- Poruka
- 131.166
Zauzet čovek
Čovek koji se previše bavi previranjima sopstvene duše neizbežno biva suočen sa
uobičajenom, sumornom, ali ipak prilično zanimljivom pojavom: naime, svedoči
iznenadnoj smrti nekog beznačajnog sećanja koje igrom kakve slučajne prilike
bude prizvano iz skromnog i dalekog sirotišta, gde je u tišini dovršavalo svoje
opskurno postojanje. Ono trepne, još uvek pulsira i odražava svetlost - ali već
sledećeg trenutka, pred vašim očima, udahne poslednji put i oteže svoje jadne
papke, ne mogavši da izdrži prenagli izlazak na nemilosrdno svetlo sadašnjosti.
Od tog trenutka ostaje vam na raspolaganju samo senka, skraćeno izdanje te
uspomene, koje je, nažalost, lišeno očaravajuće uverljivosti originala. Graficki,
blagorodan čovek koji se plašio smrti, setio se dečačkog sna koji je sadržao
lakonsko proročanstvo: ali davno je bio prestao da oseća bilo kakvu organsku
vezu između sebe i tog sećanja, jer jednom od prvih prilika kad ga je prizvao
pojavilo se bledunjavo i umrlo - tako da je san koga se sad sećao bio tek
uspomena na uspomenu. Kad je to bilo, taj san? Tačan datum nepoznat. Graficki
je odgovorio, odgurujući teglicu sa ostacima jogurta i naslanjajući se na sto.
Kada? Hajde - otprilike? Davno. Verovatno u uzrastu između deset i petnaest
godina: u to vreme je mnogo razmišljao o smrti - naročito noću.
I, eto ga sad, tridesetdvogodišnjak, sitan, ali širokih ramena, klempavih i
prozirnih ušiju, pola glumac, pola literata, autor rima na aktuelne teme u
emigrantskim novinama, potpisanih ne naročito duhovitim pseudonimom (koji
je neprijatno podsećao na onaj Karan d’Aš 37 , koji je usvojio jedan besmrtni
karikaturista). Eto ga. Lice mu se sastoji od tamnih naočara s rožnatim okvirom,
koje se presijavaju kao kod slepca, i bradavice na levom obrazu iz koje izbijaju
mekane dlačice. Glava mu je proćelava i kroz ravne vlasi unazad začešljane
smeđaste kose može se nazreti bledoružičasta, mekana koža na temenu.
O čemu je razmišljao trenutak ranije? Ispod koje uspomene je njegov
zarobljeni um i dalje kopao? Uspomene na san. Upozorenja koje mu je upućeno
37 Caran d'Ache - pseudonim legendarnog francuskog satiričara i karikaturiste Emanuela Poarea
(Emmanuel Poiré, 1858-1909), koga neki smatraju tvorcem stripa.
u snu. Predskazanja koje mu, do ove tačke, ni na koji način nije sputavalo život,
ali koje je sad, s neumitnim približavanjem izvesnog roka, počinjalo da odzvanja
uporno i sve glasnije.
- Moraš se sabrati - Icki je viknuo na Grafa histeričnim recitativom. Nakašljao
se i otišao do zatvorenog prozora.
Sve upornije. Broj 33 - motiv tog sna - upleo mu se u podsvest, i njegove
zakrivljene kandže, kao u slepog miša, zarile su mu se u dušu, tako da se taj
nesvesni čvor nikako nije mogao razmrsiti. Prema predanju, Isus Hrist je živeo
do trideset i treće i možda (razmišljao je Graf, nepokretan pored krsta prozorskog
okvira), možda je glas u tom snu stvarno rekao: - Umrećeš u Hristovim godinama
- i prikazao mu, osvetljeno na ekranu, trnje dve ogromne trojke.
Otvorio je prozor. Napolju je bilo svetlije nego unutra, ali ulične svetiljke su
već gorele. Jednolični oblaci prekrivali su nebo; samo je u smeru zapada, između
okerastih vrhova zgrada, međuprostor bio prošaran nežnim svetlim trakama.
Dalje uz ulicu zaustavio se automobil zažarenih očiju i zario svoje ravne kljove
koralne boje u isprano sivilo asfalta. Plavokosi mesar stajao je na pragu svoje
radnje i posmatrao nebo.
Kao da prelaze potok skačući s kamena na kamen, Grafove misli su prešle s
mesara na lešinu, a onda na nekog ko mu je pričao da je neko drugi negde (u
mrtvačnici? na medicinskom fakultetu?) iz milošte za leš koristio naziv „smućko”
ili „smućkado”. - On vas čeka iza ugla, vaš smućkado. - Ne brinite: smućko vas
neće razočarati.
- Dopustite mi da razmotrim razne mogućnosti - rekao je Graf smejuljeći se
dok je sa svog petog sprata gledao iskosa u crne gvozdene šiljke na ogradi. - Prva
(koja me najviše muči): sanjam da je kuća pod napadom ili u plamenu, skačem
iz kreveta i, misleći (pošto smo u snu budale) da živim u prizemlju, iskačem kroz
prozor - u ambis. Druga mogućnost: u drugačijoj noćnoj mori progutam
sopstveni jezik - bilo je takvih slučajeva - i to debelo čudo u mojim ustima izvede
salto unazad i ja se ugušim. Slučaj broj tri: šetam, recimo, šumnim ulicama -
aha, to Puškin pokušava da zamisli kako će umreti:
U boju, il’ u valu plime,
Il’ susedne doline sene...
itd., ali obratite pažnju - počeo je „bojem”, što znači da je nešto ipak predosećao.
Praznoverje je možda prerušena mudrost. Šta mogu da učinim da prestanem da
mislim ove misli? Šta mogu da učinim u svojoj usamljenosti?
Oženio se 1924. u Rigi, gde je došao iz Pskova s neuglednom pozorišnom
družinom. Bio je stihoklepac u njihovoj predstavi - i, kad je pre nastupa skinuo
naočare da bi šminkom doterao svoje mrtvačko sitno lice, moglo se videti da su
mu oči bile plave kao dim. Supruga mu je bila krupna, čvrsto građena žena
kratke crne kose, rujnog tena i s debelim, čekinjastim potiljkom. Otac joj je bio
trgovac nameštajem. Uskoro pošto su se venčali, Graf je otkrio da je glupa i
prosta, da ima krive noge i da za svake dve ruske reči koje izgovori upotrebi tuce
nemačkih. Shvatio je da se moraju rastati, ali odložio je odluku o tome zbog
nekog neodređenog sažaljenja koje je osećao prema njoj, tako da su se stvari
vukle do 1926, kad ga je prevarila s vlasnikom bakalnice u Lačplesisovoj ulici.
Graf se iz Rige preselio u Berlin, gde mu je obećan posao u nekoj filmskoj
kompaniji (koja je uskoro propala). Vodio je bedan, neorganizovan, samotnjački
život i provodio sate u jeftinoj krčmi, gde je pisao stihove na aktuelne teme. To je
bio obrazac njegovog života - života koji nije imao mnogo smisla - siromašnog,
ispraznog bivstvovanja trećerazrednog ruskog emigranta. Kao što je dobro
poznato, međutim, svest nije određena ovakvim ili onakvim načinom života.
Tokom relativno lagodnih perioda, kao i onih dana kad bi čovek ostajao gladan i
odeća počinjala da mu truli, Graficki nije živeo nesrećno - bar dok se nije
približila ta sudbonosna godina. Imalo je punog smisla nazvati ga „zauzetim
čovekom”, jer je predmet njegove zaokupljenosti bila njegova sopstvena duša, a
u takvim slučajevima nema reči o opuštanju, niti čak bilo kakve potrebe za njim.
Govorimo o otvorima kroz koje život diše, preskočenom otkucaju srca, žaljenju,
upadima stvari iz prošlosti: koji je to miris? Na šta me podseća? I zašto niko ne
primećuje da je i u najdosadnijoj ulici svaka kuća različita i koliko su se
namnožili, na zgradama, na nameštaju, na svakom predmetu, naizgled
beskorisni ukrasi - da, beskorisni, ali puni nesebične, žrtvene čari.
Nazovimo stvari pravim imenom. Mnogo je ljudi čije su duše utrnule poput
noge. Per contra, ima i ljudi obdarenih principima, idejama - bolesnih duša koje
teško pate od problema vere i moralnosti; oni nisu umetnici osećajnosti, ali duša
je njihov rudnik, u njemu kopaju i buše, zalazeći sve dublje i dublje mašinom za
sečenje uglja, koju predstavlja religijska savest, opijajući se crnom prašinom
grehova, grehića, lažnih grehova. Graf nije pripadao toj grupi: nedostajali su mu
neki naročiti gresi, a nije imao ni naročitih principa. Bavio se svojim sopstvenim
bićem, kao što drugi proučavaju izvesnog slikara, ili skupljaju neku posebnu
vrstu grinja, ili pak dešifruju rukopise pune složenih transpozicija i umetaka, sa
žvrljotinama kao iz priviđenja na marginama, i u kojima silovito izbrisana mesta
spaljuju mostove između nagomilanih prizora - mostove koje je tako izvanredno
zabavno popravljati.
Čovek koji se previše bavi previranjima sopstvene duše neizbežno biva suočen sa
uobičajenom, sumornom, ali ipak prilično zanimljivom pojavom: naime, svedoči
iznenadnoj smrti nekog beznačajnog sećanja koje igrom kakve slučajne prilike
bude prizvano iz skromnog i dalekog sirotišta, gde je u tišini dovršavalo svoje
opskurno postojanje. Ono trepne, još uvek pulsira i odražava svetlost - ali već
sledećeg trenutka, pred vašim očima, udahne poslednji put i oteže svoje jadne
papke, ne mogavši da izdrži prenagli izlazak na nemilosrdno svetlo sadašnjosti.
Od tog trenutka ostaje vam na raspolaganju samo senka, skraćeno izdanje te
uspomene, koje je, nažalost, lišeno očaravajuće uverljivosti originala. Graficki,
blagorodan čovek koji se plašio smrti, setio se dečačkog sna koji je sadržao
lakonsko proročanstvo: ali davno je bio prestao da oseća bilo kakvu organsku
vezu između sebe i tog sećanja, jer jednom od prvih prilika kad ga je prizvao
pojavilo se bledunjavo i umrlo - tako da je san koga se sad sećao bio tek
uspomena na uspomenu. Kad je to bilo, taj san? Tačan datum nepoznat. Graficki
je odgovorio, odgurujući teglicu sa ostacima jogurta i naslanjajući se na sto.
Kada? Hajde - otprilike? Davno. Verovatno u uzrastu između deset i petnaest
godina: u to vreme je mnogo razmišljao o smrti - naročito noću.
I, eto ga sad, tridesetdvogodišnjak, sitan, ali širokih ramena, klempavih i
prozirnih ušiju, pola glumac, pola literata, autor rima na aktuelne teme u
emigrantskim novinama, potpisanih ne naročito duhovitim pseudonimom (koji
je neprijatno podsećao na onaj Karan d’Aš 37 , koji je usvojio jedan besmrtni
karikaturista). Eto ga. Lice mu se sastoji od tamnih naočara s rožnatim okvirom,
koje se presijavaju kao kod slepca, i bradavice na levom obrazu iz koje izbijaju
mekane dlačice. Glava mu je proćelava i kroz ravne vlasi unazad začešljane
smeđaste kose može se nazreti bledoružičasta, mekana koža na temenu.
O čemu je razmišljao trenutak ranije? Ispod koje uspomene je njegov
zarobljeni um i dalje kopao? Uspomene na san. Upozorenja koje mu je upućeno
37 Caran d'Ache - pseudonim legendarnog francuskog satiričara i karikaturiste Emanuela Poarea
(Emmanuel Poiré, 1858-1909), koga neki smatraju tvorcem stripa.
u snu. Predskazanja koje mu, do ove tačke, ni na koji način nije sputavalo život,
ali koje je sad, s neumitnim približavanjem izvesnog roka, počinjalo da odzvanja
uporno i sve glasnije.
- Moraš se sabrati - Icki je viknuo na Grafa histeričnim recitativom. Nakašljao
se i otišao do zatvorenog prozora.
Sve upornije. Broj 33 - motiv tog sna - upleo mu se u podsvest, i njegove
zakrivljene kandže, kao u slepog miša, zarile su mu se u dušu, tako da se taj
nesvesni čvor nikako nije mogao razmrsiti. Prema predanju, Isus Hrist je živeo
do trideset i treće i možda (razmišljao je Graf, nepokretan pored krsta prozorskog
okvira), možda je glas u tom snu stvarno rekao: - Umrećeš u Hristovim godinama
- i prikazao mu, osvetljeno na ekranu, trnje dve ogromne trojke.
Otvorio je prozor. Napolju je bilo svetlije nego unutra, ali ulične svetiljke su
već gorele. Jednolični oblaci prekrivali su nebo; samo je u smeru zapada, između
okerastih vrhova zgrada, međuprostor bio prošaran nežnim svetlim trakama.
Dalje uz ulicu zaustavio se automobil zažarenih očiju i zario svoje ravne kljove
koralne boje u isprano sivilo asfalta. Plavokosi mesar stajao je na pragu svoje
radnje i posmatrao nebo.
Kao da prelaze potok skačući s kamena na kamen, Grafove misli su prešle s
mesara na lešinu, a onda na nekog ko mu je pričao da je neko drugi negde (u
mrtvačnici? na medicinskom fakultetu?) iz milošte za leš koristio naziv „smućko”
ili „smućkado”. - On vas čeka iza ugla, vaš smućkado. - Ne brinite: smućko vas
neće razočarati.
- Dopustite mi da razmotrim razne mogućnosti - rekao je Graf smejuljeći se
dok je sa svog petog sprata gledao iskosa u crne gvozdene šiljke na ogradi. - Prva
(koja me najviše muči): sanjam da je kuća pod napadom ili u plamenu, skačem
iz kreveta i, misleći (pošto smo u snu budale) da živim u prizemlju, iskačem kroz
prozor - u ambis. Druga mogućnost: u drugačijoj noćnoj mori progutam
sopstveni jezik - bilo je takvih slučajeva - i to debelo čudo u mojim ustima izvede
salto unazad i ja se ugušim. Slučaj broj tri: šetam, recimo, šumnim ulicama -
aha, to Puškin pokušava da zamisli kako će umreti:
U boju, il’ u valu plime,
Il’ susedne doline sene...
itd., ali obratite pažnju - počeo je „bojem”, što znači da je nešto ipak predosećao.
Praznoverje je možda prerušena mudrost. Šta mogu da učinim da prestanem da
mislim ove misli? Šta mogu da učinim u svojoj usamljenosti?
Oženio se 1924. u Rigi, gde je došao iz Pskova s neuglednom pozorišnom
družinom. Bio je stihoklepac u njihovoj predstavi - i, kad je pre nastupa skinuo
naočare da bi šminkom doterao svoje mrtvačko sitno lice, moglo se videti da su
mu oči bile plave kao dim. Supruga mu je bila krupna, čvrsto građena žena
kratke crne kose, rujnog tena i s debelim, čekinjastim potiljkom. Otac joj je bio
trgovac nameštajem. Uskoro pošto su se venčali, Graf je otkrio da je glupa i
prosta, da ima krive noge i da za svake dve ruske reči koje izgovori upotrebi tuce
nemačkih. Shvatio je da se moraju rastati, ali odložio je odluku o tome zbog
nekog neodređenog sažaljenja koje je osećao prema njoj, tako da su se stvari
vukle do 1926, kad ga je prevarila s vlasnikom bakalnice u Lačplesisovoj ulici.
Graf se iz Rige preselio u Berlin, gde mu je obećan posao u nekoj filmskoj
kompaniji (koja je uskoro propala). Vodio je bedan, neorganizovan, samotnjački
život i provodio sate u jeftinoj krčmi, gde je pisao stihove na aktuelne teme. To je
bio obrazac njegovog života - života koji nije imao mnogo smisla - siromašnog,
ispraznog bivstvovanja trećerazrednog ruskog emigranta. Kao što je dobro
poznato, međutim, svest nije određena ovakvim ili onakvim načinom života.
Tokom relativno lagodnih perioda, kao i onih dana kad bi čovek ostajao gladan i
odeća počinjala da mu truli, Graficki nije živeo nesrećno - bar dok se nije
približila ta sudbonosna godina. Imalo je punog smisla nazvati ga „zauzetim
čovekom”, jer je predmet njegove zaokupljenosti bila njegova sopstvena duša, a
u takvim slučajevima nema reči o opuštanju, niti čak bilo kakve potrebe za njim.
Govorimo o otvorima kroz koje život diše, preskočenom otkucaju srca, žaljenju,
upadima stvari iz prošlosti: koji je to miris? Na šta me podseća? I zašto niko ne
primećuje da je i u najdosadnijoj ulici svaka kuća različita i koliko su se
namnožili, na zgradama, na nameštaju, na svakom predmetu, naizgled
beskorisni ukrasi - da, beskorisni, ali puni nesebične, žrtvene čari.
Nazovimo stvari pravim imenom. Mnogo je ljudi čije su duše utrnule poput
noge. Per contra, ima i ljudi obdarenih principima, idejama - bolesnih duša koje
teško pate od problema vere i moralnosti; oni nisu umetnici osećajnosti, ali duša
je njihov rudnik, u njemu kopaju i buše, zalazeći sve dublje i dublje mašinom za
sečenje uglja, koju predstavlja religijska savest, opijajući se crnom prašinom
grehova, grehića, lažnih grehova. Graf nije pripadao toj grupi: nedostajali su mu
neki naročiti gresi, a nije imao ni naročitih principa. Bavio se svojim sopstvenim
bićem, kao što drugi proučavaju izvesnog slikara, ili skupljaju neku posebnu
vrstu grinja, ili pak dešifruju rukopise pune složenih transpozicija i umetaka, sa
žvrljotinama kao iz priviđenja na marginama, i u kojima silovito izbrisana mesta
spaljuju mostove između nagomilanih prizora - mostove koje je tako izvanredno
zabavno popravljati.
