Da li bi Tom Sojer danas završio na psihijatriji?

[Lagerta]

Sećate se Toma Sojera (Tomas, kad ima da jede batine)? On je dvanaestogodišnjak kovrdžave smeđe kose, odeven u rite, prilično neposlušan jer ga tetka tera da ide u školu. Blago narcisoidni, hvalisavi vetropir i lažljivac koji postaje pošteni borac za pravdu, požrtvovani prijatelj, privržen rođak i opasan zavodnik.

Tom je simbol sve dece ― predstavlja sve ono za čim deca žude dok su u školi i kod kuće. Njegov avanturistički duh hranio je našu želju za pravdom. On je bio to dovoljno hrabro i vispreno dete koje će se suprotstaviti stegama društva, koje neće ići u školu kada mu je ona dosadna i koje će naći opravdanje za to. Tom Sojer ume da ukrade krofnu od tetke kad mu se jede i ume da je nasamari, a da se izvuče bez batina. On će se izgubiti u velikoj i opasnoj pećini, ali će naći izlaz kao što će naći i zakopano blago, bežati od kuće, imati svoju gusarsku bandu i čak iscenirati sopstvenu pogibiju i mirno posmatrati sve sa strane. Međutim, Tomova velika mašta i želja za avanturom nisu mu dozvoljavale da uvek sagleda posledice svog ponašanja. Bio je ponekad vrlo neodgovoran dečak. Tada bi najčešće dobijao batine od svoje tetke, jer „dete nikad ne možeš udariti za džabe“.

 

[Lagerta]

„Tucite svoju decu čim primetite da počinju da liče na vas“, rekao je odavno Duško Radović. Međutim, na šta se to tačno odnosi? Treba li ih tući kada primetimo da donose iste (loše) odluke kao mi, kada ne liče na svoje roditelje koji čitaju knjige, idu u pozorište i slušaju pop, ili je pravo vreme za batine onda kada postanu toliko živahni i nemirni (kao i mi kad smo bili deca) da ne znamo šta da radimo sa njima? Imajući u vidu da je fizičko kažnjavanje danas (skoro) zakonski zabranjeno, šta ostaje kao metoda smirivanja dece roditeljima koji se suočavaju sa desetočasovnim radnim vremenom, tranzicijom, poskupljenjima, nervoznim šefom i netolerantno nemirnim detetom kod kuće?

Da bi priča bila fer, pređimo na trenutak u ugao te „nemirne“ dece. Idu u školu koja, kao i svakom detetu, nije zabavna, imaju devet predmeta još od prvog razreda, gomile domaćih zadataka, ples, karate, muzičku školu i neizostavne škole jezika. Dok se ovo odvija u svakodnevnom svetu, dete se sreće sa potpuno drugačijom slikom koja je prezentovana u medijima. Svi smo kao mali uživali u nestašlucima Denisa napasti, Džordža iz džungle, oduševljavali se veštom decom iz filmova „Sam u kući“, „Deca špijuni“, „Karate kid“ i slično. Deo školske literature predstavlja decu u sličnom svetlu, poput „Hajduka“ ili Toma Sojera i Haklberi Fina, znatno različitu od današnje dece.
Šta bi danas bilo sa detetom koje je kao Tom Sojer?

Šta bi prosečni zaposleni roditelj radio sa detetom koje beži od kuće, ne ide u školu, pentra se po drveću, ima sopstvenu bandu, krevelji se, daje mački svoje sirupe kad se razboli, tuče se, ne sluša, učenje mu je dosadno, ne voli da ide u crkvu nedeljom, i pažnja mu zasigurno neće trajati toliko dugo koliko zahteva izrada domaćeg? Zar ne bi bilo najlakše priznati da ne postoji način da se izborimo sa takvim čudom? Ne bi li bilo divno kada bi postojala neka magična pilulica koja bi umirila ovako živahno dete i ostavila roditeljima par minuta tišine?
Ono što je poražavajuće, ali je nažalost realnost danas, jeste da takva pilula zaista postoji, i zove se amfetamin. I ni jedan psihijatar neće oklevati da je prepiše vašem detetu (uz kombinaciju sa još par lekića), ukoliko ga odvedete u bolnicu i požalite se na simptome slične onima koji su krasili nekadašnju zdravo nemirnu decu. Ovaj put, to će biti proglašeno za ADHD dete (Attention-Deficit Hyperactivity Disorder) i nalepiće mu se etiketa mentalnog poremećaja − poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću.

 

[Lagerta]

Ima li smisla svako nemirno dete tretirati kao mentalno poremećeno? Procenjuje se da je prevalenca ovog poremećaja (broj dece sa poremećajem u godini) između 2 i 17%. Da li to znači da do 217 hiljada dece u našoj zemlji zaslužuje etiketu poremećaja i sve što ide sa njom? Govorimo o mentalnom poremećaju za koji nije dokazano da ima psihičko poreklo, ali koji se ipak tretira kao organski, koji će dijagnostikovati prvi pedijatar (doktor medicine), a ne psiholog ili psihijatar. Dete sa dijagnozom dalje biva smešteno u psihijatrijsku ustanovu i prima koktel―terapiju sačinjenu pretežno od amfetamina i antidepresiva. Sve i da stavimo na stranu da ovi lekovi na mlad organizam imaju iste efekte kao kokain (što nikako nije zanemarivo), etiketa poremećaja nosi sa sobom stigmu društva, odsustvo iz škole, kasnije probleme u akademskom napredovanju, gubljenje kontakta sa svojom generacijom i drugarima, veoma frustrirane roditelje i veći rizik za javljanje nekog drugog mentalnog poremećaja ili poremećenog ponašanja (počevši od depresije do samopovređivanja i povećanog rizika za suicid).

Veoma je bitno naglasiti da realnost nije i ne sme biti tretirana crno-belo. Nemirna deca se ne smeju tako olako etiketirati kao bolesna, jer nemirno dete nije istovremeno i bolesno!

Neophodno je shvatiti da roditelj svojom ljubavlju, pažnjom, posvećenošću i strpljenjem može da postigne kod deteta skoro bilo kakav efekat, naučiti ga da se ponaša primerenije, i omogućiti mu da preraste razvojnu fazu u kojoj ono mora da bude nemirno i istražuje svoje granice.

Da je Tom Sojer naš savremenik, da li bi priča bila iole ovoliko zanimljiva da su ga posle prve pustolovine proglasili nemogućim, zavezali u belu košulju i sedirali? Bake i deke bi na ovo rekli da takvo dete jednostavno treba izmoriti i pustiti da se istrči da bi lepo spavalo. Međutim, gde se sakrila ovakva logika i zašto se dešava da su deca danas lečena kao psihijatrijski bolesnici?

Ukoliko se nastavi politika prepuštanja, praćenje linije manjeg otpora i ako dijagnoze postanu realnost našoj deci, o čemu će ona pričati? Hoće li uopšte imati mogućnost govora i nekog da ih sasluša?

Link

 

[Gost 436569]

Setila sam se jednog intervjua Verice Rakočević gde je ona malo pričala o svom detinjstvu

https://lepaisrecna.mondo.rs/Lifest...akocevic-o-rani-na-stomaku-iz-detinjstva.html

Ovo je glavni deo:

Tako je i bilo kad se, sa samo tri godine, probudila sama u kući jer je mama otišla do prodavnice, pa poželela da malo izađe napolje.

"Već sam imala i mlađu sestru, Slavicu pa sam i nju htela da iznesem u kolevci. Vrata zaključana i ja, sad, ne znam kako ću", ispričala je kreatorka u jednoj televizijskoj emisiji. "Razbila sam rukom prozor, kolevku nisam mogla da podignem, a ne znam ni sama kako sam se kroz to staklo provukla. I dan danas imam ogroman ožiljak na stomaku. Skočila sam kroz prozor, to je bila prizemna kuća. Sećam se slike, krenula je da šiklja krv, ja držim rukom... Majka me ugledala i odmah je ispustila kese", seća se Verica.
Već sutradan je majka morala da je vodi sa sobom svuda, pa i u prodavnicu. Mada u zavojima, i dalje je bila nestašna, pa je nagazila jednog psa na rep. Za uzvrat, on ju je ujeo za nogu. Opet, bolnica.

"Mama od muke ne zna šta će sa mnom. Krene na pijac i zaveže me za tezgu. Mojoj baki su rekli: `Eno ti je unuka, k'o kuče za tezgu vezana`. Baba poludi i odvede me kod nje u Zakut u kuću. Mama je tad rekla: `Bogu hvala, da se malo spasem od nje!` Kod babe sam se već sutradan nabila na plot i ona me vrati kući. Zaista sam bila jako, jako nemirna", kaže Verica.


Nemirne dece je bilo i biće.

 

[Lagerta]

Mnoge stvari su se promenile pa i procena dece. Za svako malo živahnije dete se odmah sumnja da ima ADHD umesto da se potraži način da dete taj svoj istraživački duh i radoznalost usmere u pravom smeru .

 

[hm337]

Mnoge stvari su se promenile pa i procena dece. Za svako malo živahnije dete se odmah sumnja da ima ADHD umesto da se potraži način da dete taj svoj istraživački duh i radoznalost usmere u pravom smeru .

zločin je kad decu kojima dijagnosticiraju ADHD počnu da kljukaju lekovima ne bi li ih umrtvili ..kao da smo u konc logoru gde niko ne sme da štrči.....a lekovi ko lekovi..nešto kao poprave mnogo šta pokvare...

 

[pop80]

ovo je odlično Lagerta!!! Drago mi je da se na ovom forumu mogu pročitati ovako divne i pametne stvari.. svaka čast <3

e sad kolko se sećam tetka Poli je tukla Toma Sojera.. mislim da je danas zabranjeno tući decu.. ne znam kako je kod nas ali u Austriji npr deca mogu pozvati policiju i otvara se slučaj koji se može završiti i oduzimanjem deteta i njegovo prosleđivanje u određene socijalne ustanove.. mislim da se Tomi Sojeru tamo ne bi dopalo

 

[moonja..]

Istina, a šta bi tek radili Haklberi Finu, on je tek bio nemiran.

Nestašna deca su radoznali istraživači koji žele da samostalno upoznaju svet svojim očima, a te matore drtine su narkomani.

 

[Black_star]

Negde to sve ima veze sa duhom vremena (zietgeist) i duhom naroda (folksgaist) . koji ce biti dometi takve licnosti u nekom vremenu i drustvu...

 

[1208Letoo]

Naravno i ja bih sigurni kad bi me vratili u te mlade dane

 

[Jasna]

Kontrola se pojačava u svim oblastima društvenog života, ali to služi tome da uvidimo koliko je besmislena i da sa tim završimo.

 

[Jasna]

Ne znam ni odakle je došla ideja da bi ljudi trebali da se ponašaju kao krave na pašnjaku. Da miro pasu i povremeno gledaju nekud neodređeno.

Deca imaju pravo na ispoljavanje emocija.

Dete treba da bude radoznalo i veselo. Ako kontrira, tera inat i ispoljava negativne emocije, to je znak roditeljima da bi trebali da se preispitaju i vide gde greše. A što se pozitivnih emocija tiče, iima ljudi nervoznih mnogo. Al zar su deca kriva za njihovu nervozu? Najlakše je na dete se iskaliti. Koliko sam puta videla da je neko privikao na dete zato što je ispoljavalo radost, a on je nervozan i detetova emocija ga iritira. Čemu ga uči? Da ne valja biti razdragan jer to drugima smeta.

Meni je kao detetu bio merak da namerno nerviram one kojima dečija igra smeta i uopšte nisam jedina u tome. Mora neko da im pokaže da imaju problem sami sa sobom koji trebaju da reše.

 

[Jasna]

Smetaš. Praviš buku, praviš nered. Odrasli su umorni i nervozni. Treba im mir.
Pa što su umorni i nervozni?
Zato što nisu odrasli. Zato što nisu preuzeli odgovornost za svoj život i ne žive svoj život. Sve rade na silu, na mišiće i istroše se do utorka u podne, pa do nedelje ko živ ko mrtav pored njih.

 

[Lagerta]

I kao prosvetnom radniku , meni su draga ta nestašna, radoznala deca. To znači da njihov mozak traži rešenja, razvija, se istražuje. Ne mešamo nestašluke i nevaspitanje ,ali je činjenica da se ide na to da se deca ukalupe u neke predviđene projekcije, kako deca treba da se ponašaju danas .

 

[Jasna]

I kao prosvetni radnik , meni su draga ta nestašna, radoznala deca. To znači da njihov mozak traži rešenja, razvija, se istražuje. Ne mešamo nestašluke i nevaspitanje ,ali je činjenica da se ide na to da se deca ukalupe u neke predviđene projekcije, kako deca treba da se ponašaju danas .

imam nekoliko prijateljica koje rade sa decom, bilo kao vaspitačice ili nastavnice. I one znaju da je nevaspitanje i neprimereno ponašanje poziv u pomoć, ali ko da preuzme odgovornost za buljuk tuđe dece. Njima samo mrva pažnje treba, ali ti si jedna, a njih je mnogo.

Ja na primer nikada nisam decu kritikovala kada se ne ponašaju kako treba. Nisam objašnjavala da to nije lepo i slično. Samo odvojim više vremena za njih i takvo ponašanje nestane samo.

I kad mi neko kaže da ima loše dece koja su naprosto loša šta god roditelj radio ja ne verujem. Ne verujem zato što to nemam u svom iskustvu i iskustvu ljudi sa kojima sam bila u kontaktu. Gde god sam videla neprimereno ponašanje, tu je bio roditelj kome je nešto važnije od deteta. Al šta god to bilo, pa makar i neki plemeniti cilj. Spašavm kućne ljubimce. Ne mora da bude preča mi je kafa sa komšinicom. Moram da zaradim i ja to radim za njih, a oni su nezahvalni. I slične klasike..

 

[Lagerta]

Da, nekada je dečije neprimereno ponašanje poziv u pomoć u stvari . Imamo i prezaštićenu decu, koja se takođe ponašaju neprimereno jer im nisu postavljene neke granice .Ali sve to se razlikuje od običnog nestašnog deteta, koje preispituje svet oko sebe, samo traži odgovore makar to bilo i na način koji se danas smatra kao poremećaj u ponašanju , što po mom mišljenju, to definitivno nije . Prebrzo se upućuju kod psihologa , a sve što je potrebno je malo više shvatanja dečje psihe od strane i roditelja i prosvetih radnika .

 

[**Freya**]

Uvek sam volela nestasne ali dobrodusne likove.

Plasi me propaganda "mirno dete jednako dobro dete".
U prirodi decije duse je istrazivanje.
Nemaju zrelost za dostojanstveni mir niti iskustvo koje pravilno procenjuje posledice nestasluka.

Bojim se da okolina moze umrtviti razbarusenost stalnim kritikama.