Čekajući........

"Nije loše znati imati strpljenja... Ali, treba umeti napraviti razliku između strpljenog čoveka i budale koja čeka uzalud."
599351_460363060698943_819591500_n.jpg
 
Zašto ćeš me voleti ?
Zbog šarenih figurica koje ću ti donositi s neželjenih puteva… ili zato što ću se vraćati uporno tebi ? Možda zbog tog što ću ti pričati o samoći daljine…zvonu izgubljene crkve… nevoljenoj deci…
Zbog čega ćeš me žaliti? Što sam te upoznao već posedeo…odustao od sreće… od ljubavi…Što sam postao odelo bez srca, očiju uprtih u sivi asfalt…
Zbog čega ćeš se kriti od mene ? Drugih ljubavi…manjih…većih ? Modrih očiju izgubljenih u magli? Loših izbora…nevažnih bora? Izbora naglih…
Zbog čega ćeš me kleti ? Uzidane potrebe za samoćom…tužnih tonova.. Zbog reči neostavarenim ljubavima..ljubavi neostvarenim rečima…Moje sreće…moje nesreće ?
Zbog čega ćeš me čekati ? Zato što ipak trebamo svi nekoga ili što si mi jedina ? Što ležim budan i tiho te pokrivam mesečinom…ljiljanima belim… Što i kad odlazim ostavljam ti zoru…svetlo koje nemam…
Zbog čega ćeš me se odreći ? Zbog izbledelog lica, oplakanih težnji ili neuslišenih molibi….možda zbog ugaslog sjaja u očima ili bede ove pesme…."

tumblr_mn5ztsM0jm1s59yrco1_1280.jpg
 
Čekam te, ali ne znam zašto...

Sto puta vrtim misli po glavi i ne mogu da nađem odgovor. Čekam te i ne razumem, sve u isto vreme. Umesto da shvatim i da prestanem da te čekam. Ja nastavljam po starom. Ja ustajem, hodam, ležem i spavam sa tobom. Ti naravno to ni ne znaš. Mrzim ponekad što ne mariš. Što se smeješ kad te vidim u prolazu. Mrzim te što si srećan bez mene. Mrzim te, što ti možeš da živiš svoj život sa drugima...ostavljaljući me tako po strani...

Mrzim te....ustvari lažem.....Čak ni to ne mogu....ne mogu je_eno ni da te mrzim....
Saginjem glavu, dok sedim u mojoj sobi i zurim u taj prokleti telefon...Čekam zvuk tvojih kola...Nisi mi ništa obećao....A uzeo si mi sve...

...Okrećem nemoćno glavu u stranu...i znam....čekaću te....
 
Poslednja izmena:
Priznajem

Priznajem bicu svaka tvoja topla
noc u ovim hladnim danima.Tvoj
korak u svakom plesu kada zaigram.
Priznajem,bicu tvoja prostirka preko
tvog nagog tela.Priznajem bicu
sve tvoje sto budes hteo.
Bicu sve, samo pozeli.Pricaj jezikom
kojim cu te razumeti,nemoj cutati.
Nemoj cutati,boli me, strah me je,
tuga mi obavija telo.
Otvori mi vrata svojiih misli,otvori
mi srce ljubavi,sive oblake rasteraj
s neba.Pozovi me, znam da me volis
i da ti jos uvek trebam.Jer i tvoje malo
za mene je uvek mnogo.Cekam te,da krenem
na put sreci koja nas deli.
Beskraj
10252045_795807867108309_3178506014172724479_n.jpg
 
Čekanje

Čekam u senci jednog starog duda
da mesec zađe i, skrivena tamom,
po uskoj stazi što kroz noć krivuda,
da siđeš k meni čežnjivom i samom.

Čekam, a lenjo prolaze minuti,
i sati biju na tornju daleko.
Već zora sviće, blede mlečni puti,
a ja još čekam, - i večno bih ček'o!

O, šta je to što mene veže sada
za jednu put, za jedan oblik tela,
i što mi duša zatreperi cela,
i sva nemoćna izdiše i pada,
kad me se takne jedna ruka bela!

I sav zasenjen pred čudesnim sjajem
lepote tvoje, slab, bez jednog daha,
kao da svakog časa život dajem,
prilazim tebi pun pobožnog straha,
posrćem, klecam, dokle me privlače,
ko provalija tamna i duboka,
i dok se strasnim prelivima mrače,
tvoja dva crna neumitna oka...

Milan Rakić


 
1.
Kao na oblaku da stojim
ja prisećam se reči tvojih.
Od mojih reči tebi je
noću, ne danju, svetlije.
Otrgnuti od zemlje, viši,
tako smo, kao zvezde, išli.
Ni očaja, a ni stida,
ni sada, a ni tada, nigda.
Ali te živog, i na javi
dozivam, čuješ, da se javiš.
Ta vrata koja otvori ti
ja nemam snage zalupiti.

tumblr_nh8v1ko8pQ1r6ofmpo1_400.jpg


2.
Zvuci u etru trunu u letu
i zora se čini tamom.
U večnom zanemelom svetu
dva glasa: tvoj i moj, samo.
I pre vetra s Ladoge tajne,
skoro kroz odjek zvona spor,
u duge unakrsne sjajne
pretvoren noćni razgovor.
Anna Akhmatova

tumblr_nggma24bR51tb8godo1_500.jpg
 
Dan bez čekanja

Osvane dan kada se više ništa ne čeka
dan u kojem je sve kristalno jasno
i spreman si da živiš umesto što čekaš
baš ovaj tren, baš sad
jer onaj od malopre je već postao prošlost
a onaj što dolazi, može i da ne dođe.

Osvane dan kad pobacaš stare kapute
pocepaš brižljivo čuvane
požutele karte s davnog putovanja
i one ulaznice iz onog bioskopa
u koji odavno ni ne zaviruješ.

Osvane dan kad pred sobom stvoriš
ogromno brdo pocepanih uspomena
uzmeš kutiju starih, s razlogom čuvanih šibica
izvučeš jednu, zapališ, kutiju dodaš gomili
koju zatim potpališ šibicom koja već peče prste.

Brzo, sve što je izgledalo neprolazno
sve što je delovalo kao znak za čekanje,
čekanje ničega,
brzo, vrlo brzo, halapljivi plamen pretvori u pepeo
i nema ga mnogo, šačica tek, dečija.

Prospeš pepeo u vetar, okreneš se i odeš
u ovaj tu i sad tren
u ovo sigurno između u kjem je sve moguće
i sve nemoguće
i živiš,
i dišeš,
i rizikuješ,
ali se ne vraćaš, ne čekaš i ne mučiš sebe
pravdajući se večnošću.

Večnost, to je za retke,
i ne bira ih čovek, bira ih večnost sama.

Osvane dan kad prihvatiš ono što i znaš,
tren koji je upravo prošao, ne vraća se
taman ga doveka čekao
doveka gledao u vrata koja se ne otvaraju
razmišljajući kako će baš sutra da se otvore
i na njima se pojaviti čekano.

Prošli tren, sigurno neće otvoriti vrata.
a sutrašnji, znaću tek sutra, čemu ga čekati
ako treba da dođe to što bi se čekalo
u tom sutra što dolazi, ili ne dolazi,
uzalud je sad sanjati i uzalud je ubiti trenutak
zarad nesigurnog čekanja nečega što
i može i ne mora, i ne može i moglo bi
da se dogodi.

I nisi manje sanjar, i nisi manje čovek
samo se probudiš i znaš - čekao ne čekao
sviću nova jutra, nove se zore na istoku bude
sa nama ili bez nas, reka proteče svoj put
vetar ispiše svoje priče dok ih vreme čuva
gledajući kako kraj njega život promiče.

Jednom je negde rekao neko;
"čekanje bi ubilo sanjara"
verujem da je rečeno od nekog negde nekad
čuo, zabeležio i naučio da samo budala
doveka čeka ono što prođe ili ono što treba da dođe.

Osvanu jutra, osvane dan
sa njim se probudi isti lik, ista budala
isti sanjar i ista luda
jedino ništa i nikog ne čeka više
baci pogled na najmilije oči
jedino njih sa sobom nosi
u ovom trenu u ovom sada
a sutra, sutra ko zna, o tome ću
kad ponovo bude sada.

Adio sad, možda se opet sretnemo nekad
a da se nismo nigde čekali nikad.


"Zarobiti nekog čekanjem, to je najsigurniji način vladanja nad njim,
to znači učiniti ga nepokretnim i bezopasnim potpuno i zauvijek,
i ta obmana čekanja tvrđa je od svakog zatvora i jača." ~ Ivo Andrić

(- jedna velika istina -

Apropo istog ili sličnog, pročitah negde kako je najveći ko nadu ulije, mene lično nada potseća na otrov koji lagano truje i uzima život, baš kao i nečije "čekaj me" koje, kako lepo reče Andrić, biva jače i od tamnice.
Lično mislim, svesno ili nesvesno, apsolutno je nebitno (više s toga što u nesvesna obaćanja i lažne nade ne verujem), trovati nekoga nadom i zaraziti čekanjem, zločin je ravan ubistvu (sem što je mnogo lepše ubiti nekoga nego ga prethodno izmrcvariti mučenjem pa reći umro je sam ).

Možda sam na kraju malo skrenula s teme i nije možda nimalo romantično, no sledih tok misli i eto ih tu...
 
Divno je ljubavi znati - Pablo Neruda
Divno je, ljubavi, znati da si ovde u noci,
nevidljiva u svom snu i ozbiljno osamljena
dok rasplicem svoje brige
kao mreze zapletene.
Odsutno, tvoje srce plovi snovima,
ali telo ti dise tako napusteno,
trazeci me uzalud, dopunjujuci moj san
kao biljka sto se udvostrucuje u seni.
Uspravna, bit ces druga sto ce ziveti sutra,
ali od onih granica izgubljenih noci,
od ovog biti i ne biti u kojem se nalazimo
nesto ostaje i vodi nas svetlu zivota
kao da je pecat sene obelezio
vatrom svoja tajnovita stvorenja.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top