Demencija

[bezuslovna ljubav]

juce pricah na poslu sa kolegicom, podijatrijski ljekar..malo pregledala dementnu osobu..ima zene oko 60god..i kaze da primjecuje kako se zivotni vijek u engleskoj malo produzio kad je rijec o dementnim osobama..glavni razlozi, njega i lijekovi/terapija..

Eh kada bi se doktori u Srbiji posvecivali dementnima. Ima izuzetaka, naravno. Imala sam srece sa maminom doktoricom neuropsihijatrom. Bitno je pratiti kompletno stanje dementnog. Mnogo toga moze da utice na pogorsanje stanja. Onda jos treba ukljuciti i ostale specijaliste. Treba izdrzati sve to.

 

[Lur]

Pa rekao je lekar da ne moze tu ne znam sta da se uradi. Lecenje tih rana treba biti u bolnickim uslovima nekih 6 meseci. Ne valja kako to izgleda, zagnojilo je, to sto su bakterije rezistentne na sve je jos gore, ne moze to ni zarasti jer je nepokretna i samim tim nema ni cirkulacije, o imunitetu da ne pricam.
Uspeo brat da dobije uput za bolnicu, pogledace je hirurg i bice par dan na njihovom odelenju da to malo ociste ali to ocito nije resenje. Nema nekog resenja. Otpustena je sa palijativne nege, nisu lekari ocekivali ni da ce doziveti da je otpuste.

 

[bezuslovna ljubav]

strašno je što su doktori kod nas nezainteresovani i ne dijagnostikuju na pravi način i ne proprate odgovarajućom terapijom
verujem da bi u tom slučaju to propadanje bilo sporije
moja majka i dalje nema dijagnozu demencije
doktor je i dalje vodi kao nekog ko eto ima 83 godine i samo zbog godina ima promene
kad vratim film unazad, ona skoro dvadeset godina, od kako je tata otišao priča da ne znamo mi kako je njoj i da u glavi ima neku maglu
ekspanzija je bila posle totalne anestezije kad je operisla žučnu kesu
rutinska intrvencija koju je podnela odlično, ali joj je verovatno napravila pomor nervnih ćelija
ona ima sreću što i sestra i ja živimo u istoj kući i što ima negu, brigu, pažnju i opsluživanje 24/7
moj neki stav je da u svemu što se desi treba tražiti ono dobro
ja sam kopija njenih gena i to me je užasavalo čitav život
ali sam sada naučila da stvari koje prepoznam, menjam odmah i utičem na njih
stanje u kome sam bila me je izvuklo samo jer mi je zablicalo da ako nastavim, moje dete će morati da se bavi sa mnom, biću njoj na teretu
sad imam 20kg manje i potpuno oporavljen organizam i lokomotorni sistem za samo dva meseca

Koju dijagnozu je postavio? Da li je radjen ct glave skoro? Secam se kako je jedan doktor pitao moju mamu "kako je, tetka". Ona odusevljeno kaze da je odlicno. Pokazujem pad gvozdja i pitam sta s tim. Ma to je super za njene godine, veselo ce doktor. Tada je imala 76 godina, prva godina demencije. Otkacim ga, trazim drugo misljenje, dobijemo lekove...borba...satrem se...zivela je jos 11 godina. Bila sam i ja mladja pa sam izdrzala. Naravno sa posledicama i po moje zdravlje.
Zavisi koja je demencija, koliko su prisutne lezije i na kom delu mozga, opste stanje dementnog...

 

[bezuslovna ljubav]

Kod demencije moje svekrve najteže mi je bilo to što je njen mozak na nivou petogodišnjeg deteta. Što nije znala šta znači da se može povrediti, da nekog može povrediti.
Umrla je u trenutku kada sam ja mislila da zaista ne mogu više. Kada mi je bilo svega dosta, i više od toga. A da sam u toj za mene zaista teškoj situaciji morala da se bodrim da je sve to odlično, kako može da bude. Što je istina. Bila sam spremna na svakakav scenario. Da zaboravi gde se vrši nužda, da se šlogira, da padne, polomi kuk pa bude vezana za krevet...Sve sam obradila u glavi, i pokušavala da se spremim za teške momente koji predstoje. Uopšte nisam bila spremna da će umreti u trenutku.
Šokirali smo se, i još uvek smo u šoku. Okolina priča kako je imala sreće, a ja mislim da je sreća pogledala mene. Ona nije trpela nikakve bolove, pa da joj je smrt došla kao spas. Živela je mirno, imala dobru negu, ništa joj nije falilo. Tužno je bilo gledati je sa tim praznim pogledom, totalno nezainteresovanim za dešavanja oko sebe.

Draga moja, pratim od prvog tvog javljanja. Znam koliko si saosecala sa svima nama i gledala da posavetujes. Zao mi je sto se kod tebe sve tako zakomplikovalo. Poznat mi je taj prazan pogled, koji spominjes i sve ostalo. Svaka cast na tvom trudu. Moras sebi da se okrenes. Posle tako napornog perioda kada padne adrenalin pocnu tegobe. Vodi racuna i o sebi.

 

[bezuslovna ljubav]

po zakonu policija je obavezna da dođe kad je prisutna aresija
komšinica ima 94 i redovno je zvala policiju zbog svoje ćerke koja je imala šizofreniju, jer nije postojao drugi način da uđe u prvu pomoć
sećam se i kad sam bila baš mala, imali smo stanare, bračni par sa sinom koji je uvek bio kod dede i babe negde u unutrašnjosti, najverovatnje zbog oca koji ej imao šizofreniju
i kad su mu dolazile epizode, prvo je dolazila policija, pa hitna pomoć
tek sada sam svesna koliko je to raširena dijagnoza

moja majka je gledano sa strane jedna mila starica
nekad pomislim da smo sestra i ja prave veštice jer nas izbacuje iz ravnoteže svojim ispadima
noćas je ustala u 3:15
njena dnevna soba je iznad moje spavaće
i onda sam čula šumove i struganje i lupanje..
taman sam izašla iz one faze strepnji, strahova i isčekivanja nečeg lošeg
i odlučim da ne ustajem, da ne skačem, jer sigurno pomera stolice i otvara šalone
kad sam ustala odem do nje i pitam je šta je to radila
ona kaže pala sam, pa sam se vukla preko trpezarije do hodnika gde su stepenice jer samo tamo može da ustane
i onda griža savesti kod mene - zašto nisam ustala
ali ta strepnja od nečeg lošeg tako lako uvuče u nenormalan život
ne mogu to ponovo da radim
rekla sam joj da sledeći put kad bude pala zove, da lupa o pod i onda ću da dođem i da stvarno ne mogu da skačem na svako šuštanje iz njenog stana
i ono što ne možemo sestra i ja nikako je da je ubedimo da ne ustaje makar pre 5
ne mogu da joj objasnim da se njen nervni sistem ne odmori preko noći dovoljno da može da kontroliše pravilno mišiće i da zato pada

Da...i moja mama je sa drugima bila fina, a ja sam bila neka luda zena sa kojom se stalno bori. Ni Sanval, ni bromazepam nisu pomagali. Narocito prve 3-4 godine agresije i pakla. Posle je variralo, ali bez tolike ljutnje. Psihijatar je pravio razlicite kombinacije terapija, u zavisnosti od stanja u odredjenom periodu. Pila je i largaktil, kasnije rispolept antipsihotik u malim dozama.A da ne pricam da je tako krhka i nestabilna u Domu pregurala orman na sred sobe. Pitam sokrano zene u sobi ko je ovo dovukao. Kazu "pa tvoja majka malocas dok si bila u prodavnici". Jedva sam ja taj orman vratila nazad. Iscupala je u stanu civiluk misleci da su vrata.
Probajte sa nekim lekovima uz kinsultaciju sa doktorom. Previse bromazepama je opasno za stare ljude. Ubedjivanje da spava tesko da ce pomoci. A nemaju ni saosecanja. Ako kazem da sam umorna...ladno digne roletne i cudi se sto toliko spavam.
Da li je neko na spratu sa mamom?

 

[bezuslovna ljubav]

Kratko, ne bi rekla
... Kod moje majke je trajalo 10 godina a kod svekrve tri, četiri, dok nije dobila leukemiju. Od demencije se ne umire.

Tako je,draga. Ali je za moju mamu patolog napisao uzrok smrti-demencija. Pobesnela sam tada opet kada je vec sahranjena. Eto tako se stite od odgovornosti. Bilo je u vreme korone, vanredno stanje. Nisam mogla tada da ispravljam krive Drine. Samo sam oplela lekara opste prakse da je svih godina unazad pravdala sve tegobe demencijom. Totalno nezainteresovana osoba. Cuvena fraza "Praticemo". A nekad je samo trebalo izleciti urinarnu infekciju, upalu cmara sanirati, dati Controlok za zeludac, izleciti alergijski osip koji svrbi...sve je njima demencija i starost. Za sve sam morala da vristim i zahtevam.
Zapravo je d-dimer skocio. Preminula je od srcanog zastoja ili tromba, u snu. Ne bi je mozda spasio fraksiparin. Ali dr je zaboravila da ostavi recept pred vikend. I to sam saznala od drugih. Mozda bi nekod drugog spasilo ubuduce, da sam tada digla frku. Ispreskakala sam je u prepisci. Ako takve moze to da prodrma.

 

[Zadovoljna domacica]

Draga moja, pratim od prvog tvog javljanja. Znam koliko si saosecala sa svima nama i gledala da posavetujes. Zao mi je sto se kod tebe sve tako zakomplikovalo. Poznat mi je taj prazan pogled, koji spominjes i sve ostalo. Svaka cast na tvom trudu. Moras sebi da se okrenes. Posle tako napornog perioda kada padne adrenalin pocnu tegobe. Vodi racuna i o sebi.

Hvala.
Večeras sam se sa decom prisećala babinih provala, situacija koje su bile istovremeno i tužne i smešne. Ne mogu da kažem da mi je drago što je bila dementna, ali mi je drago što ću je takvu pamtiti.
Jer dok je bila zdrava volela je da bude dominantna u svakom odnosu, nije prezala da mi podmete nogu kad god je mogla. Želela je sve da zna, u sve da se petlja, trebalo je imati živce kao konopce i sve to izdržati. Uvek kažem kako moj brak ima beneficirani radni staž, da se računa bar 15 meseci za godinu.

 

[Zadovoljna domacica]

Tako je,draga. Ali je za moju mamu patolog napisao uzrok smrti-demencija. Pobesnela sam tada opet kada je vec sahranjena. Eto tako se stite od odgovornosti. Bilo je u vreme korone, vanredno stanje. Nisam mogla tada da ispravljam krive Drine. Samo sam oplela lekara opste prakse da je svih godina unazad pravdala sve tegobe demencijom. Totalno nezainteresovana osoba. Cuvena fraza "Praticemo". A nekad je samo trebalo izleciti urinarnu infekciju, upalu cmara sanirati, dati Controlok za zeludac, izleciti alergijski osip koji svrbi...sve je njima demencija i starost. Za sve sam morala da vristim i zahtevam.
Zapravo je d-dimer skocio. Preminula je od srcanog zastoja ili tromba, u snu. Ne bi je mozda spasio fraksiparin. Ali dr je zaboravila da ostavi recept pred vikend. I to sam saznala od drugih. Mozda bi nekod drugog spasilo ubuduce, da sam tada digla frku. Ispreskakala sam je u prepisci. Ako takve moze to da prodrma.

Ja se sećam sa koliko si se ti snage borila za svoju majku. Sećam se svih vijanja lekara, zahtevanja laboratorijskih analiza, dodatnih pregleda...
Ja sam kao ti lekari bila u fazonu "pratićemo". Imala je terapiju za demenciju, terapiju za dijabetes, sve je dobijala uredno, na vreme. Bila je čista, sita, u urednoj kući, i to je bio moj maksimum. Ja nisam mogla svaki čas da je vodim kod neuropsihijatra da joj koriguje terapiju, a nekada je možda bilo potrebe za tim. Da se demencija pogoršavala, gore bi bilo meni nego njoj. Ovako, ništa nije nagoveštavalo da će umreti. Ni taj dan, ni prethodnih dana. Taj dan je normalno doručkovala, popila kafu, ručala, posle ručka pojela sladoled, ustala da pije vode, pala i umrla. Hitna kada je došla mogla samo da konstatuje smrt.

 

[dive]

Da...i moja mama je sa drugima bila fina, a ja sam bila neka luda zena sa kojom se stalno bori. Ni Sanval, ni bromazepam nisu pomagali. Narocito prve 3-4 godine agresije i pakla. Posle je variralo, ali bez tolike ljutnje. Psihijatar je pravio razlicite kombinacije terapija, u zavisnosti od stanja u odredjenom periodu. Pila je i largaktil, kasnije rispolept antipsihotik u malim dozama.A da ne pricam da je tako krhka i nestabilna u Domu pregurala orman na sred sobe. Pitam sokrano zene u sobi ko je ovo dovukao. Kazu "pa tvoja majka malocas dok si bila u prodavnici". Jedva sam ja taj orman vratila nazad. Iscupala je u stanu civiluk misleci da su vrata.
Probajte sa nekim lekovima uz kinsultaciju sa doktorom. Previse bromazepama je opasno za stare ljude. Ubedjivanje da spava tesko da ce pomoci. A nemaju ni saosecanja. Ako kazem da sam umorna...ladno digne roletne i cudi se sto toliko spavam.
Da li je neko na spratu sa mamom?

ne, sama je na svom spratu
ali ima sestrin i moj nadzor non stop
nekad je imala i u 3 po ponoći, ali sam onda ja počela da pucam sa svojim zdravljem
ne mogu to da radim, ne mogu da sprečim njen odlazak kad za to bude došlo vreme
i ne mogu život da živim u strepnji i strahu
sinoć se ćerka sa verenikom vraćala sa puta i trebalo je da idem da ih sačekam na aerodromu posle ponoći
izlazim iz kuće, sretnem se sa sestrićem koji je išao da izvede psa i kažem da ostavi upaljeno spoljašnje svetlo u dvorištu, jer se vraćam za dva sata i ugasiću ga tada
on se smeje i kaže - ako ga baba ne ugasi u međuvremenu
vratila sam se oko pola dva ujutru i šta misliš da li je baba pogasila dvorišna sveta
jutros je pitam zašto to radi, ako je upaljeno to znači da neko od nas dolazi kasnije i da nam treba
ona samo kaže - evo obećavam neću više nikad
mislim da mi je to najomrženija rečenica - obećavam, neću više nikad

 

[Zadovoljna domacica]

Moja svekrva je čitavog života bila kontrol frik, što je demencija samo pogoršala.
Samo je osluškivala ko ide kroz dvorište, ko ulazi u pomoćne prostorije u dvorištu, kretali smo se kao nindže. Ako nam je bilo upaljeno svetlo iznad ulaznih vrata, dolazila je da vidi da li nam je neko došao. Ako je bilo ugašeno, dolazila je da vidi da li smo kod kuće. Ako smo se vraćali kasnije uveče, ustajala je i išla kroz dvorište u pidžami, bez obzira na vremenske uslove. I sada da me neko pita, rekla bih da je veća verovatnoća da padne i nešto slomi, nego da umre.
Ta tenzija i pritisak su prestali tek kada je preminula. Do poslednjeg trenutka smo je očekivali u po noći, po kiši, snegu, na 40°, da kuca da pita da li imamo goste, da li smo mi svi kod kuće, zašto Sava nije došao s posla, a ono npr 11h pre podne...

 

[Софија]

Најважније је рашчистити са собом да је сво то понашање продукт болести, да није намерно, тенденциозно, прорачунато.
Наравно, то се не односи на период пре развоја симптома болести. Јер људи има разних.
Сама деменција заиста може бити ужасна и и ако је нама бака била у кући скоро до краја, сваком бих саветовала да размисли о дому за старе.
Ми то нисмо урадили, до њених последњих 10 дана живота, кад заиста више није била за кућну негу, јер нисмо могли емотивно да преломимо.
Али као што сам већ написала, моја мајка је здравствено страдала.
Последњих годину дана је смршала 30 кг без икакве дијете и развила је озбиљну анксиозност те је и она после морала да буде на лековима.
Ево сад, после две године од бакине смрти, коначно се враћа у нормалу.
Тек је сад јасно да само требали другачије.

 

[dive]

Moja svekrva je čitavog života bila kontrol frik, što je demencija samo pogoršala.
Samo je osluškivala ko ide kroz dvorište, ko ulazi u pomoćne prostorije u dvorištu, kretali smo se kao nindže. Ako nam je bilo upaljeno svetlo iznad ulaznih vrata, dolazila je da vidi da li nam je neko došao. Ako je bilo ugašeno, dolazila je da vidi da li smo kod kuće. Ako smo se vraćali kasnije uveče, ustajala je i išla kroz dvorište u pidžami, bez obzira na vremenske uslove. I sada da me neko pita, rekla bih da je veća verovatnoća da padne i nešto slomi, nego da umre.
Ta tenzija i pritisak su prestali tek kada je preminula. Do poslednjeg trenutka smo je očekivali u po noći, po kiši, snegu, na 40°, da kuca da pita da li imamo goste, da li smo mi svi kod kuće, zašto Sava nije došao s posla, a ono npr 11h pre podne...

sestra je operisala stopalo, izmišljali smo laži da je otputovala
sestrićev sin krajnike, isto, više ne mogu ni da se setim izgovora
kao pas tragač za problemima dok ih ne nađe
kad ih nađe, onda nabije psihosomatski sebi pritisak na 200..pa joj skidamo lekovima..pa joj pritisak padne i ona pada i onesvesćuje se
kad joj kažem prestani da brineš o stvarima na koje nemaš uticaj, kaže - pa za koga ću neću valjda za komšiluk da brinem
i onda se predam, jer stvarno više nemam snage

 

[Zadovoljna domacica]

Moj svekar je insistirao da svekrvu stavimo u dom. Živimo u istom dvorištu, ali u dve odvojene kuće, tako da je on sve vreme provodio sa njom. Ja sam bila angažovana oko hrane, lekova, oblačenja, ako je bilo potrebno, stvorila bih se tu za minut, ali je ipak on bio stalno sa njom.
Međutim, poznavajući njega, znali smo da to nije dobra ideja. Da je otišla u dom, ne bismo od njega mogli da živimo koliko bi tražio da zivkamo svaki čas da čujemo kako je, i da idemo da je obiđemo. Iako je svuda i svima pričao kako ne može da izdrži, kako ne zna šta će sa njom, znali smo da ako bi otišla, istog trenutka bi mu nedostajala. Do poslednjeg trenutka mu je išla na živce, propao je fizički od njene bolesti, ali sada plače kao kišna godina što je umrla, i ostavila ga samog, posle 62 godine braka.

 

[Zadovoljna domacica]

sestra je operisala stopalo, izmišljali smo laži da je otputovala
sestrićev sin krajnike, isto, više ne mogu ni da se setim izgovora
kao pas tragač za problemima dok ih ne nađe
kad ih nađe, onda nabije psihosomatski sebi pritisak na 200..pa joj skidamo lekovima..pa joj pritisak padne i ona pada i onesvesćuje se
kad joj kažem prestani da brineš o stvarima na koje nemaš uticaj, kaže - pa za koga ću neću valjda za komšiluk da brinem
i onda se predam, jer stvarno više nemam snage

Sve ovo mi je i više nego poznato. Toliko smo lagali, krili, da više nismo znali ni sami šta radimo.

 

[dive]

Moj svekar je insistirao da svekrvu stavimo u dom. Živimo u istom dvorištu, ali u dve odvojene kuće, tako da je on sve vreme provodio sa njom. Ja sam bila angažovana oko hrane, lekova, oblačenja, ako je bilo potrebno, stvorila bih se tu za minut, ali je ipak on bio stalno sa njom.
Međutim, poznavajući njega, znali smo da to nije dobra ideja. Da je otišla u dom, ne bismo od njega mogli da živimo koliko bi tražio da zivkamo svaki čas da čujemo kako je, i da idemo da je obiđemo. Iako je svuda i svima pričao kako ne može da izdrži, kako ne zna šta će sa njom, znali smo da ako bi otišla, istog trenutka bi mu nedostajala. Do poslednjeg trenutka mu je išla na živce, propao je fizički od njene bolesti, ali sada plače kao kišna godina što je umrla, i ostavila ga samog, posle 62 godine braka.

to je toliko normalno
više je u svom životu živeo sa njom, nego što je živeo sam
nedostaje mu žena
a pojela ga njena dijagnoza
za nas smeštaj u dom uopšte nije opcija
samo kad bi se ona malo smirila i poslušala šta joj sestra i ja kažemo, nas dve bismo procvetale