Slavenska
Iskusan
- Poruka
- 5.835
Tužno sećanje iz godine u godinu podseća nas na stravične zločine Amerike. Te žalosne 1992. godnie dogodilo se ono o čemu niko nije mogao ni da sanja. Bebama, novorođenim bićima, uskraćen je kiseonik, zbog čega je njih 12 izgubilo život
U bolnici u Banjaluci, 22. maja 1992. godine, umrla je prva beba zbog nestašice kiseonika, jer SAD i ostale zapadne zemlje, tokom borbi u građanskom ratu u BiH, nisu dozvolile dopremanje humanitarne pomoći vazdušnim putem, zapadnom delu Republike Srpske.
Do 19. juna 1992. godine, u Banjaluci je umrlo 12 beba, koje su postale simbol kršenja ljudskih prava i neljudskosti međunarodne zajednice.
Na odeljenju za intenzivnu negu, u banjalučkom porodilištu, umrlo je 12 novorođenčadi, usled nedostatka kiseonika, potrebnog za adekvatan tretman.
Nestašica je bila posledica blokade srpske teritorije, koju su vršile hrvatske i muslimanske vojne snage, u rejonu Semberije.
Upućeni su mnogi apeli za pomoć, putem radija, televizije, “Glasa Srpskog” i ostalih medija, ali, iako su predstavnici UNICEF-a i ostalih međunarodnih humanitarnih organizacija bili dobro upoznati o ovom problemu, avion sa bocama kiseonika je nekoliko dana čekao dozvolu za poletanje, koju na kraju nije dobio.
Nedugo zatim, uprkos velikom trudu raznih lekara, novorođene bebe su izadhnule, a žal u državi je postao nikad veći. Dvanaest života je bilo izgubljeno, a 12 porodica u crno zavijeno.
Međutim čak i kada je bilo najteže, našao se i taj heroj, ta beba, koja je uspele da preživi pakao 1992. godine i da nadu u bolje sutra.
To je bila je Slađana Kobas, rođena 18. juna 1992. godine, jedina je preživela beba, u periodu od 22. maja do 19. juna 1992. godine.
Zbog nedostatka kiseonika njoj je ozbiljno bilo narušeno zdravlje, pa je imala trajno oštećenje vida, mozga i pluća, a kasnije se bezuspešno borila sa rakom kostiju.
Slađana je preminula 9. februara 2006. godine, u 13. godini života.
Ove smrti, kao i sve veća nestašica osnovnih životnih potrepština, bile su razlog za veliku vojnu operaciju “Koridor”, gde su se snage Vojske Republike Srpske sukobile sa hrvatskim i muslimanskim vojnim snagama.
Sukobi su trajali od 14. do 26. juna 1992. godine i završili se probojem blokade.
Kasnije u narodu, ova istorijska vojna pobeda je nazvana “Koridor života”, jer je omogućila nove živote, kako je i sam general Vojske Republike Srpske, Momir Talić, rekao: “Neću da djeca više umiru”.
Kancelarija za Kosovo i MetohijuBebe
Ovaj zločin, i nakon 28 godina prošao je nekažnjeno, a ožalošćene majke, evo i dan danas ne mogu da prevaziđu bol, jer ipak njihova deca nisu ni dobila šansu za nekim "boljim" životom.
- Iako je prošlo 28 godina, bol za našom djecom nije manja, a tuga zbog činjenice, da takav zločin bez presedana nije kažnjen, sve je veća- rekla je Tubićeva, majka jedne od beba.
Ona je naglasila, da je jedina uteha to, što se ovaj datum obeležava i što se kroz knjige i filmove prenosi i čuva istina o ovom nečuveno strašnom porazu civilizacije, koja je dozvolila da dan za danom umiru tek rođena deca.
Knjiga "Šta su skrivile", otkriva pravu istinu mučno stradalih beba!
Operacija Koridor i borba koja se vodila i u i izvan Banjaluke, na svim frontovima, da se pomogne ovoj deci opisana je knjizi "Šta su skrivile?", autora Nikole Borkovića, profesora istorije i saradnika Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženja nestalih lica. Naslov studije aludira na pesmu koja se u Borkovićevoj rodnoj Banjaluci spevana o ovom događaju, dok posebno mesto u knjizi zauzimaju ispovesti majki, čije smo fragmente izdvojili u ovom tekstu. Što se samog istraživanja tiče, Borković kaže da je katkad bila i borba protiv uvreženih, a nedokazanih mišljenja.
- Na samom početku istraživanja susreo sam se sa čitavim nizom kontroverzi, poput te da je sama tragedija plod srpske propagande. Ne čudi, jer je za Haški tribunal to bila samo dobro poznata glasina, ne događaj koji se zaista desio. Pričalo se da je reč o uobičajenoj smrtnosti beba koja je iskorišćena i usmerena protiv drugih naroda, ili da su bebe svesno žrtvovane, kako bi se izvela Operacija Koridor - rekao je Borković tokom beogradske promocije svoje knjige.
Kao argument za poslednju tezu govorilo se da je humanitarna organizacija Caritas obezbedila dovoljnu količinu kiseonika, ali je taj kiseonik oduzela policija. Baš zbog ove teze banajlučke bebe nisu ušle u spisak žrtava koju je sačinio informaciono-dokumentacioni centar u Sarajevu.
- Obeshrabrujuća je za mene bila teza koja se i danas često pominje u medijima - da su bebe stradale zbog odluke Saveta bezbednosti o zabrani leta iznad BiH. Na njoj se bazirao često potezani argument - da je sama tragedija ništa više od obične srpske propagande. Postavljano je sasvim prosto pitanje: kako je ratno vazduhoplovstvo moglo da deluje u borbi, a za avione sa potrebnim kiseonikom let je bio zabranjen? Ovo je sa sobom povlačilo i pitanje časti i odgovornosti pilota Vojske Republike Srpske da nisu ništa preuzeli po tom pitanju, pa ni ličnom inicijativom – kaže Borković, ističući da je tako i samim pilotima naneta nepravda, jer o tome šta su činili dugo nisu smeli da govore zbog same Srbije i zabrana koje su joj nametnute.
Borković u studiji podseća da ova teza ne može da stoji, jer je odluka o zabrani letenja donesena tek u oktobru 1992. godine, tj. skoro 4 meseca nakon tragedije. Razlog zabrane leta je Rezolucija Saveta bezbednosti UN br. 5757 od 30. maja 1992. godine, kada su uvedene sankcije SRJ.
Tražiti odgovornost za smrt beba u zabrani letenja znači zanemariti brojne činjenice, istakao je on.
- Komitetu za sankcije upućen je zahtev da odobri humanitarni let aviona za Banjaluku 12. juna 1992. godine. Procedura za tako nešto inače je trajala tri do sedam dana. Komitet je dozvolu dao tek nakon 12 dana, kao da se nije radilo o životu i smrti. No nakon toga, istu dozvolu je trebalo da daju vlade u Zagrebu i Sarajevu. Iako im je zahtev za odobrenje ovog leta uredno poslan, pozitivan odgovor nikada nije stigao. Inače, od 12 umrlih beba, nisu sve bile srpske nacionalnosti – naglasio je Borković.
Kako ovaj brutalan zločin nikada ne bi pao u zaborav majke 12 beba su i dalje u kontaktu, a svakim danom njihova želja za pronalaženjem krivca samo raste i jača. Iako je jedna od njih skoro preminula, ostale ne daju sebi oduška već se svakodnevno bore za pravdu.
Njihova borba neće prestati dok je života, a ovaj nemili događaj će nastaviti da se obeležava i pamti, jer strahote i zločini počinjeni nad našim narodom niti mogu, niti smeju biti zaboravljeni.
https://informer.rs/vesti/drustvo/705990/zbog-ratnih-zlocina-amerike-bebe-nisu-dobile-sansu-zivot
Никада не треба да се заборави ко нам је непријатељ !
U bolnici u Banjaluci, 22. maja 1992. godine, umrla je prva beba zbog nestašice kiseonika, jer SAD i ostale zapadne zemlje, tokom borbi u građanskom ratu u BiH, nisu dozvolile dopremanje humanitarne pomoći vazdušnim putem, zapadnom delu Republike Srpske.
Do 19. juna 1992. godine, u Banjaluci je umrlo 12 beba, koje su postale simbol kršenja ljudskih prava i neljudskosti međunarodne zajednice.
Na odeljenju za intenzivnu negu, u banjalučkom porodilištu, umrlo je 12 novorođenčadi, usled nedostatka kiseonika, potrebnog za adekvatan tretman.
Nestašica je bila posledica blokade srpske teritorije, koju su vršile hrvatske i muslimanske vojne snage, u rejonu Semberije.
Upućeni su mnogi apeli za pomoć, putem radija, televizije, “Glasa Srpskog” i ostalih medija, ali, iako su predstavnici UNICEF-a i ostalih međunarodnih humanitarnih organizacija bili dobro upoznati o ovom problemu, avion sa bocama kiseonika je nekoliko dana čekao dozvolu za poletanje, koju na kraju nije dobio.
Nedugo zatim, uprkos velikom trudu raznih lekara, novorođene bebe su izadhnule, a žal u državi je postao nikad veći. Dvanaest života je bilo izgubljeno, a 12 porodica u crno zavijeno.
Međutim čak i kada je bilo najteže, našao se i taj heroj, ta beba, koja je uspele da preživi pakao 1992. godine i da nadu u bolje sutra.
To je bila je Slađana Kobas, rođena 18. juna 1992. godine, jedina je preživela beba, u periodu od 22. maja do 19. juna 1992. godine.
Zbog nedostatka kiseonika njoj je ozbiljno bilo narušeno zdravlje, pa je imala trajno oštećenje vida, mozga i pluća, a kasnije se bezuspešno borila sa rakom kostiju.
Slađana je preminula 9. februara 2006. godine, u 13. godini života.
Ove smrti, kao i sve veća nestašica osnovnih životnih potrepština, bile su razlog za veliku vojnu operaciju “Koridor”, gde su se snage Vojske Republike Srpske sukobile sa hrvatskim i muslimanskim vojnim snagama.
Sukobi su trajali od 14. do 26. juna 1992. godine i završili se probojem blokade.
Kasnije u narodu, ova istorijska vojna pobeda je nazvana “Koridor života”, jer je omogućila nove živote, kako je i sam general Vojske Republike Srpske, Momir Talić, rekao: “Neću da djeca više umiru”.
Kancelarija za Kosovo i MetohijuBebe
Ovaj zločin, i nakon 28 godina prošao je nekažnjeno, a ožalošćene majke, evo i dan danas ne mogu da prevaziđu bol, jer ipak njihova deca nisu ni dobila šansu za nekim "boljim" životom.
- Iako je prošlo 28 godina, bol za našom djecom nije manja, a tuga zbog činjenice, da takav zločin bez presedana nije kažnjen, sve je veća- rekla je Tubićeva, majka jedne od beba.
Ona je naglasila, da je jedina uteha to, što se ovaj datum obeležava i što se kroz knjige i filmove prenosi i čuva istina o ovom nečuveno strašnom porazu civilizacije, koja je dozvolila da dan za danom umiru tek rođena deca.
Knjiga "Šta su skrivile", otkriva pravu istinu mučno stradalih beba!
Operacija Koridor i borba koja se vodila i u i izvan Banjaluke, na svim frontovima, da se pomogne ovoj deci opisana je knjizi "Šta su skrivile?", autora Nikole Borkovića, profesora istorije i saradnika Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženja nestalih lica. Naslov studije aludira na pesmu koja se u Borkovićevoj rodnoj Banjaluci spevana o ovom događaju, dok posebno mesto u knjizi zauzimaju ispovesti majki, čije smo fragmente izdvojili u ovom tekstu. Što se samog istraživanja tiče, Borković kaže da je katkad bila i borba protiv uvreženih, a nedokazanih mišljenja.
- Na samom početku istraživanja susreo sam se sa čitavim nizom kontroverzi, poput te da je sama tragedija plod srpske propagande. Ne čudi, jer je za Haški tribunal to bila samo dobro poznata glasina, ne događaj koji se zaista desio. Pričalo se da je reč o uobičajenoj smrtnosti beba koja je iskorišćena i usmerena protiv drugih naroda, ili da su bebe svesno žrtvovane, kako bi se izvela Operacija Koridor - rekao je Borković tokom beogradske promocije svoje knjige.
Kao argument za poslednju tezu govorilo se da je humanitarna organizacija Caritas obezbedila dovoljnu količinu kiseonika, ali je taj kiseonik oduzela policija. Baš zbog ove teze banajlučke bebe nisu ušle u spisak žrtava koju je sačinio informaciono-dokumentacioni centar u Sarajevu.
- Obeshrabrujuća je za mene bila teza koja se i danas često pominje u medijima - da su bebe stradale zbog odluke Saveta bezbednosti o zabrani leta iznad BiH. Na njoj se bazirao često potezani argument - da je sama tragedija ništa više od obične srpske propagande. Postavljano je sasvim prosto pitanje: kako je ratno vazduhoplovstvo moglo da deluje u borbi, a za avione sa potrebnim kiseonikom let je bio zabranjen? Ovo je sa sobom povlačilo i pitanje časti i odgovornosti pilota Vojske Republike Srpske da nisu ništa preuzeli po tom pitanju, pa ni ličnom inicijativom – kaže Borković, ističući da je tako i samim pilotima naneta nepravda, jer o tome šta su činili dugo nisu smeli da govore zbog same Srbije i zabrana koje su joj nametnute.
Borković u studiji podseća da ova teza ne može da stoji, jer je odluka o zabrani letenja donesena tek u oktobru 1992. godine, tj. skoro 4 meseca nakon tragedije. Razlog zabrane leta je Rezolucija Saveta bezbednosti UN br. 5757 od 30. maja 1992. godine, kada su uvedene sankcije SRJ.
Tražiti odgovornost za smrt beba u zabrani letenja znači zanemariti brojne činjenice, istakao je on.
- Komitetu za sankcije upućen je zahtev da odobri humanitarni let aviona za Banjaluku 12. juna 1992. godine. Procedura za tako nešto inače je trajala tri do sedam dana. Komitet je dozvolu dao tek nakon 12 dana, kao da se nije radilo o životu i smrti. No nakon toga, istu dozvolu je trebalo da daju vlade u Zagrebu i Sarajevu. Iako im je zahtev za odobrenje ovog leta uredno poslan, pozitivan odgovor nikada nije stigao. Inače, od 12 umrlih beba, nisu sve bile srpske nacionalnosti – naglasio je Borković.
Kako ovaj brutalan zločin nikada ne bi pao u zaborav majke 12 beba su i dalje u kontaktu, a svakim danom njihova želja za pronalaženjem krivca samo raste i jača. Iako je jedna od njih skoro preminula, ostale ne daju sebi oduška već se svakodnevno bore za pravdu.
Njihova borba neće prestati dok je života, a ovaj nemili događaj će nastaviti da se obeležava i pamti, jer strahote i zločini počinjeni nad našim narodom niti mogu, niti smeju biti zaboravljeni.
https://informer.rs/vesti/drustvo/705990/zbog-ratnih-zlocina-amerike-bebe-nisu-dobile-sansu-zivot
Никада не треба да се заборави ко нам је непријатељ !
