Ni propaganda, niti slepilo. Svaka autoritarna vlasst na sebi nosi breme odgovornosti. Ako ti smatraš da je u nekom momentu potrebna Srbima čvrsta ruka, to znači da ti svojevoljno i opredeljeno na samog sebe (ako bi ti bio ta čvrsta ruka) preuzimaš na sebe odgovornost za gotovo sve što se događa.
Vučić sebi pripisuje zasluge za svaku najmanju pozitivnu stvar, ali u isto vreme želi da za sebe veže isključivo pozitivne tekovine, dok bi negativne pokušao prebaciti to nekome drugome. To ne ide jedno s drugim. Ne možeš ti da se pojaviš u Nišu i kažeš da si sam, ovakav i nikakav, doveo fabrike, da pozivima telefona rešavaš probleme, da se hvališ izgradnjom tog i tog autoputa, rešavanje tih probelma kontejnera, itd...a da to za sobom, potpuno prirodno, povlači i odgovornost za sve što ne valja.
To je najveća nevolja svih autoritarnih režima, jer je to mač sa dve oštrice. Odgovornost je nešto od čega se ne može pobeći. Niko Milana Milutinovića ne krivi (ili barem gotovo niko) za npr. gubitak Kosova i Metohije i sl., ali osoba koja svojevoljno kaže da je sve do njega, znači i da je on lično i odgovoran za sve što ne valja. To znači i da na svojim rukama Vučić ima krv 16-oro stradalih od pada nadstrešnice u Novom Sadu, da je on odgovoran za njihovu smrt. To znači i kada se nešto sitnije desi; npr. pukne neka cev koju su rekonstruisali i tvoje dete (hipotetički govoreći) postane invalid, zači da je Vučić za to odgovoran. On ne mora imati ni lično ikakvu povezanost sa tim i može se, štaviše, na nekom suđenju ona i van svake sumnje odbaciti, ali politička odgovornost i percepcija javnosti (možda nije pravosudno kriv, ali ostaje moralno kriv) ostaje, jer to je narativ koji je sam Vučić izgradio.
To je, kao što rekoh, endemski problem svih ljudi koji žele da sebi pripišu tuđi rad. A to Vučić stalno radi, on minorizuje i ponižava sve svoje saradnike i predstavlja se (iako to, naravno, nije istina) kao da je sve to plod njega. Dakle, za takvu percepciju bacanja krivice za sve i svašta — u najidrektnijem smislu, on je odgovoran, jer je sam uzrok tome. To nisu tzv. Šolakovi mediji, to nije neki inostrani faktor, nije opozicija, nisu studenti, nisu sindikati, neki drugi mediji, NVO sektor, SPS ili neko krilo u okviru SNS. To je samo on, i niko drugi, ko je odlučio da tako bude i sistemom medijske kontrole doveo do toga. Tako da, moglo bi se ipak reći da jeste propaganda i slepilo, zapravo. Ali propaganda i slepilo za koje je odgovoran on lično i niko drugi do njega.
On žanje ono što je posejao, najjednostavnije rečeno.
