Da li da se uopšte osamostaljujem?

bezimeni1

Aktivan član
Poruka
1.712
Прешао сам 30-у годину. Живим са родитељима, нисмо подстанари нити у кредиту. Јединац сам. Никад нисам имао девојку.

Када сам имао 20 година да сам тад био са девојком могао бих да је без проблема доводим код себе кући, моји родитељи би научили да имам потребу за социјализацијом, али како сам се с годинама скроз изоловао и постао изузетно асоцијалан, прошло је толико пуно година да би било екстремно чудо да имам девојку а чак и пријатеље, стога би ми било екстремно глупо да сада доведем девојку кући због родитеља, нисам их научио на време да имам сексуалност а сад са 30+ то не могу јер не могу сада да пробијам пубертетске ледове, мислили би да сам се увалио у ко зна шта, ја увек нон-стоп изолован и сад одједном девојка, мислили би да се дрогирам.

Зато, да бих имао девојку, морам да се осамосталим, у овим годинама ми је забрањено од стране друштва да истовремено имам девојку и да живим са родитељима, иако ништа нисам крив а све време су ми главне амбиције биле безуспешно лечење усамљености а не планирање будућности (већ неколико година радим и на томе), да нисам био усамљен остварио бих много више него што јесам.

Подстанарство сматрам бацањем пара (поред тога што бих се ја осећао понижено било би ми још глупље од родитеља што бацам паре које и не зарађујем добро а и корисније је да помогнем кући, било би ме страмота од родитеља што сам жртва капитализма и то би њима било ирационално), осим ако је нешто неопремљено, ако је соба, и ако је на селу, тј. ако је нешто ултра јефтино. Углавном је бацање пара, за 20-ак година исплатиш целу вредност некретнине а ниси је стекао. Мој циљ је стицање и имати власништво над нечим макар то било и јако мало, али пошто немам добар и сигуран посао, задовољио бих се и нечим неусловним за живот, мини, на селу, само да је моје и да сам осамостаљен.



Али пошто је стицање стана крвничка работа која траје годинама и која је пуно неизвесна, често и немогућа, притом ја лично ужасно функционишем са шефовима и колегама (исто као и са свим људима), а највећи мотив ми је само да бих нашао девојку и евентуално да бих правио журке (касније кад се иживим можда и прављење породице), занима ме да ли уопште треба да радим на томе?

Ако то успем бићу већ у неким годинама и нећу моћи тад да нађем девојку сличну себи, вероватно је никад нећу ни наћи јер сам ултра-разочаран и терао бих прилике од себе својим неограниченим неповерењем иако сам усамљен, нећу моћи тада да се иживим, шансе су ми не нула него у минусу. Кад остарим наследићу стан од родитеља а ово ће ми бити вишак, неће ми пуно значити што ћу моћи да нешто издајем кад ионако сада радим за старосну пензију која ће ми бити довољна. Нећу имати децу и неће имати ко да ме наследи, ништа у гроб нећу понети, и читава дугогодишња битка за стицањем би се одвијала за џабе, наследила би ме држава која ништа није учинила за мене и која ме је само ограничавала. Не желим да ме наслеђује и неко ко ми није потомак или ко ми није пружао љубав и секс, неко ко једва чека да умрем да би профитирао (моја деца чак и ако би тако размишљала не би ми било криво јер су ми биолошки наследници и јер моја крв није изумрла као диносауруси). У бајке и клишее које изговарају асексуални људи не верујем, тако да ми таква врста "љубави" неће требати, а што се тиче основне неге, ако дођем у такво стање да ми то треба боље и да не живим, на неке од таквих ствари свакако имају права сви по закону.

Можда је боље да мало радим јер ионако за основни живот ми не треба пуно, а да цео самачки живот будем поштеђен узалудног стреса, и да се посветим читању, игрицама, алкохолу, љубави према мајци. Треба законом забранити осуђивање таквих људи јер их туђи притисци присиљавају да можда направе огромну животну грешку, те амбиције и осамосаљивање по сваку цену су вероватно капиталистички притисци да би се што више трошило да би капиталисти профитирали.

Али како знати све унапред шта ће бити и како ће бити, како се поставити?
 
Али како знати све унапред шта ће бити и како ће бити, како се поставити?
Život se događa dok pravimo planove. Prvi i najbitniji korak je da odeš od roditelja, bilo kod devojke koja ima stan, bilo da iznajmiš stan, zajedno sa nekim. Bitno je da uradiš nešto, makar i da ispadne loše, uvek možeš da se vratiš na staro. A ako ostaneš da razmišljaš ovako, neće biti promene.
 
Ne komplikuj mnogo život. Radi stvari koje ti odgovaraju.
Ako ne želiš da budeš podstanar - NEMOJ.
Ako ne želiš da voziš kola - NEMOJ.
Nađi neku devojku koja će te hteti takvog kakav si i koju ćeš i ti hteti.
Ako te neće - SREĆAN JOJ PUT.
Ne komplikuju se stvari u životu mnogo već se stvari rešavaju SADA i ODMAH.
Ako probleme ne možeš da rešiš SADA i ODMAH moraš sa njima da živiš CEO ŽIVOT maltene.

Ako ne možeš da nađeš društvo zbog tih fobija i depresija - NE TREBA TI.
Možda ti nije loše društvo ni ovo na forumu. Kažeš opušteno devojci ili novim drugarima da forumašiš ili tviterašiš, štagod i da nemaš veliko društvo jer si se socijalizovao na taj način.
Isto i te tvoje fobije - nemoj ni to mnogo da kriješ ako ne možeš dugoročno da sakriješ. Šta da radiš, život je takav.
Koga briga.
Stvari se rešavaju SADA i ODMAH.

SADA i ODMAH moraš da nađeš devojku, posao i društvo ili NEĆEŠ NIKAD.
A možda ni to nije tolko strašno. Mada bi ti trebao makar posao...
 
е амбиције и осамосаљивање по сваку цену су вероватно капиталистички притисци да би се што више трошило да би капиталисти профитирали.
Donekle si u pravu. Nekada su porodice izuzetno mnogobrojne i živelo se zajedno. Zašto rasipati pare? Deca odrastaju u ljubavi i nikada nisu sama što nije slučaj danas. Danas guraš decu u vrtiće ili im tutneš kompjuter i telefon da se ne bi cimao oko njih.

U starim kulturama su muško dete bukvalno otimali od majke i odvajali ga kako bi naučio da ne budem zavistan od nje, kako ne bi bio mamin sin. Kada kažem otimalo, to je kada je dostigao punoletstvo, a ne kao beba :D

Ne znam šta bih ti rekao. Sizif je dao ok savet.
 
da nije ozbiljno bilo bi neozbiljno
1,traži, ali da nađeš posao , ne samo tražim posao molim Boga da ga ne nađem , znači pod hitno posao , pa makar nosio i vodu
2, neće svet propasti i okrenuti se naglavačke ako napustiš roditelje
3,počni da živiš tvoj život , a ne život sa roditeljima
pa majku mu skupi hrabrost i napusti tu zonu komfora koju imaš i koja te unazađuje
iPS, sistem _ćale nosi , mama mesi, ti jedeš, i nije nešto baš in
bem li ga preuzmi stvari u svoje ruke
 
Прешао сам 30-у годину. Живим са родитељима, нисмо подстанари нити у кредиту. Јединац сам. Никад нисам имао девојку.

Када сам имао 20 година да сам тад био са девојком могао бих да је без проблема доводим код себе кући, моји родитељи би научили да имам потребу за социјализацијом, али како сам се с годинама скроз изоловао и постао изузетно асоцијалан, прошло је толико пуно година да би било екстремно чудо да имам девојку а чак и пријатеље, стога би ми било екстремно глупо да сада доведем девојку кући због родитеља, нисам их научио на време да имам сексуалност а сад са 30+ то не могу јер не могу сада да пробијам пубертетске ледове, мислили би да сам се увалио у ко зна шта, ја увек нон-стоп изолован и сад одједном девојка, мислили би да се дрогирам.

Зато, да бих имао девојку, морам да се осамосталим, у овим годинама ми је забрањено од стране друштва да истовремено имам девојку и да живим са родитељима, иако ништа нисам крив а све време су ми главне амбиције биле безуспешно лечење усамљености а не планирање будућности (већ неколико година радим и на томе), да нисам био усамљен остварио бих много више него што јесам.

Подстанарство сматрам бацањем пара (поред тога што бих се ја осећао понижено било би ми још глупље од родитеља што бацам паре које и не зарађујем добро а и корисније је да помогнем кући, било би ме страмота од родитеља што сам жртва капитализма и то би њима било ирационално), осим ако је нешто неопремљено, ако је соба, и ако је на селу, тј. ако је нешто ултра јефтино. Углавном је бацање пара, за 20-ак година исплатиш целу вредност некретнине а ниси је стекао. Мој циљ је стицање и имати власништво над нечим макар то било и јако мало, али пошто немам добар и сигуран посао, задовољио бих се и нечим неусловним за живот, мини, на селу, само да је моје и да сам осамостаљен.



Али пошто је стицање стана крвничка работа која траје годинама и која је пуно неизвесна, често и немогућа, притом ја лично ужасно функционишем са шефовима и колегама (исто као и са свим људима), а највећи мотив ми је само да бих нашао девојку и евентуално да бих правио журке (касније кад се иживим можда и прављење породице), занима ме да ли уопште треба да радим на томе?

Ако то успем бићу већ у неким годинама и нећу моћи тад да нађем девојку сличну себи, вероватно је никад нећу ни наћи јер сам ултра-разочаран и терао бих прилике од себе својим неограниченим неповерењем иако сам усамљен, нећу моћи тада да се иживим, шансе су ми не нула него у минусу. Кад остарим наследићу стан од родитеља а ово ће ми бити вишак, неће ми пуно значити што ћу моћи да нешто издајем кад ионако сада радим за старосну пензију која ће ми бити довољна. Нећу имати децу и неће имати ко да ме наследи, ништа у гроб нећу понети, и читава дугогодишња битка за стицањем би се одвијала за џабе, наследила би ме држава која ништа није учинила за мене и која ме је само ограничавала. Не желим да ме наслеђује и неко ко ми није потомак или ко ми није пружао љубав и секс, неко ко једва чека да умрем да би профитирао (моја деца чак и ако би тако размишљала не би ми било криво јер су ми биолошки наследници и јер моја крв није изумрла као диносауруси). У бајке и клишее које изговарају асексуални људи не верујем, тако да ми таква врста "љубави" неће требати, а што се тиче основне неге, ако дођем у такво стање да ми то треба боље и да не живим, на неке од таквих ствари свакако имају права сви по закону.

Можда је боље да мало радим јер ионако за основни живот ми не треба пуно, а да цео самачки живот будем поштеђен узалудног стреса, и да се посветим читању, игрицама, алкохолу, љубави према мајци. Треба законом забранити осуђивање таквих људи јер их туђи притисци присиљавају да можда направе огромну животну грешку, те амбиције и осамосаљивање по сваку цену су вероватно капиталистички притисци да би се што више трошило да би капиталисти профитирали.

Али како знати све унапред шта ће бити и како ће бити, како се поставити?
Plati kurvu jeftinije ti je od devojke da imaš a možeš da biraš i menjaš. Čuo sam od prijatelja da su se pojavile i azijatkinje u tom poslu kod nas. I ostaje ti više love za alkohol i drogu naravno.
 
Život se događa dok pravimo planove. Prvi i najbitniji korak je da odeš od roditelja, bilo kod devojke koja ima stan, bilo da iznajmiš stan, zajedno sa nekim. Bitno je da uradiš nešto, makar i da ispadne loše, uvek možeš da se vratiš na staro. A ako ostaneš da razmišljaš ovako, neće biti promene.
Prvi i najbitniji korak da ga roditelji odvedu kod psihijatra. Da leči depresiju i asocijalnost.
 
Прешао сам 30-у годину. Живим са родитељима, нисмо подстанари нити у кредиту. Јединац сам. Никад нисам имао девојку.

Када сам имао 20 година да сам тад био са девојком могао бих да је без проблема доводим код себе кући, моји родитељи би научили да имам потребу за социјализацијом, али како сам се с годинама скроз изоловао и постао изузетно асоцијалан, прошло је толико пуно година да би било екстремно чудо да имам девојку а чак и пријатеље, стога би ми било екстремно глупо да сада доведем девојку кући због родитеља, нисам их научио на време да имам сексуалност а сад са 30+ то не могу јер не могу сада да пробијам пубертетске ледове, мислили би да сам се увалио у ко зна шта, ја увек нон-стоп изолован и сад одједном девојка, мислили би да се дрогирам.

Зато, да бих имао девојку, морам да се осамосталим, у овим годинама ми је забрањено од стране друштва да истовремено имам девојку и да живим са родитељима, иако ништа нисам крив а све време су ми главне амбиције биле безуспешно лечење усамљености а не планирање будућности (већ неколико година радим и на томе), да нисам био усамљен остварио бих много више него што јесам.

Подстанарство сматрам бацањем пара (поред тога што бих се ја осећао понижено било би ми још глупље од родитеља што бацам паре које и не зарађујем добро а и корисније је да помогнем кући, било би ме страмота од родитеља што сам жртва капитализма и то би њима било ирационално), осим ако је нешто неопремљено, ако је соба, и ако је на селу, тј. ако је нешто ултра јефтино. Углавном је бацање пара, за 20-ак година исплатиш целу вредност некретнине а ниси је стекао. Мој циљ је стицање и имати власништво над нечим макар то било и јако мало, али пошто немам добар и сигуран посао, задовољио бих се и нечим неусловним за живот, мини, на селу, само да је моје и да сам осамостаљен.



Али пошто је стицање стана крвничка работа која траје годинама и која је пуно неизвесна, често и немогућа, притом ја лично ужасно функционишем са шефовима и колегама (исто као и са свим људима), а највећи мотив ми је само да бих нашао девојку и евентуално да бих правио журке (касније кад се иживим можда и прављење породице), занима ме да ли уопште треба да радим на томе?

Ако то успем бићу већ у неким годинама и нећу моћи тад да нађем девојку сличну себи, вероватно је никад нећу ни наћи јер сам ултра-разочаран и терао бих прилике од себе својим неограниченим неповерењем иако сам усамљен, нећу моћи тада да се иживим, шансе су ми не нула него у минусу. Кад остарим наследићу стан од родитеља а ово ће ми бити вишак, неће ми пуно значити што ћу моћи да нешто издајем кад ионако сада радим за старосну пензију која ће ми бити довољна. Нећу имати децу и неће имати ко да ме наследи, ништа у гроб нећу понети, и читава дугогодишња битка за стицањем би се одвијала за џабе, наследила би ме држава која ништа није учинила за мене и која ме је само ограничавала. Не желим да ме наслеђује и неко ко ми није потомак или ко ми није пружао љубав и секс, неко ко једва чека да умрем да би профитирао (моја деца чак и ако би тако размишљала не би ми било криво јер су ми биолошки наследници и јер моја крв није изумрла као диносауруси). У бајке и клишее које изговарају асексуални људи не верујем, тако да ми таква врста "љубави" неће требати, а што се тиче основне неге, ако дођем у такво стање да ми то треба боље и да не живим, на неке од таквих ствари свакако имају права сви по закону.

Можда је боље да мало радим јер ионако за основни живот ми не треба пуно, а да цео самачки живот будем поштеђен узалудног стреса, и да се посветим читању, игрицама, алкохолу, љубави према мајци. Треба законом забранити осуђивање таквих људи јер их туђи притисци присиљавају да можда направе огромну животну грешку, те амбиције и осамосаљивање по сваку цену су вероватно капиталистички притисци да би се што више трошило да би капиталисти профитирали.

Али како знати све унапред шта ће бити и како ће бити, како се поставити?
Nađi posao i slobodno devojku dovedi kući , na kraju krajeva *ispariće* roditelji par sati. Za početak.
 
1,traži, ali da nađeš posao , ne samo tražim posao molim Boga da ga ne nađem , znači pod hitno posao , pa makar nosio i vodu
Радим али ми је тешко због лоших људи који исмевају и вређају, и због несигурности посла, али тако је свуда. Не знам да мењам послове јер се на разговору тражи улизивање, ја бих свуда причао да не знам да радим док не видим како стварно то иде, а то је велико 'не' на разговору за посао, људи углавном лажу на том разговору. Држим се само једног посла и функционишем некако једва.

3,počni da živiš tvoj život , a ne život sa roditeljima
pa majku mu skupi hrabrost i napusti tu zonu komfora koju imaš i koja te unazađuje
iPS, sistem _ćale nosi , mama mesi, ti jedeš, i nije nešto baš in
bem li ga preuzmi stvari u svoje ruke
Мени једина зона комфора и јесте самосталност јер сам посвађан са целим светом и не волим ауторитете. Боље би ми било и да живим у неком свом кршу од аута ако већ немам своју кућу (иако је то ирационално), и да имам свој бизнис по сваку цену макар био и сиромашан, то је за мене веће благостање него да имам газде, станодавца и послодавца (или претерану везаност за њега) који ми одређују судбину и који немају никакву емпатију. У данашњем друштву постоји претерана зависност између људи који нису блиски и чија је међузависност ауторитарне и насилне природе.

Али као што рекох, највећи проблем ми је недостатак љубави, усамљеност, и уопштено недостатак добрих односа са људима, а то се не зарађује на послу.

Ti si, bezimeni, gadno zaglibio. A verujem da nije tvoja krivica. Takva stanja uglavnom nastaju kod roditelja koji nisu vaspitali samostalno dete, vec su ga vezali za sebe. Da ne psihoanaliziram sad, ali psihoterapija je prvo sto ti je potrebno.
Ја нисам везан ни за родитеље, отац ми је скоро као странац, а са мајком имам површан однос. Њима никад не бих могао да се поверим ни око чега кад бих имао неки проблем, за разлику од многих за које се сматра да су самостални а често причају својим родитељима о свом животу. Али они су можда најближи од свих људи који постоје. Нисам везан ни за кога, једино за свој унутрашњи свет и нека прошла времена.
 
Прешао сам 30-у годину. Живим са родитељима, нисмо подстанари нити у кредиту. Јединац сам. Никад нисам имао девојку.

Када сам имао 20 година да сам тад био са девојком могао бих да је без проблема доводим код себе кући, моји родитељи би научили да имам потребу за социјализацијом, али како сам се с годинама скроз изоловао и постао изузетно асоцијалан, прошло је толико пуно година да би било екстремно чудо да имам девојку а чак и пријатеље, стога би ми било екстремно глупо да сада доведем девојку кући због родитеља, нисам их научио на време да имам сексуалност а сад са 30+ то не могу јер не могу сада да пробијам пубертетске ледове, мислили би да сам се увалио у ко зна шта, ја увек нон-стоп изолован и сад одједном девојка, мислили би да се дрогирам.

Зато, да бих имао девојку, морам да се осамосталим, у овим годинама ми је забрањено од стране друштва да истовремено имам девојку и да живим са родитељима, иако ништа нисам крив а све време су ми главне амбиције биле безуспешно лечење усамљености а не планирање будућности (већ неколико година радим и на томе), да нисам био усамљен остварио бих много више него што јесам.

Подстанарство сматрам бацањем пара (поред тога што бих се ја осећао понижено било би ми још глупље од родитеља што бацам паре које и не зарађујем добро а и корисније је да помогнем кући, било би ме страмота од родитеља што сам жртва капитализма и то би њима било ирационално), осим ако је нешто неопремљено, ако је соба, и ако је на селу, тј. ако је нешто ултра јефтино. Углавном је бацање пара, за 20-ак година исплатиш целу вредност некретнине а ниси је стекао. Мој циљ је стицање и имати власништво над нечим макар то било и јако мало, али пошто немам добар и сигуран посао, задовољио бих се и нечим неусловним за живот, мини, на селу, само да је моје и да сам осамостаљен.



Али пошто је стицање стана крвничка работа која траје годинама и која је пуно неизвесна, често и немогућа, притом ја лично ужасно функционишем са шефовима и колегама (исто као и са свим људима), а највећи мотив ми је само да бих нашао девојку и евентуално да бих правио журке (касније кад се иживим можда и прављење породице), занима ме да ли уопште треба да радим на томе?

Ако то успем бићу већ у неким годинама и нећу моћи тад да нађем девојку сличну себи, вероватно је никад нећу ни наћи јер сам ултра-разочаран и терао бих прилике од себе својим неограниченим неповерењем иако сам усамљен, нећу моћи тада да се иживим, шансе су ми не нула него у минусу. Кад остарим наследићу стан од родитеља а ово ће ми бити вишак, неће ми пуно значити што ћу моћи да нешто издајем кад ионако сада радим за старосну пензију која ће ми бити довољна. Нећу имати децу и неће имати ко да ме наследи, ништа у гроб нећу понети, и читава дугогодишња битка за стицањем би се одвијала за џабе, наследила би ме држава која ништа није учинила за мене и која ме је само ограничавала. Не желим да ме наслеђује и неко ко ми није потомак или ко ми није пружао љубав и секс, неко ко једва чека да умрем да би профитирао (моја деца чак и ако би тако размишљала не би ми било криво јер су ми биолошки наследници и јер моја крв није изумрла као диносауруси). У бајке и клишее које изговарају асексуални људи не верујем, тако да ми таква врста "љубави" неће требати, а што се тиче основне неге, ако дођем у такво стање да ми то треба боље и да не живим, на неке од таквих ствари свакако имају права сви по закону.

Можда је боље да мало радим јер ионако за основни живот ми не треба пуно, а да цео самачки живот будем поштеђен узалудног стреса, и да се посветим читању, игрицама, алкохолу, љубави према мајци. Треба законом забранити осуђивање таквих људи јер их туђи притисци присиљавају да можда направе огромну животну грешку, те амбиције и осамосаљивање по сваку цену су вероватно капиталистички притисци да би се што више трошило да би капиталисти профитирали.

Али како знати све унапред шта ће бити и како ће бити, како се поставити?
Mici se iz takvog pasivnog zivota ,pa da zivis 3 puta teze. Samo hrabro naprijed i vidjeces kako ce biti svega jer si ti Mlad covjek
 

Back
Top