla. Mnogo mi nedostaje.......
 
Ova moja je opet nesnosna, samo bi se svađala i gubila stvari po kući, a tek je početak. Na kraju sam je strpala u krevet, otišla da sipam da jedem pilav koji je spremala, kad ono pirinač živ živcijat... Sad dokuvavam pilav.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top