Прешао сам 30-у годину. Живим са родитељима, нисмо подстанари нити у кредиту. Јединац сам. Никад нисам имао девојку.
Када сам имао 20 година да сам тад био са девојком могао бих да је без проблема доводим код себе кући, моји родитељи би научили да имам потребу за социјализацијом, али како сам се с годинама скроз изоловао и постао изузетно асоцијалан, прошло је толико пуно година да би било екстремно чудо да имам девојку а чак и пријатеље, стога би ми било екстремно глупо да сада доведем девојку кући због родитеља, нисам их научио на време да имам сексуалност а сад са 30+ то не могу јер не могу сада да пробијам пубертетске ледове, мислили би да сам се увалио у ко зна шта, ја увек нон-стоп изолован и сад одједном девојка, мислили би да се дрогирам.
Зато, да бих имао девојку, морам да се осамосталим, у овим годинама ми је забрањено од стране друштва да истовремено имам девојку и да живим са родитељима, иако ништа нисам крив а све време су ми главне амбиције биле безуспешно лечење усамљености а не планирање будућности (већ неколико година радим и на томе), да нисам био усамљен остварио бих много више него што јесам.
Подстанарство сматрам бацањем пара (поред тога што бих се ја осећао понижено било би ми још глупље од родитеља што бацам паре које и не зарађујем добро а и корисније је да помогнем кући, било би ме страмота од родитеља што сам жртва капитализма и то би њима било ирационално), осим ако је нешто неопремљено, ако је соба, и ако је на селу, тј. ако је нешто ултра јефтино. Углавном је бацање пара, за 20-ак година исплатиш целу вредност некретнине а ниси је стекао. Мој циљ је стицање и имати власништво над нечим макар то било и јако мало, али пошто немам добар и сигуран посао, задовољио бих се и нечим неусловним за живот, мини, на селу, само да је моје и да сам осамостаљен.
Али пошто је стицање стана крвничка работа која траје годинама и која је пуно неизвесна, често и немогућа, притом ја лично ужасно функционишем са шефовима и колегама (исто као и са свим људима), а највећи мотив ми је само да бих нашао девојку и евентуално да бих правио журке (касније кад се иживим можда и прављење породице), занима ме да ли уопште треба да радим на томе?
Ако то успем бићу већ у неким годинама и нећу моћи тад да нађем девојку сличну себи, вероватно је никад нећу ни наћи јер сам ултра-разочаран и терао бих прилике од себе својим неограниченим неповерењем иако сам усамљен, нећу моћи тада да се иживим, шансе су ми не нула него у минусу. Кад остарим наследићу стан од родитеља а ово ће ми бити вишак, неће ми пуно значити што ћу моћи да нешто издајем кад ионако сада радим за старосну пензију која ће ми бити довољна. Нећу имати децу и неће имати ко да ме наследи, ништа у гроб нећу понети, и читава дугогодишња битка за стицањем би се одвијала за џабе, наследила би ме држава која ништа није учинила за мене и која ме је само ограничавала. Не желим да ме наслеђује и неко ко ми није потомак или ко ми није пружао љубав и секс, неко ко једва чека да умрем да би профитирао (моја деца чак и ако би тако размишљала не би ми било криво јер су ми биолошки наследници и јер моја крв није изумрла као диносауруси). У бајке и клишее које изговарају асексуални људи не верујем, тако да ми таква врста "љубави" неће требати, а што се тиче основне неге, ако дођем у такво стање да ми то треба боље и да не живим, на неке од таквих ствари свакако имају права сви по закону.
Можда је боље да мало радим јер ионако за основни живот ми не треба пуно, а да цео самачки живот будем поштеђен узалудног стреса, и да се посветим читању, игрицама, алкохолу, љубави према мајци. Треба законом забранити осуђивање таквих људи јер их туђи притисци присиљавају да можда направе огромну животну грешку, те амбиције и осамосаљивање по сваку цену су вероватно капиталистички притисци да би се што више трошило да би капиталисти профитирали.
Али како знати све унапред шта ће бити и како ће бити, како се поставити?
Када сам имао 20 година да сам тад био са девојком могао бих да је без проблема доводим код себе кући, моји родитељи би научили да имам потребу за социјализацијом, али како сам се с годинама скроз изоловао и постао изузетно асоцијалан, прошло је толико пуно година да би било екстремно чудо да имам девојку а чак и пријатеље, стога би ми било екстремно глупо да сада доведем девојку кући због родитеља, нисам их научио на време да имам сексуалност а сад са 30+ то не могу јер не могу сада да пробијам пубертетске ледове, мислили би да сам се увалио у ко зна шта, ја увек нон-стоп изолован и сад одједном девојка, мислили би да се дрогирам.
Зато, да бих имао девојку, морам да се осамосталим, у овим годинама ми је забрањено од стране друштва да истовремено имам девојку и да живим са родитељима, иако ништа нисам крив а све време су ми главне амбиције биле безуспешно лечење усамљености а не планирање будућности (већ неколико година радим и на томе), да нисам био усамљен остварио бих много више него што јесам.
Подстанарство сматрам бацањем пара (поред тога што бих се ја осећао понижено било би ми још глупље од родитеља што бацам паре које и не зарађујем добро а и корисније је да помогнем кући, било би ме страмота од родитеља што сам жртва капитализма и то би њима било ирационално), осим ако је нешто неопремљено, ако је соба, и ако је на селу, тј. ако је нешто ултра јефтино. Углавном је бацање пара, за 20-ак година исплатиш целу вредност некретнине а ниси је стекао. Мој циљ је стицање и имати власништво над нечим макар то било и јако мало, али пошто немам добар и сигуран посао, задовољио бих се и нечим неусловним за живот, мини, на селу, само да је моје и да сам осамостаљен.
Али пошто је стицање стана крвничка работа која траје годинама и која је пуно неизвесна, често и немогућа, притом ја лично ужасно функционишем са шефовима и колегама (исто као и са свим људима), а највећи мотив ми је само да бих нашао девојку и евентуално да бих правио журке (касније кад се иживим можда и прављење породице), занима ме да ли уопште треба да радим на томе?
Ако то успем бићу већ у неким годинама и нећу моћи тад да нађем девојку сличну себи, вероватно је никад нећу ни наћи јер сам ултра-разочаран и терао бих прилике од себе својим неограниченим неповерењем иако сам усамљен, нећу моћи тада да се иживим, шансе су ми не нула него у минусу. Кад остарим наследићу стан од родитеља а ово ће ми бити вишак, неће ми пуно значити што ћу моћи да нешто издајем кад ионако сада радим за старосну пензију која ће ми бити довољна. Нећу имати децу и неће имати ко да ме наследи, ништа у гроб нећу понети, и читава дугогодишња битка за стицањем би се одвијала за џабе, наследила би ме држава која ништа није учинила за мене и која ме је само ограничавала. Не желим да ме наслеђује и неко ко ми није потомак или ко ми није пружао љубав и секс, неко ко једва чека да умрем да би профитирао (моја деца чак и ако би тако размишљала не би ми било криво јер су ми биолошки наследници и јер моја крв није изумрла као диносауруси). У бајке и клишее које изговарају асексуални људи не верујем, тако да ми таква врста "љубави" неће требати, а што се тиче основне неге, ако дођем у такво стање да ми то треба боље и да не живим, на неке од таквих ствари свакако имају права сви по закону.
Можда је боље да мало радим јер ионако за основни живот ми не треба пуно, а да цео самачки живот будем поштеђен узалудног стреса, и да се посветим читању, игрицама, алкохолу, љубави према мајци. Треба законом забранити осуђивање таквих људи јер их туђи притисци присиљавају да можда направе огромну животну грешку, те амбиције и осамосаљивање по сваку цену су вероватно капиталистички притисци да би се што више трошило да би капиталисти профитирали.
Али како знати све унапред шта ће бити и како ће бити, како се поставити?
