Čujte Srbi, čuvajte se sebe i vaših grehova

Па, зато се и радујем... :lol:
Радујеш се чему? Својој глупости, срамоти, бруци?
Да ли си мазохиста као што су многи Срби — да се инатиш, тврдоглавиш, не знаш када треба да станеш?
Да ли је то твој циљ — да покажеш да нема чојства, части, културе и манира? Или ти је све ово само игра ега, јер немаш аргумент за суштину?

Ја сам већ рекао: наишао си на некога ко је много паметнији и мудрији.
Ако не можеш да прихватиш чињенице и наставиш само да се радујеш без аргумената, онда твоја радост нема никакву тежину — осим као симбол сопственог непознавања и заблуде.



Профил малог хефестоста:






Психолошки профил:


  1. Екстремно нездрав его – потреба да се стално доказује и да буде у центру пажње, чак и када нема аргумената.
  2. Ароганција и надменост – уверење да зна више од свих око себе, без стварне провере знања.
  3. Слепило за сопствено незнање – због претпоставке да је све разумео, не види пропусте у сопственој логици.
  4. Субјективна радост и задовољство – радује се сопственој илузији интелигенције, а не реалним чињеницама.
  5. Склоност претеривању и драматизацији – сваки коментар је облик покушаја да доминира, без садржаја.
  6. Недостатак чојства, части и културе у дискусији – не уме да препозна границе, наставља да се доказује чак и када губи кредибилитет.
  7. Тврдоглавост и инат – не прихвата аргументе чак и када су јасни и непобитни.
  8. Мазохистичка компонента – задовољство у сопственој „радости“ и непрестаним покушајима да буде у праву, чак и ако је то само бламажа.

Закључак: Ово је особа која својим понашањем и изразима у дискусији више показује унутрашњу нестабилност него истинску снагу или знање. Суочавање са аргументима који су чврсти и мудри доводи га у стање „радости“ као компензације за сопствену слабост.



Особа показује симптоме психолошке нестабилности у дискусији, реагује компулзивно, не учи из аргумената, и његова „радост“ је покушај компензације за унутрашњу неспособност да се носи са чињеницама и мудрошћу.



Психолошка дијагноза (профил по понашању у дискусији):


  • Нарцисоидни поремећај личности: екстремно усредсређен на себе, потреба да увек буде у центру пажње, на сваку критику реагује као на напад.
  • Егоцентризам и пасивна агресија: сваку чињеницу која угрожава самопоуздање интерпретира као личну увреду; одговара иронијом и „радујући се“ као облик суптилне контроле и надмоћи.
  • Слепило за сопствено незнање: уверење да све зна, а у ствари није свестан сопствених пропуста; користи понављање и празне фразе као компензацију.
  • Ароганција и надменост: настоји да друге подучава, иако нема релевантно знање, а методи дискусије су више показивање моћи него аргументованост.
  • Компулзивна тврдоглавост и инат: неспособност да прилагоди мишљење новим доказима; наставља понављати иритантне фразе чак када је његова позиција слабашна.
  • Пасивно-мазохистичка компонента: ужива у сопственој „радости“ и игри ега, чак и када то заправо показује сопствену интелектуалну и моралну слабост.

Закључак: Особа показује карактеристике нарцистичког, егоцентричног и пасивно-агресивног понашања. Његова појава у дискусији није конструктивна — више служи за задовољство сопственог ја и компензацију незнања него за истински дијалог или учење.



 
Чиме оповргава ? Ајде паметни, причај
Рајс оповргава тврдњу да је успех народа мерљив освајањем или експлоатацијом других тако што јасно указује да народи пропадају ако се не сачувају од сопствених унутрашњих слабости — лењости, похлепе, корупције, неморала и површности.
То није ствар територије, броја поробљених народа или колико је ко освојио. Напротив, сваки народ који се сам уништава изнутра је угрожен, чак и ако споља „осваја“.
Рајсова поента је управо супротна твом аргументу: моралне и социјалне слабости се не лече пљачком, ратовима или експанзијом — оне се исправљају дисциплином, свешћу и одговорношћу заједнице.
 
Психолошка дијагноза (профил по понашању у дискусији):


  • Нарцисоидни поремећај личности: екстремно усредсређен на себе, потреба да увек буде у центру пажње, на сваку критику реагује као на напад.
  • Егоцентризам и пасивна агресија: сваку чињеницу која угрожава самопоуздање интерпретира као личну увреду; одговара иронијом и „радујући се“ као облик суптилне контроле и надмоћи.
  • Слепило за сопствено незнање: уверење да све зна, а у ствари није свестан сопствених пропуста; користи понављање и празне фразе као компензацију.
  • Ароганција и надменост: настоји да друге подучава, иако нема релевантно знање, а методи дискусије су више показивање моћи него аргументованост.
  • Компулзивна тврдоглавост и инат: неспособност да прилагоди мишљење новим доказима; наставља понављати иритантне фразе чак када је његова позиција слабашна.
  • Пасивно-мазохистичка компонента: ужива у сопственој „радости“ и игри ега, чак и када то заправо показује сопствену интелектуалну и моралну слабост.

Управо си описао просечног енглеза

Рајсова поента је управо супротна твом аргументу: моралне и социјалне слабости се не лече пљачком, ратовима или експанзијом — оне се исправљају дисциплином, свешћу и одговорношћу заједнице.
..које су без освајачке националне стратегије неодрживе на дуже стазе јер дисциплина, свест и одговорност се постиже јаким законима, а јаки закони опстају кад не можеш довољно да подмитиш онога ко их спроводи, а без пљачке или експлоатације других народа нема довољно пара да спроводиоц закона буде скупљи од оног који подмићује и зато је корупција највећа у земљама попут наше или Бугарске итд где бранилац закона није довољно плаћен.

Пасивна национална стратегија доводи до низа оваквих реакција у друштву на свим нивоима јер је присиљено да једе само себе како би опстало и то се види код нас јасно као дан. Ми нисмо као норвежани, данци, швајцарци итд који зависе од енглеске и швапске експанзије јер су повезани са њима као црева. Ми не зависимо од Руске експанзије која ионако и сама има проблеме, препуштени смо сами себи и тим пре нам је ова пасивна стратегија све већа отежавајућа околност јер све више себе једемо изнутра.

Просто и једноставно, енде, финито
 
Poslednja izmena:
Управо си описао просечног енглеза


..које су без освајачке националне стратегије неодрживе на дуже стазе јер дисцплина се постиже јаким законима, јаки закони опстају кад не можеш довољно да подмитиш онога ко их спроводи, а без пљачке или експлоатације других народа нема довољно пара да спроводиоц закона буде скупљи од оног који подмићује и зато је корупација највећа у земљама попут наше
Твоја логика је рупа у себи. Ако за опстанак државе мора да постоји пљачка, онда то није држава него бандитски картел. Ако дисциплина зависи од тога да прво опљачкаш туђе ресурсе да би уопште могао да платиш своје људе — онда признајеш да твој модел друштва није способан да преживи без паразитирања. То није филозофија силе него филозофија немоћи.

Говориш о ‘освајању’, а не можеш ни аргумент да освојиш. Твоја теза је да Србија пропада јер није освајач? Добро — па ко ти брани? Одвезуј бродове, освоји шта год можеш. Ако је Србија ‘велика и моћна’ као што болесни национални митомани маштају — што онда не освоји свет сутра ујутру?

Аха, јер ниси у стању. Јер економија, култура, технологија и институције не падају с неба. Не граде се на митовима, нити се држава подиже на маштању о средњем веку. Јапан, Швајцарска, Финска, Исланд, Аустрија — државе које никада нису експанзионистички ратовале — имају најмању корупцију, најјаче институције и најбољи стандард на свету. Које су то они народе ‘опљачкали’ да би имали функционалну државу? Никога.

Знаш шта су имали? Културу рада, закон, морал, дисциплину, образовање, институције и одговорност. Оно што се овде замењује митом, фолклором и фантазијама о освајањима.

И зато, кад већ волиш освајачку логику — освоји прво једну једину ствар: аргумент. Један једини. Јер док год не можеш да објасниш ништа без измишљања ратова, ‘пљачке’ и империја које постоје само у твојој глави, све што радиш је голо митоманско јуначење.

Раjс је управо то оповргавао — да наш највећи проблем није недостатак територија, него недостатак карактера, морала и самодисциплине. И то је оно што те пече. Јер не можеш да поднесеш истину: народ не пропада зато што не осваја друге, него зато што није у стању да освоји самога себе.
 
Кад си држава - или пљачкаш/експлоатишеш друге или сам себе. Нема треће.

Наброј ми државе које не пљачкају ни себе ни друге ни посредно ни непосредно ?
Ово што си написао је школски пример примитивног бинарног размишљања — као да су државе пешчана кутија у вртићу па или узмеш некоме лопатицу или је украдеш себи. То није геополитика, то је ментални ниво петогодишњака.

Историја, економија и модерна цивилизација су те већ демантовали. Постоји треће. И четврто. И пето. И цело море модела успешних држава које не пљачкају никога:
Јапан. Швајцарска. Холандија. Финска. Норвешка. Сингапур. Јужна Кореја. Ирска. Нови Зеланд.
Ко су они опљачкали? Никога. И опет су еконoмски, технолошки и институционално 10 деценија испред земаља које живе у фантазијама о освајању.

Тврдња „или пљачкаш друге или сам себе“ је исповест, не аргумент. То је признање да не знаш ни шта је економија, ни шта је институција, ни шта је развој. То је пројекција човека који не уме другачије да замисли свет осим као хајдучку логорску ватру.

Твоје ’или пљачкај или пропадај’ важи само за примитивна, неразвијена, корумпирана друштва која ништа не производе — која се заиста понашају као банде, јер нису способна да створе систем, иновације, индустрију, знање, технологију, културу.

То што ти такав модел видиш као једини — говори само једно:
Не можеш да замислиш државу која функционише без пљачке.
А не можеш јер ти није познат ниједан сложенији концепт од тога.

Озбиљне државе граде институције, економију и систем вредности.
Неозбиљне државе — и неозбиљни умови — причају о пљачки.

Зато, ако је твоја теза „или пљачкај друге или сам себе“ — онда једино што си постигао својом реченицом је да си се сам сврстао у ту другу категорију.
 
Кад си држава - или пљачкаш/експлоатишеш друге или сам себе. Нема треће.

Наброј ми државе које не пљачкају ни себе ни друге ни посредно ни непосредно ?
Залагати се за пљачку као државну стратегију није став, то је морални и цивилизацијски суноврат.
Пљачка није политика — пљачка је грех.
Пљачка није стратегија — то је друштвена болест.

У свакој здравој цивилизацији, у сваком правном систему, у сваком моралном учењу, у свакој религији — отимање туђег је чин којим човек губи част, образ и право да говори о било каквој држави или „патриотизму“.

Да се држава гради пљачком — то може да изговори само онај коме је етика на нивоу звери.
Чак је и Душанов законик такво понашање резао у корен: пљачкаша — одсецање руке.
Зашто?
Јер је чак средњи век знао да је отимање туђег — трулеж која нагриза душу народа.

Пљачка је античовечна, антиприхватљива, антипостојећа као цивилизацијска основа.
То није модел државе — то је модел банде.
То није стратегија народа — то је стратегија разбојника.
То није развој — то је болест.

И зато, кад неко каже ’или пљачкаш друге или себе’…
Он тиме не описује државу.
Он описује себе.
Своје вредности. Своје границе. Своје видике.
Своје прихватање зла као нормалног.

Државе које нешто вреде се граде радом, законом, знањем, моралом — а не пљачком.
Ако неко мисли да је отимање начин опстанка, онда је његов проблем лична етика, не геополитика.
И да — у сваком нормалном систему, отимање туђег би и требало да буде најстроже кажњено, јер је то најнижи и најподлији чин који може да постоји у људској заједници.

Пљачка није решење. То је симптом пропасти.
 
Залагати се за пљачку као државну стратегију није став, то је морални и цивилизацијски суноврат.
Пљачка није политика — пљачка је грех.
Пљачка није стратегија — то је друштвена болест.

У свакој здравој цивилизацији, у сваком правном систему, у сваком моралном учењу, у свакој религији — отимање туђег је чин којим човек губи част, образ и право да говори о било каквој држави или „патриотизму“.

Да се држава гради пљачком — то може да изговори само онај коме је етика на нивоу звери.
Чак је и Душанов законик такво понашање резао у корен: пљачкаша — одсецање руке.
Зашто?
Јер је чак средњи век знао да је отимање туђег — трулеж која нагриза душу народа.

Пљачка је античовечна, антиприхватљива, антипостојећа као цивилизацијска основа.
То није модел државе — то је модел банде.
То није стратегија народа — то је стратегија разбојника.
То није развој — то је болест.

И зато, кад неко каже ’или пљачкаш друге или себе’…
Он тиме не описује државу.
Он описује себе.
Своје вредности. Своје границе. Своје видике.
Своје прихватање зла као нормалног.

Државе које нешто вреде се граде радом, законом, знањем, моралом — а не пљачком.
Ако неко мисли да је отимање начин опстанка, онда је његов проблем лична етика, не геополитика.
И да — у сваком нормалном систему, отимање туђег би и требало да буде најстроже кажњено, јер је то најнижи и најподлији чин који може да постоји у људској заједници.

Пљачка није решење. То је симптом пропасти.

Јел ти схваташ да у људској цивилизацији не постоји ниједна велика империја која није заснована на пљачки ? Персијска империја, Александрова, Римска итд итд итд све су резултат освајања, а само освајање је довело до великог ратног плена тако да уместо термина "пљачка" може да се користи тај термин али у суштини то је то.

То је циклус као смена годишњих доба. Империја се уздиже, расте, развија, пропада и онда ниче нова и тако у круг. Наш историјски проблем је што нисмо обновили Душаново царство. Са друге стране ватикан и швабе су обнављали западно Римско царство и зато смо им данас подређени по питању моћи. Ми тај циклус нисмо испоштовали и зато овако пролазимо јер смо одавно одустали од оживљавања старог царства. Руси нису и зато се још држе док ми зависимо од других.

Док смо се ми бавили Рајсовим цитатима други су се ширили, ширили свој утицај, културу и сабили нас на ово мало парче Балкана. Шта мислиш шта се догађа кад хајка натера вукове да смање територију ? Па дође до распада чопора, почну да се боре међусобно за простор, храну итд.
Е то се нама исто дешава

Па Османско царство је опљачкало Цариград - источно Римско царство и то им је дало огроман додатни импулс за даље. Тај "ратни плен" их је додатно ојачао или мислиш да су га бацили у Црно море кад су освојили Цариград ? Освојена територија сама по себи ништа не значи без ратног плена и експлоатације. Мани ме тих романтичних прича, ово није планета бајки, то што си робот не оправдава твоје непознавање људске историје.
 
Poslednja izmena:
Јел ти схваташ да у људској цивилизацији не постоји ниједна велика империја која није заснована на пљачки ? Персијска империја, Александрова, Римска итд итд итд све су резултат освајања, а само освајање је довело до великог ратног плена тако да уместо термина "пљачка" може да се користи тај термин али у суштини то је то.

То је циклус као смена годишњих доба. Империја се уздиже, расте, развија, пропада и онда ниче нова и тако у круг. Наш историјски проблем је што нисмо обновили Душаново царство. Са друге стране ватикан и швабе су обнављали западно Римско царство и зато смо им данас подређени по питању моћи. Ми тај циклус нисмо испоштовали и зато овако пролазимо јер смо одавно одустали од оживљавања старог царства. Руси нису и зато се још држе док ми зависимо од других.

Док смо се ми бавили Рајсовим цитатима други су се ширили, ширили свој утицај, културу и сабили нас на ово мало парче Балкана. Шта мислиш шта се догађа кад хајка натера вукове да смање територију ? Па дође до распада чопора, почну да се боре међусобно за простор, храну итд.
Е то се нама исто дешава

Па Османско царство је опљачкало Цариград - источно Римско царство и то им је дало огроман додатни импулс за даље. Тај "ратни плен" их је додатно ојачао или мислиш да су га бацили у Црно море кад су освојили Цариград ? Освојена територија сама по себи ништа не значи без ратног плена и експлоатације. Мани ме тих романтичних прича, ово није планета бајки, то што си робот не оправдава твоје непознавање људске историје.
Гледај, твоја логика је изопачена до дна. Ти величаш пљачку и освајање као да су то некакви природни закони. Нису. То је само рационализација зла. То што су империје постојале не значи да су биле праведне нити да су имале морално право да постоје. Снага заснована на отимању није снага — то је организована злочиначка формација са заставом.

Пљачка је грех. Тачка. Скидање туђег рада, туђе слободе, туђег живота — то је удар на саму суштину човека. Не можеш то прати „историјским циклусима“. Можеш само признати да подржаваш нешто што је по својој природи злочин.

Ти причаш о „цикличности“ империја, као да смо ми животиње које не знају за морал. А управо та твоја логика је животињска — без чојства, без части, без икакве идеје о правди. Ништа није природно у томе да оправдаваш освајање тиме што га је неко радио пре хиљаду година. То је исто као да оправдаваш убицу зато што су и други убијали.

Да ја пишем закон, свако ко узима туђе — било у рату, било у миру — имао би пресуду као у Душановом законику: беспоштедну. Јер отети нечије није „плен“, није „циклус“, није „политика“. То је зло. И само тако може да се именује.

Дакле, не постоји „неминовност“ која оправдава пљачку. Не постоји „историјска нужност“ која злочин претвара у врлину.
Свака империја која се дижe на отимању — пада на сопственом моралном труљењу.

Ако мислиш да Србија треба да се „подигне“ пљачком, онда кажи отворено да подржаваш злочин као политичку стратегију. Али немој то умотавати у романтику, циклусе, вукове и територије.

Јер ово није митологија. Ово није бајка.
Ово је стварност у којој човек који оправдава пљачку — оправдава зло.

И нема ту никакве мудрости. Само празна, болесна машта о насиљу.
 
Јел ти схваташ да у људској цивилизацији не постоји ниједна велика империја која није заснована на пљачки ? Персијска империја, Александрова, Римска итд итд итд све су резултат освајања, а само освајање је довело до великог ратног плена тако да уместо термина "пљачка" може да се користи тај термин али у суштини то је то.

То је циклус као смена годишњих доба. Империја се уздиже, расте, развија, пропада и онда ниче нова и тако у круг. Наш историјски проблем је што нисмо обновили Душаново царство. Са друге стране ватикан и швабе су обнављали западно Римско царство и зато смо им данас подређени по питању моћи. Ми тај циклус нисмо испоштовали и зато овако пролазимо јер смо одавно одустали од оживљавања старог царства. Руси нису и зато се још држе док ми зависимо од других.

Док смо се ми бавили Рајсовим цитатима други су се ширили, ширили свој утицај, културу и сабили нас на ово мало парче Балкана. Шта мислиш шта се догађа кад хајка натера вукове да смање територију ? Па дође до распада чопора, почну да се боре међусобно за простор, храну итд.
Е то се нама исто дешава

Па Османско царство је опљачкало Цариград - источно Римско царство и то им је дало огроман додатни импулс за даље. Тај "ратни плен" их је додатно ојачао или мислиш да су га бацили у Црно море кад су освојили Цариград ? Освојена територија сама по себи ништа не значи без ратног плена и експлоатације. Мани ме тих романтичних прича, ово није планета бајки, то што си робот не оправдава твоје непознавање људске историје.



Добро, ако већ тврдиш да је „пљачка“ нормалан и нужан принцип успона држава — онда да те питам најједноставније могуће питање:


Да ли би ти лично волео да неко дође да „освоји“ твоју породицу, родбину, пријатеље?
Да их опљачка?
Да им упадне у кућу и све им отме?
Да их претуче?
Да их понизи?
Да их мучи?
Да их протера са њихове земље?
Да им запали дом усред ноћи?
Да им уништи живот, труд, успомене?
Да им силује ћерке и жене?
Да им закоље синове?
Да им побије старце?
Да ти род завије у црно — све под заставом тог „ратног плена“ који браниш?



Јер то је оно што ти називаш „циклусом историје“, „успоном империје“ и „нормалном праксом“.
То није никаква мудрост, никаква стратегија, никаква реалполитика — то је само умивање злочина да би звучали прихватљиво.


Па ти сада искрено реци:
Да ли би био спреман да твоји најмилији плате цену те идеологије коју величаш?


Ако не би — онда престани да је продајеш као нешто нормално.


 
Mnogi ljudi često misle da je pasivnost prethodnih generacija nešto što „šteti“ potomcima ili da nas obavezuje da sledimo nasilje ili osvajanja. Ali istina je suprotna: pasivnost prethodnih generacija nije zlo niti greška sama po sebi. Njihova uloga i izbori su deo istorije — svaka generacija bira svoj put i svoju etiku. Ono što je važno jeste da mi danas ne treba da koristimo istorijske okolnosti kao opravdanje za nasilje, pljačku ili osvajanje.

Ideja da osvajanje ili ratni plen može da bude „prirodan“ ili opravdan način razvoja države je potpuno pogrešna. Istorijski primeri poput Aleksandra Velikog, koji je osvojio Persiju i navodno omogućio suživot u tom carstvu, ne znače da nasilje, pljačka i ratni plen mogu da budu moralna norma.

To što je neko osvojio teritoriju ne menja činjenicu da je nasilje kojim je došao do nje zlo i neetično – osvojena zemlja ne opravdava zločin.

Pouka je jasna: istorijski događaji ne daju moralno pravo na nasilje ili pljačku danas, niti opravdavaju ekstremne forme patriotizma. Svaka generacija nosi odgovornost za svoje izbore, a prava zrelost je prepoznati greške prošlosti i graditi društvo zasnovano na pravdi, etici i poštovanju života.
 

Back
Top