Четнички војвода Момчило Ђујић

[proka]

»Zaista, jedan od najboljih prijema od početka rata bio je u njegovom štabu povodom proslave dodeljivanja od kralja Petra Karađorđeve zvezde popu Đujiću, jednom od glavnih Mihailovićevih komandanata u Dalmaciji. A najsmešnije, rekao je, bilo je to što je ovo visoko odlikovanje Đujić dobio za hrabrost pred neprijateljem, a on je, eto, sa njima pijančio u štabu neprijatelja.

To su, rekao je prezrivo pukovnik, odjednom pun nacionalnog ponosa, stvari koje se mogu desiti samo na Balkanu.«

Fitzroy Maclean o razgovoru sa italijanskim pukovnikom o Đujiću

1. Fitzroy Maclean: RAT NA BALKANU
2. ↑ AVII, 262, 49-1/4.

 

[Лекизан]

А Меклин је био са Ћујићем па зна!!!!!

 

[proka]

Pop Momčilo Đujić je mnogo očekivao, a malo dobio dolaskom vojvoda Baćovića i Đekića s njihovim četničkim odredima. Sve dotad u Mihailovićevoj vrhovnoj komandi se vjerovalo da je Đujić stvorio, više ili manje uz talijansku pomoć, snažnu vojnu formaciju, koja će, potpomognuta od Ilije Mihića i Slavka Bjelajca iz rajona Brinje—Otočac—Plaški, biti u stanju da tuče jedinice NOVJ i u sjevernoj Dalmaciji i u Lici. Dujićevi, a također i Birčaninovi izvještaji slani Mihailoviću od proljeća 1942. godine stvorili su pogrešnu sliku o snazi i borbenim mogućnostima Dinarske divizije, kao i o organiziranosti četničke Dinarske oblasti.


Tek dolaskom Hercegovaca, Draža je obaviješten da u Dinarskoj diviziji »kao po pravilu, svi lažu, i to mnogo i bezdušno«, da Dujićevi »komandanti, od najviših do najnižih, špijuniraju jedni druge«, da su »od obavještajne službe i obavještajaca napravili žbire i uhode, koji se došaptavaju i intrigiraju«, dok »vojvode čak priređuju demonstracije jedni protiv drugih«.

Uza svo rivalstvo, podmetanja, zavjere i optužbe suparnika, Đujić je — uvjerivši i Birčanina i Talijane da je »veoma hrabar, rasan gorštak, obljubljen u narodu«, odnosno da je on osobno »odličan, ali ljudstvo slabo«, da je »čo204 vek dobre volje, lepe inteligencije« i da »ulaže mnogo fonda da situaciju drži u ruci i da sve davo ne ponese« — izborio nadmoćan položaj u Dinarskoj četničkoj oblasti. Baćović i Jevđević, iz više razloga, ispliću bezbroj zamki toj »nacionalnoj veličini«.


Draži je javljeno da je pop »od četničkog novca kupio kuću u Zadru«, i da »trguje« sa četničkim novcem, znalo se da prima pare i od Talijana i od ustaša, znalo se da ga u ustanku nije bilo, a on je ipak okrčio put između gustog reda rivala i tužilaca, i kad se pokaže da je njegova vojska slaba, da njegovi »mediteranci liče na penušave talase morske, koji svakog časa menjaju oblik i boju« ,

kad Hercegovci obavijeste Dražu da su u Dinarskoj diviziji našli »kolebljive i pokunjene jadnike .. . nejačku gomilu, koja uzmiče pred svakom opasnoću, plaši se borbe i najrađe se predaje onome ko je jači« , kad se i Dražin najbliskiji povjerenik Zaharije Ostojić uvjeri da se »Dinarci vrlo slabo bore«, toliko slabo da »nisu u stanju da brane ono što im Hercegovci osvoje«, ipak njegov ugled pred Dražom neće potamnjeti, pa čak i kad povjeruje daj e Đujić »samo junak« koji »nije za velike stvari«, ipak će ostati kod uvjerenja da bi jedini on mogao — poslije Birčaninove smrti — primiti komandu nad čitavom Dalmacijom.

Dva tjedna poslije dolaska u Knin, Petar Baćović je pisao Draži Mihailoviću :

»Situacija u ovim krajevima mnogo je teža i mnogo kritičnija nego što smo mogli da pretpostavimo iz izveštaja koji su nam bili stavljeni na raspoloženje. Ona je nastala, uglavnom, zbog toga što kod ovdašnjeg naroda nije dovoljno razvijena nacionalna svest te su komunističke ideje naišle na plodno zemljište. Dosta veliki broj ljudi ovde nije načisto ko će pobediti: četnici ili komunisti i zbog toga pokušavaju, na sve moguće načine, da budu u dobrim odnosima i sa jednima i sa drugima. Ta kolebljivost koja se opaža na svakom koraku, stvorila je veliku pometnju i u redovima ovdašnjih četnika tako da čovek nije siguran da neka jedinica, u toku borbe, ne prede na protivnu stranu.

Prema podacima koje sam ovde dobio da je već oko 1.500 ljudi prebeglo na stranu komunista tek što su primili puške.«

I vojvoda Jevđević je Dražu Mihailovića 18. januara 1943. godine uvjeravao da u zoni Dinare, Like i zapadne Bosne »Dinarska divizija odnosno Severna Dalmacija stoji najslabije«, da su »srpske mase duboko infiltrirane komunizmom« i da se u svim domenama ispoljavao »strahovit antagonizam između pokrajinskih vođa Like i Bosne s jedne i Dalmacije s druge strane«, pri čemu »dominiraju lični prestiž, lokalni interes i kaprisi«.

Major Miloš Radojlović, jedan od oficira iz »riječke grupe«, pisao je 15. januara 1943. Zahariju Ostojiću: »U Dalmaciji ima oko 3.500 četnika. Velika prostorija. Za akciju 1.500. Ne organizovani dobro, bez discipline i dobrog ljudstva. Ljudi slabi i prilaze partizanima.

U vodstvu intrige i podmetanja. Sitne stvari su pred krupnim. Materijalna sprema više nego slaba. Baćović spasao, jer bi svi prišli partizanima.« Pop i vojvoda Momčilo Đujić je Draži Mihailoviću predstavljen kao »junak«, »izvor i utoka srpstva«, a Talijanima kao »najiskreniji prijatelj«. U narodu je istom lukavošću, dobro organiziranom propagandom, pokušao širiti svoj utjecaj, ali on se sveo na autoritet udarca biča ili na prijetnje kaznama. Mogućnost ostvarivanja vojvodinih prijetnji precizno je omeđivala prostore njegovog utjecaja.

Ispod kontrole su mu izmicali komandanti i komandiri, a sav napor da okupi »oko 6.000 četnika«, koje je nastojao mobilizirati uz pomoć Talijana, bio je uzaludan. No, on je Mihailoviću i 1942. i u januaru 1943. 205 tvrdio da zaista ima »oko 6.000 četnika« mada je za borbene akcije Dinarska divizija mogla »dati najviše oko 1.500« odnosno »svega u celoj Dinarskoj diviziji« moglo je tada biti »oko maksimum dve hiljade pokretnih boraca,« a »sve ostalo, još po prilici toliki broj, organizovano je po principu teritorijalne milicije i razmešteno po selima.«

I Talijani su znali pravo stanje. Početkom 1943. godine je komandant 18. armijskog korpusa general Spigo obavijestio majora Baćovića i načelnika njegovog štaba majora Miloša Radojlovića, koji je privremeno zamjenjivao kapetana Danila Salatića, majora Miodraga Paloševića, člana štaba Baćovićevih četnika konjičkog poručnika dr Ninu Svilokosa i načelnika Birčaninovog štaba R. S. Ivaniševića da »u Dinari ima oko 4—5000 naoružanih četnika koji neće da se bore van njihovog sela«, da su »neposlušni i nedisciplinovani« i da su Talijani uzalud »dali za naoružanje u Dinari velike količine oružja i municije«, pri čemu su »naoružani borci koji su postepeno prešli u partizane« tako da se »na taj način skoro 2.000 pušaka sa dosta automatskog oružja i municije nalazi danas u komunističkim rukama«.

Ljuti i nezadovoljni stanjem u Dinarskoj četničkoj oblasti, Talijani su ipak na sve načine branili i veličali popa Đujića, koji čak i onda kad »1000 četnika iz Dinare nije htjelo da se bori« umije Talijane uvjeriti da je on »jedini čovek koji je hrabro istupio i išao napred sa jednom grupicom vojnika«.

http://znaci.net/00001/15.pdf
JOVO POPOVIC
MARKO LOLIĆ
BRANKO LATAS
POP IZDAJE

 

[proka]

А Меклин је био са Ћујићем па зна!!!!!

jok, ti znaš

 

[proka]

U Kninu sam zatekao svega u celoj dinarskoj diviziji oko maksimum dve hiljade pokretnih boraca. Sve ostalo još po prilici toliki broj organizovano je po principu teritorijalne milicije i razmešteno po selima.

Oko šest stotina ljudi sa oružjem dobivenim od Italijana prešlo je partizanima. Oficira ima dovoljno, ali malo sposobnih. ............

 

[proka]

Ти ниси ни поставио питања него неке будалаштине.
Када се Ђујић населио у Книну.......
Ђујић је херој.

.
vidi bratac, djujić je izdajica koji je živeo u kući prvoj do fašističke komande a koju je dobio od fašista:

Krajem decembra 1942. godine Đujić je bio bolestan. Desetak dana nije izlazio iz kuće koju mu je u Kninu — vjerojatno uz talijansku intervenciju — dao veliki župan. U krevetu je dočekao i Jevđevića i svog novog radiotelegrafista potporučnika Neđeljka Plećaša, koji je iz Hercegovine doputovao s Rogatičkom brigadom. U Staroj Straži, kod Knina, Plećaša je dočekao »nacionalni poverenik Dinarske četničke divizije« Stevo Rađenović, za kojeg Plećaš kaže da je »čovek sa političkom mudrošću«, »dobar i radan čovek, od naroda poštovan, okretan i umešan«. Iz Stare Straže su se u Knin, k bolesnom vojvodi Momčilu, odvezli »malim automobilom šofera Sime Popovića, četničkog kurira«. Đujić je Plećaša primio 25. decembra
..................................................

O Đujićevim jedinicama kao sastavnom dijelu talijanskih trupa (komanda 18. armijskog korpusa je »formirala u Kninu sa generalom Gianuzzijem talijansku komandu MVAC«) Mihailović je obavještavan i od Ostojića, i od Baćovića, pa i od samog Dujića.

»Đeneral« zna da »na teritoriji Dinarske oblasti nema ni jedno slobodno mesto, niti su ga dinarci u stanju držati, izvan talijanske žice«, kao što zna da je i
»Dujić u Kninu u žici«. Na to Mihailović ne reagira, samo ga uznemirava učestalo slušana vijest da u Dinarskoj diviziji »niko nikog ne sluša«
............

reci nam bratac, odkud junak u kući u sred okupranog knina od fašista?????

 

[proka]

............zavesti disciplinu u svojim jedinicama. Dok su do tada i njegovi i talijanski kažnjenici odvođeni u kninsku tvrđavu, gdje su, do strijeljanja, ispaštali, uoči proljeća 1943. vojvoda je »svoje kažnjenike« — mahom nedužne seljake Kninske krajine — zatvarao i mučio u novootvorenom logoru u Kosovu.

Taj logor je narod prozvao »drugim Jasenovcem«. Iz više podataka se vidi da je kroz »drugi Jasenovac« prošlo na hiljade uglavnom nevinih ljudi, često djece i žena, »a na stotine iz njega odvedeno je ravno na stratište u grabama Markovca — Topolja«.

Mnogi od onih koji nisu odmah strijeljani, na različite načine su mučeni.

Većinom je mučenje počinjalo kotrljanjem niz strminu kraj crkve Lazarice u takozvanom »popovom buretu«.

To je bio izum vojvode Momčila. Veliku bačvu, duplo okovanu čeličnim obručima, vojvodini »gardisti« su sa svih strana nabili dugim čavlima, tako da su šiljci 248 tih čavala bili iznutra. Kažnjavani su zakivani u tu bačvu, pa u njoj kotrljani niz strminu dugu nekoliko stotina metara. Čavli su ih probadali sa svih strana. Neki bi prilikom takvih kotrljanja iskrvarili i umirali.

......................
Jovo Popović, Prva lička proleterska brigada, Beograd 1988, 260.

NOB u Dalmaciji, 6,116.
U Saopćenju br. 72. Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih slugu 21. maj a 1946. se kaže da su talijanske vojne vlasti Đujiću »predavale zarobljene ili pohapšene .. . znajući da ih šalju na sigurnu likvidaciju. Dujićev tzv. >preki vojno- -četnički sud<, osnovan u Kosovu kod Knina, nije bio sud, već prava gestapovska jazbina u kojoj je mučeno i pobijeno 1000 rodoljuba na koje se samo sumnjalo da u duši osuđuju dražinovsku izdaju i plaćenu službu neprijatelju.«

»Popovo bure« iz »drugog Jasenovca« poslije rata je onovremeni načelnik Vojnog muzeja na Kalemegdanu pukovnik Dušan Plenča prevezao s Kosova u Muzej, gdje je i sada pohranjeno.

http://znaci.net/00001/15.pdf

 

[proka]

Zb. NOR, XIV/2 , 797-798. 2 4 Isto, 888.

Oko Žujović a i njegovog zadatka poslije rata je u četničkoj emigraciji bilo dosta polemike. Momčilo Đujić je naročito bio povrijeđen pisanjem ratnog predsjednika izbjegličke vlade Božidar a Purića, koji je u »Srbobranu« , u SAD, 5. decembr a 1969. godine ustvrdio da je Žujović poslan k Đujiću »da tamo uvede više reda i discipline i da preduzme ofanzivu prema partizanima u zapadno j Bosni«.

Purić piše da su se u to vrijeme u Dalmaciji »pred nadmoćnijim partizanima četnici raspali, nastalo je begstvo«.
(»Srbija«, august 1975)

N. Plećaš, n.d. 194. Komandant 2. korpus a NOVJ o ovoj borbi piše 10. august a 1943:

»Do k su naše snage na Tičevu, Peuljama i Gnjat u razbile i djelomično potukle Đujićeve dijelove, jedna lička brigada dočekala je Dujića u odstupanju kod Uništa i nanijela mu osjetne gubitke u ljudstvu i materijalu .. . Đujić je uspio da se sa 400 bandita , što je od 2000 ostalo uz njega, probije prema Knin u ostavivši arhivu, štambilje, konje i sve teže stvari na Dinari kod Uništa. Ostale njegove snage su se razbježale, svako na svoju_stranu ... « (Zb. NOR, IV/35, 580)

Vojvoda Mane Rokvić je tvrdio, a 1944. i pisao da su Dujić , Žujović i Šoškić, »krivi za poraz Dinarske divizije na Uništima .. . kad vas je jedna četa partizana razjurila .. . Tu ste izgubili 200 boraca . Tu je tvoj načelnik štaba Šoškić gađao tebe i ubio majora Mirića, dok ti nisi znao da kapetan Ilić-Šoškić nišani i puca na tebe, da te ubije kako bi moga o da zauzme položaj koji ti tobože i danas držiš.« (AVII, 1, 510-5)

 

[proka]

kako se pop djujić stavio nacistima na raspolaganje:

U septembarskim instrukcijama, kad njemačke kolone prodiru prema jadranskoj obali, zaustavljane onoliko koliko je bilo partizanskih snaga na pravcima prodora, iz Đujićevog štaba stalno se ponavlja instrukcija:

»Pazite da ne bi neko napadao Nemce u blizini naših sela!«

Prenoseći tu instrukciju komandantu gračačke četničke brigade Toćanu Stanisavljeviću, komandant korpusa »Velebit« kapetan Milivoje Vuksanović je pisao:

»Sa nemačkom komandom održavaj dobre odnose!«

Nema uputstva od Nijemaca u vezi s eventualnim napadom, već samo zahtjev da četničke jedinice zadrže položaje uz komunikacije »radi obezbeđenja puta i Nemačkih kolona«, pri čemu »ljudstvo« raspoređeno uz komunikacije treba da »bude jako oprezno da ga partizani ne napadnu i unište«.

Talijanska vojska u Kninu se bez ikakvog otpora predala Nijemcima. No, bilo je dosta vojnika, pa i oficira, koji su pokušali izbjeći zarobljavanje, odlučni da ni u kom slučaju ne služe Nijemcima. U posljednji tren, kad se general Giangreco priprema da zajedno s njemačkim generalom Eglseerom iziđe pred marševske kolone 114. lovačke divizije, »dio talijanske motorizacije bježao je u pravcu Krčić—Vrlika, a veliki dio pješadije bio je sklonjen u Vrpolje«, pri čemu je jedna grupa Talijana pokušala da se domogne partizanskih položaja. ,

Trinaestoricu Talijana u bijegu uhvatili su četnici vojvode Momčila. Po vojvodinom naređenju »svi su bili strijeljani«.

Nadao se, ne bez razloga, da će i to biti prilog za nj u procesu njemačkog opredjeljivanja.

Oko 700 Talijana, koji su se iz Knina sklonili u Kosovu, kod Dujića, sredinom septembra su razoružani i u pratnji grupe četnika vraćeni u Knin, Nijemcima.

................

i tako je pop djujić promenuo gospodara i do kraja rata je bio uz naciste kao njihova policija, prethodnica, vodiči, konjovodci i sl

 

[proka]

Draža od potčinjenih komandanata , medu kojima je i vojvoda Đujić, traži da se »mora vešto taktizirati s okupatorom«.

Đujiću je 28. septembra izričito naređeno da prekine suradnju s Nijemcima.

Dva dana kasnije Đujić je odgovorio da baš nitko, a pogotovo ne Englezi, nema pravo prisiljavati četnike da ginu, jer »viši interesi nameću da upravo oni ostanu po strani«.

Nato je Draža Mihailović od vojvode zatražio da pređe na gerilsko ratovanje.
(AVII, DM, 278, 18/1-41 ; 104, 4/4 ; MF-M NAW-N-T-313, 196/7457159; v. D. Plenča, n. d. 437)

U jednom od mnoštva depeša s netočnim podacima, izvještavajući o svojim »pobjedama«, Đujić je u jesen 1943. Mihailovića uvjeravao kako je »razjurio crvene iz grada Knina«, »najurio 5000 hrvatskih izbjeglica, pobio oko 200 ustaša i žandarma , koji su pripadali sedmoj crvenoj brigadi«. (AVII, 276, 7/1, dep. 112)

 

[proka]

Djujić u svom Kosovskom štabu razložno diktirati:

».. . Naši borci nisu stajali nikad u konfliktu s okupatorom i nikad se nisu ogrešili prema njemu .. . Ovu borbu mi vodimo punih 8 meseci sa osloncem na nemačke oružane snage i u saradnji sa nemačkom vojskom .. .«

Oficiri koji su mu se pridružili bježeći iz sjeverne Like, gdje su Bjelajčeve jedinice u septembru 1943. razbijene i po dijelovima tučene ili protjerane, napisat će bosanskim četničkim komandantima, ili Draži Mihailoviću, upravo po Mihailovićevom naređenju, čitavu hrpu opravdavajućih izvještaja o razlozima napuštanja Like i o nesnošljivom ponašanju vojvode Momčila prema njima.

S vojvodom Đujićem, pišu, nisu mogli, a nisu ni htjeli, jer — tvrdit će — nisu htjeli u isti stroj s Nijemcima,
a biti s Đujićem, značilo je — biti uz Nijemce.

Razlozi su druge prirode, uglavnom surevnjivost. Jer, zašto bi, uzmimo, artiljerijski major Vasilije I. Marović, komandant brigade razbijenog 503. korpusa, koji je do pada Italije bio u sastavu talijanskih jedinica na sektoru Srpske Moravice — Gomirje — Josipdol, pisao da nije mogao i nije htio ostati kod Đujića, jer su Dujićevi četnici »u svemu prišli Nemcima i od njih dobijaju hranu, municiju i ostale potrebe«, a ostao je kod Rade Radića, koji je s Nijemcima i ustašama u najtješnjoj sprezi od maja 1942. godine?

http://znaci.net/00001/15.pdf

 

[proka]

Major Marović pisao »komandantu zapadne Bosne« majoru Slavoljubu Vraneševiću.

Tu su zbiljski razlozi nesnošljivosti. Vraneševiću, ili njegovom pretpostavljenom »rasu« Radi Radiću, Marović može reći i ono što nije za »ministra vojnog«, jer i u Vraneševićevom štabu su bili Nijemci.

Evo, dakle, ulomka iz drugog Marovićevog izvještaja:

»Stupanjem u četničke redove od strane nadležnih starešina određivan sam na razne dužnosti. U mesecu aprilu 1943. godine naredbom Komandanta Ličko-kordunaških četničkih odreda (majora Bjelajca) određen sam za komandanta sektora Srpske Moravice — Gomirje — Josipdol. Ovaj sektor for mirao je dve brigade I i II brigadu 503. Korpusa.

Na dan kapitulacije Italije sa jednom nepotpunom brigadom zatekao sam se u Sloveniji gde sam imao zadatak da uhvatim vezu sa Slovenačkim četnicima majora (Karla) Novaka. Druga nepotpuna brigada u isto vreme pod komandom kapetana Jevtića Ilije bila je upućena na partizansku teritoriju — u Gacku Dolinu, sektor Otočac majora Kapetanovića — kao kaznene ekspedicije da kazni neke četnike koji su slati na teren sa patrolama u partizansku pozadinu, a koji su se krišom izvlačili od svojih starešina i ostajali kod svojih kuća.

Tako na dan sloma Italije u našim garnizonima bila je minimalna snaga, koja ništa nije mogla preduzeti u cilju razoružanja Italijanske vojske. Tako su se ovi povukli sa naše teritorije sa svim svojim naoružanjem. Čim su stupili na partizansku teritoriju, bili su razoružani od strane partizana.

Moj put u Sloveniju nije urodio plodom, jer četnici majora Novaka nisu uspeli da dođu na određeno mjesto. Uzalud smo čitava dva dana tumarali po Sloveniji od sela do sela tražeći Novakove četnike, za koje nam niko ništa nije znao reći. Slom Italije i povlačenje njihove vojske iz Slovenije nateralo me je da prekinem traganje za slovenačkim četnicima i da se vratim na svoj teren, u svoje garnizone, koji su ostali oslabljeni pa sam se bojao da ih partizani ne unište. Dok sam se ja vratio iz Slovenije svi četnici moga sektora već su bili skoncentrisani u Srpskim Moravicama.

Sa radio stanicom, koju sam na pet-šest dana pre sloma Italije dobio, nastojao sam da uhvatim vezu sa ma kom susednom komandom, ali u tome nisam uspeo. Ostao sam potpuno usamljen usred partizanskog carstva bez ikakve veze ma sa kim. Moj komandant potpukovnik G. Bjelajac koji je 6 septembra 1943. godine bio u obilasku moga sektora, 7 septembra otišao je za Sušak gde je od strane političkog starešine brata Radmila Grđića bio hitno pozvan. Što je dalje sa njim bilo neznam.

Neznam ni to da li je uspeo da spasi živu glavu, jer prvog dana sloma Italije sav Hrvatski živalj prišao je partizanima i ovi su uzeli vlast u svim mestima Gorskog Kotara, Hrvatskog primorja, Like i Korduna. Tako se on našao sam u Sušaku među partizanima. Sa oružjem koje su partizani dobili od Italijanske vojske, a koje je bilo u izobilju, ovi su uspjeli da naoružaju sve što je bilo sposobno da nosi pušku. Pošto smo mi bili jedina njihova smetnja, oni se svom snagom bacaju na nas.

Namera im je bila da nas po svaku cenu likvidiraju. Trima najboljim svojim divizijama u ovom kraju i nekim terenskim odredima stavljaju u zadatak da nas unište. U nameri da bi sačuvao živu snagu povlačim se prema jugu, u pravcu Obrovca, a u duhu instrukcije opunomoćenog delegata potpukovnika G. Aćimovića. I ako sam četnicima objasnio da su se naši saveznici iskrcali na našoj obali i da im mi idemo u susret, pojedini četnici još prvog dana našeg puta kradomice se iz299 -psjSg--- 'VM**' vlače i vraćaju nazad svojim kućama.

Najstrožija kontrola starešina u ovom ih nije mogla sprečiti. Partizani primetivši naš pokret u stopu nas prate, i na drugom prenoćištu napadaju nas sa dve divizije i jednim odredom. U ovoj strašnoj borbi, u kojoj je naročito došlo do upotrebe hladnog oružja, partizani su u odnosu na nas imali mnogo veće gubitke. Ali u glavnom, oni su uspjeli da nas razbiju. Pojedini četnici i četničke jedinice u mesto da se povlače u određenom pravcu, vraćaju se oko svojih sela. Tako posle borbe jedva smo mogli sakupiti polovinu brojnog stanja.

U daljnim sukobima koji su bili stalni, napustilo nas je do 80 % boraca. Mnogi su izginuli. Od oficira poginuo je kapetan Milan Bogdanović. Partizani su uspeli da uhvate žive majora Šorka Branka koji je bio bolestan i nije mogao da izbegne, potporučnike Mrvoša Milana i Savu Nenadića. Da bi prikupio sve borce koji su nas napustili i otišli kod svojih sela donosim odluku da se starešine sa ovim malim brojem boraca koji je ostao kod nas, vratimo oko srpskih i četničkih sela.

Tako smo se podelili u naše grupe. Ali partizani ne miruju. Sa svim svojim snagama jure nas i nedaju nam oka otvoriti. Do sela nemožemo doći, jer su ih blokirali. Sa lovčakim bataljonima pretresaju šume.

Četnicima ponestala municija a i neće da se bore. Klonuli su duhom.

Navodim samo jedan primer koji će okarakterisati njihovo duševno stanje i njihov moral u ovo vreme. Sa mojom grupom od 46 četnika došao sam na jedno brdo iznad sela Zalužnice. Tu sam uhvatio vezu sa 20 četnika iz ovog sela, koji su se skrivali po šumi. Tako nas je bilo oko 66. Osmatrač i stražar koji je bio na jedno 100 metara udaljen izveštava nas da jedna grupa partizana izbija iz šume i da nam se približava.

I ako je većina četnika vidjela i konstatovala da je ovo mala snaga svi su se četnici razbežali.

Sva moja vika da stanu i pucanje na njih nije ih zaustavilo. I ako su videli da sam se ja sazuo u nameri da istresem obuću ostavili su me tako samog. Jedva sam posle uspeo da nađem jednu grupu od 20 njih, dok drugu grupu našao sam tek sutradan, a domaće četnike u opšte više nisam video i ako sam ostao u blizini toga sela i tragao za njima čitava 4 dana. Bez hrane smo bili stalno, jer nam iz sela niko nije smeo donijeti pošto su partizani takve osobe odmah streljali.

Četnika niko nije mogao naterati da dođe do neke usamljene kuće za hranu. Svi oni više su voljeli da trpe glad nego da se izlažu opasnostima. Hranu smo donosili jedino mi oficiri za nas i za četnike. Po nekad nam se zaredalo i po 7 dana da smo živjeli od drenjina i kupina. Patroliranja i izviđanja pala su samo na starešine. Četnike je bio uhvatio neki bojazan i strah da se nisu mogli smesta pomeriti.

Stalni progoni partizana kojima smo mi u celoj Lici, Kordunu, Primorju i Gorskom kotaru bili jedini neprijatelji, kao i poteškoće života koje su sa nama podnosili, natjeralo je i onaj mali broj četnika koji je uza nas ostao da nas izbegava i kradomice nas napušta. Neke starešine bez mog znanja a u cilju da izbegnu sigurnu smrt, sa svojim grupama odlaze u pravcu Karlovca i tamo stupe u vezu sa Nemcima.

Drugi se predaju partizanima. Kako partizani u to vreme nisu ubili čak ni one oficire koje su uhvatili, to je ovo pokolebalo i mnoge četnike. Za to se mnogi predaju. Tako su se predale neke starešine.

Treći, koji nisu verovali partizanima a nisu hteli ni Nemcima posakrivali su se oko svojih sela da tako prezime zimu. Sa starešinama probijati se nisu hteli, jer su verovali da je to nemoguće i da ih ovi vode u sigurnu smrt. Mnogi četnici i pošteni Srbi, stariji ljudi, znajući za moju nameru predlagali su mi i molili me da ostanem kod njih da me oni 300 sakriju i da kod njih u nekom skrovištu sačekam bolje dane. Ovo nisam mogao prihvatiti . . .

Izmrcvareni i iznemogli stigli smo kod vojvode Dujića. Ovde smo očekivali bratski prijem i razumevanje. Ali umesto toga nailazimo na nešto drugo. Vojvoda Đujić primio nas je nebratski ne srpski, primio nas je kao da smo došli iz kafane, sa pijanke, a ne iz borbe i to vrlo mučno i vrlo teško. Prema nama zauzeo je neki naročiti stav koga ni kod najvećih siledžija nisam video, kao da je naš život i naša sudbina u njegovim rukama. Primio nas je sedeći za stolom sa jednom nogom prebačenom preko stola. Kao da mu je naša teška borba i naša nesreća pričinjavala naročito zadovoljstvo, podsmehivao se kada sam mu izlagao naše poteškoće i borbe koje smo preživjeli. Na moja izlaganja završava: >Zar tako bedno završiše četnici Bjelajčevi na koje sam bio upućen da se ugledam !< On to tako sa podsmehom izgovara i ako sam sto na sto siguran da bi on mnogo žalosnije mnogo bednije završio da se nije grčevito uhvatio Nemaca i na njih se potpuno oslonio.

Da uzgredno napomenem još i to da smo kod njega gladovali i ako nije bilo potrebe za tim, da su nas jele vaške jer nismo imali preobuke i ako je on u svom štabu imao nekoliko stotina novih košulja, da smo spavali bez pokrivača i bez prostirača i ako su svi njegovi doglavnici bili u luksuznim sobama u kojima je bilo i praznih kreveta. Provodeći ovakav bedan život za ovo vreme dok smo bili kod njega izazvao je sažaljenje drugih ljudi koji su nas pozvali kod svojih kuća na stan i hranu.

Koliko je grandoman i kolikom se veličinom zamišlja vojvoda Đujić, najbolje se vidi po tome što je sada za sebe izgradio novu deneralsku dolamicu. Kažu da ima kompletno deneralsko odelo koje ja nisam vidio, dok dolamicu jesam.

Dakle pop Đujić sprema se za Đenerala. Smatra sebe svemoćnim gospodinom Zapadne Bosne, Like i Dalmacije i Korduna. Zaista ako se njemu dozvoli da radi u Lici i Kordunu onako kako radi na svojoj teritoriji, vjerujem da posle rata neće smeti ni jedan četnik da zaviri u ove krajeve, a pošten i čestiti rad potpukovnika Bjelajca propašće kao da nije ni postojao.

Vojvoda Đujić u svom štabu kao svoje savetodavce ima dve žene. Teško tome ko se njima zameri. One su svemoćni gospodari. Jedna od njih kad je doznala da sam oficir rekla mi je: >Znate, kod nas se oficiri slabo cene, smatraju se kao fukara.<

I zaista vojvoda Đujić oficire ne trpi. Ne trpi ih jer sa njima ne može da radi šta hoće. On više voli narodne vode tzv. >rasove<, one ljude koje u četničke redove nisu doveli nikakvi ideali već žudnja za pljačkom i lakšim životom. Koliko sam mogao konstatovati kod njega je pljačka legalizovana, a oljačkaju se čak i Srpska sela.

Sto je najgore i najcrnje vojvoda Đujić ne samo da taktizira, već otvoreno saraduje sa Nemcima.

Skoro svi njegovi četnici su na Nemačkom kazanu i pod nemačkom kontrolom. Njegov načelnik štaba kapetan Mijović skoro svakodnevno sa luksuznim kolima ide u štab Nemačke divizije. On je mene i kapetana Jevtića javio Nemcima u želji da nas kao saradnike Đujićeve Nemci rasporede kod njegovih legalizovanih četnika. Na osnovi ove prijave Nemci su tragali za nama, uhvatili nas i tražili od nas obavezu sa lojalnu saradnju .. .«

kapetan Radomir R. Mirić, isto tako tvrdi da se »nije mogao pomiriti« da bude s Đujićevim četnicima, »jer Đujić otvoreno sarađuje s Nemcima, dobijajući od njih oružje, municiju, hranu, odela i drugo.«

Sudski kapetan Ilija M. Jevtić, koji je kod Dujića bio u maju 1942, a potom formirao puk »Vožd Karađorđe« nad kojim mu je u decembru 1942, poslije smjenjivanja Toćana Stanisavljevića, povjerena komanda^ da bi od proljeća 1943. komandirao četničkim odredom u brigadi Sergija Zivanovića, piše kako — u bijegu iz sjeverne Like — nisu mogli da se grupno probiju, »prvo zbog toga što su nas gonile mnogo jače partizanske snage, koje su rešile po svaku cenu da nas unište, a drugo, što je ishrana vojske bila nemoguća«. Od Gacke doline do Knina njegova grupa se probijala 40 dana: »Došli smo koncem oktobra 1943 god. u koliko se sada sećam na teritoriju Dinarske četničke oblasti. Primljeni smo bili kao da smo došli sa pijančenja i lumpovanja. Pošto smo referisali o situaciji u Lici i pošto smo mu izložili naše planove za dalji rad četnički vojvoda Đujić naredio je svome načelniku štaba art. kapetanu Mijoviću da nas prestavi Nemcima kao svoje komandante sektora što je ovaj i učinio. Odmah zatim kapetan Mijović me je pozvao da pođem sa njim u nemačku diviziju da dam pismenu obavezu da ih neću napadati, već da ću sa njima iskreno saradivati. Rekao je da to treba da uradim po naređenju komandanta četničke Dinarske divizije četničkog vojvode Dujića Momčila. Prisutni su bili: oficir za vezu sa Nemcima od strane četničke divizije inž. potporučnik Milan Cvjetićanin, i prvaci Ljotićevi iz Šibenika, učitelj Krešimir Samodol i student Miroslav Peran, koji su po naređenju Ljotića došli iz Beograda u ove krajeve i stupili u četničke redove.

U smislu 1 odeljka paragrafa 49 voj. kriv. zak. oficir, podoficir ili vojnik, koji da časnu reč neprijatelju da se neće boriti protivu njega ili njegovih saveznika u cilju da bi bio oslobođen, kažnjava se zatočenjem. U smislu istog zakonskog propisa svako davanje pismene obaveze u tom smislu inkriminisano je kao teže delo .. .

http://znaci.net/00001/15.pdf

 

[proka]

odmah po dolasku Nijemaca Đujićevo »ljudstvo postalo Nemačka milicija, primajući od njih redovnu hranu, municiju i dopunu oružja«.

»Nemci su vrlo rado primili saradnju četnika. Ljudstvo je raspoređeno za čuvanje pruge Knin—Šibenik, kao stalna posada u bunkerima za čuvanje objekata, koje su izradili Italijani za vreme svoje uprave. Isto tako raspoređeni su kao stalna posada za čuvanje puta Knin—Donji Lapac—Bihać. U samom Kninu u štabu (njemačke) divizije registrovano je 1989 četnika. Registrovanje se vršilo još u komandama: Šibenik, Drniš, Gračac, Donji Lapac i Bihać.

http://znaci.net/00001/15.pdf

 

[Лекизан]

Major Marović pisao »komandantu zapadne Bosne« majoru Slavoljubu Vraneševiću.

Tu su zbiljski razlozi nesnošljivosti. Vraneševiću, ili njegovom pretpostavljenom »rasu« Radi Radiću, Marović može reći i ono što nije za »ministra vojnog«, jer i u Vraneševićevom štabu su bili Nijemci.

Evo, dakle, ulomka iz drugog Marovićevog izvještaja:

»Stupanjem u četničke redove od strane nadležnih starešina određivan sam na razne dužnosti. U mesecu aprilu 1943. godine naredbom Komandanta Ličko-kordunaških četničkih odreda (majora Bjelajca) određen sam za komandanta sektora Srpske Moravice — Gomirje — Josipdol. Ovaj sektor for mirao je dve brigade I i II brigadu 503. Korpusa.

Na dan kapitulacije Italije sa jednom nepotpunom brigadom zatekao sam se u Sloveniji gde sam imao zadatak da uhvatim vezu sa Slovenačkim četnicima majora (Karla) Novaka. Druga nepotpuna brigada u isto vreme pod komandom kapetana Jevtića Ilije bila je upućena na partizansku teritoriju — u Gacku Dolinu, sektor Otočac majora Kapetanovića — kao kaznene ekspedicije da kazni neke četnike koji su slati na teren sa patrolama u partizansku pozadinu, a koji su se krišom izvlačili od svojih starešina i ostajali kod svojih kuća.

Tako na dan sloma Italije u našim garnizonima bila je minimalna snaga, koja ništa nije mogla preduzeti u cilju razoružanja Italijanske vojske. Tako su se ovi povukli sa naše teritorije sa svim svojim naoružanjem. Čim su stupili na partizansku teritoriju, bili su razoružani od strane partizana.

Moj put u Sloveniju nije urodio plodom, jer četnici majora Novaka nisu uspeli da dođu na određeno mjesto. Uzalud smo čitava dva dana tumarali po Sloveniji od sela do sela tražeći Novakove četnike, za koje nam niko ništa nije znao reći. Slom Italije i povlačenje njihove vojske iz Slovenije nateralo me je da prekinem traganje za slovenačkim četnicima i da se vratim na svoj teren, u svoje garnizone, koji su ostali oslabljeni pa sam se bojao da ih partizani ne unište. Dok sam se ja vratio iz Slovenije svi četnici moga sektora već su bili skoncentrisani u Srpskim Moravicama.

Sa radio stanicom, koju sam na pet-šest dana pre sloma Italije dobio, nastojao sam da uhvatim vezu sa ma kom susednom komandom, ali u tome nisam uspeo. Ostao sam potpuno usamljen usred partizanskog carstva bez ikakve veze ma sa kim. Moj komandant potpukovnik G. Bjelajac koji je 6 septembra 1943. godine bio u obilasku moga sektora, 7 septembra otišao je za Sušak gde je od strane političkog starešine brata Radmila Grđića bio hitno pozvan. Što je dalje sa njim bilo neznam.

Neznam ni to da li je uspeo da spasi živu glavu, jer prvog dana sloma Italije sav Hrvatski živalj prišao je partizanima i ovi su uzeli vlast u svim mestima Gorskog Kotara, Hrvatskog primorja, Like i Korduna. Tako se on našao sam u Sušaku među partizanima. Sa oružjem koje su partizani dobili od Italijanske vojske, a koje je bilo u izobilju, ovi su uspjeli da naoružaju sve što je bilo sposobno da nosi pušku. Pošto smo mi bili jedina njihova smetnja, oni se svom snagom bacaju na nas.

Namera im je bila da nas po svaku cenu likvidiraju. Trima najboljim svojim divizijama u ovom kraju i nekim terenskim odredima stavljaju u zadatak da nas unište. U nameri da bi sačuvao živu snagu povlačim se prema jugu, u pravcu Obrovca, a u duhu instrukcije opunomoćenog delegata potpukovnika G. Aćimovića. I ako sam četnicima objasnio da su se naši saveznici iskrcali na našoj obali i da im mi idemo u susret, pojedini četnici još prvog dana našeg puta kradomice se iz299 -psjSg--- 'VM**' vlače i vraćaju nazad svojim kućama.

Najstrožija kontrola starešina u ovom ih nije mogla sprečiti. Partizani primetivši naš pokret u stopu nas prate, i na drugom prenoćištu napadaju nas sa dve divizije i jednim odredom. U ovoj strašnoj borbi, u kojoj je naročito došlo do upotrebe hladnog oružja, partizani su u odnosu na nas imali mnogo veće gubitke. Ali u glavnom, oni su uspjeli da nas razbiju. Pojedini četnici i četničke jedinice u mesto da se povlače u određenom pravcu, vraćaju se oko svojih sela. Tako posle borbe jedva smo mogli sakupiti polovinu brojnog stanja.

U daljnim sukobima koji su bili stalni, napustilo nas je do 80 % boraca. Mnogi su izginuli. Od oficira poginuo je kapetan Milan Bogdanović. Partizani su uspeli da uhvate žive majora Šorka Branka koji je bio bolestan i nije mogao da izbegne, potporučnike Mrvoša Milana i Savu Nenadića. Da bi prikupio sve borce koji su nas napustili i otišli kod svojih sela donosim odluku da se starešine sa ovim malim brojem boraca koji je ostao kod nas, vratimo oko srpskih i četničkih sela.

Tako smo se podelili u naše grupe. Ali partizani ne miruju. Sa svim svojim snagama jure nas i nedaju nam oka otvoriti. Do sela nemožemo doći, jer su ih blokirali. Sa lovčakim bataljonima pretresaju šume.

Četnicima ponestala municija a i neće da se bore. Klonuli su duhom.

Navodim samo jedan primer koji će okarakterisati njihovo duševno stanje i njihov moral u ovo vreme. Sa mojom grupom od 46 četnika došao sam na jedno brdo iznad sela Zalužnice. Tu sam uhvatio vezu sa 20 četnika iz ovog sela, koji su se skrivali po šumi. Tako nas je bilo oko 66. Osmatrač i stražar koji je bio na jedno 100 metara udaljen izveštava nas da jedna grupa partizana izbija iz šume i da nam se približava.

I ako je većina četnika vidjela i konstatovala da je ovo mala snaga svi su se četnici razbežali.

Sva moja vika da stanu i pucanje na njih nije ih zaustavilo. I ako su videli da sam se ja sazuo u nameri da istresem obuću ostavili su me tako samog. Jedva sam posle uspeo da nađem jednu grupu od 20 njih, dok drugu grupu našao sam tek sutradan, a domaće četnike u opšte više nisam video i ako sam ostao u blizini toga sela i tragao za njima čitava 4 dana. Bez hrane smo bili stalno, jer nam iz sela niko nije smeo donijeti pošto su partizani takve osobe odmah streljali.

Četnika niko nije mogao naterati da dođe do neke usamljene kuće za hranu. Svi oni više su voljeli da trpe glad nego da se izlažu opasnostima. Hranu smo donosili jedino mi oficiri za nas i za četnike. Po nekad nam se zaredalo i po 7 dana da smo živjeli od drenjina i kupina. Patroliranja i izviđanja pala su samo na starešine. Četnike je bio uhvatio neki bojazan i strah da se nisu mogli smesta pomeriti.

Stalni progoni partizana kojima smo mi u celoj Lici, Kordunu, Primorju i Gorskom kotaru bili jedini neprijatelji, kao i poteškoće života koje su sa nama podnosili, natjeralo je i onaj mali broj četnika koji je uza nas ostao da nas izbegava i kradomice nas napušta. Neke starešine bez mog znanja a u cilju da izbegnu sigurnu smrt, sa svojim grupama odlaze u pravcu Karlovca i tamo stupe u vezu sa Nemcima.

Drugi se predaju partizanima. Kako partizani u to vreme nisu ubili čak ni one oficire koje su uhvatili, to je ovo pokolebalo i mnoge četnike. Za to se mnogi predaju. Tako su se predale neke starešine.

Treći, koji nisu verovali partizanima a nisu hteli ni Nemcima posakrivali su se oko svojih sela da tako prezime zimu. Sa starešinama probijati se nisu hteli, jer su verovali da je to nemoguće i da ih ovi vode u sigurnu smrt. Mnogi četnici i pošteni Srbi, stariji ljudi, znajući za moju nameru predlagali su mi i molili me da ostanem kod njih da me oni 300 sakriju i da kod njih u nekom skrovištu sačekam bolje dane. Ovo nisam mogao prihvatiti . . .

Izmrcvareni i iznemogli stigli smo kod vojvode Dujića. Ovde smo očekivali bratski prijem i razumevanje. Ali umesto toga nailazimo na nešto drugo. Vojvoda Đujić primio nas je nebratski ne srpski, primio nas je kao da smo došli iz kafane, sa pijanke, a ne iz borbe i to vrlo mučno i vrlo teško. Prema nama zauzeo je neki naročiti stav koga ni kod najvećih siledžija nisam video, kao da je naš život i naša sudbina u njegovim rukama. Primio nas je sedeći za stolom sa jednom nogom prebačenom preko stola. Kao da mu je naša teška borba i naša nesreća pričinjavala naročito zadovoljstvo, podsmehivao se kada sam mu izlagao naše poteškoće i borbe koje smo preživjeli. Na moja izlaganja završava: >Zar tako bedno završiše četnici Bjelajčevi na koje sam bio upućen da se ugledam !< On to tako sa podsmehom izgovara i ako sam sto na sto siguran da bi on mnogo žalosnije mnogo bednije završio da se nije grčevito uhvatio Nemaca i na njih se potpuno oslonio.

Da uzgredno napomenem još i to da smo kod njega gladovali i ako nije bilo potrebe za tim, da su nas jele vaške jer nismo imali preobuke i ako je on u svom štabu imao nekoliko stotina novih košulja, da smo spavali bez pokrivača i bez prostirača i ako su svi njegovi doglavnici bili u luksuznim sobama u kojima je bilo i praznih kreveta. Provodeći ovakav bedan život za ovo vreme dok smo bili kod njega izazvao je sažaljenje drugih ljudi koji su nas pozvali kod svojih kuća na stan i hranu.

Koliko je grandoman i kolikom se veličinom zamišlja vojvoda Đujić, najbolje se vidi po tome što je sada za sebe izgradio novu deneralsku dolamicu. Kažu da ima kompletno deneralsko odelo koje ja nisam vidio, dok dolamicu jesam.

Dakle pop Đujić sprema se za Đenerala. Smatra sebe svemoćnim gospodinom Zapadne Bosne, Like i Dalmacije i Korduna. Zaista ako se njemu dozvoli da radi u Lici i Kordunu onako kako radi na svojoj teritoriji, vjerujem da posle rata neće smeti ni jedan četnik da zaviri u ove krajeve, a pošten i čestiti rad potpukovnika Bjelajca propašće kao da nije ni postojao.

Vojvoda Đujić u svom štabu kao svoje savetodavce ima dve žene. Teško tome ko se njima zameri. One su svemoćni gospodari. Jedna od njih kad je doznala da sam oficir rekla mi je: >Znate, kod nas se oficiri slabo cene, smatraju se kao fukara.<

I zaista vojvoda Đujić oficire ne trpi. Ne trpi ih jer sa njima ne može da radi šta hoće. On više voli narodne vode tzv. >rasove<, one ljude koje u četničke redove nisu doveli nikakvi ideali već žudnja za pljačkom i lakšim životom. Koliko sam mogao konstatovati kod njega je pljačka legalizovana, a oljačkaju se čak i Srpska sela.

Sto je najgore i najcrnje vojvoda Đujić ne samo da taktizira, već otvoreno saraduje sa Nemcima.

Skoro svi njegovi četnici su na Nemačkom kazanu i pod nemačkom kontrolom. Njegov načelnik štaba kapetan Mijović skoro svakodnevno sa luksuznim kolima ide u štab Nemačke divizije. On je mene i kapetana Jevtića javio Nemcima u želji da nas kao saradnike Đujićeve Nemci rasporede kod njegovih legalizovanih četnika. Na osnovi ove prijave Nemci su tragali za nama, uhvatili nas i tražili od nas obavezu sa lojalnu saradnju .. .«

kapetan Radomir R. Mirić, isto tako tvrdi da se »nije mogao pomiriti« da bude s Đujićevim četnicima, »jer Đujić otvoreno sarađuje s Nemcima, dobijajući od njih oružje, municiju, hranu, odela i drugo.«

Sudski kapetan Ilija M. Jevtić, koji je kod Dujića bio u maju 1942, a potom formirao puk »Vožd Karađorđe« nad kojim mu je u decembru 1942, poslije smjenjivanja Toćana Stanisavljevića, povjerena komanda^ da bi od proljeća 1943. komandirao četničkim odredom u brigadi Sergija Zivanovića, piše kako — u bijegu iz sjeverne Like — nisu mogli da se grupno probiju, »prvo zbog toga što su nas gonile mnogo jače partizanske snage, koje su rešile po svaku cenu da nas unište, a drugo, što je ishrana vojske bila nemoguća«. Od Gacke doline do Knina njegova grupa se probijala 40 dana: »Došli smo koncem oktobra 1943 god. u koliko se sada sećam na teritoriju Dinarske četničke oblasti. Primljeni smo bili kao da smo došli sa pijančenja i lumpovanja. Pošto smo referisali o situaciji u Lici i pošto smo mu izložili naše planove za dalji rad četnički vojvoda Đujić naredio je svome načelniku štaba art. kapetanu Mijoviću da nas prestavi Nemcima kao svoje komandante sektora što je ovaj i učinio. Odmah zatim kapetan Mijović me je pozvao da pođem sa njim u nemačku diviziju da dam pismenu obavezu da ih neću napadati, već da ću sa njima iskreno saradivati. Rekao je da to treba da uradim po naređenju komandanta četničke Dinarske divizije četničkog vojvode Dujića Momčila. Prisutni su bili: oficir za vezu sa Nemcima od strane četničke divizije inž. potporučnik Milan Cvjetićanin, i prvaci Ljotićevi iz Šibenika, učitelj Krešimir Samodol i student Miroslav Peran, koji su po naređenju Ljotića došli iz Beograda u ove krajeve i stupili u četničke redove.

U smislu 1 odeljka paragrafa 49 voj. kriv. zak. oficir, podoficir ili vojnik, koji da časnu reč neprijatelju da se neće boriti protivu njega ili njegovih saveznika u cilju da bi bio oslobođen, kažnjava se zatočenjem. U smislu istog zakonskog propisa svako davanje pismene obaveze u tom smislu inkriminisano je kao teže delo .. .

Извор ?

 

[proka]

23. decembra 1943. poručnik Pupavac u jednoj od depeša Vrhovnoj komandi izvještava:

»Dinarsku oblast napustio sam 11-XI— iz razloga: Što je svo ljudstvo stavljeno u službu Nemaca. Đujić je (kod Nemaca) delegirao kapetana Mijovića svog načelnika štaba. Hranu i ostalo primaju od Nemaca. Ljudstvo je većinom raspoređeno za čuvanje bunkera i puteva. Rad Ljotićevaca se tolerira..........

http://znaci.net/00001/15.pdf

 

[proka]

Извор?

svi postovi pre kao iovi posle su sa prethodnog linka

http://znaci.net/00001/15.pdf

 

[proka]

Kninskim dogovorom vojvode Momčila s predstavnicima komande 15. brdskog armijskog korpusa, zapečaćena je sudbina njegovog rivala Mane Rokvića.

Više nitko nije mogao, a nije ni pokušavao da ih izmiri. Samo manji dio četnika, medu kojima su bili braća Marić i obrovački trgovac Vaso Miljuš, svrstali su se uz Rokvića. Začudo, ni svi njemački oficiri, neovisno o tome na kom nivou su odlučivali o odnosima Wehrmachta spram četnika, nisu jedinstveni. Netko od njih, po svoj prilici poručnik Lippert, obavijestio je Rokvića o Dujićevom zahtjevu da Nijemci uhapse i njega i njegovu družinu.

Tada je Rokvić štampao letak i razaslao ga po svim krajevima Like, Bosanske krajine i Dalmacije gdje su postojale četničke jedinice. Bilo je to otvoreno pismo komandantu Dinarske divizije:

»Raspopu Momčilu Đujiću
Za vreme moje bolesti, iskoristio si moju neaktivnost i počeo javno da me ogovaraš, preko svojih kozarskih >oficira< i oficira-crnoberzijanaca sa splitske i ostalih plaža naše Dalmacije. Kategorišete me kao izdajnika zbog saradnje s Nemačkom Vojskom. Podmukli raspope! Ja Mane Rokvić, u interesu srpskog naroda u stanju sam sve učiniti, a ti to ne možeš, samo iz kukavičluka. Sa kakvim pravom si ti mene >isključio< iz četničke organizacije? Od kada si ti postao tako moćan i silan?

Kada sam ja polagao ispit za četničku or330 ganizaciju, pred prijateljima i neprijateljima našega naroda, ti si se kuglao u kuglani Sime Dubajića u Kistanjama. Varaš se, pope, ako misliš da je srce Mane Rokvića postalo maleno pred tvojim pretnjama. U interesu srpskoga naroda sam u stanju sve učiniti i zato ti postavljam sledeća pitanja! Zašto si isključio iz četničke organizacije Isu Lukića koji te je izneo i^ vatre kada su ti koljena bila počela klecati od kukavičluka? Koji je također započeo borbu protiv komunista prije tvog povratka iz Kistanja? Zašto uz tebe sedi konkordaš i >borac< protiv Svetosavske crkve Stevo Radenović, a kojemu je zabranjeno od Vrhovne komande — Draže Mihailovu ća, da uopšte postoji u četničkoj organizaciji, zabranjeno da bude primljen \i četničku organizaciju, kao izdajnik i zelenaš, što je poznato celome narodu na srpskoj Tromeđi?

Zašto podiže tolika vešala i povješa ljude koji socijalno misle i osećajuj radi čega se nijesu slagali sa tvojom prljavom politikom i zakulisnom igrom?

Zašto kraj tebe sedi samozvani kapetan Vojo Perišić, koji je tražio bratoubilačku borbu među četnicima i koji je prilikom kapitulacije Italije marširao pod crvenom zastavom iz Splita za Drniš?


Raspope Đujiću! Tražim za tebe smrtnu kaznu!!!

Za sledeća: nečasna i sramna dela —

1. Otrovao si sa kapetanom Ivaniševićem — samozvanim >Vojvodom< dinarskim, Vojvodu Iliju Birčanina i proneverili ste 8 milijuna lira.

2. Organizovao si ubistvo pukovnika Nikole Uzunčevića i njegovog ubicu nagradio.

3. Lično si proneverio 15 milijuna lira koje je donio Vojvoda Petar Baćović da se dodele borcima i siromašnim srpskim familijama, zbog čega je Baćović bacio za tobom bombu u kući Steve Rađenovića koja je eksplodirala na Rađenovićevom krevetu.

4. Naredio si da se ubije srpski junak sa Tromeđe, Živko Brković, jer si se bojao da on ne preuzme komandu nad četničkim Odredima, koja mu je i pripadala. Koliko si platio onom mladiću iz Metka, kada ti je u Otriću saopštio da je ubijen i da je tvoje naređenje izvršeno.

5. Prisvojio si, zajedno sa kapetanom Ilićem i Stevom Rađenovićero, 150 milijuna kuna i 500 zlatnih funti sterlinga.

6. Pokušao si tri puta izvesti atentat na mene i sva tri tvoja atentator^ su ubijena iz moje ruke, i na osnovu toga ti mene nazivaš srpskim krvnikom1 izdajnikom, krajiškim razbojnikom, jeli tako raspope? 348

7. Izdao si u borbi na Kozjaku 1942. godine, kada sam izgubio 12 najboljih boraca i 20 ranjenih, dok si ti sa talijanima odveo svoje četnike, da pljačkaju mirna srpska sela u pozadini.

8. Ti i pukovnik Ačimovič, sa kapetanom Ilićem-Šoškićem, Ciganovičem i ostalom kompanijom, krivi ste za poraz Dinarske divizije na Uništima u ljetu 1943. godine, kada vas je jedna četa partizana razjurila i zarobila vam 60 konja, 2 teška bacača i mnogo automatskog oružja i pušaka. Tu ste izgubili 200 boraca. Tu je tvoj načelnik štaba Šoškić gađao tebe i ubio majora Mirića, dok ti nisi znao da kapetan Ilić-Šoškić nišani i puca na tebe, da te ubije kako bi mogao da zauzme položaj koji ti tobože i danas držiš.

9. Ti, Vojo Perišić i tvoj barometar za četničku organizaciju — kako ga ti nazivaš — Stevo Radenović sa ostalom izdajničkom klikom, vrbovali ste moje ljude da me izolujete od masa da bi me mogli lakše likvidirati zbog mojih socijalnih osećaja, zbog čega ste me nazvali komunistom, kojih sam više ubio nego ste vi svi skupa ispucali bojevih i manevarskih metaka.

10. Pokušao si bez opravdanog razloga da likvidiraš vodu četnika u srezu Donjelapačkom, Peru Rajaka i njegove sve prvoborce, među koje spada i hrabri junak Nikola Plećaš. Ovo se vidi iz dokumenata nađenih u famoznoj kantici samozvanog ličkog >Kaporala< Voje Perišića, iz koje se nadalje vidi da je pripremano i otvoreno tražena bratoubilačka borba među četnicima srpske Tromeđe.

11. Streljao si i povješao oko 350 Srba sa čime si nanijeo veliku štetu četničkoj organizaciji kao na primer, bekstvo četnika iz Žitnića, Vrbnika i drugih mesta, koji su pobegli zbog tvoga terora. Konačno tražim da ti se podigne spomen ploča još za života, kao >velikom umu< na kuglani Sime Dubajića u Kistanjama, gde si otpočeo svoju vojničku i političku karijeru.

Gde se god sretnemo ja i ti, lično, primiću borbu koju tražiš i namećeš, ali te unapred upozoravam da ćeš podneti svu odgovornost u koliko bi iz našeg sukoba izbila bratoubilačka borba.

Za ovo sve imam podatke i mogu tačno dokazati pred našim borcima i narodom, pred kim ćemo im ja i ti položiti sve račune. Ako se oduzimanje neprijateljske imovine naziva pljačkom, onda i ja pljačkam. Partizane ću ubijati, oduzimati im sve njihovo, jer ako neću ja njima oni hoće sigurno našem narodu. To ti nazovi kako hoćeš i na osnovu toga neka mi se sudi.

To sam činio i činiću. >Oficirima< pod tuđim imenom, kozarskim i >plažinim<, slični Francu Kovaču, poruči da neće imati mesta tamo gde ja dopirem, ni ti zajedno sa njima. Ovo ti je, raspope, moj odgovor i poruka.«

http://znaci.net/00001/15.pdf

 

[Лекизан]

svi postovi pre kao iovi posle su sa prethodnog linka

http://znaci.net/00001/15.pdf

Онда га поставиш уз коментар.

 

[banebeograd]

Poručnik Pupavac u izvještaju od 10. februara 1944. kaže:

da je odmah po dolasku Nijemaca Đujićevo »ljudstvo postalo Nemačka milicija, primajući od njih redovnu hranu, municiju i dopunu oružja«.

Major JVUO Vasilije Marović početkom februara 1944. izveštava da je u štab vojvode Đujića, primljen "nebratski i ne srpski", već siledžijski, sjedeći sa nogom prebačenom preko stola. Marović je tada izvestio četničku komandu da se Đujić grčevito uhvatio Nemaca i na njih potpuno oslonio, a njegovi četnici pljačkaju čak i srpska sela:


Presretnuta depeša generala Draže Mihailovića vojvodi Đujiću od 21. 11. 1943. kojom mu nalaže da poveća saradnju sa Vermahtom u borbi protiv partizana.
Wikiquote „Smatra sebe svemoćnim gospodarom Zapadne Bosne, Like i Dalmacije i Korduna. (...) Koliko sam mogao konstatovati kod njega je pljačka legalizovana, a pljačkaju se čak i srpska sela. Što je najgore i najcrnje vojvoda Đujić ne samo da taktizira, već otvoreno sarađuje sa Nemcima. Skoro svi njegovi četnici su na Nemačkom kazanu i pod njemačkom kontrolom. “

(Izveštaj majora JVUO Vasilija Marovića od 17. februara 1944.)

1. Izveštaj majora JVUO Vasilija Marovića od 17. februara 1944.
2. ↑ NAW, T-311, Roll 194, 000042-44: Izvještaj sa sastanka načelnika štaba XV. brdskog korpusa pukovnika Pfaffenrota i vojvode Đujića održanog 9. maja 1944 (11. maj 1944.).

obican tekst , dokumenta nigde, po obicaju

 

[banebeograd]

»Zaista, jedan od najboljih prijema od početka rata bio je u njegovom štabu povodom proslave dodeljivanja od kralja Petra Karađorđeve zvezde popu Đujiću, jednom od glavnih Mihailovićevih komandanata u Dalmaciji. A najsmešnije, rekao je, bilo je to što je ovo visoko odlikovanje Đujić dobio za hrabrost pred neprijateljem, a on je, eto, sa njima pijančio u štabu neprijatelja.

To su, rekao je prezrivo pukovnik, odjednom pun nacionalnog ponosa, stvari koje se mogu desiti samo na Balkanu.«

Fitzroy Maclean o razgovoru sa italijanskim pukovnikom o Đujiću

1. Fitzroy Maclean: RAT NA BALKANU
2. ↑ AVII, 262, 49-1/4.

maklin tu pise "naklonivši se ušao u sobu i predstavio se svima kao pukovnik V ..., komandant brigade "Garibaldi". "
a znamo dobro da je tzv divizija "garibaldi" bila sa tzv partizanima i nije se vracala u italiju kao sto u to tekstu tvrdi maklin da j je rekao taj puki
ima u tom tekstu koji si linkovao jos i drugih karakteristicnih momenata koji govore o karakteru samog maklina i o njegovim stavovima o tadasnjim mu saradnicima tj. tzv partizanima.

 

[banebeograd]

http://znaci.net/00001/15.pdf
JOVO POPOVIC
MARKO LOLIĆ
BRANKO LATAS
POP IZDAJE

knjizevno delo kao argument u prici o istorijskim momentima

 

[banebeograd]

svi postovi pre kao iovi posle su sa prethodnog linka

http://znaci.net/00001/15.pdf

cuveno "dokumentarno" delo pop izdaje
to je isti nivo kao da sutra pocnes da citiras draskovica i njegova dela koje tretiraju dogadjaje iz vremena ww2 tipa noz i slicno

 

[proka]

da bi sakrio sramotu, pop djujić je nakon rata dao interviju u emigrantskoj štampi u americi, u svojim novinama naravno, kako je u knin bila samo manja nacistička jedinica sa kojom on nije imao dodira???

ali napomenuo je da sa nacistima u kninu nije imao ni borbe !!!

a štab njegov je bio u prvoj zgradi do nacističke komande mesta, gde je ujedno i živeo sa svojom porodicom

mora da nije imao naočare dok je šetao po kninu
--------------------------------------



T. Radošević, n. d. 228.
Đujićeva »Srbija« će tridesetak godina kasnije uvjeravati neupućene da su od njemačkih snaga bile »samo male grupice u Kninu i Bihaću sa kojima nismo imali nikakva dodira niti borbe«. (»Srbija«, februar 1977)

...............
a istina je da je u samo u kninu bilo preko 20.000 nacističkih vojnika, od kojih 17.000 vojnika 264 nacističke pešadijske divizije koja je u operaciji za oslobodjenje knina, u potpunosti uništena od strane partizana
samo u tih desetak dana koliko je trajala borba za oslobodjenje knina pobijeno je oko 12.700 nacista dok je samo oko 200 nacista uspelo da se uz pomoć četnika spase i pobegne iz obruča

cela divizija je nakon bitke za knin obrisana iz vermahta a preostali oficiri i vojnici, njih oko 200 je rasporedjeno u druge jedinice

ukupni gubici ustaša i četnika u bitki za knin je bilo oko 3.000 poginulih

1. Никола Анић: Осми далматински корпус НОВЈ, Сплит (2005). стр. 154
2. ^ Тодор Радошевић, Офанзива за ослобођење Далмације, Војноиздавачки завод, Београд (1965). стр. 227.
3. ^ Архив Војноисторијског института, мф. Лондон, 2/395; в. Т. Радошевић. 227.
4. ^ [1] Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, том XIV, књига 4, Војноисторијски институт, Београд, документ 115. стр. 448.

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Книнска_операција_1944.

Жртве и губици
Јачина
Укључене јединице
Команданти и вође
Сукобљене стране
Време: 25. новембар — 5. децембар 1944. Место: северна Далмација Исход: Победа НОВЈ
Народноослободилачка војска Југославије	Немачки Вермахт НДХ Четници
командант 8. корпуса Петар Драпшин	командант 15. корпуса генерал Густав Фен
Осми далматински корпус (14. далматинска бригада)	15. брдски корпус Вермахта, четничка Динарска дивизија, делови 6. и 7. усташког здруга
40.000 бораца, 40 тенкова	24.000 бораца, 20 тенкова
око 4.200 избачених из строја	око 12.700 избачених из строја[

 

[banebeograd]

ali napomenuo je da sa nacistima u kninu nije imao ni borbe !!!

a štab njegov je bio u prvoj zgradi do nacističke komande mesta, gde je ujedno i živeo sa svojom porodicom

mora da nije imao naočare dok je šetao po kninu
--------------------------------------



T. Radošević, n. d. 228.
Đujićeva »Srbija« će tridesetak godina kasnije uvjeravati neupućene da su od njemačkih snaga bile »samo male grupice u Kninu i Bihaću sa kojima nismo imali nikakva dodira niti borbe«. (»Srbija«, februar 1977)

...............
a istina je da je u samo u kninu bilo preko 20.000 nacističkih vojnika, od kojih 17.000 vojnika 264 nacističke pešadijske divizije koja je u operaciji za oslobodjenje knina, u potpunosti uništena od strane partizana
samo u tih desetak dana koliko je trajala borba za oslobodjenje knina pobijeno je oko 12.700 nacista dok je samo oko 200 nacista uspelo da se uz pomoć četnika spase i pobegne iz obruča

cela divizija je nakon bitke za knin obrisana iz vermahta a preostali oficiri i vojnici, njih oko 200 je rasporedjeno u druge jedinice

ukupni gubici ustaša i četnika u bitki za knin je bilo oko 3.000 poginulih

1. Никола Анић: Осми далматински корпус НОВЈ, Сплит (2005). стр. 154
2. ^ Тодор Радошевић, Офанзива за ослобођење Далмације, Војноиздавачки завод, Београд (1965). стр. 227.
3. ^ Архив Војноисторијског института, мф. Лондон, 2/395; в. Т. Радошевић. 227.
4. ^ [1] Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, том XIV, књига 4, Војноисторијски институт, Београд, документ 115. стр. 448.

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Книнска_операција_1944.

Сукобљене стране
Команданти и вође
Укључене јединице
Јачина
Жртве и губици
Време: 25. новембар — 5. децембар 1944. Место: северна Далмација Исход: Победа НОВЈ
Народноослободилачка војска Југославије	Немачки Вермахт НДХ Четници
командант 8. корпуса Петар Драпшин	командант 15. корпуса генерал Густав Фен
Осми далматински корпус (14. далматинска бригада)	15. брдски корпус Вермахта, четничка Динарска дивизија, делови 6. и 7. усташког здруга
40.000 бораца, 40 тенкова	24.000 бораца, 20 тенкова
око 4.200 избачених из строја	око 12.700 избачених из строја[

po obicaju citiras neke budalastine i opsta mesta sa sumnjivih ili totalno bez izvora na kojima bi se relevantnost podataka ozbiljno mogla proveriti ali zato kad treba da napises nesto konkretno to ne uradis
dakle ako su ucestvovali u toj bitci za knin kako tvrdis a sto i nemci i cetnici po dostupnim dokumentima osporavaju, ali eto nek buda da ti znas bolje do svih njih , koliko je na kninu poginulo cetnika ?
dakle ne kao gore ono sto si ti dopisao "usrasa i cetnika 3000" nego koliko je pobrojano poginulih cisto samo cetnika ?

 

[proka]

po obicaju citiras neke budalastine i opsta mesta sa sumnjivih ili totalno bez izvora na kojima bi se relevantnost podataka ozbiljno mogla proveriti ali zato kad treba da napises nesto konkretno to ne uradis
dakle ako su ucestvovali u toj bitci za knin kako tvrdis a sto i nemci i cetnici po dostupnim dokumentima osporavaju, ali eto nek buda da ti znas bolje do svih njih , koliko je na kninu poginulo cetnika ?
dakle ne kao gore ono sto si ti dopisao "usrasa i cetnika 3000" nego koliko je pobrojano poginulih cisto samo cetnika ?

nemci ne posporavaju, kao ni djujić u dokumentim iz tog doba
čak ni ustaše ne osporavaju

na njih se djujić vadio kad je u sred bitke pobegao na sever
strah je čudo