Demencija

Mozda, Beket, ne bi trebalo da zoves mamu samo uvece. Pre svega, uvece su dementni umorni i razdrazljivi i obicno im se pogorsanja desavaju u vecernjim satima. Bar je tako kod moje mame. Mada ja mamu zovem i uvece. Imamo neke rituale u toku dana i njoj prija da zna da sam ja u toku. Probaj da je pozoves posle dorucka ili posle rucka, da je pitas sta trenutno radi ili sta bi mogla da radi... vidis da joj se dopada kada evocirate uspomene i kako sa simpatijama prihvata i ono sto je mozda nekada nerviralo kod tebe. Iznenadi je nekada necim sto znas da bi joj se dopalo. Nece to tebi naskoditi niti ce mnogo narusiti tvoj stav, a razveselice tvoju mamu. Pitaj je da te posavetuje u necemu, mada mozda i neces da uradis tako, ali ce joj znaciti da cenis njeno misljenje... Od kako se mama razbolela, mada i kada mi je tata dobio dijagnozu kancera i umro posle 4 meseca a doktori su mu predvidjali 2 meseca zivota, pocela sam sve vise da verujem u sadasnji bas ovaj trenutak zivljenja i male paznje i radosti. Moja mama vise ne ume da kuva, a nekada je vazila za najbolju kuvaricu u porodici. Ipak, ja je i sada pitam ponekad kako se nesto sprema, mada ona nekada potrefi a nekada nalupa svasta, samo da bih joj podigla moral i raspolozenje... recimo.
 
pa, možda bih je i zvala češće i van rasporeda, da ona tome ne pridaje tako veliki značaj: dešava se da na telefon trči iz wc-a (onda moram da je pitam da li je završila, a ako nije obećavam da ću ponovo ili ostajem na liniji i čekam) - nikako da je ubedim da ne trči tako, da neće ništa propustiti, da ću ja zvati sve dok se ne javi, itd.

ali joj, ako bi tako ona čekala moje pozive po ceo dan, onda ne bi ni izlazila iz sobe! a tamo u domu ipak imaju celodnevni program, uvek nešto... a ako baš nema ništa, onda ona ode da potraži neku drugaricu da vidi da nije "opet pala" (brine se za druge, to je još uvek njena dobra navika)

dešavalo se ranije da se nešto zabrinem kako je, ali skoro nikad je nisam zatekla u sobi, nego sam morala da zovem centralu da pitam kako je i šta radi - a ona se gotovo uvek lepo zabavljala bez mene... (a ako bi u tom nekom trenutku ušao lekar ili fizioterapeut - umela je bez pozdrava da mi spusti slušalicu)

pih, da je ja pitam za neki savet, tek to bi je zbunilo, to nikad nisam radila... nije ona još uvek toliko blesava, bolesna jeste, ali ne toliko da bih morala kompletno da menjam ponašanje, barem ne za sada... (već sam je dovoljno zbunila što sam uvela tepanje i nadimak koji je imala u detinjstvu, čak se čudila što je sad "svi" tako zovu)

ipak, uspomene, pa makar i lažne, to nam je dobra komunikacija: nekad čak iskreno reaguje i kaže "ne sećam se", ali se slatko ismeje celoj priči... (nego i za to čovek nema snage svaki dan, treba imati mnogo dobre volje, inspiracije ili prosto očajničku želju da promeni temu)

niko me više i ne pita kako je ona, jer uvek odgovaram "ma dobro je, bolje ne može biti!"

edit:
evo sad mi priča (malo zbunjeno, no više zadovoljno) - kako ju je doktor lično odveo do sobe i (kao i uvek) ponavljao kako je ona "najbolja"...

huh!
ide na gore... ne može na bolje -
 
Poslednja izmena:
Dragi moji, kako ste? Kako vasi roditelji podnose ovu vrucinu? Moja mama lepo sedi i ujutru i uvece u parku sa drugaricama. Eto, uspela sam da je animiram na druzenje, a i drugarice su sada voljne da je zovu svaki put kada izlaze. Dakle, nema druge nego uzeti stvar u svoje ruke kada drugi nece. E sad, danas dolaze tetke sa godisnjeg pa cemo videti da li ce narusiti ove rituale. Ovih 10 dana je sve lepo funkcionisalo. I ja bih volela, Beket, da moja mama ima celodnevni program, ali posto je ovo drzavni Dom i imaju svoju politiku... ipak se snalazim da koliko-toliko napravim atmosferu u kojoj ce se mama osecati bolje i siguranije i da proveravam da li osoblje obavlja onaj deo posla koji su sebi zacrtali kao obavezu.:think: Hajdi, sta ti radis ovih dana?
 
Draga Bezuslovna,hvala što misliš na nas:zag:
Kod mene nema ništa novo.Mama je onako,manje više stabilno,ne mogu da kažem dobro,ali bar nema nekih ispada.Ja sam malo poklekla psihički,jer ovo ipak traje,traje...tako da sam se malo povukla u neka svoja razmišljanja i pokušaje da sve ovo organizujem na najbolji mogući način.Da bude koliko toliko dobro i njoj i meni.Ništa strašno,nego ko što rekoh jednom "vazda uz brdo,nikad na vrh",pa se čovek malo umori.
Veliki pozdrav svima!
 
haydi, a što nisi probala da nađeš neki privremeni smeštaj u priv. domu (pod izgovorom boravka/oporavka u banji) - makar na samo mesec dana, tek da vidiš kako će se tvoja mama tamo ponašati... (ne mora ta opcija da bude i konačna odluka!)
 
Vidim da ste svi nešto retko tu. Ja se ne javljam jer nemam šta da kažem. Moja mama ima užasno, užasno leto. Njoj su leta i i inače teška, ali ovo je posebno gadna priča. Ne bih smarala sa detaljima, svi vi ste inače još jako daleko od ovog stanja, pa i nema neke potrebe. U svemu ovome neizmerno sam zahvalna Hitnoj pomoći koja je sve vreme uvek bila spremna da pomogne, bilo savetom, bilo dolaskom. Ne radim već dugo dugo, a ako se ovako nastavi možda mi i daju otkaz.
Dakle, ni sama nisam baš najbolje, ponekad klonem. Ali ipak, tu smo – gde smo, šta da se radi.
Pozdrav svima!
 
Svaki smestaj u Dom moze biti privremen. Niko ne potpisuje trajan smestaj.. ne znam da li je Hajdi u situaciji da placa privatni dom. Lose bi bilo ako bi se njena mama navikla na neuporedivo bolje uslove a onda bila prinudjena na neke manje dobre. Mislim da bi to smetalo i Hajdi kasnije. Najvaznije je da se dementna osoba oseca da je na sigurnom i pod prismotrom medicinskog osoblja, da je prisutna higijena i redovno da prima lekove i hranu... sve ostalo je dobro doslo ako ima, ali ... shvatice njena mama da je na lecenju, da je tu za svoje dobro i dobro svoje kcerke, bar mislim da je jos u tom stadijumu. Samo... ako je vec u jednom trenutku rekla da ce ici na lecenje ako to vec mora, mislim da ne treba cekati novo pogorsanje i nemogucnost komunikacije u tom pravcu. Naravno da ce biti nerviranja i ubedjivanja u svakom slucaju, ali treba istrajati u realizaciji i pomoci svojim roditeljima najbolje sto mozemo u umemo i najbolje poznavajuci njih i sbe same. I sad mi podju suze kada se setim tih trenutaka i kroz sta smo sve prosle moja mama i ja. Prolazimo i sada, ali imamo pomoc jos nekoga u borbi sa tom opakom bolescu, bez obzira da li se oni stalno ukljucuju kao medicinski strucnjaci, negovateljice, psiholozi... ili je to po potrebi.
Cudi me Margareta da je tvojoj mami lose u letnjem periodu. Uglavnom su dementni stabilniji leti, pa se ja vec pribojavam dolaska zime. Variranje atmosferskog pritiska, nemogucnost izlaska iz Doma, zatvorenost u prostoru... uvek je bilo pogorsanja u zimskom periodu, cak i velikih istupanja, a pogotovo na prelasku toplo-hladno i obrnuto.
 
Margareta, imaš sigurno puno da nam kažeš, ali verujem da ti je teško i da u prethodnom periodu nisi imala snage ni za šta drugo osim za svakodnevnu negu. Pretpostavljam da je tvoja majka već u nekoj od poslednjih stadijuma bolesti i da je svaki dan bukvalno borba za život. Leto ili zima, njoj je sve gore.

Andrea u onoj knjizi piše da će dementni jednog svog konačnog dana "zaboraviti i kako treba disati" - to je valjda metafora/hiperbola, pomalo gruba ali čini mi se - istinita...
 
gledam sad baš slike s neke nedavne proslave i bukvalno ne prepoznajem svoju majku: vesela, ulazi u kolo, grli se sa svima - ali po izgubljenom pogledu vidi se od čega je bolesna i uvek okreće glavu ili prema kameri ili prema najglasnijim ljudima oko sebe... dakle, još uvek odgovara na signale oko sebe, samo je to više automatski, kako mi se čini -

a večeras mi priča da je opet imala iznenadnu posetu naših prijatelja iz stare zgrade gde smo nekad zajedno živele... raspilavila se od sreće!
(sve je to lepo, ali kad je počela da mi priča kako mora i ona njih da poseti, tek onako da bi uzvratila ljubaznost - tu sam se naježila...)
 
Beket, da li si o tome pricala sa doktorima i psiholozima? To i nije strasno ako tvoja mama ne insistira naposetama, vec "tek onako da bi uzvratila ljubaznost". Moja mama zna da napravi scenu na tu temu, pa moram da joj po hiljaditi put objasnjavam da je na lecenju. Bolje da se ne secam situacije kada sam pozvala njenu najbolju prijateljicu i kada je pokazala da i nije "bas najbolja". Lepo je to sto tvoja mama ima prijateljice, bas prave.
 
eeh, ja ne smem ni da pomenem "lečenje", ova moja umislila da je skroz "zdrava" - tako da ili izbegavam tu temu ili pričam o nekoj preventivnoj bolnici, stalno nešto izmišljam kad treba, ali eto sinoć nisam imala snage da se s njom ubeđujem, a ne bi ni bilo dobro da joj remetim radost zbog te posete -

a kako je već poznato da ovakvi bolesnici i iz sopstvene kuće žele da odu "negde" - to su sve očekivani simptomi i ne bih se čudila da jednog dana krene da "ide kući kod svoje mame" (odavno pokojne)... tja, psihologa u ovom domu nema, ali u ovom slučaju to i nije bitno: svaki član osoblja - pa i obična čistačica - nadgleda svakog od njih i paze da im neko ne odluta, imaju i kamere, a ispred kapije je parking posut kamenčićima, po kojem se i ja saplićem kad ga prelazim peške... a imali su oni i gore slučajeve demencije nego što je moja majka, ma zamislite tek koji bi to bio skandal da im neko pobegne! što se mene tiče, oni sad odgovaraju za njenu bezbednost i izgleda da se trude (videla sam novopostavljene zaštitne mreže ispod njenog prozora, mada je isti toliko mali da ova moja ne bi uspela da iskoči, zaglavila bi se u kukovima)
 
Ma, sve to znam. I moja mama tvrdi da je zdrava i da je nista ne boli... A u zimskim uslovima se buni da je kao u zatvoru. A sad u letnjim joj se ne izlazi bas svaki dan. A tetke je unapred pripreme da cu je voditi kod kuce kada dodjem u posetu i da treba da obidjemo i ostalu rodbinu... A zasto nemaju psihologa u tom Domu? Ipak je za ocekivati da bude prisutan u tim uslovima. U drzavnom ga imaju, ali se ne ukljucuje dok ne dodje do problema. Mada mogu da se konsultujem uvek s njim. Da li imaju sociologa?
 
da, i meni odavno smeta to što u ovom domu nema dežurnog psihologa, pisala sam već o tome ovde na forumu, a i više puta pokrenula tu temu u razgovoru sa šeficom (2 x), sa vlasnicom (jednom) - one se uvek brane činjenicom da imaju dve socijalne radnice, ali ja sam im uvek iznova objašnjavala kako su sociologija i psihologija dve različite grane (studira se to na istom filozofskom fakultetu, međusobno su to konkurentne grupe, a znam dobro da je lakše upisati i studirati socioliogiju nego psihologiju!)

od te dve socijalne radnice jedna je dobra kao portparol (u promotivnim filmovima) i nije mnogo zaisteresovana za ono što se dešava oko nje; druga je fantastična i sa velikim predznanjem iz psihologije, ali ona retko navraća u dom, svega dvaput nedeljno, a za sve ove mesece ja sam uspela samo jednom da se sretnem s njom...

sva sreća da je kompletno osoblje lepo podučeno kako s tim babama treba komunicirati: moja majka povremeno priča kako joj dolaze neke devojke da je pitaju kako je nekad živela, šta je volela, onda im ona pokazuje slike, ćaskaju, smeju se, itd.

dakle, amaterska psihologija: tapšanje po ramenu, zagrljaj, lepa reč, osmeh - to je valjda dovoljno za ovu početnu fazu...
 
Beket, iz tvoje price cini mi se da kod tvoje mame nije ni bilo velikih ispada iz sistema. Sa terapijom koju sada dobija i redovnim pracenjem mozda i nece biti drasticnih promena. Vidim da strepis od pogorsanja i razumem te. I kod mene je to stalno prisutno, s tim sto sam ja dozivela gotovo sve faze, pa se bojim ponavljanja toga. I svaki put primetim da je izgubila neku sposobnost...

Moj prijatelj mi prica kako je njegov otac mesecima u krevetu. Posle infarkta i ugradnje stenta poceli su simptomi demencije. Nedavno je dedica, koji jedva uz pomoc sina i unuka ustane iz kreveta kada treba da odu kod lekara i uvek se nerviraju kako ce ga transportovati jer hitna pomoc ne dolazi zbog takvih stvari, u toku noci ustao i krenuo da seta po stanu trazeci izlaz. Nisu mogli da veruju kada su ga videli na nogama. Sam se vratio u krevet i opet je nemocan. Kada ga je sin upitao zasto sada ne ustane, kaze da se umorio jer je citavog dana radio. Dakle, sa njim je nemoguce upustati se u smislenu komunikaciju. Doktor je rekao da je moguce da je deda zaboravio da hoda. Moj prijatelj se nervira i pokusava da razgovara da dedom ispoljavajuci nervozu, mada mu ja govorim da sam tako i ja gresila i nervirala i sebe i majku ocekujuci od nje da ce moci da povrati neke sposobnosti. Sada je samo zagrlim ili okrenem drugu temu, a kada ostanem sama isplacem se.
 
"Doktor je rekao da je moguce da je deda zaboravio da hoda." - biće da je i to neka metafora... Uopšte me ne iznenađuje što taj dedica iznenada počne da šeta, a onda opet pada u krevet. Sve je to u njihovoj glavi, tačnije u mozgu, jer su kod njih uništeni kontakti između nekih neurona, mogu povremeno da se opet spoje, ali sistem je ceo u raspadu. Zato često dolazi do kratkog spoja koji se manifestuje tim ispadima - bilo pozitivnim, bilo negativnim. Mozak kod zdravog čoveka kontroliše svaki pokret ruke, noge, ne samo snove i svest, pa eto zašto nema mesta optimizmu: ako je snimak već pokazao da bolest postoji, da moždane ćelije odumiru, onda je jasno da lekovi malo usporavaju taj proces, ali ga ne mogu zaustaviti. Tako je kako je. Nema leka koji bi obnovio ono što je već uništeno.
 
Pozdrav dragi moji
ja sam da se javim da smo živi i u standardnom stanju, nisam se javljala jer mi je laptop bio u teskom kvaru, eto još i to me snađe ove teške godine. Dok lepo iščitam šta ste pisale, pisaću vam i ja.
MIslila sam na sve vas i bilo mi je teško što nismo bili u kontatku :(
 
Nensi je jednog dana počela da sakriva lekove u svoje rukave, čak ih je pažljivo zavijala u maramicu (kao da je mislila da će joj kasnije biti potrebni?)
Kad ju je snaja uhvatila da ne pije lekove - ubeđivale su se šta je čije ("nije moje, neko mi podmetnuo"), zašto se ova uopšte time bavi, itd.
- ali kad je Nensi čula da se neko brine o njoj - zapanjila se: snaja joj kaže "ej, vidi, imam tu jednu tableticu za tebe, ajde uzmi" i tu se bakica najpre pravila da ne vidi, ali je na kraju ipak popila lek -
 
Dobro veče,
mama je u relativno mirnom stadijumu, mnogo voli da se igra društvenih igara, da šeta, da joj se čitaju knjige i tako to i radimo. Stigla je i prinova, brat i snaja su dobili bebu i tako mama gleda slike i malo malo pa kaže - Kako je slatka, ali lepo vidiš da su to samo reči, da je mozak negde zapamtio da se tako kaže, pogled joj je prazan i tačno se vidi da tu bebicu ona ne doživljava onako kako bi doživljavala da je zdrava. Pre nekoliko dana, tako odmaramo posle ručka i ja joj čitam, kada uleće u sobu neka bubetina, ja skačem, vrištim, zazivam nebesa, jurim onu bubetinu novinama, skakućem i prepadam se, ona NI DA TREPNE !!!! Kada je buba isterana, sedam na ugaonu potpno iscrpljena, a ona me samo pogleda i kaže - Hoćeš li mi još čitati ?
Inače, smo ja i tata primetili da kada joj je baš loše, kada nije prisebna i uključena u stvarnost oči joj se tako čudesno plave...već sam pominjala to plaventnilo njenih očiju, ali ovo je još mnogo izraženije, u tim trenucima ne možete ni da je pogledate u oči, kakva je to nestvarno jaka plava boja...
Pozdrav svima i laku noć
 
Pozdrav svima.
Dugo se nisam javljao jer nemam nesto posebno da kazem.Bio sam sa suprugom i detetom na moru, majka je bila kod sestre.Kada se vratila kuci bilo joj je potrebno 2, 3 dana da se ponovo prilagodi ali je posle sve bilo ok tj. kao i pre.Pozdrav i sve najbolje
 
Ja sam dobila od sudskog vestaka resenje da se predlaze oduzimanje poslovne sposobnosti za mog tatu
18.09. imam rociste na sudu gde ce valjda sve to biti dovrseno
On je u domu,jako mu se pogorsalo kretanje,sav je u nekim svojim pricama o putovanjima...hoce da me tuzi jer necu da odobrim da putuje i tako
Znam da je sve to deo bolesti(a vestak je to okarakterisao kao tezak vid demencije) al me dusa boli sto nije drugacija :sad2:
 
Macka Natasa, tvoja mama ima odsutan pogled ali je jako dobro to sto voli drustvene igre, sto strpljivo slusa dok joj citas, sto ima inicijativu za setnje... Najvise se bojim kada je moja mama nezainteresovana za aktivnosti i cini mi se da u tome vidi odredjeni napor i da se plasi da nece biti na nivou zadatka. Cak i kad su najjednostavnije stvari u pitanju, kao sto je odlazak u zajednicku trpezariju. Ili jednostvno kaze *to je bez veze* ili saceka da prodje pa onda kaze da su to bile gluposti. Animiram je da gleda TV i gledam i ja emisije koje inace ne bih ni pogledala:super:, ali eto da bih mogla da komentarisem s njom...:telefon: Kada se zainati, nema sanse da je privolim na bilo sta i onda se povlacim da joj ne unosim nervozu. Nekad me iznenadi njeno odusevljenje necim sto je uradila ili gledala, ali najcesce nije raspolozena za bilo sta sto zahteva duzu i vecu koncentraciju. Kada smo zajedno, cim prestane razgovor odluta joj pogeld i vidim da nije prisutna. Kazi mi, molim te, kako uspevas da podstaknes svoju mamu da igrate drustvene ige ili da *citate*...? Da li komentarisete ono sto je procitano? Koliko moze da samostalno prati drustvene igre? Meni u domu kazu da ne mogu da insistiraju na aktivnostima da im ne bi podstakli negativan stav prema ustanovi i osoblju. Ne znam zasto su prisutni sociolozi, psiholozi, animatori... ako osim strikanja kojim vladaju bake u stabilnom psihickom stanju drugo nista se ne desava. Ah da, i posmatranje kicenja jelke. Moja mama je zaboravila na rucne radove, toliko toga je isvezla, heklala, strikala.... sada nece da uzme igle u ruke. A pogotovo sada kada dolazi zima i uglavnom su u zatvorenom prostoru samo sede i cekaju obrok i tablete.
Jelana, s jedne strane je dobro sto je takva procena sudskog vestaka jer ces moci lakse da donosis odluke i drzis stvari pod kontolom, a opet znam da ti je tesko da to cujes. Moja mama je na prvom pregledu dobila dijagnozu *srednje teska vaskularna demencija*, sto je mene uzasnulo. Sta sledi posle srednje teska... :sad2:A pre par meseci posle skenera, drugi lekar je postavio dijagnozu pocetna demencija. U medjuvremenu se mnogo toga izdesavalo u toku njene bolesti. Od toga da je sama obavljala kucne poslove uz moje instrukcije kako se sta radi, preko totalne konfuzije i neprepoznavanja nicega i nikoga oko sebe, pa do trenutno cas boljeg cas nesto goreg stanja. Procene i prognoze kod demencije su potpuno nezahvalne i variraju od doktora do doktora. Posle promene vise lekara i svega sto se dogadjalo... to mogu da kazem.
Beket, mislim da je najvaznije da se uliva sigurnost dementnima da nisu sami i da smo uvek uz njih i da pratimo sve sto se dogadja.... gotovo svakodnevno ponavljati dementnima *osoblje brine o tvom lecenju a ja sam tu da sve to proverim i pratim, sve je pod kontrolom, opusti se, nemoj nista da se brines, tu su doktori a ja cu odmah intervenisati ako nesto ne bude funkcionisalo, ja cu pozvati medicinske sestre ako ne donesu lekove, ja cu te podsetiti kada je vreme rucka (bez obzira sto je zovu ostali korisnici, ona oseca nesigurnost i voli da oni to ne primete)... Pustim je da se snadje sama uz pomoc ostalih korisnika, ali pozovem nakon desetak minuta da pokazem zadovoljstvo sto je *stigla* u trpezariju (nekad se njoj to cini kao nesto sto je daleeeeko od stana) i da pozdravim veselo drustvo... :klap:
 
:telefon: ova moja već danima kuka kako je stalno "premeštaju" (a u stvari zaluta, ne ume da nađe svoju sobu, pa se čudi što je na "drugom" mestu) i uglavnom sam izbegavala tu priču, samo sam govorila pa dobro, nema veze, važno da ti je sve tu... imaš onu fotelju, tu ti je i album sa slikama, jel da? - ona uvek potvrdi ali uglavnom tužno, a sinoć sam se odvažila da prihvatim njenu verziju i da je dosolim: pa znam, javili su mi, uvek mi sve javljaju, vidiš kako sam te odmah našla, sve se mi dogovaramo, ništa ne brini, sve znam, sve je okej... (naravno, debela laž, ali njoj je godila, baš se obradovala što sam u toku) -

to sve potrvđuje ovo što je malopre napisala bezuslovna, mada ja ne moram da brinem što se tiče pozivanja na obroke i druženja - za to su zadužene negovateljice (a izgleda da je opet dala otkaz ona jedna za koju je moja majka tvrdila da "krade", tako da se sad raspilavi kad priča o tim ženama, hvali se kako im "pomaže" u pranju sudova, kako su zahvalne, itd.)

pa i inače im treba povlađivati u svemu, čak i kad su to klasične halucinacije, ne samo ovako bezazlene zablude -
 
Poslednja izmena:
Mačka Nataša:
plaventnilo njenih očiju, ali ovo je još mnogo izraženije, u tim trenucima ne možete ni da je pogledate u oči, kakva je to nestvarno jaka plava boja...
Kliknite za proširenje...

da nije katarakta? ili i inače ima svetloplave oči...

ali (ne) mogu da zamislim koji je to napor živaca igrati se i pričati sa dementnom majkom...!
(ja sam samo jednom pokušala da ispunim vreme posete dominama, ali muka mi je bilo koliko je lutala, blentavila se i posle se svima hvalila kako je pobedila) ...
 
Poslednja izmena:
Dobro jutro,
odmah da kažem da nije katarakta, to je operisala pre nekoliko godina na oba oka i oči joj nisu svetloplave nego ma ja to uopšte ne mogu da opišem kakva je to boja, ali je nestvarna za ljudske oči.
B. ljubav, mama sama insistira da igramo društvene igre. Igramo se tablića - maksimalno uprošćena verzija, karta iste brojčane vrednosti kupi istu, nema sabiranja, parivanja, preparivanja i ostalog. Ja uvek istom - istu, a ona ponekada i sabere neke sitnije iznose, 2 + 3, 4 + 5 itd. Dalje, zemljopis - to lepo prati po poljima, zna da bi trebalo da popuni sva polja na koja zna pojmove, to joj solidno ide, ali ima i dosta lutanja, polusećanja....eto po njoj u Srbiji ima velika, mala, zapadna, leva, desna, gornja, donja Morava. U principu je ništa ne ispravljam, ako je pojam na zadano slovo to je u redu, pa makar bila i reka na slovo G - Gornja Morava. Obavezno jedna skandinavka dnevno, sedim sa njom i ona čita pojmove i popunjavamo, tu se baš vide neke odlike demencije, da ubode da je stanovnik Irske - Irac, nema šanse, pedeset pokušaja će imati, ali Irac neće sklopiti. Zato će se setiti imena nekog jugoslovenskog državnika iz sedamdesetih za koga ja nisam ni čula. Od skora promene radi igamo i Čoveče ne ljuti se. Kada se samo setim prvih pokušaja - kockicom se kreće po poljima, ide unazad, žuta figura ulazi u plavu kućicu, ma haos. Sada je bolje, metodom asocijacija izgura igru i kraja. Figurice u kući kuvaju ručak i čekaju šesticu. Figure u kućici koje su obišle krug spavaju i njih ne diramo. Kada se " jede " protivinička figura ručak nije dobar i mora da se vrati u kuću. Imamo i iscrtane po tabli velike crvene strele za pravac. Što se tiče čitanja, prati onako, može pomalo da diskutuje i u principu zna o čemu se radi. Ali, TV - to pojma o pojmu nema, ona voli da joj bude pušten i da se čuje, ali ne može da prati ništa, ni seriju, ni film, ni dnevnik, voli kada ima neki fudbal, to kao gleda, ali u principu što se tiče televizije baš ne prati i ne može da kaže šta je gledala.
Veliki pozdrav za sve
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top