Овај једини препис текста са мраморног стуба сачуван је до данас у Патријаршијској библиотеци бр. 167. за који је Ђорђе Сп. Радојичић утврдио, према воденим знацима, да је настао између 1573-1588. године.
Већина истраживача сматра да је текст саставио Деспот Стефан.
Ове речи су биле писане на стубу мраморном на Косову гласи наслов текста који се налази на мраморном стубу који је поставио почетком XV века деспот Стефан Лазаревић своме оцу и погинулим српским ратницима у Косовском боју.
Човече,
ти који Српским земљама ходиш,
ма ко да си, ма шта да си, странац или овдашњи,
кад дођеш на поље ово, које се Косово зове,
по њему целом угледаћеш пуно костију мртвих,
а међу њима видећеш тада камено биће,
мене крстоликог и освећеног
како насред поља усправно стојим.
О љубљени,
немој да прођеш, немој да превидиш
као нешто безвредно и ташто,
већ те молим приђи, приближи се мени
и размотри речи које ти приносим,
па ћеш разумети тако, зашто и како,
а и због чега ја овде стојим,
јер истину ти говорим,
не горе од живог створа.
Све ћу вас по истини известити
о ономе што се збило.
Овде је некада био велики самодржац,
чудо земаљско и владар српски,
по имену Лазар, велики кнез,
побожности непоколебљиви стуб,
бескрај богопознања и мудрости дубина,
огњени ум, заштитник странаца,
сиротињи помоћ, гладнима хранитељ,
тужнима милост и утешитељ,
онај који све воли што Христос хоће,
јер ка овоме стреми својом вољом
и још са својим небројаним мноштвом,
што је под његовом руком:
јунаци храбри, јунаци добри,
јунаци, ваистину, на речи и на делу,
као сјајне звезде блистају,
као земља цветићима прешареним,
одевени у злато, камењем драгим украшени,
и силни коњи одабрани, златоседлани,
а на њима коњаници предивни и красни,
најплеменитији и славни.
Као добри пастир и вожд,
мудро јагањце словесне приводи
да у Христу окончају славно
и да буду страдања венац
и учесници у вишњој слави.
Зато сложно и безбројно мноштво
заједно с добрим и великим господином,
храбре душе и најтврђи у вери,
као на лепи дворац и на опојни пир,
на непријатеља се устремише
и правог змаја згазише,
убише дивљу звер и противника великог
и незасити ад који прождире све,
кажем вам, Мурата и сина његова,
пород аспиде и гује,
штене василиска и лава,
а с њима других, не мало.
О чудеса божјих судбина!
О пријатељи,
храбри страдалник безаконим агарјанским рукама
ухваћен би и крај мучеништва достојно прима
и мученик Христов бива, Лазар велики кнез,
јер не посече га нико други,
до сама рука Муратовог сина, крвника тог.
Све ово речено заврши се 6897. године,
дванаестог индикта, петнаестог дана месеца јуна
у уторак, био је шести или седми час.
Не знам. Бог зна.
Lazar je nosi titulu velikog kneza mada ga vecina kasniji istoricara oslovljava titulom knez.
.
