Vladimir Veličković (1935-2019)
Завршио је
Архитектонски факултет у Београду.
Сели се у
Париз 1966. године.
За професора на
École Nationale Supérieure des Beaux-Arts у Паризу је изабран
1983. године и на том месту остаје до
2000.
За члана
Српске академије наука и уметности изабран је
1985. године.
Одликован је највишим француским признањем из области културе и уметности,(
Commandeur dans l'ordre des Arts et des Lettres.)
Изабран је
2005. за члана француске
Академије лепих уметности , ( Први је Србин члан ове Академије)
Преминуо је 29. августа у сплитској болници .
Сахрањен је у
Алеји заслужних грађана у Београду.
Постхумно је 2020. добио награду
Музеја града Београда .
Svet Vladimira Veličkovića je svet strave i užasa, svet pakla, mraka i skoro beznađa.
Izlaza nema. Ljudi bez glava, bez lica, ili likova deformisanih kao na slikama Frensisa Bejkona.
Kuke i konopci. Raspeća. Degradacija. Zveri. Psi, pacovi, gavrani. Spaljeni, crni predeli. Zgarišta.
Krvavi plamenovi u daljini. Pakleni horizonti pod sivim, tmurnim nebom s koga ništa dobro ne dolazi.
Ni zraka sunca. Nigde plavetnila. Olujni oblaci.