Demencija

[beket]

Kada mama mene zove da igramo karte ja kažem " Dobro igraćemo, ali nemoj posle da kmečiš kad izgubiš." Uvek se slatko nasmeje na to kmečiš.

da, stvarno, zadržavaju smisao za humor - ali prilično čudan (da su zdrave, pretpostavljam da bi se naše majke na ovakve odgovore - naljutile ili makar štrecnule, tipa šta to pričaš?), a opet vidim da takvu komunikaciju ne prihvataju od svakog i to je nekakav spoj poverenja, vezanosti i želje za komunikacijom... a i sve takve bravure mogu da smisle samo osobe koje ih dobro poznaju, jer nema tu sad više nekog opšteg modela, u ovakvim situacijama stvar je mnogo suptilnija i drastično se razlikuje od osobe do osobe (ako bih ja ovoj mojoj zapretila "nemoj da kmečiš" - ma, 100% bi se rasplakala!)

moraću da potražim još neke knjige o demenciji, to je stara bolest, nemoguće da se psiholozi nisu time bavili, ovo je velika enigma -

 

[bezuslovna ljubav]

Macka Natasa, nemoj razmisljati o tome kada bi moglo sta da se pogorsa, jer to zavisi od slucaja do slucja. Prvi put kada sam iscitavala tekstove o demeciji pomislila sam *Pa to ide jako brzo. Gospode boze, pa ona ce biti nepokretna i totalno izgubljena za par meseci...* Kod moje mame je sve dosta usporeno islo od momenta kada je ustanovljena dijagnoza. Ali je onda doslo do naglih sporadicnih pogorsanja, otprilike nakon godinu dana. Pokusavali su da joj daju tablete za cirkulaciju za vene (vaskularna demencija), ali je to pravilo haos u njenoj glavi. Zadrzali smo se na cavintonu i vitaminu E sve do dolaska u dom. Tu je dobila sermion od kojeg se stanje stabilizovalo. Sad su poceli da joj daju novi lek i uporni su da treba da prodje vreme da bi videli rezultat. A ja hocu da poludim svakog dana. Dakle, desi se da gleda u mene i pita gde joj je kcerka, a onda se brzo trgne i shvati da sam to ja.Ili pricamo preko telefona i ona me pita gde joj je kcerka. Ali se desava i da tvrdi da ima dve kcerke, verovatno me pamti kao devojcicu. Ili me pomesa sa svojim sestrama i mog muza sa njihovim muzevima. To jako boli. U pocetku sam plakala, a sada udahnem duboko, kazem sebi da je to demencija ... okrenem drugu temu ili je pitam kako izgleda njena sestra sa kojom me je zamenila.Kada shvati da su tetke sede kose i niskog rata i stare... onda pocne da se smeje. Pomislim na to kako sam gledala oca dok je bolovao od kancera, kako se pretvarao u krevetu u mrtvaca... kako sam skupljala hrabrosti da se borim da mu olaksam muke. To jeste fizicka borba, ali i gledanje smrti u oci i boriti se sa samim sobom. U ovoj situaciji je strasno sto mama non-stop zahteva neko objasnjenje i prilagodjavanje. To je trostruka borba - sa samom sobom, sa svesnim delom moje mame i nesvesnim delom (demencijom). Glavna fora joj je sada kada je pozovem *Otisla si, a nisi se ni javila. Kako si mogla da odes na posao, a da mi ne kazes. Svuda sam zavirivala i pitala za tebe.Sad si bila tu i odjednom si se izgubila*. To isto kaze i kad smo bile u stanu *gde mi je kcerka, sad je bila tu i izgubi se*. Uzas. Obajsnjavam da sam zurila, da sam morala na posao, da ne smem da izgubim radno mesto... Da li vama pada nesto pametnije na pamet od toga? Ja cu da poludim od tog pitanja Nekada ne smem da joj kazem da sam na poslu i da ne mogu da dodjem u toku dana, jer me napadne kako sam je ostavila. A jos kada me pomesa sa svojom sestrom-mojom tetkom koja je jedno vreme zivela u inostranstvu, onda me napadne da sam sada jos dalje od nje otisla. Ili kada pobrka mog muza sa mojim tecom koji je u mladosti maltretirao tetku, onda zavapi kako sam mogla da se udam za tetkinom muza i da upropastim i njen i svoj zivot. Onda se seti kako se zove moj muz, pa nam cestita vencanje i kaze kako je sada mirna jer zna da mi je muz dobar i brine o meni. Strasno. Ona je cas moja mama, cas moja sestra, cas moja baba... Kako da se uvek snadjem u toj prici i da ostanem pribrana. I to svakog dana bar jednomI kad sam s njom i kada se cujemo preko telefona Znam ja da je to demencija, ali ne mogu mami to da kazem. Kada ucutim ona kaze *Sta je, sta sad cmizdris. Ti zacas zaplaces za sitnicu.* Kazem joj da ne placem, nego se sekiram. Onda se malo smiri ili me napadne kako se ona najvise sekira. Znam ja da je njoj tesko, pa je i meni jos teze.
A sve to ne znaci da ce se desavati i vama i vasim roditeljima, draga moja Macka Natasa. Citala sam i slusala druga iskustva... Ovo sto si do sada uradila u animiranju tvoje mame je sjajno. Vidim iz tvoje price da i njoj to prija. Cini mi se da na celu pricu utice i mentalni sklop obolelog, a onda mi doktori kazu da dolazi do promene licnosti, cas su neke osobine i mane naglasene, cas se javljaju neki istupi koji ne lice na moju mamu (kao onaj izlazak nocu ili agresivnost)...

 

[Mačka Nataša]

Dobar dan,
B. ljubav, svaka tebi čast kako se boriš kada tvoja mama ima toliko problema u identifikaciji ličnosti. Ne samo što mi je to tužno, nego bre to je tako naporno, da čovek stalno objašnjava i prilagođava se. I ja na početku, kada sam čitala o demenciji i kada je kod moje majke bila tek postavljena dijagnoza, sam mislila da će sve to ići jako brzo. Ali, vidim da su priče i iskustva dosta različiti. Za mene lično, mojoj mami je bolje nego letos. Isto ona zahteva pažnju, brigu i detaljna objašnjenja, ali je nekako prisutnija. Gleda me kada joj govorim, pokušava da se doseti stvari ( kada se samo setim jula, kada je samo govorila hmmmmmm ili Ne znam, ništa više ).
E,da htedoh to da vam kažem. Mama je skroz promenila izgovor tj. akcenat. Skroz drugačije naglašava slogove, kao da je iz nekog drugog mesta, a ne u gradu u kome je rođena i ceo život provela. Jako je neobično kada priča, kao da to neko drugi govori.
Pozdrav svima

 

[beket]

Mama je skroz promenila izgovor tj. akcenat. Skroz drugačije naglašava slogove, kao da je iz nekog drugog mesta, a ne u gradu u kome je rođena i ceo život provela. Jako je neobično kada priča, kao da to neko drugi govori.

Ništa strašno: verovatno imitira neku osobu iz mladosti ili možda čak iz detinjstva, neko ko joj nedostaje ili joj je bio uzor. Možda čak i neki lik sa TV-a, ko će ga znati... U svakom slučaju, pravite se da je sve u redu. I u toj, i u svakoj drugoj situaciji. A biće tu još mnogo iznenađenja.

 

[mikanikolic]

Pozdrav

Beket, komisija mi nece dati odobrenje za novcanu pomoc sve dok moja mama ume da drzi kasiku i moze sama da se obuce. Tako su mi objasnili. Moja mama je bez obzira na stanje u kojem se nalazi vrlo pedantna, voli lepo da se obuce i oceslja... Njima je to dovoljno za odbijanje.

Mogu da odbiju ali i ne moraju.Moju majku nisu ni proveravali da li zna da drzi kasiku.Prvostepena komisija ju je odbila posle par minuta.Medjutim posle zalbe koja mora biti strucno napisana, i prilozenog izvestaja i misljenja lekara koji je leci, odlazak na drugostepenu komisiju je ispostavilo se na kraju bio samo formalnost.Bitno je da lekar napise da je bolest progresivna (ne moze biti bolje samo gore), i da se spremite na oko godinu dana cekanja i vodjenja bolesne zene na komisije.Ja sa mojom majkom isao na drugostepenu komisiju i presli smo put od 600 km. i ispostavilo se da je vredelo, ali dosta ljudi kazu da su mnogo tezi slucajevi odbijani.Njima je i cilj koliko sam shvatio da ljudi izbegnu maltretiranje i sami odustanu.
Pozdrav

 

[bezuslovna ljubav]

Zalbu drugostepenoj komisiji pisala je zena pravnik, radi u Centru za socuijalno vec 20 godina. Doktori su izasli u susret i sve napisali, jer je mama u domu. Ne znam sta je jos trebalo uraditi. Ne znam, Miko, u kojem stanju je tvoja mama, kako izgleda fizicki, da li se dobro drzi... Moja mama ostavlja utisak sredjene zene, koja nema 78 godina. Drzi ispravljenu kicmu koliko je to moguce za njene godine, gleda pravo ispred sebe uzdignute glave, voli da joj je kosa sredjena, insistira na novoj garderobi... Kada je neko vidi ne bi rekao da ima nekih velikih problema.

 

[beket]

bezuslovna, zamisli jedan veliki zid na kojem piše samo DEMENCIJA - iza tebe kao da nema ničeg, oko tebe je mnogo glasova, a ispred tebe - samo taj zid... a iza tog zida je tvoja mama i ona te jedva čuje, ti vičeš i govoriš u prazno - zato što zatvaraš oči u plaču i stalno se nadaš da taj zid ne postoji... bolje bi bilo: kuc, kuc, šapatom, uvek svesna da taj zid postoji - onda se nešto može reći, ali uvek osluškujući šta se dešava s one strane zida -

nema veze koliko je doterana, kako izgleda, nego kako se ponaša u nekim situacijama, a o tome ona famozna komisija nema šta da razmišlja, nego treba da pročita izveštaje stručnih ljudi (ako već nema vremena da sasluša sve tvoje jadikovke)... dakle, žalba je otišla gde treba, možda se ne treba nadati mnogo, ali ako si već u takvoj stisci s parama, ako već znaš da joj preti da će jednog dana biti premeštena u stacionar, gde je - kažeš - sve prljavo i kao u ludnici, onda treba unapred razmišljati o promeni lokacije i da je odvedeš na tu drugostepenu komisiju kad vas pozovu...

mene lično užasava da se cimam za takve stvari, valjda izvučem neke pare s druge strane, ali verujte mi - ja stvarno ne znam na šta bi ličila moja majka da one negovateljice u privatnom domu ne brinu i o njenom kupanju i oblačenju: ona traži samo da joj je kosa uredno ošišana i ofarbana, druge stvari i ne primećuje (zavrnute pantalone ili zadignuta suknja, đubre ispod noktiju posle ručka, itd.)

edit:
ajoj, kako je ova moja večeras bila slatka: umesto da me lepo pozdravi, ona počela da me imitira i da samoj sebi govori "laku noć"...!
ali matori mačor je bio dobre volje, pa smo se silno ispozdravljali -----

 

[bezuslovna ljubav]

Beket, potpuno sam svesna demencije kod moje mame. Svakog dana se suocavam s tim. Velike su oscilacije u njenoj svesnosti, ide iz krajnosti u krajnost. To je najveci problem u prilagodjavanju trenutnom stanju u kome se nalazi. Osim toga ona trazi moju podrsku, zahteva od mene da je pozovem, da je slusam i da joj pomognem . A onda se izgubi i odbaci me totalno kao fizicko bice, ali zna da je negde njena kcerka. Ili mozda majka, koju drugi zovu kcerka. Ili je to mozda sestra. Uglavnom kada me cuje ona zna da sam ja neko ko moze da je saslusa i da je posavetuje. Mozda tvoja mama ne trazi direktno paznju, kao sto to moja cini. Moja mama je uvek bila vezana za mene,verovatno iz tog razloga i sada se ljuti ako je nisam pozvala ili ne dolazim dugo... Da ne pricam o optuzbama i koje sve konstrukcije pravi na tu temu.
I skoro svakog dana neki problem u koji me ili ona uvlaci ili tetke ili osoblje doma. I ko god da joj nesto prica, ona kaze da ce da pita kcerku.Pominjanjem mene je smiruju i kada hoce da ide iz doma,kazu joj *sekirace se vasa kcerka, ako odete*, *morate prvo da pitate kcerku* .
A *famozna komisija* gleda na svaki nacin da izbegne placanje. O tome smo vec pisali. U tom kontekstu sam pisala o maminom fizickom izgledu. Htela sam da kazem da na prvi pogled ostavlja utisak fizicki ocuvane i spremne osobe i da je to njima dovoljno, valjda kao izgovor za odbijanje.
Moj kolega je morao na rukama da donese tasta na komisiju, nisu hteli da posalju sanitet, a insistirali su na prisustvu dedice, bez obzira sto je pisalo u izvestaju da je covek nepokretan i sa umanjenim kapacitetom rada srca, ugradjenim stentom i dementan - ne zna ni gde je, ni ko je ko, ne hoda uopste, osim kada se nocu probudi i seti se da ume da hoda-pisala sam o tome... i sta sve jos ima od problema... odobrili su 8.000, oo dinara. A treba ici na posao i treba platiti nekoga da ga cuva... a dobio je recepte za lekove za demenciju koji se placaju...
Najveci problem je sto u Zakonu nije dobro formulisano -citala sam, a time treba da se pozabave nadlezni, kompetentni i udruzenja, a naravno i mi u kontaktu sa njima.
U domu, u kojem je moja mama, rade na tome da dodatno opreme deo, koji je namenjen nepokretnima i potpuno izgubljenima. Ima malih pomaka. Poslednji put kada sam bila, vidim da su malo sredili prostorije, osvezili namestaj, gotovo da se nije osecao neprijatan miris. Uh, jako je tesko videti te ljude na okupu u dnevnom boravku.
Doduse, cujem u vestima RTS-a da su domovi pod vecim nadzorom i da ce se ispitati dozvole i uslovi za rad, pokrenuti kontrola...

 

[FLORENA]

Cao svima
Svratih da vas pozdravim i da znate da vas nisam zaboravila
Vec duze vreme radim kod jednog privatnika
Ali zato on nema net a ja samo ako ugrabim kod cere ili brata da se javim
Imam jos uvek problema sa tatom i to sve vecih ali tu brigu o njemu je preuzela sestra i koliko vidim iz materijalnih pobudaI ako sve sto nam nisu podelili pripada bratu i njegovoj deci njoj porasli apetiti
Medjutim od toga mrka kapa jer su to oni regulisali pre 20 god. i ona to pokusava da ospori...
Ali uzela je vruc krompir pa sada ne zna kako da se oslobodiTata je zivka non stop,zove miliciju ...."krade"mu neko po kuci i td...Ma sve isto kao kod mame samo sto on ne pada u postelju vec gleda koga ce za sta da optuzi..
Naj iskrenije bezim od odgovornosti jer i taj covek kod koga radim ima problema sa dijabetom ..Pa mi ni tamo nije bas najlakse,pogotovo kada mu skoci secer a on ne zeli da se leci nego pije lekove na svoju ruku.
Ali mora od necega da se zivi.
Svima puuuno pozdrava i podrske

 

[birdie]

Evo i mene nakon dužeg vremena da se malo javim. Dođem ovdje s vremena na vrijeme, pročitam šta pišete, ali slabo pišem.
Florena drago mi je da si dobro, da radiš, da si zaokupljena s nečim drugim
Margareta tebe odavno nisam čitala
Kod mene nema ništa novo. Jedan duži period tata je bio dobro, nije se gubio, znao je ko je pored njega, gdje je bio, šta je radio i sl. Istina sve više zaboravlja riječi, često je imao problema da objasni nešto ali mu mi nismo namjerno pomogali jer smo htjeli da se trudi. Sedam dana je bio bez ručnog sata i za tih sedam dana je sasvim zaboravio kako se gleda na sat. Gleda, ali ne zna koliko je to sati. A onda je mama kao stara učiteljica bila uporna i učila ga kao što se to radilo sa djecom u školi nekada. Taman kad smo pomislili da je to savladao došli su novi problemi. Ponovo (kao prošle godine) dogodi se da kada ih pozovem telefonom on mi kaže da mama nije kući ali da je s njim neka druga žena koja je zadužena da im daje lijekove, kaže da ne zna gdje je mama i da je nema cijeli dan nikako. Inače mama se nikako ne odvaja od njega, mučenica stalno je s njim. Njoj takvo stanje dodatno otežava ionako tešku situaciju. Mama odbija da brat i ja boravimo s njima, tvrdi da se tata još više uznemiri kada smo tu i pristaje da dođemo samo za vikend, čak i tada ponekada kad ona smatra da bi ga dodatno moglo uznemiriti ne dozvoljava da dođemo. Najveći teret ona nosi na leđima, ali ne dozvoljava da mi činimo više. Iskreno, nekako sam se pomirila s tim da tata neće biti bolje, ali me mnogo brine mama.
Sledeće nedelje tata ide na kontrolu kod neurposhijatra. Možda će mu povećati dozu haloperidola, možda je vrijeme da se malo pojača terapija....samo ne znam kako će to njegovo srce izdržati....Inače čeka na termin za ugradnju pejsmejkera. Nisam sigurna da li on to sve može izdržati, kako bi to podnio, ne znam....Neko je ovdje spomenuo da je vaskularna demencija i promjene u stanju oboljelih usko vezano za promjene atmosferskog pritiska, možda to kod tate pravi ovakve probleme...Osjećam se tako nemoćnom da bilo šta učinim, a boli me sveukupna situacija u mojoj porodici. Inače, ovog ljeta sam upoznala nekog i po prvi put nakon mnooogo godina sam u jednoj lijepoj vezi i po prvi put nakon dvije godine uveče mogu da zaspim bez sedativa i izguram dan bez antidepresiva, ali obzirom na tatino stanje ....
Svima veliki pozdrav i ....ne dajte se!

 

[beket]

birdie, imaš sreće da je tvoja mama jaka i pametna žena!

u ovoj situaciji mnogima od nas je to SF...

 

[birdie]

Pozdrav

Beket, komisija mi nece dati odobrenje za novcanu pomoc sve dok moja mama ume da drzi kasiku i moze sama da se obuce. Tako su mi objasnili. Moja mama je bez obzira na stanje u kojem se nalazi vrlo pedantna, voli lepo da se obuce i oceslja... Njima je to dovoljno za odbijanje.

Mogu da odbiju ali i ne moraju.Moju majku nisu ni proveravali da li zna da drzi kasiku.Prvostepena komisija ju je odbila posle par minuta.Medjutim posle zalbe koja mora biti strucno napisana, i prilozenog izvestaja i misljenja lekara koji je leci, odlazak na drugostepenu komisiju je ispostavilo se na kraju bio samo formalnost.Bitno je da lekar napise da je bolest progresivna (ne moze biti bolje samo gore), i da se spremite na oko godinu dana cekanja i vodjenja bolesne zene na komisije.Ja sa mojom majkom isao na drugostepenu komisiju i presli smo put od 600 km. i ispostavilo se da je vredelo, ali dosta ljudi kazu da su mnogo tezi slucajevi odbijani.Njima je i cilj koliko sam shvatio da ljudi izbegnu maltretiranje i sami odustanu.
Pozdrav

Miko drago mi je da ste uspjeli! I u pravu si, tačno kao i u mnogo drugih slučajeva kada država treba dati neki novac građanima: cilj im je otežati na sve moguće načine da do toga i dođe! Treba biti uporan, ali nekad prosto čovjek nema dovoljno snage.

 

[birdie]

birdie, imaš sreće da je tvoja mama jaka i pametna žena!

u ovoj situaciji mnogima od nas je to SF...

Imam sreće, to je tačno. Mama je stvarno jedna jako razborita i racionalna osob, ali pitanje je do kada će i ona izdržati. Vjeruj mi da mi je sada mnogo teže zbog nje. Tata ima neki svoj svijet i način života, dobrim dijelom i nije svjestan šta mu se događa, a ona-ona se toliko radovala penziji i maštala kako će uživati u tim danima.
Znam da je mnogima SF, preživljavali smo to prije nešto više od godinu dana i nekako se nadali da je sve to iza nas, ali ....nažalost nije....

 

[Mačka Nataša]

Dobro veče,
Pozdrav svima i drago mi je da su se javile članice kojih odavno nije bilo. Baš je lepo birdie, što posle toliko godina kako sama kažeš, ponovo uživaš u ljubavi. I meni to budi nadu da će se neko nekada pojaviti.........i da će razvod ostatiti samo daleka uspomena...
No, to je druga tema. Mi smo juče slavili i nekako se izborismo sa mamom. Bilo je gafova, petljanja, svakovrsnih ispada od strane mame, ali da kažemo da je sve u svemu prošlo u finoj atmosferi. Ona sada ponovo puši mnogo, kao i pre onog kratkotrajnog prestanka. Puši opet jednu do dve pakle dnevno, ali ja nemam srca ništa ni da joj branim ni ograničavam. Ako joj je to zadovoljstvo i uteha, neka joj..
Jedino nema Margarete da se javi, nadam se da je dobro......
Laku noć

 

[bezuslovna ljubav]

Heeej, Florena, bas mi je drago da si se javila. Birdie, obradovala si me lepim vestima o novoj ljubavi. Macka Natasa, znam koliko ti je tesko. Ne znam kako se snalazi tvoj tata i da li mozes bar malo vremena da odvojis i posvetis samo sebi. Ili mozda ta tetka, za koju kazes da razume celu situaciju, da se ukljuci malo i da te rastereti, da mozes da izadjes sa svojim drustvom.

 

[beket]

hm, nije ništa rekao...

 

[FLORENA]

Bridi drago mi je da si nasla nekogaI da ti je lepo sa njim...
Bezuslovna i meni je drago kada vidim da ste jos uvek tu.
Jer ja ne znam koliko i kada cu moci da se javljam...zbog posla...
A i brat mi namestio neki net Nakacio se na komsijin
Pa sada sta mi bog da a i vreme...
Vise nisam kuci nego sto jesam...
Izbegavam tatu i konflikte sa njim jer je postao nerazuman..
Nista mu ne dopire do mozga kada odluci nesto....
A i sve savete lekara okrece u svoju odbranu i radi sta hoce.
Noge su mu otecene a pogotovo desna..Boli ga, pije lasex idruge lekove za cirkulaciju,smirenje i pritisak.
Ali uz to redovno konzumira i alkohol...
I ne moze niko da mu stane na put niti da mu zabrani jer je pokretan i sam ide do prodavnice i po penziju.
I dalje se zakljucava sa lancima i katancima
I opet kaze da mu neko mimo toga ulazi u kucu
Ma samo kada su skinuli obavezu sa mene.Brat je redovan kod njega a sestra kad joj se cefne.
Ne bih imala zivaca da sve prolazim ponovo...
I ovako mi nije sve jedno.Operem i sredim ponekad kada vidim da sestra nije bila duze vreme i to samo ako on dozvoli.
A bojim se i da cu popiti uskoro otkaz jer sam uzela neki slobodan dan ...Rekla sam da mi nije dobro.
Ne mogu vise da radim bez i jednog slobodnog dana vec mesecima.
A sto je naj gore plata na kasicicu Ni sama vise ne znam koliko mi je duzan
Jedino sto je dobro sto imam skuvano, sto radim sa ljudima i nisam sama...
Pozdrav svima

 

[beket]

Florena nas svesno ili nesvesno podseća da ima i gorih stvari na ovom svetu: demencija najverovatnije nije osnovna dijagnoza njenog oca, jer na osnovu ono malo stvari što nam je napisala - to je verovatno 'manijakalna paranoja' - gde su konstantne histerije i nepoverenje prema okolini...

a demencija - bilo koje vrste - ima onako neverovatne emotivne oscilacije, pa i pojačano poverenje prema bližnjima, osetljivost i preosetljivost, gubitak govornih i svih drugih manipulacija...

eto, moja majka je ovih dana skoro pa 'normalna', naročito otkad se pomerio sat, pa je zatičem u krevetu relativno rano...
samo je pre neko veče počela da me davi pričom o fotelji: e, a znaš li ti kako ja ovde imam super fotelju... pa niko nema takvu...! ------
aha, znam, pa zato ti je tu super...
elem, brzo smo prešle na druge teme, uspela sam posle i da je nasmejem, ali u ovakvim sitnim ispadima vidi se razlika, vidi se njena nesposobnost da razlikuje normalno i svakodnevno od dobrog, lošeg i neobičnog...

huh!

 

[bezuslovna ljubav]

Beket, na srecu u celoj ovoj prici, nisi se suocila sa psihoticnim stanjem koje se javlja u okviru demencije. Dementni dobijaju lekove za smirivanje psihoticnih pojava i jos dosta toga. Sto znaci da Florenin tata ima demenciju, a u okviru te bolesti dolazi do paranoje i sl. Mozda sam ja propustila neki detalj u ranijim postovima, jer sam razumela da Florenin tata ima dijagnozu demencije. Neuropsihijatri ne grese u dijagnostikovanju, bar mislim da ne mogu u toj meri da pogrese i da smo svi mi sigurno vec potvrdili kod vise lekara dijagnozu nasih roditelja, a snimak skenerom narocito govori u prilog tome.

 

[beket]

Mozda sam ja propustila neki detalj u ranijim postovima.......

možda sam i ja propustila neki detalj, ali to nije ni važno... nisam htela da kažem da deda nema demenciju, nego da verovatno ima još nešto u tim dijagnozama -
ali ni to nije važno, pošto lekovi za to drugo sigurno ne deluju dobro na čoveka koji konzumira alkohol, a to sve ukupno - mnogo je gore od same demencije...!

EDIT:
ova moja večeras sva tužna, kaže da su joj 'ukrali' lekove a govorili joj da ih je popila, da su joj se babe za stolom zbog toga smejale...
huh!
naravno da je nisam ubeđivala u suprotno, nego samo ma nema veze, sutra ćeš dobiti druge lekove - a onda joj pričala kako i naš mačak nije dobio svoju specijalnu klopicu, pa je povraćao, pa sam čistila, a na kraju joj je on to isto sve kao ispričao, požalio se i rekao joj cmok za lakunoć...
huh!

 

[Mačka Nataša]

Dobro jutro, pozdrav
Zanima me zna li iko na ovom svetu koliko puta dementna osoba može da ponovi neku rečenicu, pitanje, konstataciju na kojoj joj se redovno odgovori ? Koliko puta dok se ne seti da je to već rečeno hiljadu puta, koliko puta dok joj bilo šta u mozgu ili gde god ne ukaže da je to već rečeno ? Baš sam ifrustirana, juče me je jedno pitanje pitala toliko puta da mi se na kraju smučilo sve. Ona pita ja odgovaram i tako iz minuta u minut...............

 

[bezuslovna ljubav]

Dobro je dok se, Beket, tvoja mama zadovoljava pricom o macku. A u domu je dovoljno da jedna osoba pomene da petljaju sa lekovima i svi ce to uzeti kao najveci problem. I moja mama je bila ljuta na prijateljice za stolom, koje su je ubedjivale da je vec dobila lek a ona je bila sigurna da nije. Pa su jos i vikale na nju. *Napale me kao neke svrake*, opisuje mama dozivljaj. *I stalno menjaju ove trpezarije, nekoliko trpezarija pa ne znam gde treba da idem na veceru*- tipican je odraz dezorjentisanosti. Lekari samo kazu da cekaju dejstvo leka i da je ne pomeramo, dok se ne stabilizuje. Eeee, to stabilizovanje...
Macka Natasa, mozda da razmislis sta se krije iza tog pitanja koje ponavlja i pokusaj tako da smiris mamu.

 

[beket]

Macka Natasa, mozda da razmislis sta se krije iza tog pitanja koje ponavlja...

hm, da, moguće da se iza takvih opsesivnih pitanja nešto krije: meni se to samo jednom desilo i to na samom početku, tad kad sam i shvatila da nešto debelo nije u redu: pitala me je deset puta kako je dete moje drugarice, a ona je sestra mog bivšeg dečka i sad kad analiziram - vidim da je pitanje bilo vezano za moj privatni život, za to što nemam ni decu ni muža, otud i njena naknadna vezanost za mog mačora, čas ga tretira kao moje dete, čas kao svog sapatnika (pošto je "mator kao ona")... ali koliko drugih neverovatnih tripova je ona imala u glavi i to ne privremeno, nego onako tiho i dugo, da je meni baš dugo trebalo da shvatim kako je i zašto nešto pobrkala: kao da neke ranije emotivno potisnute stvari izbijaju u zabuni, u nekom njenom košmaru na javi...

da, stvarno, oni kao da žive svakodnevno u košmaru: sad su tu bili lekovi, sad ih nema, ko ih je sklonio, da li sam ih popila ili nisam...? ko je sad prošao? šta je bilo za ručak? ko sam ja? koliko imam godina? šta ću ja ovde? gde treba da idem? aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa - nemam gde da idem - tako otprilike stoji u glavama naših roditelja

pretpostavljam da bi na ta neka ponovljena pitanja - bolja reakcija bila variranje odgovora, nekakve pričice koje se ne bi mnogo udaljavale od teme, ali koje bi ih zabavile i eventualno im skrenule pažnju na druge detalje... a ponekad ih treba i razuveriti u osnovnoj zabludi, samo ćorak ako ne potrefiš u čemu je... huh, znam, teško je to raditi svaki dan!

& kod tih ponavljanja, treba se setiti onog kratkog grčkog filma o vrapcu u prelepom dvorištu, gde dementni tata i nervozni sin sede na klupi, a dedica pita stalno "šta je to?" /već sam postavljala

/

 

[Mačka Nataša]

Pozdrav,
kao što rekoh, rečenica, pitanje, konstatacija......nije samo pitanje.....ako se spremamo za spavanje, ponovi Laku noć x puta, ako se ruča onda Prijatno x puta, ili nesto pita x puta. Ma ne očekujem odgovor, ionako ništa se pojma nema o demenciji, samo konstatujem kako je to iscrpljujuće.........iz dana u dan......

 

[beket]

Nataša, jeste sve to naporno do bola, to je neverovatno koliko može da iscrpi čoveka... ali ako ne nađeš model da se distanciraš i da uvek pričaš vesele pričice, tek onda ćeš pući: moraš da se pomiriš s tim, pošto već nemaš mogućnosti da je negde smestiš...

to ponavljanje pozdrava je samo želja za komunikacijom, malo naglašena, ali ništa posebno -

probaj da joj čitaš bajke pred spavanje!