- Razumevanje - namrshti se Ivan Dmitrich - spoljno, unutrashnje... Oprostite, ali ja to ne shvatam. Znam samo - reche on ustajuci i gledajuci ljutito u doktora - znam da me je bog stvorio od vrele krvi i nerava, dabome! A organska materija, ako je samo sposobna za zivot, mora da reaguje na svaki nadrazaj, Pa, i ja reagujem. Na bolove odgovaram vikom i suzama, na nevaljstva - negodovanjem, na pakost - gadjenjem. Po mome mishljenju, to, u stvari, i jeste zivot. Ukoliko je organizam nizi, utoliko manje oseca i manje odgovara na nadrazaj, a ukoliko je vishi, utoliko je osetljiviji i energichnije reaguje na stvarnost. Zar vam to nije poznato? Gle, doktor, a ne zna ovakve sitnice! Da bi chovek mogao prezirati patnje, da bude uvek zadovoljan i da se nichemu ne chudi, treba da se nadje u ovakvom stanju - i Ivan Dmitrich ovde pokaza prstom u gojaznog, u salo zaraslog seljaka - ili da se, pak, nauchi na patnje toliko da izgubi svaku osetljivost prema njima, to jest, drugim rechima, da raskrsti sa zivotom. Oprostite, nisam mudrac niti filozof - nastavi razdrazeni Ivan Dmitrich - pa se u tome bash nishta ne razumem. Ja nisam kadar da rezonujem.
-Naprotiv, vi bash lepo rezonujete.
-Stoici koje vi parodirate, bili su divni ljudi, ali se njihova teorija zamrzla josh pre dve hiljade godina i ni za dlaku nije krenula unapred, a nece ni krenuti, jer nije praktichna i ne odgovara zivotu. Ona je imala uspeha samo kod manjine, koja provodi zivot u studiranju i uzivajuci u raznim teorijama, a vecina je nije ni shvatila. Teorija koja propoveda ravnodushnost prema bogatstvu i zadovoljstvu u zivotu, preziranje patnje i smrti, odavno je nepojamna ogromnoj vecini ljudi, jer oni nikad nisu ni znali shta je to bogatstvo ili zadovoljstvo u zivotu, dok prezirati patnje znachilo bi za njih prezirati sam zivot, jer se celo ljudsko bice sastoji od osecanja gladi, hladnoce, uvreda, gubitaka i hamletovskog straha od smrti. U tim osecanjima je ceo zivot: on moze biti nesnosan, mozete ga mrzeti, a nikako prezirati. Da, tako je, ponavljam, teorija stoicizma ne moze imati nikada buducnost, a napreduje, kao shto i sami vidite, i to od postanka sveta do danas, samo borba, osetljivost prema bolu, i sposobnost reagovanja na nadrazaj...
...O, zashto chovek nije besmrtan? - mislio je on. Zashto postoje mozdani centri i vijuge, zashto vid, govor, osecanje, genije, kad je svemu tome sudjeno da se pretvori u prah i, na kraju krajeva, da se ohladi zajedno sa zemljinom korom, a zatim milionima godina da se okrece, bez ikakva smisla i cilja, sa zemljom oko Sunca? Da bi se samo ohladio, a zatim okretao, nije uopshte potrebno izvlachiti iz nepostojanja choveka sa njegovim uzvishenim, gotovo bozanskim razumom, pa da se, zatim, kao od shale, opet pretvori u ilovachu....
Paviljon br. 6 [Chehov]
