Bila sam juče na razgovoru kod neuropsihijatra, kod kog moj tata treba da ide u ponedeljak. Iz onoga što sam mu ja ispričala, on kaže da se nameće zaključak da je u pitanju demencija. Ali da prvo mora da se urade određene laboratorijske analize, snimanja i psihološki testovi, da bi se postavila dijagnoza. Mada, ostavlja i mogućnost tumora na mozgu, jer se, po njegovim rečima, sve odvija suviše brzo.I zbunjuje ga to što sam mu ispričala o tatinoj promeni ponašanja. On kaže da demencija loše osobine kod bolesnika još pogoršava, tako da bi on, koji je bio agresivan, trebalo da bude još agresivniji. A nije, nego je neprepoznatljivo pitom, što uopšte nije loše. Ali, o svemu tome tek posle pregleda i pregleda, za sada može samo da nagađa.
Tata svesno priča, učestvuje u razgovoru, ali konstantno ostavlja otvorena vrata na prostoriji koja se greje. I pored opominjanja, i upozoravanja, prosto izađe, i ostavi otvorena vrata. Motorika mu je užasno usporena. Gori je od puža. Nikada i nije bio nešto hitar, ali ovo sada je strašno. Noćas je pokušao da ustane da ide u wc, nije uspeo (inače teško ustaje i iz sedećeg, a kamo li iz ležećeg položaja) i pao je između svog i maminog kreveta. Sat ipo vremena su njih dvoje pokušavali da se on podigne, na kraju su jedva uspeli.U međuvremenu se naravno umokrio, pa se onda presvlačio, pa se mama potresla, loše spava već noćima, i ona je stara i ima bolesno srce...Ja idem svakodnevno do njih, ali bi trebalo neko da boravi stalno tamo. Ja ne mogu, sestra još manje, jer je zaposlena, a nije preterano ni zabrinuta, i čini mi se da ću se rasprsnuti u hiljadu komada.
Ja u decembru imam zakazanu operaciju štitne žlezde, imam tumor, ko zna kako će se i kod mene to sve završiti, a ne smem ni da mislim kako će oni bez mene tokom mog oporavka. Moja dr mi kaže da se čuvam stresa, a ja bih volela da mi da recept da znam kako to da izvedem.
Tesko je iskljuciti mozak i restartovati ga ali nemoj zaboraviti da si u ovom momentu ti najbitnija u celoj prici.Zelim ti brz oporavak i puno snage.Navrati ovde,jer ces uvek imati ako nista drugo lepu rec.
Bila sam juče na razgovoru kod neuropsihijatra, kod kog moj tata treba da ide u ponedeljak. Iz onoga što sam mu ja ispričala, on kaže da se nameće zaključak da je u pitanju demencija. Ali da prvo mora da se urade određene laboratorijske analize, snimanja i psihološki testovi, da bi se postavila dijagnoza. Mada, ostavlja i mogućnost tumora na mozgu, jer se, po njegovim rečima, sve odvija suviše brzo.
Tata svesno priča, učestvuje u razgovoru, ali konstantno ostavlja otvorena vrata na prostoriji koja se greje. I pored opominjanja, i upozoravanja, prosto izađe, i ostavi otvorena vrata. Motorika mu je užasno usporena. Gori je od puža. Nikada i nije bio nešto hitar, ali ovo sada je strašno. Noćas je pokušao da ustane da ide u wc, nije uspeo (inače teško ustaje i iz sedećeg, a kamo li iz ležećeg položaja) i pao je između svog i maminog kreveta. Sat ipo vremena su njih dvoje pokušavali da se on podigne, na kraju su jedva uspeli.
Ja u decembru imam zakazanu operaciju štitne žlezde, imam tumor, ko zna kako će se i kod mene to sve završiti, a ne smem ni da mislim kako će oni bez mene tokom mog oporavka. Moja dr mi kaže da se čuvam stresa, a ja bih volela da mi da recept da znam kako to da izvedem.
On je sada skroz nepokretan, ne može samostalno da se okrene u krevetu, a ne nešto drugo. Leži na leđima, gleda u plafon, ima kateter i pelene, i to je to. Tuga i jad kada ga čovek pogleda. Insistira da ustane, mada mu sestre ne dozvoljavaju, što je pametno, jer bi pao sigurno. Danas nedelja, doktora nigde ni na vidiku, nisam imala s kim ni da popričam, ni da pitam šta će mu raditi, ni kada će početi da utvrđuju šta mu je, ni da li je počeo da prima terapiju koju mu je prepisao neurolog. Na celom odeljenju samo jedna sestra, čudo bi bilo da je raspoložena i spremna na saradnju. Ovako kako stoje stvari, čini mi se da on neće iz bolnice živ izaći.U glavi mi je konfuzija, jer ne znam da li je bolje što su ga zadržali u bolnici, ili nije.
Opet, kada pomislim da ga otpuste, a on ne može da se podigne sam iz ležećeg u sedeći položaj, niti može iz sedećeg položaja da ustane, pitam se štabi mama radila sama s njim kod kuće. Mogla bih ja da pomognem par dana, mogla bi neki dan sestra, ali šta dalje? Ko zna koliko to može da traje, a nema šanse da ga jedna osoba pomeri s mesta. Ne zato što je korpulentan ili gojazan, nego prosto zato što je sav ukočen i ne može nikako da sarađuje.
Dogodilo mu se upravo ono čega se najviše plašio. Da zavisi od drugih.
U glavi mi je konfuzija, jer ne znam da li je bolje što su ga zadržali u bolnici, ili nije.
Opet, kada pomislim da ga otpuste, a on ne može da se podigne sam iz ležećeg u sedeći položaj, niti može iz sedećeg položaja da ustane, pitam se štabi mama radila sama s njim kod kuće. Mogla bih ja da pomognem par dana, mogla bi neki dan sestra, ali šta dalje? Ko zna koliko to može da traje, a nema šanse da ga jedna osoba pomeri s mesta. Ne zato što je korpulentan ili gojazan, nego prosto zato što je sav ukočen i ne može nikako da sarađuje.
Dogodilo mu se upravo ono čega se najviše plašio. Da zavisi od drugih.
