Данас када кажемо реч четник, углавном нас асоцира на Југословенску војску за време Другог светског рата и на Дражу Михаиловића. Четнике данас замишљамо са брадом, али веома мали број четника је носио браду, ни Дражини, ни Пећанчеви, ни четници с почетка века. Можемо видети мноштво слика где четници не носе браду, где је број четника са брадом изузетно мали.
Да би реченица "четници су носили браде" била тачна то значи да 50% плус један мора бити необријан, док је број четника са брадом испод 1%.
Да није било комунистичке пропаганде не би ни замишљали четнике са брадом...

https://www.pogledi.rs/четници-нису-носили-браде.html

https://www.pogledi.rs/немци-су-били-брадоње.html
To su se ljudi vezivali za odmetnute grupice cetnika koji su se krili po sumama,posle rata.Ziveli su po raznim brlozima i nisu imali vremena za brijanje,a bili su najgori otpad drustva.Inace prava rec cetnici,predstavlja grupe elitnih jedinaica kraljeve vojske,jos za vreme prvog svetskog rata,
 
To su se ljudi vezivali za odmetnute grupice cetnika koji su se krili po sumama,posle rata.Ziveli su po raznim brlozima i nisu imali vremena za brijanje,a bili su najgori otpad drustva.Inace prava rec cetnici,predstavlja grupe elitnih jedinaica kraljeve vojske,jos za vreme prvog svetskog rata,
Опет комунистичке нистине, четници су били једина легална војска за време рата, а у Булајићевим бајкама су приказани као највећи отпад.
 
Опет комунистичке нистине, четници су били једина легална војска за време рата, а у Булајићевим бајкама су приказани као највећи отпад.
Ovo nema veze sa komunistima.Ovo je prica mog dede i starijih ljudi.Partizani nisu bili tako slatki,pogotovo posle rata.Svetili su se medjusobno na razne nacine,a narod stradao.
 
Али хоћу да кажем за време рата да је била организована и дисциплинована, легална војска.
Слажем се са тобом да партизани нису били тако слатки, јер постоји списак од 60.000 особа које су побили комунисти после септембра 1944. Али тај списак је непотпун, број је много већи.
 
Што се тиче злочина у селу Вранић знам да постоје два документа, један недићевски:
Ноћу 20\21. ом. непознати људи заклали су у селу Вранић среза Посавског 40 мушких и женских лица који су били симпатизери и јатаци комуниста. (Зборник докумената, том 1, књига 21, 552.)
Други је радограм Александра Михајловића, послат врховној команди:
20\21. децембра у селу Вранићу код Умке непознати бандити убили су 40 лица мушких и женских. Ближи подаци непознати. (Зборник докумената, том 14, књига 3, 210.)
Годинама касније су објављени мемоари потпоручника Милисава Марковића, који се налазио у близини Вранића те ноћи 20/21. децембра 1943.
О догађајима у Вранићи он пише:
Касно у јесен 1943. године, једна партизанска група из Срема пребацила се између села Барич и Умке, па преко Дубоког (то је један вис на старом путу, Обреновац – Барич – Умка – Београд) до Липовичке шуме.
Та сремска партизанска група је највероватније добила наређење да се пребаци преко реке Саве и споји са космајским партизанима. Командант 2. батаљона при Посавској бригади Авалског корпуса, који се налазио у селу Мељак, обавештен је да се једна наоружана група налази у Липовичкој шуми. Командант батаљона Спасоје (презивао се Дрењанин) Зека одмах је наредио покрет према Липовичкој шуми. Један вод који је ишао као претходница, сукобио се са партизанима и почела је борба. Зекин батаљон разбио је партизанску групу, али пуцњава није престајала скоро до поноћи…
По престанку борбе, Зека је наредио да се батаљон са рањеницима пребаци у село Вранић, одакле је и Зекина жена. Село Вранић је имало више партизанких симпатизера, јер су учитељ и поп још 1941. отишли у партизане. Познавајући куће партизанских симпатизера, свих својих 12 рањеника разместио је по њиховим кућама. Остало људство разместио је по осталим кућама.
Ујутру, кад су устали, све је било мирно. Зека је пошао са својом пратњом да обиђе рањенике. Када је ушао у прву кућу наишао је на ужасну слику, два његова рањеника леже заклана у локви усирене крви. Овакав призор је био и у другим кућама. Ужаснут тиме што је видео, наредио је да се сви одрасли мушкарци из тих кућа повежу и изведу изнад села и стрељају. То је и учињено. Сви су стрељани из ватреног оружја. Истог дана послао је извештај команданту бригаде, капетану Кости Маринковићу, команданту Авалског корпуса, тада потпуковнику Трифковићу, као и команданту Групе београдских корпуса, потпуковнику Александру Михајловићу.
Потпуковник Саша Михајловић одмах је позвао све команданте батаљона, бригада и корпуса да присуствују саслушању команданта батаљона, потпоручника Спасоја Дрењанина званог Зека.
Потпоручник је изнео шта се те ноћи догодило у селу Вранићу… На крају излагања је рекао, да је због тих закланих рањеника био у страшном душевном стању и због таквог стања, није могао ништа друго, него да нареди да се сви одрасли мушкарци стрељају, што су његови војници и учинили.
Морам да напоменем, да су војници његовог батаљона били средњошколци и студенти са Београдског универзитета.
После Зекине изјаве, командант Групе корпуса, потпуковник Саша Михајловић је све присутне официре појединачно упитао шта би они урадили у оваквом случају. Сви су одговорили, да би и они урадили исто…
Командант Групе корпуса, потпуковник Саша Михајловић, сачинио је извештај о догађају у селу Вранић и преко курира послао је Врховној команди на даљи поступак.
После неколико дана стигао је курир и донео наређење Врховне команде. У наређењу је назначено, да се потпоручнику Спасоју Дрењанину Зеки одузме чин потпоручника и да му се забрани било какво вршење дужности као старешине, а Врховна команда ће цео предмет ставити у архиву, с тим да се Спасоју Дрењанину, ако остане жив, одржи суђење после рата. (М. Марковић, Са Дражом у победу иоли смрт – путевима Авалског корпуса, 61-63.)
Што се тиче броја жртава комунисти час наводе 69, час 72. (како су дошли до те цифре). Чини ми се да је један комунистички извор био да је једно дете настрадало од залуталог метка. Има пример када се једна девојка удала у суседно село да су је ставили на списак жртава у Вранићу, а такође су додавали ако је неко погинуо или се одселио.
Нико од четника није рекао да ово није злочин, у питању је била освета за заклане четнике, али то је очигледан ратни злочин јер не смеш да убијаш цивила, притом и кажњен злочин.
 
Niko ne kaže da je na toj slici Drenović Uroš,nego na ovoj.
Pogledajte prilog 1742503
Тврдила је то екипа твојих истомишљеника, Мстислав, Фртаљ, Пици, Салко ... То су они што ти га увалише деведесетих, под условом да си Србин а
заједно сте се борили против четника. Ово јесте Дреновић али у ком статусу и због чега је овде не знамо.
И генерал Младић је сарађивао са непријатељем и постоје докази.
Clark-i-Mladic.jpg
 
Nije ti dosta,oćeš još slika četnika i ustaša?
Мени не требају слике, оба ђеда су ми била у четницима. Романијац је рођен '14-е у збегу, '41-е бранио збегове, '91-е опет избеглица, умро у том статусу. То никаква шупља партизанска прича не може променити и та истинита прича је доказ да су четници били у праву, Срби титоисти су гробари
српског народа и државе и камо среће да су их Немци побили до последњег.
 
Али хоћу да кажем за време рата да је била организована и дисциплинована, легална војска.
Слажем се са тобом да партизани нису били тако слатки, јер постоји списак од 60.000 особа које су побили комунисти после септембра 1944. Али тај списак је непотпун, број је много већи.
A postoji li spisak kolko su četnici pobili ljudi i domaćina u Srbiji od 1941-1945?
 
Што се тиче злочина у селу Вранић знам да постоје два документа, један недићевски:

Други је радограм Александра Михајловића, послат врховној команди:

Годинама касније су објављени мемоари потпоручника Милисава Марковића, који се налазио у близини Вранића те ноћи 20/21. децембра 1943.
О догађајима у Вранићи он пише:

Што се тиче броја жртава комунисти час наводе 69, час 72. (како су дошли до те цифре). Чини ми се да је један комунистички извор био да је једно дете настрадало од залуталог метка. Има пример када се једна девојка удала у суседно село да су је ставили на списак жртава у Вранићу, а такође су додавали ако је неко погинуо или се одселио.
Нико од четника није рекао да ово није злочин, у питању је била освета за заклане четнике, али то је очигледан ратни злочин јер не смеш да убијаш цивила, притом и кажњен злочин.
Kakvo bijedno opravdanje zločina.To nije bila nikakva osveta za zaklane četnike,ti zaklani četnici su izmišljeni da bi se opravdo zločin.
Ta čitava revizionistička istorija po Samardžiću se svodi na opravdanja,izmišljotine,uljepšavanje biografija,prepravljanje činjenica itd.
 
Тврдила је то екипа твојих истомишљеника, Мстислав, Фртаљ, Пици, Салко ... То су они што ти га увалише деведесетих, под условом да си Србин а
заједно сте се борили против четника. Ово јесте Дреновић али у ком статусу и због чега је овде не знамо.
И генерал Младић је сарађивао са непријатељем и постоје докази.
Pogledajte prilog 1742572
Drenović je tu potpiso s ustašama sporazum o saradnji i nenapadanju.
Ovo što si napiso za generala Mladića je suludo i komentarisat.:hahaha:
Tako šta može napisat samo izdajnik.
 
Мени не требају слике, оба ђеда су ми била у четницима. Романијац је рођен '14-е у збегу, '41-е бранио збегове, '91-е опет избеглица, умро у том статусу. То никаква шупља партизанска прича не може променити и та истинита прича је доказ да су четници били у праву, Срби титоисти су гробари
српског народа и државе и камо среће да су их Немци побили до последњег.
To je tvoje mišljenje kao potomka četnika.
Mi Srbi potomci partizana imamo sasvim drugačije mišljenje.
 
Kakvo bijedno opravdanje zločina.To nije bila nikakva osveta za zaklane četnike,ti zaklani četnici su izmišljeni da bi se opravdo zločin.
Ta čitava revizionistička istorija po Samardžiću se svodi na opravdanja,izmišljotine,uljepšavanje biografija,prepravljanje činjenica itd.
Не оправдам злочин, рекао сам да је злочин, испричао сам колико сам могао целу слику тог догађаја. Овај злочин је кажњен.
Ти рањени четници који су распоређени код партизанских симпатизера (да би се оптеретила друга страна), су заклани и не оправдавају ништа што се тиче злочина. Нажалост Спасоје Дрењанин је нагло одреагово и злочин се десио. Злочин је кажњен - одузет му је чин, забрањено било какво старешинство, а предмет је стављен у архиву, јер у хаосу ко да јури њега и суђење је требало се одржати после рата, Дрењанин је погину.
Наводио сам како су са ових 40 побијених дошли до 69 или 72 јер не знају ни они. Ако је неко касније погинуо или се одселио они су додали на списак, и написао сам у претходној поруци за девојку која се удала у суседно село да су и њу додали на списак.
 

Back
Top