Da li je bolje imati 400m2 u Kuli ili 50m2 u Beogradu? #14

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Dе Sisti:
Naravno.
Nisam istraživao tu temu, pa nemam predstavu šta je konkretna prepreka naturalnoj restituciji.
Takođe, sećam se gomile scena iz doba privatizacije 2000ih gde su bili prisutni ljudi iz udruženja (naslednici verovatno) koji su dizali glas protiv prodaje nacionalizovanih firmi
Kliknite za proširenje...

Враћају лакше оно што је у државној (друштвеној? хаха) имовини него оно што су пљачкаши у међувремену продали неком другом и сл.
 
Победоносцев:
Враћају лакше оно што је у државној (друштвеној? хаха) имовини него оно што су пљачкаши у међувремену продали неком другом и сл.
Kliknite za proširenje...
Prodaja firmi koje su bile u ušle u postupak restitucije bila je kriminal.
Kao, logika je bila, ne možeš im vratiti preduzeće koje je u međuvremenu naraslo, nego će se naplatiti kasnije iz budžeta.
Kao da neki procenitelj nije mogao okvirno dati procenu vrednosti, recimo, udela koji bi tražilac restitucije mogao imati u kapitalu firme koja se prodaje.
Pa, shodno tom udelu da učestvuje u direktnim prihodima od prodaje, tj. da se njegovo obeštećenje finansira iz namenskih izvora, a ne da se to vraća iz opšteg budžeta, tj. svi mi. NO, to je bilo vreme Vlahovića i stručnjaka koji su najstručniji bili u anglicizmima i isforsiranom mucanju tokom brzog pričanja (kao da su imali mnoooogo toga da kažu, pa usta ne stignu da isprate ritam misli)
 
Победоносцев:
Враћају лакше оно што је у државној (друштвеној? хаха) имовини него оно што су пљачкаши у међувремену продали неком другом и сл.
Kliknite za proširenje...
Blagoš tebi, zavidim ti...
I to najiskrenije...

Lupam glavu otkud prostor za vasionu i šta je drži, kako nastade pa sve da je i od Višeg Bića da li je to stvarno biće ili vanvremenska sila i ako nije bilo ničega kako nastade i u čemu se to ništa nalazilo...

a onda natrčim na Tvoj komentar i Sunce me obasja
nije tvoja glava za dve noge
nikako

:kafa:
 
Dе Sisti:
Prodaja firmi koje su bile u ušle u postupak restitucije bila je kriminal.
Kao, logika je bila, ne možeš im vratiti preduzeće koje je u međuvremenu naraslo, nego će se naplatiti kasnije iz budžeta.
Kao da neki procenitelj nije mogao okvirno dati procenu vrednosti, recimo, udela koji bi tražilac restitucije mogao imati u kapitalu firme koja se prodaje.
Pa, shodno tom udelu da učestvuje u direktnim prihodima od prodaje, tj. da se njegovo obeštećenje finansira iz namenskih izvora, a ne da se to vraća iz opšteg budžeta, tj. svi mi. NO, to je bilo vreme Vlahovića i stručnjaka koji su najstručniji bili u anglicizmima i isforsiranom mucanju tokom brzog pričanja (kao da su imali mnoooogo toga da kažu, pa usta ne stignu da isprate ritam misli)
Kliknite za proširenje...

Да, прво црвени бандити опљачкају, а онда кад треба да се враћа онда "друштво сноси одговорност, знате, сви ми имамо удела у томе".

Прљаво и морално банкрот као и све друго чега се дотакну.

Stojkov Menidjer:
Blagoš tebi, zavidim ti...
I to najisktenije...
Kliknite za proširenje...

Знам.
 
Dе Sisti:
Prodaja firmi koje su bile u ušle u postupak restitucije bila je kriminal.
Kao, logika je bila, ne možeš im vratiti preduzeće koje je u međuvremenu naraslo, nego će se naplatiti kasnije iz budžeta.
Kao da neki procenitelj nije mogao okvirno dati procenu vrednosti, recimo, udela koji bi tražilac restitucije mogao imati u kapitalu firme koja se prodaje.
Pa, shodno tom udelu da učestvuje u direktnim prihodima od prodaje, tj. da se njegovo obeštećenje finansira iz namenskih izvora, a ne da se to vraća iz opšteg budžeta, tj. svi mi. NO, to je bilo vreme Vlahovića i stručnjaka koji su najstručniji bili u anglicizmima i isforsiranom mucanju tokom brzog pričanja (kao da su imali mnoooogo toga da kažu, pa usta ne stignu da isprate ritam misli)
Kliknite za proširenje...
ja se izvinjavam, zanima me da li vi izlazite sa mokrom kosom na košavu?
 
Победоносцев:
Да, прво црвени бандити опљачкају, а онда кад треба да се враћа онда "друштво сноси одговорност, знате, сви ми имамо удела у томе".

Прљаво и морално банкрот као и све друго чега се дотакну.



Знам.
Kliknite za proširenje...
Dobro je da ne finansiramo roletne i zavese stanovima u civilnoj JNA kasarni "Novi Beograd - Kozara III"
 
Победоносцев:
Супер. Доста су бандити крали.

Требало је то урадити '91, додуше.
Kliknite za proširenje...
Njakavci koji su zgazili Srbiju: Tragedija srpske države ima svoje autore sa imenom i prezimenom (2)



Krv, znoj i guze



Na ulazu u Danteov pakao stajala je parola: Vi koji ulazite, ostavite svaku nadu! Kada je 5. oktobra Miloševićev režim zamenjen bez krvi, ali uz mnogo muke i buke, građani Srbije, barem većina njih, predahnuli su, iskreno se nadajući da će se konačno, posle duge decenije borbe za slobodu, i njima vratiti dostojanstvo i da će početi da žive kao sav normalan svet



Milovan Brkić





Predajući dužnost predsednika Savezne Republike Jugoslavije Vojislavu Koštunici, Slobodan Milošević je svojom mesijanskom retorikom poručio onima koji su ga oborili, a i onima koji su i srcem i dušom još uvek bili uz njega, da se zahvaljuje što su ga lišili velikih briga, koje će sada moriti njegovog naslednika.

Ukratko, rekao je, obraćajući se javnosti poslednji put, da Srbiju čekaju dramatični dani i godine u kojima će biti izgubljeno Kosovo i Sandžak, da će doći na red i odvajanje Vojvodine, da će zemljom vladati predstavnici najprljavijeg kapitala sa Zapada, da će osim otimanja teritorije i suvereniteta biti zbrisana tradicija, kultura i sve što bude stalo na put globalnim osvajačima, da će, jednom rečju, zavladati jedno novo ropstvo i da će sve to imati trajne posledice od kojih se ni država ni narod više neće oporaviti.

Ako je tada i bilo prirodno i razumljivo da u opštoj euforiji niko ozbiljno ne shvati njegovo upozorenje i najavu prave apokalipse, danas više nema nikakve sumnje da je govor Slobodana Miloševića zaista bio proročki govor... Mnogo toga se iz njegovog predviđanja i ostvarilo.
 
Dе Sisti:
Dobro je da ne finansiramo roletne i zavese stanovima u civilnoj JNA kasarni "Novi Beograd - Kozara III"
Kliknite za proširenje...
Opasan put



Kada je u januaru 2001. godine Narodna skupština Srbije za premijera izabrala dr Zorana Đinđića, velikoj većini građana vraćena je nada da će se i njima pružiti šansa da se otarase beznađa, siromaštva, da će dobiti bolji posao, da će lakše putovati po svetu i da više u svetu neće biti predstavljani kao zločinci i ubice.

Ali, dolaskom Zorana Đinđića na mesto premijera, oni koji su poznavali ovog čoveka, a pogotovu oni koji su stajali iza njega i njegove politike, izgubili su svaku nadu.

Tadašnji premijer je ovako opisao budućnost Srbije: U Srbiji je realno da tokom tranzicije nastane stotinak porodica sa kapitalom od po nekoliko milijardi dolara, oko dva miliona ljudi će nakon tranzicije predstavljati srednju klasu, a ostatak stanovništva će morati da nađe načina kako da preživi, i pretrči u ovu srednju klasu, promenom zanimanja, pogleda na život i slično, jer nije realno očekivati da će se svi snaći i da će svi živeti dobro u novim okolnostima.

Ova parafraza Đinđićevog komentara "nove ekonomske politike" za mnoge je bila i surova i netaktična, ali je vreme pokazalo da se njegova zamisao ostvarila.

Suptilniji politički demagog sigurno bi ovo isto kazao, ali drugim rečima, no Đinđić je po prirodi svog karaktera bio direktan i prebrz u saopštavanju teških trauma koje očekuju srpsko društvo. Jasno je da se poslednji govor Slobodana Miloševića i ovo Đinđićevo tumačenje ekonomske budućnosti Srbije savršeno podudaraju i da su se njihove dalekovide prognoze uglavnom ostvarile. A ostvarili su ih oni koji su stajali tik uz Đinđića, a posle njegove smrti im se priključili i oni koje je Đinđić prezirao i iz politike udaljio, poput Borisa Tadića.

Očigledno je da se premijer Đinđić nije ama baš nikako razumeo u ekonomiju. To je, uostalom, potvrdio i njegov prijatelj i savetnik za ekonomska pitanja Branko Dragaš, koji je ubrzo podneo ostavku, stavljajući Zoranu do znanja da je krenuo opasnim putem koji će srušiti Srbiju.

Prvo, nije tačno da je obavezno da se zemlje u tranziciji rasloje, da dve trećine njenog stanovništva dođu u poziciju da se bore za goli život, ili bukvalno gladuju, a upravo takvu tranziciju je zamišljao pokojni Đinđić.

S druge strane, premijer Đinđić, koji se kasno oženio, a u Nemačkoj je živeo zahvaljujući vremešnim damama koje su ga izdržavale, u politiku je uveo dečurliju, nesvršene studente koji su postali njegovi savetnici, doministri, direktori javnih i društvenih preduzeća. Nemanja Kolesar, sa 26 godina, bio je šef kabineta premijera Đinđića.

Ova derišta su bila fascinirana Đinđićem, devojke su ga podatno gledale, divile mu se, aplaudirale mu. On je udario kamen temeljac za grobnicu Srbije.
 
Uplašio se istine



Objektivno, Đinđić je želeo da kontroliše situaciju, i da smanji broj onih koji su mogli vršiti ogromne pljačke. Njegova vlada je bila koaliciona, sa 17 partija koje su učestvovale u vlasti. Lideri ovih stranaka su, barem većina njih, bili obične protuve, ali vezani za razne obaveštajne centre, čije interese su zastupali. Njemu su, tako, bile vezane ruke.

Za njegovog života, Srbija je dobila nekoliko milijardi dolara donacija. Njegova mladalačka stranačka elita spiskala je većinu ovog novca, stavljajući ih sebi u džepove. Srbijom su harale nevladine organizacije, kao obaveštajne ekspoziture evropskih država i SAD, a i kao praonice para stranih donatora, kojima se preko donacija iz Srbije vraćao deo kolača, u kešu!

Krvavi pir Mlađana Dinkića sa uništavanjem monetarnog sistema i porobljavanja Srbije osnivanjem banaka sa sumnjivim kapitalom i kontrola Narodne banke Srbije omogućili su bandi Aleksandra Vlahovića i Mirka Cvetkovića da kroz privatizaciju, rasprodajom profitabilnih društvenih i javnih preduzeća, zgrnu ogrоmne pare i ostave bez posla stotine hiljada radnika.

Đinđićeva ideja o Srbiji kojom će vladati 100 porodica počela se ostvarivati. Velike parajlije su postali Dušan Spasojević, Ljubiša Buha, Predrag Ranković Peconi, ološ koji ni pismo majci nije umeo da napiše.

Uvidevši kuda plovi brod na kome je kormilar, Đinđić se uplašio spoznaje do koje je došao: Srbija je tonula, međunarodna zajednica je želela da Srbija potone, intenzivno je radila na otcepljenju Kosova, na destabilizaciji njenih delova... Đinđiću su postavljali ultimatume, i on je shvatio da mu nema izbora, osim da promeni kurs i da počne da traži saveznike. Rusija je uvek bila tu da pruži ruku i Đinđić je u njoj video šansu. Prekasno. Platio je glavom.

Nakon Đinđićevog streljanja, Srbija se našla u novom haosu. Put za pljačkanje Srbije bio je utrt, jer je Đinđić znao da stane za vrat onima koji su prelazili crvenu liniju u pribavljanju materijalnih sredstava.

Gej lobi u Demokratskoj stranci doveo je na Đinđićevo mesto Borisa Tadića. Malokrvnog, poluobrazovanog, besprizornog i beskrupuloznog čoveka.

I pljačkanje Srbije i njeno rastakanje moglo je da počne.

Koliko je Boris Tadić kao vojni ministar opljačkao vojnu imovinu tek treba da utvrdi istraga. Njegov kriminal sakriven je novom kapom koju je stavio na glavu - funkcijom predsednika Demokratske stranke i predsednika Srbije.

U srpskoj istoriji crnim slovima biće ispisano ime i Tadićevog Gebelsa, Srđana Šapera. On je Borisov drug iz detinjstva, član muzičke grupe Idoli (grupa koja nije održala nijedan koncert) i autor je prve pederske pesme (Retko te viđam s devojkama) koja je posvećana Borisu Tadiću.

Gospodin Šaper je vlasnik marketinške agencije, preko koje je zaradio ogromne pare jer je državna televizija morala da mu proda reklamno vreme po najnižoj ceni, koje on preprodaje nekoliko puta skuplje.

Posle Miškovića, na red će doći Beko, i oni koji imaju firme koje nešto vrede, a koje treba upropastiti, da Srbija liči na uzoranu ledinu.

Srećom, Boris Tadić je pri kraju svoje vladavine. Vlada SAD namerava da u oktobru zamrzne imovinu Borisa Tadića i petorice njenih ministara. Po svemu sudeći, američka služba DEA raspisaće za Tadićem crvenu poternicu, optužujući ga da je stajao iza narkobosa Darka Šarića, kome je ovaj optuženi punio budžet i njegov lični konto!

Hoće li odlaskom Borisa Tadića i njegovi njakavci otići iz života, ili u zatvor, na doživotne robije?
 
Победоносцев:
Види.

Из мог личног искуства, постоје државе које се о теби не брину декларативно, него суштински. Од момента када се родиш, па до момента када те покопају, та држава ти је врло стварна подршка. И ти то знаш, и због тога ти је живот лакши, лепши, бољи. То је држава која је мајка.

"А што они исто тако не брину и за црнце у Африци" не значи баш ништа, јер то није њихов посао. Читав смисао једне државе је да брине за тебе, свог грађанина, и... пунктум. То је све. Неке државе то раде. Неке државе су ти, међутим, терет, препрека и грба на леђима целог живота. То је држава која је маћеха.

Ту нема много простора за дискусију и празна тешења људима којима је држава маћеха.
Kliknite za proširenje...

Da, to je udobnost. Mozda vera u neku sigurniju buducnost. Ali...nije sreca.
Sreca je licnija kategorija od reda u drzavi.

Kazala sam da je Kastrov sistem pogresan ali da verujem kako odredjeni procenat Kubanaca zivi zadovoljno.

Kao sto postoji odredjeni procenat nesrecnih...Nemaca. O kojima drzava brine, kao majka. Daje im novac, imaju fino porodiljsko, lepo zive. Medjutim, mojoj rodjenoj sestri je ordinacija uvek puna. I stalno se ljuti! Ona je razumna zena koju ne vode emocije i koja takodje smatra da drzava treba da te vodi, porodi i pokopa sutra ali bice da to nije bas dovoljno za srecu izmedju poroda i pokopa. Izmedju ipak stane taj nas zivot koji, ne sporim, zavisi od problema za koje nismo odgovorni ali koji zavisi i od nase reakcije, od onoga kako cemo se mi sa problemima nositi.
Teske okolnosti ne znace nuzno trajnu nesrecu.

Pored toga, mi dajemo taj savrsen ton nekoj sredini. Svajcarska koju pominjes, nazovi to zenskom intuicijom, mozda i nije tako savrsena vec si mozda doziveo nesto vazno...mladost, prijatelje, devojku...kladim se na poslednje. E, tada stvari dobiju na znacaju.
Da bi covek bio ispunjen i da ne bi zavrsio u psihijatrijskoj ordinaciji moje sestre, potreban mu je balans u zivotu.
Ponekad dajemo veci znacaj drzavi nego sto ona ima. Ako izuzmemo krajnosti, naravno.
Drzava ti moze olaksati zivot, mozda te umiriti ali vazne stvari moramo sami da resimo.
Isto tako, Kubanci, Srbi, Meksikanci i slicni Tunguzijanci ako imaju finu porodicu, stabilne iako manje prihode, hobije i prijatelje, sklonost ka licnom redu i odnosu prema radu mogu ziveti skroman ali uredan i srecan zivot.
Osim sto ce obijati saltere i izgubiti koje radno mesto zbog protekcije.
Ali cisto sumnjam da bilo ko pre pokopa za takvim stvarima uopste zali. Ako zali...verovatno zali za necim vise licnim.
 
Nosferatu___2:
Po čemu su Ukrajinci sada odjednom sakati?

Jel to ima neke veze sa tranzicijom?
Kliknite za proširenje...

Sakat je svako ko ostane u bilo kom sukobu i na bilo kojoj strani u tom ratu bez dela tela.
Zar je to sporno?

Imam decaka. Kakva bih ja majka bila ako bih podrzala rat?
Fino je to primetio neko na prethodnim stranama, mi sa skolom cemo slati dronove iz fotelje ovim dole neskolovanim.
Zar je toliko tesko shvatiti da ne zelim ni skolovanog sina koji salje dronove a ni neskolovanog koji ce trpeti te dronove na zemlji...ili gde vec idu i kako idu te...savremene bombe, puske, to nesto sto sakati decu jer ja nosim tridesete ali za mene su momci od 20-ak godina deca.
Mi ne govorimo o bilo kakvoj hrabrosti niti o vitlanju macem od 12kg sa isto tako casnim neprijateljem koji nas gleda u oci.
 
Dе Sisti:
Prodaja firmi koje su bile u ušle u postupak restitucije bila je kriminal.
Kao, logika je bila, ne možeš im vratiti preduzeće koje je u međuvremenu naraslo, nego će se naplatiti kasnije iz budžeta.
Kao da neki procenitelj nije mogao okvirno dati procenu vrednosti, recimo, udela koji bi tražilac restitucije mogao imati u kapitalu firme koja se prodaje.
Pa, shodno tom udelu da učestvuje u direktnim prihodima od prodaje, tj. da se njegovo obeštećenje finansira iz namenskih izvora, a ne da se to vraća iz opšteg budžeta, tj. svi mi. NO, to je bilo vreme Vlahovića i stručnjaka koji su najstručniji bili u anglicizmima i isforsiranom mucanju tokom brzog pričanja (kao da su imali mnoooogo toga da kažu, pa usta ne stignu da isprate ritam misli)
Kliknite za proširenje...
Zakon o restituciji je sam po sebi kriminalan.
Država koja je godinama bila pod sankcijama, a nakon toga je bombardovana, koja ima konstantan budžetski deficit, da restituiše imovinu nakon 70 godina je samo po sebi apsurd.
Može, iz fonda nacionalnog blagostanja (kao što ih imaju npr Norveška, Rusija...), kad ga bude i ako ga bude, iz viškova sredstava a ne iz ove nemaštine.
Čak i tada, jedina smislena restitucija je finansijska i simbolična, sve drugo je ogroman birokratski posao i skoro uvek za nekoga nepovoljan ili nezakonit.
Situacija koju si ti naveo: često je nasledniku nepovoljno da dobije fizičku imovinu a naročito udeo u nekoj firmi (kojom ne može da upravlja). Zakon o privrednim društvima sa druge strane ne predviđa mogućnost da se na taj način stiču udeli/akcije. I da predviđa, interesantna je situacija kad nekom investitoru kažeš da to sad nije 100% njegova firma već 63,6% pripada XY licu po osnovu restitucije.
Sve bi se to lomilo preko ove napaćene države, a tek je to nepošteno (ako ništa prema sadašnjim stanovnicima) i dovodi nas na početak mog posta.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top