Književnost Čarls Bukovski

Живот из контејнера

Вјетар је јак ноћас, ледени вјетар
и ја мислим на све оне бескућнике
надам се да неки од њих имају боцу црног.

Тек кад си бескућник
примјећујеш да је све нечије власништво
и да постоје браве на свему.

Тако је то у демократији:
узимаш све што можеш
трудиш се да то задржиш
и додаш-"ако је могуће".

Тако је то у диктатури:
осим што они или поробе или униште
своје поданике.
Ми само заборављамо наше
у оба случаја је јак
ледени вјетар.
 
_honeybunny_:
Cudo najkrace traje

Znas
bilo je mnogo dobro
bilo je
bolje nego
bilo sta

bilo je kao
nesto
sto mozemo da
podignemo
drzimo
gledamo
i oda se smejemo
zbog toga.

bili smo na
Mesecu
bili smo u
jebenom Mesecu,
imali smo ga

bili smo u vrtu
bili smo u
beskrajnom ponoru

nigde nema takvog
mesta

bilo je duboko
i
svetlo
i
visoko

primaklo se tako blizu
ludila
smejali smo se
bezumno

tvoj smeh
i
moj

pamtim kad su
tvoje oci
glasno rekle
volim

sada
dok se ovi zidovi
tako necujno
ljuljaju.
Kliknite za proširenje...

Predivna. Ma, naaaajbolja :heart:
 
Jedan od najlepših pogleda koje sam video kod ljudi. I lica...:D
2dukqb8.jpg


A evo jedne pesme u rukopisu.
207t575.jpg


Ne reklamiram ništa al verujem da neće niko imati ništa protiv da stavim ovaj sajt. Ima mnogo dobrih stvari za one što vole Buka.
http://bukowski.net/vault/manuscripts.php
 
PRVI DEO​

Časopis Njujork Kvoterli objavio je u svom 27-om broju 1985. g. ovaj intervju sa Čarlsom Bukovskim. Kultni književnik govori o svojom poetici, motivima za pisanje, uzorima, kalifornijskoj sceni, itd.

Nj.K.: Kako pišete? Ručno ili na pisaćoj mašini? Da li mnogo prepravljate?
Šta činite sa rukopisima? Vaše pesme ponekad odaju utisak improvizacije – kao da dolaze direktno iz vaše glave. Koliko agonije i teškog rada ljudskog duha je potrebno da bi ste napisali jednu pesmu?

Č.B.: Pišem direktno na mašini. Ja to zovem „mitraljez“.
Udaram jako po tipkama, obično noću dok pijem vino, slušam klasičnu muziku na radiju i pušim.
Prepravljam, ali ne previše. Sledećeg dana prekucam pesmu i automatski prepravim par stihova, izbacim koji stih, od dva stiha sačinim jedan ili obratno, takve vrste prepravki.
Da bi se napisala pesma potrebno je dosta spretnosti i mnogo više balansa.
Pesme dolaze „direktno iz moje glave“, retko kad znam šta ću da napišem kad sednem za mašinu. Nema mnogo agonije i teškog rada koji učestvuju u stvaranju.
Pisanje je lako, život je nekada mnogo teži.

Nj.K.: Kada ste van kuće da li nosite beležnicu sa sobom?
Da li zapisujete ideje kako vam nadolaze tokom dana ili ih pamtite za kasnije?

Č.B.: Ne nosim beležnice i ne skladištim svesno ideje u glavi.
Pokušavam da ne razmišljam o tome da sam pisac i prilično sam dobar u tome. Književnike baš i ne volim, ali ne volim ni prodavce osiguranja.

Nj.K.: Da li prolazite kroz periode spisateljske blokade, onda kada ne pišete ni malo? Koliko se to često događa? Šta radite za vreme tih perioda?
Da li činite bilo šta što bi vam pomoglo da se vratite za mašinu?

Č.B.: Blokade znače za mene kada ne pišem dve ili tri noći.
Verovatno imam blokade, ali ih i nisam svestan pa odlazim da pišem – samo onda stvaralaštvo verovatno nije mnogo dobro.
Ali ponekad i sam shvatim da mi ne ide baš dobro.
Onda odlazim na hipodrom i ulažem mnogo više novca nego obično i zlostavljam i vrištim na svoju ženu.
Mogu da napišem skoro prokleto besmrtnu pesmu ako izgubim između 150 i 200 dolara.

Nj.K.: Da li vam je potrebna izolacija? Da li najbolje radite kada ste sami?
Tematika mnogih vaših pesama gradira od seljakanja iz države u državu, ljubavi ili seksa sa ženama do stanja samoće? Da li je ta veza potrebna kako bi stvari doveli u red i onda mogli da pišete?

Č.B.: Volim samoću, ali nije mi neophodno da se izolujem od nekoga do koga mi je stalo da bih pisao. Smatram da ako ne mogu da pišem u svim okolnostima, onda jednostavno nisam dovoljno dobar da bih to radio.
Neke od mojih pesama ukazuju na to da pišem dok sam sam, posle raskida sa ženom, a ja sam se mnogo puta razilazio sa ženama.
Samoća mi je potrebna mnogo više kad ne pišem nego kad pišem.
Pisao sam dok su mi se po sobi motala deca sa pištoljima na vodu i prskala me.
Takve stvari mi pre pomažu u pisanju nego odmažu: unose malo smeha.
Ali mi jedna stvar zaista smeta: kad načujem pojačan televizor sa komedijom gde postoji nasnimljen smeh.

Nj.K.: Kada ste počeli da pišete? Koliko godina ste imali? Koji su pisci kojima se divite?

Č.B.: Prva stvar koju se sećam da sam napisao bila je o nemačkom pilotu sa čeličnom šakom koji je pobio stotine Amerikanaca za vreme Drugog svetskog rata. Pisao sam ručno i ispunio svaku stranicu notesa koji se nalazio pored telefonskog aparata. Imao sam trinaest godina i ležao sam u krevetu bolestan od najgoreg oblika čireva koji je medicina zabeležila. Od tada ne postoji mnogo pisaca kojima se divim. To su Džon Fante, Knut Hamsun, Selinovo Putovanje nakraj noći, Dostojevski, naravno; Džefers – ali samo njegove duge pesme; Konrad Ejken, Katul – ali ne sve što je napisao. Uglavnom se drogiram klasičnim kompozitorima. Bilo je dobro doći iz fabrike noću, skinuti odeću, leći na krevet u mraku, naliti se pivom i slušati ih.

Nj.K.: Da li mislite da se danas piše previše poezije? Kako biste okarakterisali ono što smatrate lošom poezijom? Šta smatrate za dobru poeziju danas?

Č.B.: U našem vremenu se piše mnogo loše poezije.
Ljudi jednostavno ne znaju da napišu jednostavan i dobar stih. To je veoma teško za njih; kvalitet se ostvaruje, recimo, da se prisiliš dok se daviš – a to mogu samo retki.
Lošu poeziju proizvode ljudi koji sednu i pomisle: „Sada ću da napišem pesmu“.
I onda stvore nešto za šta misle da bi trebalo da bude pesma. Uzmimo mačku kao primer.
Ona ne misli, ja sam mačka i sada ću da ulovim pticu. Ona to jednostavno uradi. Dobra poezija danas? Napisalo ju je par mački koje se zovu Džerard Loklin i Ronald Kortidž.

Nj.K.: Pročitali ste većinu intervjua koji je naš časopis objavio. Šta mislite o približavanju suštini stvaranja u interjuima koje ste pročitali? Koji su vam intervjui otkrili nešto?

Č.B.: Žao mi je što ste mi postavili ovo pitanje. Ništa nisam saznao iz intervjua koje sam pročitao osim da su pesnici učeni, trenirani, samouvereni i mrsko sujetni.
Mislim da nikada nisam mogao da pročitam intervju do kraja – značenja reči su počela da se zamagljuju i suština je polako nestajala.
Ovim ljudima manjka uživanja, ludila i kockanja u njihovim odgovorima baš kao i u njihovoj poeziji.

Nj.K.: Mada pišete pesme koje su izrazito snažne, one se retko protežu van obima vaših psihoseksualnih interesovanja.
Da li se zainteresovani za nacionalna i internacionalna pitanja, i da li se svesno ograničavate o čemu ćete pisati i o čemu nećete pisati?

Č.B.: Ja „fotografišem“ i zapisujem ono što vidim i ono što mi se dešava.
Nisam guru ili vođa bilo koje vrste. Niti sam čovek koji traži rešenja u Bogu ili politici. Ako neko drugi želi da obavlja prljav posao i stvara bolji svet za nas, i može to da uradi, prihvatam. U Evropi gde su moja dela dobro prihvaćena, razne grupe prisvajaju moje stvaralaštvo, anarhisti, revolucionari, itd. To je zato što pišem o običnom čoveku s ulice. Ali u intervjuima koje sam dao tamo, morao sam da se odreknem svesne povezanosti s njima zato što ona ne postoji. Ja osećam sažaljenje za skoro sve individualce ovog sveta; istovremeno, oni su mi i odvratni.
 
DRUGI DEO​

Nj.K.: Šta bi mlad pesnik koji danas počinje da piše prvo trebalo da nauči?

Č.B.: Trebalo bi da shvati da ako mu je ono što piše dosadno, to će biti dosadno i onima koji to čitaju. Poezija koja je zabavna i laka za razumevanje nije nekvalitetna. Genije ima sposobnost da duboke stvari kaže na jednostavan način.
Trebalo bi da se drži podalje od časova kreativnog pisanja i sazna šta se dešava na uglu ulice. I loša sreća za mladog pesnika kasnije može da bude dobrobit, rani brak ili rani uspeh, ili osobina da nije dobar ni u čemu.

Nj.K.: Proteklih nekoliko decenija Kalifornija je bila stecište mnogih nezavisnih individualno kvalitetnih pesnika – kao što su Džefers, Reksrot, Pečen, pa čak i Henri Miler. Zašto je tako? Koji je vaš stav prema istoku, prema Njujorku?

Č.B.: U Kaliforniji je bilo malo više prostora, duge staze pored obala, sva ta voda, uticaj Meksika, Kine i Kanade, Holivud, sunčane opekotine, starlete koje se preobraćaju u prostitutke. Ne znam zbog čega stvarno, ali pretpostavljam da ako ti se dupe negde smrzava teže možeš postati „pesnik individualista“.
Biti pesnik individualista je veliko kockanje zato što svoje suštinske stavove izlažeš svima na uvid, a i dobićeš mnogo više reakcija nego ako pišeš recimo o tome kako je duša tvoje majke kao polje krasuljaka (drugi ime cvet).

Ne znam šta da kažem za Njujork. Sleteo sam tamo sa 7 dolara.
Bez posla, bez prijatelja i bez mogućnosti da radim bilo šta osim fizičkih poslova. Pretpostavljam da bih se, da sam došao sa vrha umesto sa dna, malo više smejao. Ostao sam tri meseca – u*****o sam se od nebodera, u*****o sam se od ljudi.
Bio sam skitnica pod istim uslovima širom zemlje, ali Njujork je bio pakao, čoveče, skroz do kraja. Način na koji intelektualci u filmovima Vudija Alena pate umnogome se razlikuje od onoga što se dešava vrsti ljudi kao što sam ja.
Nikada nisam ništa kresnuo u Njujorku; zapravo, žene nisu čak ni htele da razgovaraju sa mnom. Jedini put kada sam tucao u Njujorku bilo je kada sam došao trideset godina kasnije i poveo sa sobom moju ribu, tešku kamenjarku.
Smestili smo se u Čelziju, naravno. Njujork Kvoterli je jedina dobra stvar koja mi se tamo dogodila.

Nj.K.: Napisali ste mnogo kratkih priča i nekoliko romana. Da li one dolaze iz istih „predela“ odakle dolaze i vaše pesme?

Č.B.: Da, baš odatle dolaze – nema tu mnogo razlike – moje rečenice nalikuju na moje stihove. Kratke priče su mi pomogle da plaćam kiriju a romani su način da pokažem koliko razlitičih stvari može da se dogodi čoveku na putu do samoubistva, ludila, starosti, prirodne i neprirodne smrti.

Nj.K.: Izvajali ste iskrenog lirskog subjekta u vašim pesmama, i vaša autentičnosti izgleda da dolazi od tog subjekta. To je lik starca kome je dosadno i koji se napija u stilu Li Poa (Čuveni kineski pesnik 701-762. p.n.e.
Otišao je od kuće sa 19 godina i živeo sa taoističkim pustinjacima.
Poznat je po raspusničkom životu i pijančenju. – Prim. prev.), zato što trezan ne može ozbiljno da doživljava svet.
Obično je tu i neka lujka koja lupa na vrata dok se pesma stvara.
Da li priznajete da ste slični junaku u vašim pesmama i da li ona odražava vas kao čoveka? Drugim rečima, da li ste vi taj lik u vašim pesmama?

Č.B.: Stvari su se malo promenile: ono što je nekada bilo danas više nije.
Počeo sam da pišem poeziju u trideset i petoj godini kada sam izašao iz bolnice u Los Anđelesu gde sam smrti pogledao u oči.
Da bi neko čitao vaše pesme morate da budete primećeni, pa sam onda počeo da se ponašam nepristojno.
Pisao sam odvratne (ali interesantne) stvari zbog kojih su me ljudi mrzeli, i to je nateralo druge da se zainteresuju za tog Bukovskog.
Bacao sam ljude sa svoje verande u noć.
Pišao sam na policijska kola, zajebavao hipije.
Posle mog drugog čitanja poezije u Venisu, ustao sam, zgrabio lovu i uskočio u kola, naravno pijan, koja sam gazio 80 km/h po trotoaru.
Pravio sam žurke u stanu koje su prekidale policijske racije.
Profesor sa U.C.L.A.-e pozvao me je jednom kod njega na večeru.
Njegova žena je spremila lep obrok koji sam pojeo a onda otišao u kupatilo koje sam skoro celo polomio. Bio sam totalno lud od alkohola.
Jedna dama me je optužila za silovanje – *****.
U međuvremenu sam napisao većinu svojih dela – bila je to moja ličnost – bio sam to ja i nisam to bio ja.
Kako je vreme prolazilo, nevolje i akcija su same dolazile i nisam više morao da ih iznuđujem.
Pisao sam o tome i to je bilo bliže mojoj stvarnoj ličnosti.
Zapravo, ja i nisam tako čvrsta osoba, a seksualno sam, skoro većinu vremena, veoma čedan, ali sam često i gadan pijanac i mnoge čudne stvari mi se dešavaju kad sam naliven. Ne kažem da je ovo dobro i da sam to radio dugo.
Ono što pokušavam da kažem je da što više pišem, osećam da sam bliži sve širim manifestacijama moje ličnosti.
Ja sam 93 posto lik koji se prikazuje u mojim pesmama; ostalih 7 posto je umetnička nadgradnja koja je iznad života – nazovimo je muzikom u pozadini.

Nj.K.: Stalno upućujete na Hemigveja i stiče se utisak da imate ambivalentan odnos prema njegovom stvaralaštvu. Neki komentar?

Č.B.: Pretpostavljam da mi Hemingvej znači koliko i ostalima: on veoma prija kada ste mladi. Džerti mu je pomogla da stvori prepoznatljivu rečenicu, ali ja mislim da ju je on i unapredio. Hemingvej i Sarojan su imali tu rečenicu, ona je kao magija.
Problem kod Hemingveja je taj što on nije imao smisla za humor, dok je Sarojan bio previše sladunjav. Džon Fante je takođe imao dobru rečenicu i on je prvi koji je pustio strast da teče kroz nju, jaku emociju, a da pri tom ne uništi koncept.
Ovde govorim o modernim piscima koju su pisali jednostavnom rečenicom; svestan sam da je i Blejk u svoje vreme to činio.
Znate, kad nekada pišem o Hemigveju to može delovati podrugljivo, ali mu verovatno više dugujem nego što sam spreman da to priznam.
Njegovi rani radovi su toliko dobro oblikovani da verovatno ne možete da pronađete lošu rečenicu.
Ali sada više čitam o njegovom životu i neumerenostima, što je skoro isto tako dobro kao da čitate o D. H. Lorensu.

Nj.K.: Šta mislite o ovom intervjuu i koja pitanja biste želeli da smo vam postavili? Slobodno sami sebi postavite pitanje i odgovorite.

Č.B.: Mislim da je intervju dobar.
Pretpostavljam da će neki ljudi primetiti da su pitanja trebalo da budu malo konkretnija i sa više erudicije.
Oni će posle čitanja otići u knjižaru i kupiti moje knjige.
Ne mogu da se setim nijednog pitanja koje bih sebi postavio.
Biti plaćen za pisanje za mene je kao otići u krevet sa prelepom ženom koja posle tucanja ustane iz kreveta, uzme svoju torbicu i da mi svežanj novčanica.
Mislim da bi ovde trebalo da stanemo.
Preveo sa engleskog: Nenad Župac
 
Tumaram_i_dalje:
Niche ti si zaista sjajan !:D....najvise negujes ovu temu i zahvalan sam ti zbog toga !..jsut keep goin' :)...inace imam knjigu "carls bukowski-14 intervjua", medju kojima je i ovaj gore....knjiga je fenomenalna!!..obavezno je procitaj ako vec nisi
Kliknite za proširenje...
Hvala za pohvale.
Evo malo nečeg interesantnog...
Bukowski čita poeziju. Kućni snimak. New Orleans, 1970 :D: http://rapidshare.com/files/236940930/King_of_Poets.rar

Inače nisam imao tu knjigu što je pominješ u rukama. Moraću da je pridodam kolekciji...:D
 
Poslednja izmena:
amelie8:
fascinantno je kako ,,vidi" zenu, opisuhuci njene carape koje se povlace ka gore dok ona prekrsta noge, kako voli nacin na koji zene kazu ,,Piski mi se!", da ima jos takvih muskaraca kod kojih nije ,,Sise, dupe,..", svet bi bio bolje mesto. :)
Kliknite za proširenje...

Pronašao je poeziju tamo gde su drugi slepi... Toliko je takvih trenutaka u životu. Kad ga čitam pronađem mnogo zadovoljstava oko sebe. Uživam u nekim malim stvarima na koja nisam obraćao pažnju.
Evo jedne zanimljive:
263zcas.jpg
 
Stare sedokose kelnerice

po kafeima u noci

odustale su,

i dok koracam niz plocnike

svetlosti i gledam u prozore

starackih domova

vidim da toga vise nema

u njima.

Gledam ljude po klupama u parku

i vidim po tome kako

sede i gledaju

da je iscezlo.

Gledam ljude koji voze

i vidim po tome kako

voze svoja kola

da niti vole niti su voljeni -

niti vise mare za seks -

sve je zaboravljeno kao

neki stari film.

Gledam ljude u robnim kucama

i samoposlugama

dok se krecu medju rafovima

kupujuci stvari

i vidim po tome kako im stoji

odeca i po nacinu na koji hodaju

i po izrazu njihovih lica i ociju

da im nije stalo ni do cega

i da nicemu nije stalo

do njih.

Vidim na stotine ljudi dnevno

koji su sasvim odustali.

Ako odem na hipodrom

ili na stadion

vidim hiljade

koji ne osecaju nista

i ni za koga

i niko ne oseca za njih.

Na sve strane vidim one koji

ne zude ni za cim osim za

hranom, krovom i

odecom, usredsredjeni

samo na to, bez snova.

Ne shvatam zasto ovi ljudi

ne isceznu,

ne shvatam zasto ovi ljudi

ne izdahnu,

zasto ih oblaci

ne usmrte,

zasto ih psi

ne usmrte,

zasto ih cvetovi i deca

ne usmrte,

ne shvatam.

Bice da su vec mrtvi

pa ipak ne mogu da se naviknem

na njihovo postojanje

jer toliko ih je mnogo.

Svakoga dana,

svake noci,

sve ih je vise,

u metrou,

u zgradama,

u parkovima.

Oni ne osecaju uzas

sto ne vole ili sto nisu voljeni.

Toliko, toliko, toliko

mojih bliznjih.


Carls Bukovski
 
"Neki od kerova što spavaju noćas
mora da sanjaju o kostima
i ja pamtim tvoje kosti
u mesu
najbolje
u onoj tamnozelenoj haljini
i onim blistavim crnim cipelama s
visokom štiklom,
pošto si psovala kad piješ,
kosa ti je opadala a ti
htela da ekslodiraš od onog
što te mučilo:
od trulih uspomena na
trulu
prošlost, i
na kraju si
pobegla od njih
u smrt,
ostaviviši me sa
trulom sadašnjicom;
mrtva si već
28 godina
a ipak te bolje
pamtim
nego ma koju drugu;
bila si jedina
koja je shvatila
uzaludnost
našeg
života;
sve druge bile su samo
nezadovoljne
trivijalnim sitnicama
besmisleno se žderale
zbog
besmislica

Džejn, tebe je
ubilo to
što si previše znala.
dižem piće
za tvoje kosti
o kojima
ovaj ker
još uvek
sanja."

Bukovski
 
let not

let not the people be your
foundation
not the young girls,
not the old girls,
not the young men,
not the old men,
not those in-between,
not any of these,
let not people be your
foundation.

rather
build on sand
build on landfills,
build over cesspools,
build over graveyards,
build over water,
but don't build on the
people.

they are a bad bet,
the worst bet you can make.

build it elsewhere,
anywhere else,
anywhere
but on the people,
the headless, heartless
mass
mucking up the
centuries,
the days,
the nights,
the towns, the cities, the
nations,
the earth,
the stratosphere,
mucking up the
light,
mucking up
all chance,
here,
totally mucking
it up
then
now
tomorrow.

anything,
compared to the people,
is a foundation worth
searching for.

anything.
 
*I dreamt*

that I was
in my room

having been
shot in the belly
by some tart.

snakes crawled the
floor

while outside
a schoolmaster
sang
an old school
song

then

the curtains
went up in flame

the phone rang

everything seemed
in a hurry to die

so I
decided to
die
which made all the
bad poets
happy
and all the good poets
glad

as they
rushed in
to fill vacancy

then the dream
was
over

I awakened
and I was

the Bad Boy
of poetry

all over
again
 
a smile to remember

we had goldfish and they circled around and around
in the bowl on the table near the heavy drapes
covering the picture window and
my mother, always smiling, wanting us all
to be happy, told me, "be happy Henry!"
and she was right: it's better to be happy if you
can
but my father continued to beat her and me several times a week while
raging inside his 6-foot-two frame because he couldn't
understand what was attacking him from within.

my mother, poor fish,
wanting to be happy, beaten two or three times a
week, telling me to be happy: "Henry, smile!
why don't you ever smile?"

and then she would smile, to show me how, and it was the
saddest smile I ever saw

one day the goldfish died, all five of them,
they floated on the water, on their sides, their
eyes still open,
and when my father got home he threw them to the cat
there on the kitchen floor and we watched as my mother
smiled
 
Okončanje bola

Čujem čak i planine, način na koji se smiju,
plavim padinama, dole u vodi,
ribe plaču i sva je voda njihove suze.
Slušam vodu u propijenim noćima, i tuga toliko raste
da je čujem u budilniku, postaje ručka na komodi,
postaje papir na podu, postaje kašika za cipele, kartica od perionice,
postaje dim cigarete koji se penje kapelom tamnih vijuga.
to malo znači sasvim mala ljubav
nije tako loša, ili sasvim mali život
ono što se mjeri je čekanje na zidove.
Rođen sam za ovo, rođen sam da mamim ruže duž avenije mrtvih.
 
neki ljudi su mladi i ništa
više a
a neki ljudi stari i ništa
više
a neki ljudi ni stari ni mladi
i samo to.

i da muve nose
odeću
i sve zgrade izgore u
znatnoj vatri,
da se nebo zaljulja kao trbuh
striptizete
i sve atomske bombe
zaplaču,
neki bi ljudi bili mladi i ništa
više a
neki ljudi stari i ništa
više
a ostali bi bili isti
ostali bi bili isti.

ono nekoliko drukčijuh
dovoljno brzo uklanja
policija, ili njihove majke,
njihova braća, ostali; i
oni sami.

sve sto ostaje ono je sto
vidiš.

teško je.
 
mrtvima ne treba
aspirin ili
žalost,
pretpostvljam.

ali možda mi treba
kiša.

ne trebaju im cipele
već mesto za
hodanje.

ne cigarete,
govore nam,
već mesto da
izgore

ili su prostor i mesto za
letenje
možda isto.

mrtvi ne trebaju
mene

niti me trebaju
živi.

ali mrtvi možda trebaju
jedni
druge.

u stvari,
mrtvima možda treba
sve što i nama
treba
a treba nam tako puno,
kad bismo samo znali
šta je to.

to je
verovatno
sve

i svi ćemo
verovatno umreti
pokušavajći da
dođemo do
toga

ili umreti

zato što
nismo došli do
toga.

nadam se
shvatićete da sam
kada umrem

dobio
najviše
moguće.




ova mi je 0miljena od bukovskog!!
 
Tumaram_i_dalje:
procitao sam 4 knjige pesama bukovskog ... izdavacke kuce lom ...sigurno ih ima vise od toga, jel? ^^...da li znate da li ce se jos nesto prevoditi od njega ?...hocu jos pesama !!! :D
Kliknite za proširenje...

Buk ima poezije koliko hoćeš...
I ja se nadam da će biti još lepih knjiga... Jedino što sam se bio malo razočarao u Flavia. Mislim u njega pošto se isključivo on bavi Bukowskim. Jer verovatno on kod nas ima autorska prava ili kako se to kaže da ga prevodi. Morao je da se prikloni raznim potrošačkim marifetlucima. Nekad je Flavio bio tako sam bar čuo najpošteniji među izdavačima.
Nekako sam se i navikao na njegove prevode. Šta ću...:D

Ima ono staro izdanje U čemu je problem gospodo i Pesme poslednje zemaljske noći. Mislim da i tu ima nekih pesama koje se ponavljaju u ovim novijim izdanjima...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top