Događaji koji su prethodili hrvatskom napadu 4. avgusta 1995, pad Zapadne Slavonije i proterivanje oko 120.000 Srba, pokazali su da Republika Srpska Krajina više nema toliku važnost za međunarodnu zajednicu.
Hrvatska nije kažnjena zbog počinjenih zločina i napada na zonu pod zaštitom UN. A na odluku zagrebačkih vlasti da ne dozvole da Jasuši Akaši, mirovni izaslanik UN, poseti to područje, niko nije reagovao. Međutim, iz svega ovog, rukovodstvo u Kninu nije izvuklo nikakve pouke. Razvoj događaja na terenu ukazivao je da se Zagreb priprema za presudnu akciju.
Još u novembru 1994. Hrvatska vojska sa pripadnicima jedinica HVO i Armijom BiH, kreće u operaciju "Zima 94". Za 27 dana osvojili su ključne strateške tačke na Dinari - Mali i Veliki Bat, Veliki i Mali vrh. Predigra ovom zaletu hrvatske i muslimanske vojske bila je 3. novembra kada je osvojena kupreška visoravan. U aprilu 1995. akcijom "Skok-1" ovladali su većim delom Livanjskog polja. Konačno, krajem jula aktivira se plan "Ljeto-95" i zauzimaju Bosansko Grahovo i Glamoč. Ovim akcijama sve jedinice RSK našle su se u poluokruženju. Time je otključana brava koja je mogla da bude prepreka za osvajanje Knina.
Krug je zatvoren 25. jula u Splitu - Franjo Tuđman i Alija Izetbegović potpisuju deklaraciju o zajedničkom delovanju i osvajanju teritorije Republike Srpske Krajine. Tog istog dana održana je vanredna sednica Hrvatskog sabora, pod izgovorom zbog rebalansa budžeta, na kojoj je data saglasnost da se napadne RSK.
Operativna situacija u Republici Srpskoj Krajini te 1995. bitno se menja. Početna vojna prednost srpske strane, koja je zasnovana na ostacima JNA, postepeno se topi. Srbija pritisnuta sankcijama i potpunom međunarodnom izolacijom ograničena je u pružanju pomoći. Amerikanci ukidaju embargo na uvoz oružja i Tuđmanovim i Izetbegovićevim formacijama stižu najsavremenija borbena sredstva. Uz to imaju potpunu podršku NATO snaga.
Poslednji trzaj iz Beograda bio je sredinom maja 1995, kada je za novog komandanta Vojske RSK postavljen general-potpukovnik Mile Mrkšić, rodom iz Vrginmosta. Njegov zadatak je bio da konsoliduje vojsku i da ojača njen politički autoritet. U beleškama generala Mladića, koje se nalaze u Hagu, piše da je u to vreme Slobodan Milošević okupio tri načelnika Generalštaba srpskih vojski: Momčila Perišića, Ratka Mladića i Mileta Mrkšića. Njegovo uputstvo ili naredba je bila - obustavite sva ofanzivna dejstva. Ključni zadatak je pomoć Mrkšiću. Teško je objasniti zašto se baš tad glavnina vojske Republike Srpske našla na Drini.
Šainović: Poslali smo sve što je potrebno, osim vojnika
Mrkšić doduše nije otišao tek tako sam. Nikola Šainović svedoči da je Vojsci RSK poslata značajna pomoć:
- Poslali smo sve što je potrebno, osim vojnika. Količina pomoći mogla je da se vidi 28. juna, na Vidovdan, na vojnom poligonu kod Slunja, kada je general Mrkšić organizovao vojnu paradu. Ovaj čin ohrabrio je okupljeni narod, ali nije zaplašio Tuđmana.
Hrvatske trupe u subotu, 5. avgusta, ulaze u Knin. U 12.30 zavijorila se šahovnica na tvrđavi. Narednog dana slomljen je otpor poslednjih branilaca Krajine na Baniji. Više od 250.000 Srba moralo je da napusti zapadnu Krajinu. Bila je to najveća srpska seoba... Onu prvu, sa šezdesetak hiljada duša, pokrenutu u zimu 1690. godine predvodio je duhovnik, patrijarh Arsenije Treći Čarnojević. A ovu drugu jedan petnaestogodišnjak na traktoru.
Posle pada Knina krenulo se redom: Drvar, Ključ, Mrkonjić Grad i Jajce... Tuđmanove i Izetbegovićeve armije stigle su pred Banjaluku. Šta se tih dana dešavalo u Zagrebu i Beogradu svedoči Nikola Šainović:
Postojao je dogovor da se prvo zaustavi rat u Bosni i Hercegovini, po principu podele - 51:49, a da se potom pristupi rešenju na relaciji Zagreb - Knin
- Imam iz Haga jedan dokument o razgovoru Holbruka sa Tuđmanom u Zagrebu. Tuđman kaže: "Mi možemo da uđemo u Banjaluku." Holbruk odgovara: "Ja ne mogu da odlučim šta ćete vi da radite, samo ne bi bilo dobro da ulazite pa da izlazite." I kaže: "Idem sad kod Alije, njegovo mišljenje mi je bitno, a onda idem kod Miloševića." To je špic "Oluje". Preti pad Banjaluke. Milošević besni, pita kakav je to način. A iz Miloševićeve kancelarije Holbruk, pred Miloševićem, zove Tuđmana i kaže: "Ovog momenta me zvao predsednik Klinton i naredio mi je da vam prenesem da odmah obustavite 'Oluju'." Tuđman kaže: "Razumem. Onaj ko upravlja, odlučuje kad treba da se stane i gde treba da se vrati."
Pripreme za Dejton su počele u januaru 1995. godine. Posle svih kriza to je izgledalo kao svetlo na kraju tunela. Pregovarački proces se odvijao sa Miloševićem u Beogradu. Postojao je dogovor da se prvo zaustavi rat u Bosni i Hercegovini, po principu podele - 51:49, a da se potom pristupi rešenju na relaciji Zagreb - Knin. Suprotno svim dogovorima i obećanjima, Sjedinjene Američke Države se okreću na drugu stranu i puštaju "Oluju".
Suzanino priznanje i mrlje
Suzan Manuel, portparolka Misije UN za Jugoslaviju, neposredno posle hrvatske agresije na Srpsku Krajinu, izjavila je:
- Ono što se dogodilo sa RSK je ogromna tragedija, ne samo tragedija za Srbe, nego i za Ujedinjene nacije. Naš posao je bio da održimo mir, a nismo u tome uspeli. Lično osećam da smo mi iz UN iskorišćeni na jedan kompromitujući način. Prvi put u istoriji mirovnih snaga one nisu razmeštene na demarkacionoj liniji, liniji razdvajanja sukobljenih snaga i strana, već na čitavom prostoru RSK po principu mrlje od mastila, znači bez smisla i nepovoljno.
(Novosti)
