ČUDA BOŽIJA SVUDA OKO NAS

BOKYSTAMY:
htede turcin da proveri ,dali je ,s.vasilije ,zaista zivi svetac,i dodje ti on na poklon, ali kada ne bese nikoga on ,odkri s .vasilija uze njegovu ruku i zagrize mu prst,bratija ga je nasla mrtvog pored kivota, a na prstu ugriz od turcina
Kliknite za proširenje...
aham

znachi
taj neki tamo vasa
je ubio turchina zbog ujeda?

kako se odbranio? jel isho na samoodbranu?

nikada necu shvatiti vashe poimanje sveta... ubica ne moze da bude svetac ...
 
Evo jednog ''čuda božijeg''Izvor neizmerne svetlosti...''Mač Božiji''
Ala je lep ovaj svet:)...Tamo potok...
2008-04-nuclear-blast.jpg

Čudo broj 2...Ovde cvet...
napalm

Svuda oko nas...:cool:
 
Zazijavalo:
Zašto ići tako daleko? U Kambodžu?

cetnickikoljaci-1.jpg
Kliknite za proširenje...

Највеће покоље извршили су пред крај рата партизани упадајући у градове и села прерушени у "четнике" и убијајући углавном све виђеније мештане а нарочито оне богате. О томе постоји безброј доказа - часопис "Погледи" објављивао је детаље тих злочина.

И у овим последњим ратним сукобима НАЈВЕЋЕ СМРДЉИВЕ КОМУЊАРЕ, УДБАШИ и ТИТОВИ СЛЕДБЕНИЦИ САМО СУ ЗАМЕНИЛИ ТИТОВКЕ СА ПЕТОКРАКОМ СРПСКОМ ШАЈКАЧОМ СА КОКАРДОМ И КРЕНУЛИ ДА УБИЈАЈУ да би злочини пали на терет СЧП. Одувек су били бедници, нерадници, лажови и преваранти.

п.с. Дај линк за ову фотографију да видимо када и где је снимана, да проверимо да ли је само једна у низу невештих фотомонтажа бедних црвених бандита.
 
ČUDA BOŽIJA U PODMOSKOVSKOM GRADIĆU

U proleće 2001. godine prvi put sam čula ovu neobičnu priču. Naime, u malom podmoskovskom gradiću, kod jedne blagočestive žene, lično u njenoj kući, zamirotočilo je nekoliko ikona…U tom trenutku sam bila veoma uzbuđena od takvog saznanja, ali nisam mogla ni da pretpostavim da će baš mene, grešnu, milosrdni Gospod već za nekolio dana udostojiti - da svojim rukama dotaknem to č u d o .

Uvek su se u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi, tokom mnogih vekova, događala čuda. To je - ili, nedostižna moć crkvenih Tajni, naročito, velike Tajne Pričešća... To su netruležne mošti ili mirotočive glave svetitelja... To su čudotvorne ikone, - ikone, koje su nam date od Gospoda, preko kojih nam otvara prozor u Viši svet…

Domaćica o kojoj je reč je 2001. godine, po blagoslovu svog duhovnog oca, vezla Plaštanicu za Svetu Pashu Gospodnju. Jedva je stigla da je izveze do Velikog Petka, i, odjednom je shvatila da se to jednostavno dogodilo čudo. Apsolutno je nemoguće završiti tako veliki posao za svega četiri dana. U svakom drugom slučaju to bi trajalo nekoliko meseci. Pošto je završila rad, klekla je na kolena i sa iskrenom skrušenošću počela da se moli Gospodu da joj oprosti greh što je nekoliko puta u toku vezenja nehotice iglom dodirnula NJegovo prečisto telo. Odjednom je osetila kako se po sobi, u kojoj je obično vezla Plaštanicu, širi nezemaljski miris nepoznatog porekla. Neobična radost ispuni dušu čestite žene. Požele da o tome odmah ispriča svima, a onda se priseti: - «Ako ja o ovome budem ispričala svima, možda će sve odjednom da nestane?» I uplaši se. Nije želela da se rastane sa čarobnim oblakom blagodatnog mirisa. Odnese u hram izvezenu Plaštanicu i vrativši se kući posle službe otkri da sa ikone svetih novomučenika i ispovednika ruskih, koju je tek nedavno kupila u svom hramu, obilno teče miro…Na praznik Radonicu*, koji se poklopio sa danom slaveIverske ikone Majke Božije, zamirotočila je Iverska ikona. Domaćica pozva decu i uzbuđeno reče: - « Izgleda da će našu kuću zadesiti neka nesreća – moje ikone su zaplakale». Tek nakon nedelju dana, kada je ikona Raspeće Hristovo počela obilno da mirotoči, žena je krenula da se ispovedi: - «Oče, u mojoj kući se nešto dešava...» Kada je sveštenik uzeo u ruke jednu od ikona i pokušao da je obriše čistim peškirom, ispod njegove ruke poče da teče miro u vidu fontane.

Od toga dana mnogo toga je preživljava ova čestita žena u čijoj kući se dogodilo čudo. Izvesno vreme čak ni sveštenstvo nije moglo da formira jedinstveno mišljenje - šta da se učini sa ikonama? Jedni su predlagali da se sve ikone odnesu u hram Božiji, drugi su kategorički tvrdili da je potrebno zatvoriti vrata od sobe i moliti se, moliti... Njihovo mišljenje je da se čudo i dogodilo zbog sopstvenog greha: - « Pa moli se sama, moli za oproštaj grehova...» Ali, na potpuno neobjašnjiv način, ikone su postepeno počeli da posećuju ljudi sa svih strana. Za vreme Božićnog posta ponovo smo posetili ovu neobičnu kuću. Videli smo, kako se u jednoj običnoj kućici, na jednom običnom mestu, na mnogim ikonama počinju da događaju vidljive promene, mnoge ikone počinju da se obnavljaju, da mirotoče, detalji na ikonama dorađuju se i ukrašavaju divnim bojama. Pokazali su nam tada starinske potamnele ikone koje su nedavno donete iz kuće koja je potpuno izgorela. Domaćica je nastradala u požaru, a kada su ljudi počeli da raskrčuju zgarište, naišli su na nejasne crne daske. Kada su hteli da ih bace na otpad, neko je jedva primetio da su to ustvari bile ikone. Tu su se po Božijem promislu našli blagočestivi vernici koji su saopštili adresu neobične kućice u podmoskovlju, rekavši da se tamo još oštećenije ikone vraćaju u život. I, istina. Danas su se ti, reklo bi se, beznadežno upropašteni likovi svetitelja na ikonama, već potpuno obnovili.

Nedavno je u ovu kuću izdaleka doputovao jedan postariji muškarac. Ušao je u sobu i skamenio se. Kada je došao sebi, reče pokazujući na veliku ikonu Pokrova Presvete Bogorodice: »Ova devojka nas je za vreme rata izvela iz okruženja. Ja sam je zapamtio za ceo život. Na njoj su čak i čarapice* bile takve - sa žutim prugicama...Mi smo bili opasno okruženi neprijateljskim tenkovima. Ni od koga nije bilo moguće dobiti pomoć i mi tada, koliko smo mogli jače, počesmo da se molimo Gospodu. Vernika među nama gotovo da nije ni bilo. Tek po neko od nas je imao krstić na vratu, kome je majka dala na polasku, nekome žena... Na sav glas smo se molili : «Gospode pomozi!» Vojnici su bili gotovo deca. Oko nas su pevale ptice. Nebo vedro, vedro kao da se sama priroda opraštala sa nama. A mi smo želeli da živimo... do suza...

I odjednom - čudesan bol u očima. Kod nekoga u stomaku, leđima... I nepodnošljivo jaka svetlost... kao da nije zemaljska. Podižem oči i vidim - sasvim nisko iznad nas, na oblaku, stoji devojka. U rukama joj je šal modro plave boje, sa ljubičastim odsjajem. Očigledno je da je devojka vrlo visoka, ali, podići oči više... uopšte nije bilo moguće od svetlosti koja je pekla. Apsolutno ne znam kako, ali mi smo ostali živi!»

«Pa vidite, upravo tu ikonu», - reče domaćica, - « meni je doneo jedan vojnik. On je jednostavno došao i dugo je, dugo hodao po sobi bled, bled od nečega što je doživeo. Zatim, kada se već spremao da ode, upitao je: - « Pa kako ću ja sada da živim?» Ja mu kažem: - «S Bogom, sine. Samo s Bogom!» Sledećeg dana se vratio i doneo mi ikonu Bogorodice Umilenje pred kojom se Serafim Sarovski molio za Rusiju na kamenu hiljadu dana i noći. Tu se tada zadesiootac lično. Pogleda na ikonu i upita vojnika zašto je baš tim bojama naslikao ikonu, zar drugih nije imao, šta li? «Imao sam, ali, baš takvu sam Je sinoć video», - odgovori mladić. Eto kakvih sve susreta ima i na to niko ne može da ostane ravnosušan.

Odnekud, ispod mnogih svetinja, (šta da se radi – teskoba je), domaćica uzima ikonu Sergija Rodonješkog obilno okupanu mirom tako , da kapi padaju pravo na pod. Zbunjen, on briše miro čistom vatom i stavlja u kesicu. «Evo, pogledajte, preko lika igumana Ruske Zemlje, projavila se ikona Majke Božije Tražiteljice poginulih. Ne znam šta da mislim, mi odista stradamo...» – i upitno poglada na nas.

Ceo sat vremena smo pažljivo slušali mnoge priče domaćice kuće. Uzimala je čas jednu ikonu, čas drugu. Svaka svetinja ima svoju priču, tačnije, svoju sudbinu. Čini se da je cela pravoslavna Rusija ovde donela svoje ikone – ikone koje opominju. Veliki je broj brojanica, paketića ispod svetinja, krstića i privezaka s ikonicama i imenima. Svako pravoslavno srce zna da nam se krvotočiva znamenja šalju kao poslednja opomena za ukrepljenje Vere Hristove. Čudesni, nikakvim rečima neopisivi divni gusti miris blguhanija širi se svuda oko nas. Domaćica nam reče da je već počela da razlikuje od koje ikone se širi koji blagouhani miris. «Naprimer, od ikonice Jovana Preteče – širi se miris šumskih jagoda. A od ikone Matronice, blažene Matrone Moskovske, širi se miris poljskog cveća. Čudo. Svakog sekunda se susrećeš sa njim».

Stare ikone, papirne litografije s likom svetitelja, hiljade ikona - mirotoče danas u raznim krajevima Rusije. Božija blagodat rušeći sve zakone materijalnog sveta izliva se s Nebesa preko njih na nas. Eto kako nam tajanstveno i zagonetno Gospod daje znak svog nevidljivog prisustva u svetu vidljivom, realnom. Osnovno je da se shvati, da bi nam ova svetost pomogla, da moramo da se usavršimo, da se očistimo od greha, da izmenimo svoju grehovnu prirodu.

Za verujućeg čoveka č u d o predstavlja – još jedno učvršćenje u veri. Za neverujućeg, ali koji traga da spozna Boga, to je jedan od mogućih puteva da uđe u veru. Ali, ako je čovek «principijelno» neverujući, to ga sigurno nikakvo čudo neće uveriti u to da Bog postoji. Zar nije napisano : - «Niko ne dolazi Sinu ako ga Nebeski Otac ne prizove». Pomračen bezverjem, čovek ne vidi razliku između tame i Svetlosti. Ne vidi pruženu Milosrdnu Desnicu Spasitelja ka njemu. Domaćica kaže da se ponekad, mada retko, događa da je izraz lica njenih ikona savršeno ravnodušan. «Neki ljudi navrate, ćutke pogledaju i odlaze kao da ništa nisu videli».

A čudo Božije je ustvari svuda oko nas. I ne treba da se meša sa našim ljudskim razumom. Zato se ono, na kraju krajeva, i zove č u d o, jer nemoguće ga je objasniti, jer izlazi iz okvira fizičkih zakona prirode i nikakva nauka ne može da objasni njegovo delovanje sopstvenim zakonima. Ono se i događa po zakonima drugog Sveta i nosi sa sobom Viši Tajni smisao.

Možemo da ne znamo, možemo da ne vidimo, možemo da ne verujemo, ali, hteli mi ili ne – svi se mi krećemo pred očima Božijim. I sve naše zasluge na Zemlji vidi Gospod: da li se samo zbog sebe toliko trudimo ili zbog večnosti...?Niko ne zna kada će doći vreme Velike Žetve Gospodnje – Sveopšte vaskrsenje... Tada će nam se, usuđujem se da pretpostavim, sve Tajne Božije otkriti, između ostalog, i tajna, po kojoj se po promislu Nebeske Vlasti Božije između nas bira č o v e k preko koga će se pojaviti čudo. Slava Tebi, Gospode!
 
Pod Pokrovom Majke Božije

Otac Mihailo Osipenko je primio sveštenički čin u gradu Ekaterinburgu na Trojicu 1974 godine. A pre toga je mnogo toga preživeo... A koliko je posle toga bilo nevolja!... Gospod je u iskušenjima snažio porodicu Osipenko, da bi zatim preko nje projavio svetu veliko Krimsko čudo...

1931 godine vlasti su porodicu sa devetogodišnjim dečakom otpremile vagonom za stoku u daleki Sibir – na sigurnu smrt. Rešili su da beže – našli su put po tragovima svojih prethodnika. Kada su izgubili nadu na spasenje, celoj porodici se javio Sveti Nikolaj Čudotvorac i pokazao put... Zatim se zaratilo – kursantska obuka, Staljingradska bitka, nemačko zarobljeništvo. O Nemcima otac Mihailo ne govori sa ljutnjom: «To je predivan narod», - smatra on, iako je od tog «predivnog naroda» mnogo toga pretrpeo. Posle pobede se vratio u Rusiju, oženio svešteničku ćerku i došla su deca. Da bi ishranio veliku porodicu, počeo je da boji ćilime i da pravi od gipsa razne sitne predmete. U to vreme je znao samo jednu molitvu – «Oče naš», ali je i ona bila dovoljna da započne novi život. Počeo je da slika ikone, iako su vlasti sprovodile istrage. «Ceo naš život je bio pravo čudo, a mi to nismo ni primećivali» - priznaje sveštenik. Jednom je otac Mihailo započeo restauraciju velike prestone ikone Georgija Pobedonosca iz crkve u Krasnoufimsku. Tu ikonu je zajedno sa sinom nosio kući kroz ceo grad. Prolazili su i glavnom ulicom. I odjednom su ugledali da im u susret ide visoka žena, sva u crnom i sa velikim krstom na grudima. «Istina, ciganka!» - pomislio je on. Ona je išla tako brzo, da joj se odeća rastvarala. Žena je prošla pored njih i krenula dalje. On je želeo da sazna kuda se uputila i rešio je da se okrene. Ali iza njihovih leđa više nije bilo nikoga... A u okolini nije bilo nekih sporednih ulica u koje bi ona mogla da skrene. Došli su kući i žena se upravo vratila sa pijace, rekavši da je tamo videla neobičnu ženu u crnom, s velikim krstom na grudima (to je po opisu bila ta ista žena koju je otac Mihailo smatrao za ciganku). Ona se molila na kolenima na samom trgu, ispred zatvorene «crvene» crkve (u njoj je u to vreme bio muzej). Upravnik pijace joj je prišao i zahtevao da prestane da se moli.

- Ko je to mogao da bude? – upitao je ženu budući sveštenik.

- To je bila Majka Božija...

Jednom je otac Mihailo pošao u Crkvu da restaurira fresku Majke Božije. Poveo je sa sobom četvorogodišnju ćerki Varju. Sam je išao šumom prema kupoli, a ćerka je u crkvi počela da skače preko konopca za preskakanje. Odjednom je čuo kako ga devojčica viče odozdo: «Silazi, brzo silazi». U čemu je stvar? «Božija Majka nam je naredila da hitno idemo kući...». Otrčali smo kući, kad tamo je sinčič Serjoža umirao od meningitisa. Vikao je od bolova. Šta da se radi? Trebalo je otvoriti molitvenik i pročitati pravilo, ali dok bi on otvorio knjigu sin bi već umro. Tada je on odlučio da se samo s verom pomoli Bogu i prekrsti glavu Serjoži. Tako je i uradio. Dečak je tad skočio sa postelje i radosno potrčao na ulicu da se igra sa drugom decom...

«Kada otac blagosilja, vidiš čak i zatvorenih očiju krst koji stavlja», - priča njegov ćerka Natalija.

Porodica Osipenko je živela na jednoj od stanica na Kubani, kada je jednom otac Mihailo u Crkvi dobio osušen cvetić sa ikone Majke Božije. On ga je doneo kući i nije ga stavio u vodu, jer je već uvenuo. Sutradan je sveštenik primetio da su se preostale latice odjednom podigle. Ćerka Natalija je još u toku dana uvidela da su prašnici cveta nabubrili i postali zreli – cvetić kao da je vaskrsao... A uskoro su ih vlasti usred zime isterali iz stanice. I Presveta Bogorodica ih je unapred tešila pred nevolje...

Odlučili su da žive u gradu Krimsku. Ali nisu imali ni stan, ni novaca. Odjednom je Zlata Sergejevna u snu ugledala Majku Božiju. Ona joj je rekla: «Idi ulicom koja je cela raskopana». I više – ni reč. Zlata je došla u Krimsk, izašla iz autobusa pored mosta i pošla kuda su je oči vodile. Odjednom je ugledala da je ulica sa njene leve strane cela raskopana. Zvala se Lagernaja. Skrenula je u nju. Tamo su sprovodili gas, sekli cevi i raskopali ulicu. Došla je do kuće s brojem 6. I ugledala je domaćicu u maloj kući, koja je sedela na klupi pored kuhinje. Rekla je da prodaje tu kuću. Tako je porodica Osipenko po blagoslovu Majke Božije našla krov nad glavom.

Jednom je otac Mihailo u snu ugledao ženu u tamnoj odeći, koja mu je stajala iza ledja. Ona mu je donela dve ikone: veliku – Kazanjsku Majke Božije, i manju takodje Bogorodičinu. On se obradovao što mu je došla mušterija. Pozvao je ćerku i ... probudio se. Od tada je odlučio da svaki dan čita akatist Kazanjskoj ikoni Majke Božije. Ceo život te porodice je protekao u nevoljama i bedama – ali pod Pokrovom Carice Nebeske. Nije slučajno što je jedno od mesta njihovog zemaljskog stranstvovanja bio i mali grad na Vladimiršćini nazvan Pokrov. Tamo do sada živi nekoliko dece sveštenika Mihaila.
 
eremita:
Највеће покоље извршили су пред крај рата партизани упадајући у градове и села прерушени у "четнике" и убијајући углавном све виђеније мештане а нарочито оне богате. О томе постоји безброј доказа - часопис "Погледи" објављивао је детаље тих злочина.

И у овим последњим ратним сукобима НАЈВЕЋЕ СМРДЉИВЕ КОМУЊАРЕ, УДБАШИ и ТИТОВИ СЛЕДБЕНИЦИ САМО СУ ЗАМЕНИЛИ ТИТОВКЕ СА ПЕТОКРАКОМ СРПСКОМ ШАЈКАЧОМ СА КОКАРДОМ И КРЕНУЛИ ДА УБИЈАЈУ да би злочини пали на терет СЧП. Одувек су били бедници, нерадници, лажови и преваранти.

п.с. Дај линк за ову фотографију да видимо када и где је снимана, да проверимо да ли је само једна у низу невештих фотомонтажа бедних црвених бандита.
Kliknite za proširenje...

A zbog čega će ti link? Na fotografiji se fino vidi da to nisu četnici.z:)
To su partizani koji nisu bili strpljivi da puste braduz:mrgreen:
 
MUČENIČKA SMRT 70 MONAHA


Pre više od pet vekova, kotorski dućandžija Marin Druško, po nagovoru providnika, sipnuo je malo, samo malo, arsena ili kakvog drugog smrtonosnog praška u riblju čorbu spremljenu za slavsko obedovanje monaha. Protiv lek koji je dobio, da bi zavarao tragove, nije delovao, pa je i on ispustio svoju crnu dušu. To je po predanju. Po nauci, stvar nije do kraja ispitana - vele istoričari, odvajkada, većinom, uz jačeg i vladajućeg. Ali, tu je prste umešala i savremena medicina, pa, ako je verovati stručnjacima, toksikolozima iz Vojnomedicinske akademije u Beogradu, čitava rabota biće uskoro sasvim razjašnjena.

Kada i kako iz kostiju starih pet vekova teče sveta tečnost miro? Posredi je, vele, čudo Božje.

Umoljavamo Vaše Visokopreosveštenstvo da blagoslovite da se od sada pa do kraja vijeka o manastirskoj slavi na bratskoj trpezi ne poslužuje niti riblja niti koja druga čorba... piše u izvještaju jeromonaha Ilariona, nastojatelja manastira Arhanđela Mihaila na Prevlaci u Boki Kotorskoj, mitropolitu crnogorsko-primorskom, zetsko-brdskom i skenderijskom Amfilohiju, o proslavi slave ovog manastira 21. novembra 1991. godine.

Manastirska slava proslavljena je monaški skromno. Na ručku, bez čorbe, koji je, po svetogorskom običaju, pripremio susjedni i bratski manastir Podmaine, bilo je sedmoro zvanica.

Dva dana kasnije komisija u sastavu: dr Nada Glogovac, ljekar, jeromonah Ilarion, namjesnik manastira Svetog Arhanđela Mihaila, jerej Momčilo Glogovac, paroh risanski, đakon Jovan Bajković, sekretar Eparhijskog crkvenog suda, i dr Nenad Milošević, docent Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, otkopala je manastirsku kriptu i uzela više kostiju, dio zemlje oko njih i dio zemlje iznad kripte i sve je to poslala Toksikološkom institutu VMA u Beogradu.

Sedam mjeseci ranije, 15. maja, izvađene su iz zemlje ljudske kosti koje su i navele ljude iz Crnogorsko-primorske mitropolije da se upuste u istraživanje. Tog dana, kopajući zemlju radi obnavljanja manastirskog konaka, radnici su naišli na kosti.

Kakve sad veze imaju ove, reklo bi se slučajno nađene kosti, sa slanjem kostiju iz kripte na toksikološku analizu, a ovo sa molbom jeromonaha Ilariona mitropolitu Amfilohiju da se na manastirskoj slavi ne služi čorba?

Velik je Miholjski zbor, velika je Prevlaka Bokokotorska! I čudna je priča o njoj. Čudna, jer se na njoj događaju čuda. Ranije ljudska čuda, a sada, evo, i Božja!

Pođimo redom, od Božjeg do ljudskog čuda.

Sveti Evstatije Prevlački bio je šesti po redu arhiepiskop srpski (prvi je bio Sveti Sava), od 1279. do 1286. godine. Prethodno je osam godina bio episkop zetski i stolovao je na Prevlaci. Tu se, na Prevlaci, i zamonašio. U međuvremenu, bio je u Svetoj Zemlji, pa na Svetog Evstatija na Prevlaci, bio je i autor ovog teksta. Nakon liturgije i ručka, sa sveštenicima, monasima i nekoliko njima bliskih mirjana, ušao sam u crkvu Svete Trojice, koja je dio manastirskog kompleksa. Otac Dimitrije iz Cetinjskog manastira, koji obnavlja manastir Stanjeviće, izneo je iz oltara dio moštiju otkopanih 15. maja prošle godine. Podigao je parče jedne kosti, rekao bih dio zgloba, i iz njega je kapala tečnost. Većina prisutnih je već bila ovdje i ranije je vidjela to što sam ja gledao prvi put u životu.

Ne vredi pokušavati opisati taj osjećaj dok gledate kako parčence ljudske kosti ispušta tečnost. Vidite ga tako malo, a iz njega kaplje li kaplje. Trajalo je to poduže, i iz te koščice je iskapalo tečnosti po zapremini barem kolika je ona sama. Kako da opišete osjećaj dok gledate kako vam se pred očima oburvava fizika?

Zaista, čitajući o mirotočivim moštima Svetog Simeona, pređašnjeg Stefana Nemanje, i nekih drugih svetitelja, mislio sam da je to neka metafora. To što sam gledao u crkvi Svete Trojice na Prevlaci na Svetog Evstatija ove godine šokiralo me. Rekli su mi da su to mirotočive mošti, ali moja svijest školovana na matematičkom smjeru gimnazije i kasnije na astronomiji to nije mogla da shvati bukvalno. A sada vidim kako miro bukvalno kaplje iz koščice.

Ušeprtljao sam se pred svetošću koja se pokazala ispred mene. Tek kada sam vidio da otac Matej iz Cetinjskog manastira snima video kamerom mirotočenje, a Lazar iz Kotora fotoaparatom, dohvatio sam se fotoaparata koji mi je visio o ramenu. Škljocao sam nasumice.

Nijesmo znali smijemo li dotaći miro. Onda, mirno, normalno, kao na svakom drugom miropomazanju, otac Dimitrije nas je miropomazao. Iz koščice je i dalje kapalo. Svi smo htjeli da odnesemo barem kap svetog mira kući, a niko se nije usuđivao da upita smijemo li... Onda je neko pitao...

Crkva je mirisala. Bio je to miris moštiju koji je dolazio iz kivota gdje su one pohranjene.

- Mošti mirišu kao i druge mošti svetitelja, kao one u riznici Hilandara - priča otac Ilarion. — Miro miriše drugačije. Miro i mošti nemaju isti miris. Kada smo, u maju, izvadili dio moštiju, umili smo ih vinom i u kesi donijeli u moju keliju. Iako je bilo suvo vrijeme, one su počele da vlaže, pa onda i da rose. Prenijeli smo ih u crkvu. Tu je tečnost počela da izlazi nagore, poput sitnih gejzira. Shvatili smo o čemu je reč...

Poslije je došao i mitropolit Amfiholije. Prevlačko čudo nije prihvatio "zdravo za gotovo", iako su u njegovim rukama kosti obilno mirotočile, tražio je maksimalni oprez.

- Miro je bezbojno - kaže otac Ilarion. - Ima miris mladog vina. Takav mu je i ukus kada uzmete samo kap. Ako okusite malo više, gorko je, kao pelen.

Ne toče mirom sve kosti dosad izvađene na Prevlaci. Toči dio onih izvađenih u maju i samo jedna butna kost izvađena u novembru iz kripte.

Do sada je izvađeno kostiju koliko ih, otprilike, ima u dva-tri kostura. Ljudi koji su se pozabavili čudom na Prevlaci smatraju da treba izvaditi barem trista kostura.

Čitav lokalitet manastira, gdje je prije više od pet vjekova bio manastir, posut je kostima. Puno ih je u kripti, ali puno i okolo, ispod trave, i to plitko, na samo nekoliko santimetara.

Nauka fenomen mirotočenja ne može da objasni. On je u sferi Božjeg.:ukras6:
 
Savremeni svet, po rečima apostola koji«u zlu leži», ne odnosi se samo na ovo shvatanje. Za jedne je čudo nešto nerealno, daleko, do čega se ne može dopreti. Za druge je to obična, svakodnevna realnost. Za treće čudo je laž, obmana, profancija tj. zloupotreba. Ali postoji kategorija ljudi za kojih je čudo – dar Božiji, plod vere, moćna ruka Božija koji pokazuje na pravilan put u životu.


Ovi ljudi su pravoslavni hrišćani. I zaista, koliko čuda Gospod javlja nama koji verujemo u Njega. Koliko god da je neobično, čuda za koje čujemo, istovremeno mogu izazvati sasvim protivrečne osećaje, koji se ne mešaju, nego na neshvatljiv načim se dopunjuju uzajamno.

Veliko je čudo silazak blagodatnog ognja na Grob Gospodnji na veliku subotu za Pravoslavni Vaskrs...Ono istovremeno privodi u sveti trepet i izaziva veliku radost o Hristu Vaskrslom. Turinska plaštanica. Nemi svedok Stradanja i Vaskrsenja Spasitelja, s jedne strane – govori o velikoj tajni smrti i u isto vreme, utvrđuje nas u veri u Život. Mirotočive ikone istovremeno mogu predstavljati predznamenje Božije o nekoj nevolji i u isto vreme istočati tokove iscelenja.

Mnoga čuda se ne mogu naučno objasniti, ali ova neobjašnjivost ukrepljuje u veri mnoštvo ljudi. Za verujućeg čoveka nisu potrebni nikakvi naučni dokazi te činjenice, da Bog postoji. Ako On postoji, znači, vera naša nije uzaludna, nego naprotiv, prinosi obilje plodova.z:)
 
Svedocanstvo koje sledi opisano je, hronoloski i faktografski, prema beleskama oca Gavrila u manastirskom letopisu:

26. april 1987.

Na Tominu nedelju, u 7 casova ujutro, iz obliznjeg mesta na molitvu pred cudotvornom ikonom Majke Bozje Lepavinske za ozdravljenje devojke B., koja se nalazi u sok-sobi u bolnici, dosli su njezini otac, majka i brat. Objasnili su da je ona pre dva dana pokusala da izvrsi samoubistvo, i to tako sto je popila 2,5 decilitara kontaktnog herbicida “deherban”, jakog otrova protiv korova.

O. Gavrilo je odlucio da se njihovim molitvenim prilogom kupi ulje koje ce goreti u kandilima u crkvi za zdravlje unesrecene devojke.

U 18.20 sati na molitvu su stigli majka, kuma i brat. Bili su u bolnici i culi da je devojci nesto bolje. Inace, lekari su im otvoreno izjavili da oni sa svoje strane ne mogu vise nista da ucine. Sva joj je medicinska pomoc vec pruzena; dakle - ostaju samo molitve… Devojcin brat je rekao o. Gavrilu da je ona i pre mesec dana htela da ucini samoubistvo; pokusala je da prereze vene na ruci. Sve je to u bilo u vezi sa jednim mladicem s kojim je trebala da se venca. Prema bratovljevim recima, neki su njihovi rodjaci bili zavisni, pa su se koristili i “uslugama” vracara da bi sprecili taj brak.

27. april

U 7 casova na molitve su dosli majka i brat. Nakon sto je pred cudotvornom ikonom Presvete Bogorodice o. Gavrilo procitao moleban, otili su da posete bolesnicu.

Posle vecernje o. Gavrilo je procitao molitvu za zdravlje B.

28. april

Kratku molitvu za zdravlje B. procitao je o. Gavrilo pred ikonom u 15.30 sati, a onda i posle vecernje.

29. april

U 12 casova su stigli majka i brat. Bili su u bolnici, ali im lekari nisu dopustili da vide devojku; jedino su im rekli da je dola k sebi i da je progovorila. Zasad samo kratko odgovara na pitanja… Pred cudotvornom ikonom je procitan moleban Presvetoj Bogorodici, a nakon vecernje i kratka molitva.

1. maj

Oko podneva je navratio brat, da se pomoli zajedno sa o. Gavrilom za zdravlje svoje sestre. Dosao je iz bolnice i kaze da je B. sada dobro, pocela je da uzima hranu i da razgovara. Jos uvek se nalazi u internom odeljenju i stoga lekari ne dozvoljavaju posete. Ali, svi se u bolnici cude njenom ozdravljenju i oporavku; u trenutku kad je devojka dovedena mislili su da nece preziveti, vec su je gotovo smatrali pokojnom.

Na pitanje o. Gavrila kada je devojka uzela otrov, njezin brat je odgovorio da se to dogodilo otprilike u 11 casova u petak, 24. aprila. U to je vreme, ispricao je, on sa ocem bio u polju. Dok su radili, najednom su primetili zmiju, koja je isla ravno prema njima siktajuci i palacajuci jezikom. Onda se naglo okrenula i nestala, a za pola sata stigla je vest o nesreci. Devojku su odmah odvezli u bolnicu…

2. maj

U 6.30 sati doao je devojcin brat, a molitva za njeno zdravlje procitana je posle jutrenja. Potom je otisao u bolnicu jer su lekari rekli da ce B. biti premestena iz internog odeljenja i da ce je posetioci moci videti.

3. maj

U nedelju u 8.20 sati u manastir su stigli otac, majka, brat i baka, a pred ikonom je o. Gavrilo procitao moleban Presvetoj Bogorodici za duhovni napredak sviju u kuci. Ostali su i na Sv. Liturgiji, pomolivi se za zdravlje B.

5. maj

U 10.30 sati dosao je devojcin brat i za blagoslov doneo odecu koju ce ona nositi dok bude smestena u drugom bolnickom odeljenju. Kako je rekao, u kucu im je dosao jedan covek i uveravao ih da ne veruju u Boga i ne uzdaju se u Njegovu pomoc, vec u medicinu. “Od Crkve nema pomoci”, tvrdio je…

Proteklog dana je devojku njena familija prvi put videla otkako se ona nalazi u bolnici.

11. maj

U 18 casova stigao je devojcin brat. Rekao je da se B. oseca dobro, ali je njeno ponasanje cudno; nikog od svojih ne zeli da vidi. O. Gavrilo je procitao molitvu za dusevno zdravlje.

7. jun

Na Sv. Liturgiju, sluzenu na Pedesetnicu - Trojice - dosla je devojka B. sa ocem, majkom, bratom i bakom, da se pred cudotvornom ikonom licno zahvali Presvetoj Bogorodici.

Danas je B. udana, ima decu i zivi porodicnim zivotom.

U isto vreme dok je o. Gavrilo u manastirski letopis unosio beleske o stanju devojke B., u bolnici su - sasvim nezavisno od njega - takodje vodili evidenciju o bolesnici. Na pocetku zapisa o povesti bolesti pacijentice B. navedeno je sledece:

24. april

Nakon prijema pacijentici je uvedena sonda u zeludac i obavljeno ispiranje zeluca. Postavljena je na respirator (umetna pluca) i uvedeni su joj kateteri u krvne zile kroz koje se daje tekucina u obliku infuzije. Pacijentica je u komatoznom stanju, ima grceve, na usta joj izlazi pena. Grcevi se ublazuju lekovima.

25. april

Stanje je isto. Pacijentica je i dalje u komi, ima izrazene samo jace reflekse te pokusava disati; mnogo mokri, jo uvek dobiva infuziju venskim putem.

26. april

Pacijentica otvara oci i spontano dise. Ima visoku temperaturu, mnogo mokri, prima infuziju… U toku dana stanje se poboljsava i uz terapijske napore ona postaje orijentirana te na usta pokusava uzimati caj.

27. april

Pacijentica se oseca mnogo bolje te se premesta na interno odeljenje..
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Princip „oko za oko“ – „zub za zub“
Odgovora
14
Pregleda
338
svjatoslav
S
Gedeon
Koliko postoji pravoslavnih crkava kod nas Srba?
2 3
Odgovora
50
Pregleda
600
Gedeon
Gedeon
Gedeon
Da li je do nas stigao original Biblije?
Odgovora
19
Pregleda
419
Ateista5
Ateista5

Back
Top