Suštinski nije dovoljno samo deklarativno ostaviti iskaz. Tvrdnje je potrebno i dokazati; ako dokaza nema, o čemu mi onda pričamo?
Što se tiče Đorđa Jankovića, tačno jeste da se on svojevremeno pokušavao potruditi da dokaže da ovde Marnavić ipak nije načinio falsifikat, već da je zaista bio pronašao na Svetoj Gori nekakvo „žitje” posvećeno caru Justinijanu, međutim postoji više problema u Jankovićevim tvrdnjama da su arheološka istraživanja potvrdila autentičnost navodno izgubljenog originalnog dokumenta.
Što se tiče crkve u Serdici, koju Janković, pa i Brajsovi kritičari, ističu kao glavni argument koji bi dao neki kredibilitet Mrnvićevom „fragmentu”, u potpuno se prelazi preko toga da
itekako da postoji predanje o Justinijanovoj crkvi u Serdici. Prema njemu, Teodora je jednog dana bila bolesna i prilikom jedne posete Serdici izlečila se u tamošnjim banjama. I, predaja kaže, u tu čast Justinijan je tamo podigao jednu crkvu. Pa Brajs i Jireček
doslovno pominju to predanje; fusnota na str. 696 (1887):
The ruins of the old cathedral church named S. Sophia stand over those of a smaller church bearing the same name, which is said to have been built in the sixth century by Justinian. The local traditions confirm these historical statements, and add that, the wife of Justinian having found relief from a sickness for which she had come to Serdica to be cured, the emperor erected the said church.
Inače, evo i veze ka čitavom tom radu: https://penelope.uchicago.edu/Thayer/E/Journals/EHR/2/Life_of_Justinian_by_Theophilus*.html
Štaviše, ono što je prilično neobično jeste da ovo
čak i sam Janković pominje (str. 126
Predanje i istorija Crkve Srba u svetlu arheologije):
Највише пажње посветио је цркви Св. Софије у Софији. Британски посланик у Софији написао му је према обавештењу „неког“ археолога из Софије, следеће: испод садашње цркве налази се мања црква, исте посвете, која би била из доба Јустинијана; по тамошњем предању, ту је цркву саградио Јустинијан јер му се жена излечила у бањама Сердике; обе цркве не личе на Св. Софију у Цариграду; садашња црква (тада у рушевинама) саграђена је у 13. столећу; Турци су је преправили у џамију, која је страдала у земљотресу.
Dakle, ova stvar je na jedan potpuno krivi način predstavljena. Ono što su Brajs i Jireček tvrdili jeste da to predanje nema nikakve osnove u stvarnosti, jerbo dotadašnja arheološka saznanja jednostavno nisu pružala dokaze za tako nešto. Novija, pak, arheološka istraživanja, potvrdili su osnovanost dotičnog predanja i pokazali da je zaista postojala crkva iz Justinijanovog vremena. To je jedina stvar koja se promenila; dakle iz može se slobodno reći potpuno malicioznih razloga se Džejmsu Brajsu i Konstantinu Jirečeku podmeće da su oni nešto — tobože — „falsifikovali”, iako se radi o tome da su jednostavno donosili zaključke u skladu sa dotadašnjim naučnim saznanjima.
A zastupnici alternativne istorije onda, iz potpuno tendencioznih razloga, uhvate se ovako neke promene, te koriste to da u potpunosti zanemare sve druge dokaze koji ukazuju da je ovde po svemu sudeći reč o (još ednom) Marnavićevom falsifikatu. Na kraju krajeva, sve što se ističe jeste kao što kazah da je arheologija potvrdila postojanje Justinijanove crkve kod današnje Sofije, ali kao što je to Nikola Radojčić i sam davno napisao u svom radu o ovom problemu:
О цркви св. Софије у старој Сардики, по којој је она добила садашње своје име, није било тешко дознати легендарне приче од тамошњега римокаличкога свештенства.
http://monumentaserbica.branatomic.com/nik_mushushu/story.php?id=1018
Zašto Marnavić, navodno,
nije mogao znati (niti izmisliti) Justinijanovu crkvu u Sardiki? Ko je i kako u potpunosti isključio mogućnost poznavanja dotičnog predanja?
Ne znam kada je tačno i ko prvi
zapisao predanje o Justinijanovoj crkvi u Sofiji (možda bi neko mogao to malčice da rasvetli, ukoliko znade) ali ukoliko uzmemo da je predanje autentično (makar u svom korenu, ako je već priča o Teodorinom oporavku u sardičkim banjama možda konstrukcija nastala vremenom da objasni otkud tu bogomolja iz Justinijanovog vremena) ono je, svakako, moralo postojati i početkom XVII stoleća. A Dubrovčani ove ere, romantičarskog naboja, ranog modernog doba (od Orbinija i Lukarija do Palmotića i Gundulića, itd...) — ako išta — čuveni su sakupljači upravo predanja.
). Jedna od tvrdnji koje Trajkova iznosi jeste da je, navodno, Pavel Šafarik imao u svojim rukama famozno Justinijanovo žitije, nezavisno od Nikole Alemanija. Stranica br. 292 drugog izdanje Trajkovine knjige:
Kaže da nije Šafarik pronašao na Svetoj Gori rukopis u celosti, i dalje u Šafarikovo vreme.
).