"Шта ти дечко радиш?" (по ватрогашчевом) ја сам био навијач Chelsea од 69-е због њиховог пута до финала купа и освајања над Leeds U који су тада у лиги били апсолутно доминантни са саставом све британских репрезентативаца (млађи Чарлтон, Џордан, Бремнер, Џенингс итд) али механички ала Немачке док су "моји" увек били 5-6 на табели али са нај елегантнијом игром ( Osgood, Webb, Hutchins, Hutchinson, "Bonnie Prince Charlie" Cooke, Bonetti итд) али једна од нај лепших утакмица икада је била следеће сезоне када је Leeds , опет првак лиге, био домаћин West Bromwich Albion-y који се нашао пред релегацијом али појачан са Asa Hartford, јефтиним трансфером због срчане дијагнозе, који је као лав изборио победу и опстанак као што је тада једино и тамо било могуће.
Презирем Енглеску али њихов квалитет фудбала (док је у Европи било у питање резултата измећу 3-4 клубова) је до последњег дана пружао нај пожртвованију и најлепшу игру.
Нису због захтевне сезоне имали могућности састављања и припремања најбољих репрезентација али на клупском нивоу су увек играли "тотални", и за публику далеко најлепши, далеко пре холандског и данског (барем елегантног) филозофирања.
Сећам се кад је Oswaldo Ardilles стигао у Tottenham и одма се креативношћу уклопио у елегантну динамику али од приватизације клубова и отварања увоза играча и тренера изгубљене су спонтаност и елеганција колевке фудбала а мени, као и када сам играо, су лепота и чистота важније од резултата (никад "професионални" фаул) па сам "завршио у нижеразредном Вратнику".
Под утицајем оца, Мајора Бисића и Војводе Ђујића сам напустио студије и полу професионални уговор ради борбе против "светског комунизма" и тако у морнарици пропијанчен и надуван сам остао без ногу за прогнозираног "другог Бекенбауера" и следећих стипендија па и могућих уговора док је на пример један сиси од одбојкашчине лагано прешао у прелазнички тим.
Ето, сад опет мало уциркан развлачим али је све истина.
Још кад се сетим утакмице (не "текме") следеће сезоне (са Alan Hudson) у гостима код Stoke City (са елегантним Peter Eastham и легендарним Gordon Banks на голу) и првог му пораза на домаћем после 30+ утакмица са 2-3 после најлепше игре на најлепшем терену под пролећним сунцем.
Гледао сам разна првенства и напете финале али никад више тако леп фудбал.
Иначе, касније ми се свидео стил McМanham-a и поготово Dalglish-a код црвених баш због елеганције и израза радости у игри док ми се сад смучио сав професионални спорт.
