... па ево еволуционисти и дарвинисти су већ објавили:
Ida – karika koja nedostaje
Biljana Stojković 24.05.2009.
Ovih dana je u brojnim svetskim medijima objavljeno: „Kreacionizam je konačno pobeđen!“. Iako ne mislim da kreacionističku dogmu može bilo šta uzdrmati, a posebno ne neki tričavi i trivijalni materijalni dokazi naučnih teorija, svakako se mora priznati da je objava jednog velikog otkrića ovih dana napravila bar malu neprijatnost zagovornicima takve ideje. Vest je projurila svetom kao uragan! Doduše, moramo konstatovati da smo mi u zemlji Srbiji prilično imuni na bilo kakve vesti iz nauke i ne damo se tako lako uključiti u opštu euforiju (osim ukoliko je usko vezana za naše malecne politikantske basne).
Priča počinje u eocenskoj epohi, pre 47 miliona godina, u okolini vulkanskog jezera obrasloj vegetacijom tropskih kišnih šuma. Da stvar bude zagonetnija, to jezero, kada bi još uvek postojalo, danas bi pripadalo državi Nemačkoj, gde, bar u novijem vremenu, nema ni traga od živih predstavnika takve flore (osim u staklenim baštama). Male životinje, veličine mačke dugačkog repa, uživale su u toploj i bujnoj klimi tog doba. Nakon izvesnog vremena, ne možemo znati o kom broju miliona godina se radi, ova stvorenja naizgled nestaju sa lica Zemlje. Ili bar sa tog područja! Sumnja se da su povremena ispuštanja otrovnih vulkanskih gasova sa dna jezera mogla, s vremena na vreme, ubiti većinu okolnih stanovnika. Leševi bi tada ostali netaknuti, jer ne bi bilo nikoga ko bi ih pojeo i razvukao po okolini. Jednom kada su dospeli na mekane jezerske sedimente, postepeno su se mineralizovali delovanjem bakterija, a obrisi nekadašnjih tela, ne samo kosti, ostavljali su dugovečna svedočenja o izgledu i građi ovih organizama.
Godine 1983. jedan amaterski „lovac na fosile“ otkriva savršeno očuvane ostatke drevne životinje u iskopini Mesel u blizini Frankfurta, dobro poznatoj po prebogatoj kolekciji fosila. Nalaz ostaje u zapećku naredne dve decenije zahvaljujući neznanju pronalazača, ali ga on, srećom, nudi jednom trgovcu fosilima u Nemačkoj. Tako, otkupom, nalaz stiže u Univerzitet u Oslu u ruke uzbuđenom naučniku Hurumu. Počeo je nastavak ove priče, nakon čitavih 47 miliona godina.
Posle dve godine intenzivnih analiza, sada već uvećana ekipa naučnika odlučuje da objavi svoje otkriće. U godini Darvina, sasvim prikladno, otkrivenoj vrsti daju ime Darwinius masillae, a pronađenu jedinku, ženku, nazivaju Ida. Ida je toliko dobro očuvana da se moglo zaključiti i šta je bilo na meniju njenog poslednjeg obroka – semenke, voće i lišće. To je bila mlada ženka sa mlečnim zubićima, stara svega oko devet meseci. Ovaj pronalazak ne bi bio ništa posebno u moru fosila koje nauka svakodnevno otkriva, da rezultati proučavanja nisu ukazali na nešto sasvim posebno – to je vrsta drevnih primata koju možemo smestiti u samu osnovu evolucione grane koja je vodila evoluciji majmuna i čoveka. 
