sad gledam ja ovako,
generacija moje babe kao deca znali su za batine(nisam za njih al dobro) i postovanje starijeg i okoline,
moji roditelji tu i tamo neka cuska malo liberalniji sistem al opet izrasli u neke zdrave ljude sa nekim normalnim sistemom vredosti,
opet mojoj generaciji('89) je sve vise popustano i mozda su trebali biti i stroziji,
al brate danasnji klinci ko da nemaju roditelje,ogranicenja,postovanja,i kulture...
ko da smo ko drustvo isli od napravicu od njega coveka do pusticu ga sa lanca...i sve je gore i gore..sta prolazi kroz glavu takvih ljudi,jel to sistem dacu mu sve i nista mu necu braniti da bi me voleo vise?ili su jednostavno pukli zbog ekonomske krize, pa im vise i nije stalo,i gledaju samo da opskrbe dete,a onda sedi ispred tv da se opusti mozak?mislim nasi pretci su ziveli u znatno oskudnijim uslovima a znali su za strogu rec..
ja kapiram da se deca prave zbog ljubavi,produzetka gena itd,ali stvaranjem zivota stvaras duznost da ucinis ono sto je najbolje za njega a ne za sebe..
sta vi mislite koji su uzroci takvog odnosa prema deci, da li su granice suvise pomerene i gde treba stati?
sve je pomereno pa i granice
kad dobiješ dete, zaklinješ se da nećeš napraviti greške koje su tvoji roditelji napravili, pa tako negde i uradiš, samo što napraviš druge.
..
te batine, ćuške, vaspitne mere, danas su mahom izbačene, sa decom se priča, praktikuje se emotivan pristup prema deci (attachment perenting) vodi se računa o njihovim potrebama i emocijama.
često im se ne postavljaju jasne granice, praktikuje se liberalan pristup, a društvo se izmenilo, vlada totalno rasulo i pad moralnih vrednosti, pa tako ti odgajaš neko dete u prezaštićenoj kućnoj atmosveri, dok ne izađe napolje i shvati da se spoljni svet totalno razlikuje od onog kod kuće.
..
e sad i tu nastane greška, jer takvo dete, emotivno preosetljivo, naviklo na pažnju i nekonfliktnu sredinu, naročito ako bude još i jedino, pa ne zna šta je otimanje sa bratom i sestrom oko igračke ili slatkiša, bude kao bačeno sa neba u tu sredinu.
...
pa tako negde shvatiš, da ni to današnje emotivno (ili mlako) vaspitanje, nije možda adekvatno, pa pokušavaš da popraviš što se popraviti može
..
govoriš tom detetu, da je svet napolju okrutan, da mora da se bori, da mora da da sve od sebe, da mora da se pokupi i ustane kad padne, da se plakanjem ne postiže ništa, pričaš i pričaš, i naravno pokazuješ na ličnom primeru, i onda na kraju moliš se Bogu da će sve biti okej
..
ipak smatram da je najveći uspeh za roditelja, kad mu dete svojevoljno prilazi, kad ima poverenje u roditelja, ne beži od njega i ne zatvara se u neki svoj svet, takvi oklopi se onda teško probijaju.
