Ima dana, kao sto je ovaj,
koji zapocene sa nekom setom.
Zamislis se nad samim sobom,
i stanes ravnat po srcu,
deljat po njemu, ko drvenim dletom...
I ne znas sta je u njemu tvrdje,
bol, il uvreda stara,
ili cvor neprastanja sto se
oko srca stego...
Samo znas da bi, sto pre
da sastruzes,
te grube reci, sto je neko davno
izreko,
i da ti je dosta , tudjeg nemara,
i da bi dobro bilo od,
okamenjenog srca,
stvoriti novo, toplo i meko...
Pa se onda latis posla, i vracas
se u dane,
kad je u srce mnogo vise ljubavi
moglo da stane.
Vidis sebe i samar na licu kako
puca,
pa te taj vruci trag prati ko da
je bas juce stvoren,
i vidis suzu kako zbog izdaje tece
goruca,
i takvim *darom* ti kroz zivot
nastavljas natovaren...
Al onda se pokajes, samilost
nadjes prema ruci brata..
i mislis,
ja ga volim, al on to jos ne shvata...
I onda dodje nemila rec sa strane,
i pogledi mrki, kazu da te ne vole,
a ti samo slazes zivota dane,
sto bole...
i lizes ko pas, sopstvene rane.
I onda se upitas, za cije si tople oci
stvoren?
Ko je taj, sto nosi tvoju prepolovljenu
dusu ?
Pa tako bez odgovora, tuzan i smoren
kleknes na tlo sopstvenog srca, da bi
iskopao kap nade,
i utolio duse, susu...
Ima dana, kad samo cutnjama
kazem *dobro jutro*,
i osmehnem se setno svom liku,
u suzi sto sija.
Ima dana kada mi treba oprostaj
srca, jer voleh uzaludno...
i znam,
da me samo ono voleti ume, tako
da mi prija...
i da je samo ono uvek za moje
patnje, nocima budno...
MIS
