Evo moj predlog:
Fernando Valjeho - Bogorodica plaćenika
Roman autora koji se smatra zvezdom u usponu među latinoameričkim piscima predstavlja realističnu sliku Medelina, drugog po veličini grada u Kolumbiji, poznatog i kao grad koji je bio uporište Pabla Eskobara. Valjeho je pisac sa neverovatnim talentom za društvenu satiru, cinizam na račun crkve i političara koje smatra odgovornim za haos koji je zavladao u Kolumbiji u vreme nakon Eskobara .
U jedan kolumbijski grad, u Medeljinu, koji je svojevremeno bio uporište Pabla Eskobara i njegove vesele družine. U zemlju koja je opustošena i uništena u sinergiji života lokalnih nekorumpiranih političara, Pablove družbe, a sve uz blagoslov hrišćanskog klera. U taj grad, posle svojevoljnog izgnanstva, vraća se junak naše priče, Bezimeni. On, u „sobi za leptire“ svog starog prijatelja kolekcionara, upoznaje jednog od najlepših leptira kojeg je ikada video u svom životu, mladog 16-godišnjeg Aleksisa. Aleksis je predivan dečak, koji je silom prilika okačio svoje detinjstvo o klin i postao plaćenik, los sicarios. Plaćenici su deca, dečaci, uglavnom u predpubertetskom dobu koja obavljaju ubistva za lokalne kriminalce.
Poput umetnika u mladosti, ovaj gej u starosti, naš pripovedač, pokušava da se oslobodi hrišćanske indoktrinacije, čiji je vazduh udisao ceo svoj život. On napušta svoju ženu i petoro sitne dece, napušta Crkvu i odlazi u Kolumbiju, zemlju svoje nevine mladosti u pokušaju da nađe sebe, spasenje i Boga. Ali, umesto da zatekne pastoralu svog detinjstva, on nalazi post-apokaliptične prizore ruševina njegovog starog zavičaja koji samo u naznakama prepoznaje. Lutajući gradom od crkve do crkve, sa Aleksisom kao vodičem, on nalazi samo fragmente nekadašnjeg Medeljina. Srušene scene njegovog detinjstva nisu jedine ruševine na koje nailazi.
U zemlji u kojoj je upravo urušen jedan sistem, zemlji bez ekonomskog i političkog cilja, najveće ruševine su ljudi i ono što je od njih ostalo. Bezobzirni, surovi, prosti, prazni… I onda naš junak i njegov anđeoski ljubavnik Aleksis kreću u anti-potragu za buđenjem iz kolumbijske noćne more.
Vrhunski cinizam i ironija su oružja na koja računa Fernando Valjeho u ovom romanu. On ih upotrebljava kao sredstvo pomoću koga želi da prodrma one koji čitaju ovu knjigu, da ih natera da se trgnu iz dremeža u kome su se našli. Humor u ovoj knjizi će svakog dovoljno budnog čitaoca da natera na gorak smeh, jer ono o čemu Valjeho piše jesu ozbiljne stvari koje ne zaslužuju da im se podsmevamo. Ili, upravo zaslužuju?