BOKYSTAMY
Veoma poznat
- Poruka
- 10.976
ОПОМЕНА ЗАБОРАВНОЈ ПОКЛОНИЦИ
Стане П. из околине Подгорице казује истоме записивачу:
"У прољеће 1955. спремила сам се са своје три другарице а моје комшинке да пођем до Острога. Побожни сељаци из мога мјеста дали су ми прилоге за манастир, да тамо узмем и запалим свијеће пред Светим Ћивотом. Ја сам овај новац као аманет ставила на страну у новчанику, да га предам кад стигнем у манастир.
При поласку, када сам већ дошла на воз и заузела мјесто, било је доста гужве. У томе ми приђе једна моја другарица и даде ми 100 динара и замоли ме да га приложим кад стигнем у манастир. Уто воз крене, а ја новац ставих у џеп, с намјером да га предам у цркви кад тамо стигнем. Када смо стигли, у манастиру сам предала дати новац осим 100 динара, које сам била заборавила у џепу. При одласку из манастира, дошла сам до плочника пред црквом и даље нијесам могла да мрднем. Ухватила ме некаква немоћ и чинило ми се да ме нека невидљива сила задржава да не могу ићи. Другарице су се поизмакле низ степенице и звале ме да идем брже. Ја сам одговорила: "Не могу напријед!" Тада се једна од њих врати да види шта ми се десило. Казала је калуђеру који ми је пришао и упитао еда ли сам заборавила какав аманет нечији да предам у цркву. Ја се тада сјетих оних 100 динара, заборављених у џепу. Вратила сам се и положила новац на ћивот. Тада сам лако продужила пут и стигла другарице.
ПОКАЈАЛА СЕ ШТО ЈЕ У НЕДЕЉУ РАДИЛА
Јеромонах Серафим Кашић 14. јуна 1956. г. биљежи ово свједочанство и овјерава га отиском прста исцијељене Секице Бурић, из села Мокре Њиве, среза никшићког, те својим и својеручним потписима осталих присутних (Маре Митровић, Газивода Вида, Милошевић Босиљке, Ивановић Олгице, Ивановић Стане, Митровић Вељка, Кажић Петра, Митровић Милоша, Митровић Ненада, Митровић Јована, Митровић Радуше и манастирског ђака Јована Морунића):
"Радила сам на купљењу сијена у прошлу недјељу, тј. 8. јуна и тревило ми се следеће. Уста су ми се окренула на банду и очи су ми се биле затвориле, да сам сасвим слабо видјела. Моји су позвали докторе да ме прегледају и дали су ми неке енекције које нијесам хтјела употребљавати. Онда су ме шиљали за Дубровник. Ни тамо нијесам хтјела да идем, но сам жељела да идем за Острог. Чим сам кренула, почело ми је да буде боље. Уста су ми се почела да враћају и пласе крви са очију да мичу."
Свједочанство допуњује јеромонах Серафим Кашић:
"Кад је стигла у Острог и приступила Свецу, на дивљење свих присутних, уста су се повратила и очи очистиле."
SRPSKA ZEMLJA
Стане П. из околине Подгорице казује истоме записивачу:
"У прољеће 1955. спремила сам се са своје три другарице а моје комшинке да пођем до Острога. Побожни сељаци из мога мјеста дали су ми прилоге за манастир, да тамо узмем и запалим свијеће пред Светим Ћивотом. Ја сам овај новац као аманет ставила на страну у новчанику, да га предам кад стигнем у манастир.
При поласку, када сам већ дошла на воз и заузела мјесто, било је доста гужве. У томе ми приђе једна моја другарица и даде ми 100 динара и замоли ме да га приложим кад стигнем у манастир. Уто воз крене, а ја новац ставих у џеп, с намјером да га предам у цркви кад тамо стигнем. Када смо стигли, у манастиру сам предала дати новац осим 100 динара, које сам била заборавила у џепу. При одласку из манастира, дошла сам до плочника пред црквом и даље нијесам могла да мрднем. Ухватила ме некаква немоћ и чинило ми се да ме нека невидљива сила задржава да не могу ићи. Другарице су се поизмакле низ степенице и звале ме да идем брже. Ја сам одговорила: "Не могу напријед!" Тада се једна од њих врати да види шта ми се десило. Казала је калуђеру који ми је пришао и упитао еда ли сам заборавила какав аманет нечији да предам у цркву. Ја се тада сјетих оних 100 динара, заборављених у џепу. Вратила сам се и положила новац на ћивот. Тада сам лако продужила пут и стигла другарице.
ПОКАЈАЛА СЕ ШТО ЈЕ У НЕДЕЉУ РАДИЛА
Јеромонах Серафим Кашић 14. јуна 1956. г. биљежи ово свједочанство и овјерава га отиском прста исцијељене Секице Бурић, из села Мокре Њиве, среза никшићког, те својим и својеручним потписима осталих присутних (Маре Митровић, Газивода Вида, Милошевић Босиљке, Ивановић Олгице, Ивановић Стане, Митровић Вељка, Кажић Петра, Митровић Милоша, Митровић Ненада, Митровић Јована, Митровић Радуше и манастирског ђака Јована Морунића):
"Радила сам на купљењу сијена у прошлу недјељу, тј. 8. јуна и тревило ми се следеће. Уста су ми се окренула на банду и очи су ми се биле затвориле, да сам сасвим слабо видјела. Моји су позвали докторе да ме прегледају и дали су ми неке енекције које нијесам хтјела употребљавати. Онда су ме шиљали за Дубровник. Ни тамо нијесам хтјела да идем, но сам жељела да идем за Острог. Чим сам кренула, почело ми је да буде боље. Уста су ми се почела да враћају и пласе крви са очију да мичу."
Свједочанство допуњује јеромонах Серафим Кашић:
"Кад је стигла у Острог и приступила Свецу, на дивљење свих присутних, уста су се повратила и очи очистиле."
SRPSKA ZEMLJA
