Почетак рата и хапшења
Након краткотрајног
Априлског рата и
окупације Краљевине Југославије,
априла 1941, Дринка је остала у селу Спанцу, код Куршумлије. Тада је почела да активније политички делује међу сељацима објашњавајући им новонасталу ситуацију и позивајући их да се прикључе
Народноослободилачком покрету (НОП). После немачког
напада на Совјетски Савез,
22. јуна 1941, отпочела су масовна хапшења комуниста, а у првој групи ухапшених комуниста на подручју
Куршумлије и
Прокупља, нашли су се
Никодије Стојановић Татко и Дринка Павловић. Убрзо по вести о њиховом хапшењу, у Прокупље, где су били затворени, дошао је
Сретен Младеновић Мика, секретар Окружног комитета КПЈ за Ниш. Он је на састанку Месног комитета КПЈ, са члановима разговарао о могућности ослобађања ухапшених комуниста, а пре свега Дринке и Татка. Тада је договорено да Татко покуша да га због лошег здравља пребаце у болницу, где је било више услова за организацију бекства, а да се Дринка спасе преко једног жандарма, који је био симпатизер Комунистичке партије. Уз помоћ жандарма, она је пар дана потом побегла из затвора. Искористивши непажњу других стражара, он је Дринку извео из зграде затвора и одвео до зида у дну дворишта, иза кога су је чекали други илегалци.
[10][1][11]
Биста Дринке Павловић, рад вајара
Милована Крстића из
1969. године, испред истоимене основне школе у
Београду[12]
После бекства, напустила је Прокупље и наставила са политичким радом. Обилазила је села у околини Куршумлије и Прокупља и позивала народ на устанак. Недуго потом, „црвена учитељица” поново је ухапшена од стране жандарма. Након спровођења у Прокупље, предата је Немцима, а пар дана потом је заједно са групом ухапшеника испоручена
Гестапоу у Нишу. У току транспорта у Ниш, искористила је погодан тренутак и побегла, искочивши из камиона у покрету. Војници су пуцали за њом, али је она успела да дотрчи до оближњег шумарка и ту затражи заклон. Потом је отишла на
Јастребац, где се тада налазио Штаб
Топличког партизанског одреда.
[13] У Штабу Топличког одреда, сарађивала је са
Ратком Павловићем Ћићком,
Радивојем Увалићем, Никодијем Стојановићем Татком и другима, али се овде није дуго задржала јер је крајем
августа 1941, од стране Сретена Младеновића Мике, секретара Окружног комитета КПЈ за Ниш позвана да дође у
окупирани Ниш, ради преузимања рада партијске технике.
[14][1][7]
Хапшење и боравак у затвору
Спомен-бисте сестара Дринке и
Даринке Павловић испред
основне школе у Белановици
Након пресељења штампарије на нову локацију, Дринка и Радомир Спасић Аца још активније су радили на умножавању материјала. Поред вести и информација, добијених од Окружног комитета, билтене које су штампали, попуњавали су вестима које су слушали са
радио-станице Слободна Југославија, која је емитовала вести у систему радио-станица
Коминтерне. Због предострожности, кућу у којој се налазила штампарија, напуштао је само Спасић, док је Дринки Месни комитет КПЈ саветовао да не излази на улицу, како је неко од агената не бих препознао и ухапсио. Почетком
априла 1942, Глигорије Диклић и
Василије Буха, инструктор Покрајинског комитета КПЈ за јужну Србију, пошли су на састанак са железничарем Благојем Илићем, који је био курир партијске организације из
Лесковца, али су том приликом ухапшени од стране агената нишке полиције. Пошто нису били везани, они су приликом спровођења у полицију, успели да побегну. Глигорије је тада дошао у кућу у којој се налазила партијска техника и замолио Радомира и Дринку да му помогну. Пошто је он скоро из Лесковца дошао у Ниш, на рад у Окружни комитет КПЈ, још увек није имао нову илегалну легитимацију, па је тражио да неко од њих оде до другарице, која је била задужена да му је набави. Радомир није познавао ову другарицу, а Дринка јесте, па је она, упркос савету Месног комитета да не напушта партијску технику, одлучила да изађе и оде по легитимацију.
[16][17][7]
