Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 102.954
Daklem,...često sam planirao da jednog dana posvetim posebnu temu ovom pitanju, ali nekako nikada nije došlo na red. Ukratko, problem je predstavljen ovde: https://ojs.lib.uom.gr/index.php/Ba...FjACegQIBRAC&usg=AOvVaw3WQmnZvIG_QJuxPHo1yN3k
Sažetak cele kontroverze, prateći hronologiji sled:
1) Premijerni podatak o tome da je car Justinijan bio navodno Sloven izlazi u vrmee mnogih mistifikacija; tvrdnju objavljuje Mavro Orbini u svom Kraljevstvu Slovena 1601. godine na italijanskom jeziku. Orbini ne navodi nikakav podatak sem da je Justinijan iz Prizrena ili Ohrida; pošto Orbini tretira to stanovništvo slovenskim, po svemu sudeći, na osnovu 'varvarskog' Justinijanovog porekla, pripisao mu je pripadnost slovenskom narodu.
2) 1602/3. kardinal Čezare Baronije objavljuje sedmi i osmi tom svoje Crkvene istorije, u kojoj se nalazi dosta podataka o carevima Justinu I i Justinijanu I.
3) Nešto kasnije, 1605. godine Orbinijev kolega Jakov Lukarević objavljuje svoje dubrovačko istoriografsko delo, u kojem Justinijanovo sestru Vigilantiju slovenizuje u Biljenicu. Kaže da se Biljenica (istorijsku ličnosti se udala za Dulkida i s njim imala troje dece, među kojima je bio i docniji romejski car Justin II) udala za slovenskog barona po imenu Istok. Istokova sestra, pak, bila je udata za hrvatskog kralja Selimira. To su sve podaci za koje Lukari tvrdi da ih crpi iz sela Popa Dukljanina, ali u ove verzije Barskog rodoslova koje imamo danas očuvane ne nalaze se ti podaci. Odmah potom Lukari nastavlja da je pomenuti hrvatski kralj, koji je vladao u Dalmaciji oko 550. godine, imao trojicu braće: Leha, Čeha i Rusa. Oni će dakle sredinom VI stoleća napustiti ove prostorr i otići da postanu rodonačelnici glavnih rodova Zapadnih i Istočnih Slovena. Moguće je da je Lukarevićev izvor neki spoj više različitih tradicija; kako same Dukljaninove genealogije, tako i legende o Lehu, Čehu i Rusu, kojim je sve to bilo skrojeno u jedinstveni narativ, ako nije od samog Lukarevića.
4) U istom delu Lukari tvrdi da je u nekom nepoznatom dokumentu iz Bugarske, koji zove 'diadario', pronašao da se na slovenskom jeziku Justinijan zvao Upravda, što bi trebalo da znači Justinijan ili Justin. Pomenutu ime javlja se isključivo u dubrovačkoj tradiciji; jednog Uprsvdu ppminje upravo sam Lukari, istog kojeg i Orbini.
5) Umesto da je Justinijan prevod imena Upravda, izvan pomenutog praktično nigde zabeleženog u istoriji, mnogo je logičnije da se radi o obrnutom smeru. Naprotiv, vrlo je jasno da je slovenska varijanta imena nastala značajno posle Justinijanovo života, jerbo se u najdirektnijem smislu odnosi upravo na Justinijanovo nasleđe tj. način na koji će on biti zapamćen; kao veliki zakonodavac. Upravda stoga kao ime moglo je nastati samo pod rečenim uticajem, kao svojevrsna simbolička narodna varijanta. Kako Lukari nije pouzdan ni u slučaju Dela slovenskih kraljeva, ili barem koristi neku kasniju verziju koja nama nije ostala sačuvana van njegovog dela, pod upitnikom je kako bismo mogli tretirati njegov izgubljeni bugarski izvor. Ako bismo se u podatak pouzdali, to znači da bi trebalo da bude reč o jednoj od naknadnih konstrukcija. U slovenskoj tradiciji ne postoje lična imena izvedena od 'pravde'; svakako to će kod nas čekati Vladimira Jovanovića, koji je imenovao svoju decu Slobodan i Pravda.
6) Čim je izašao poslednji relevantan Baronijev tom 1603. god., Ivan Tomko Marnavić piše svoje delo o ilirskim carevima. Završava ga 1607. godine, posle Lukarija, kojem je svakako imao pristup jednako kao i Orbiniju. Pišući o i Dioklecijanu i Konstantinu Velikom i drugima, na listovima 225-229 nalazi se biografija cara Justinijana. U njemu, Marnavić tvrdi da je Justinijan naš čovek, rodom iz Prizrena. Pozivajući se na nepoznati bugarski izvor isto kao i Lukari, Marnavić donosi nešto drugačiju verziju; umesto Justinijanovog zeta, Istok sada postaje njegov rođeni otac. Uz pojedine izmene, najveći dio Marnavićeve biografije cara Justinijana ispisan je iz sela Čezara Baronija. Od Baronija preuzima i citate koji se pozivaju na izvore, kao npr. Evagrija ili Kedrina. U tom delu dosta piše i o jednom drugom navodnom Slovenu, generalu Velizaru. Na kraju, Mrnavić pominje neki fragmenat, najavljujući delo koje će se docnije pojaviti.
7) Nedugo posle 1617. godine nastaje famozno Justinijanovo žitije, kao i komentari uz njega. Ono ustvari nije prepis, već prepričani sažetak. Navodno autor Justinijanovog žitija je Bogomil, opat manastira Sv. Aleksandra Mučenika kod Prizrena. Komentare je sačinio Ivan Tomko Marnavić, koji je i preveo i prepričao izvorni dokument, sastavljajući tzv. 'fragment' koji je još 1607. godine, dakle deceniju ranije, bio najavljen.
8) Ivan Tomko Marnavić je vrlo čuveni, dobro poznati falsifikator istorije. Celi niz falsifikata je napravio i dokumenata izmislio; ista priča koja postoji u poticanju na navodni original koji je koristio bila je u upotrebi prilikom pisanja retuširanje biografije Svetog Save, kojeg je prikazao kao vatrenog rimokatolika, stvarajući novi narativ o srpskoj srednjovekovnoj prošlosti.
9) Sažetak Bogomilovog žitija sastavljen je u potpunosti u duhu i stilu Marnavićevih dela, u vrlo jasnom katoličkom zanosu.
10) Marnavić je bio veliki borac za službu na narodnom jeziku, slovensku. Bogomilovo žitije šalje vrlo jasnu poruku, oslanjajući se na priču o Gotima i službi na gorskom jeziku u Carigradu, prikazujući Justinijana kao čvrstog vjernika zapadnog, latinskog obreda i mise na narodnom jeziku. Konačna poruka i suština Žitija Justinijanovog od Bogumila, rimokatolička misa na vernakularu, a ne latinskom jeziku, istovetna je onome za šta se Mrnavić dosta dugo vrlo aktivno borio.
11) Marnavić bi rukopis, koji nije jasno zašto je sažeto prepričao umesto direktno preveo, trebalo da je navodno pronašao u biblioteci Reda Sv. Vasilija na Svetoj Gori. Ovo je jedini spomen tako nečeg u istoriji. Ne postoje nikakvi dokazi o postojanju takvog reda tj. da je iko čuo za njega se Marnavića
12) Marnavić ne pominje nikakve prepisivače. Ostaje nejasno znači li to da je smatrao da je imao u svojim rukama neki prepis, ili Bogumilov više od hiljadu godina star autograf, s obzirom da bi to delo trebalo da je nastalo još u VI stoleću, jerbo bi taj Bogumil trebalo da je niko drugi do Justinijanov vaspitač. I trebalo bi da je nastalo na našem jeziku, na glagoljici. Međutim, kako glagoljica nije postojala pre IX stoleća, očigledno je da je reč o poznijoj konstrukciji - koja se naime, oslanja na izmišljenu tradiciju da je Sv. Jeronim sastavio glagoljičko pismo, a u kojoj situaciji bi zaista u teoriji mogla postojati knjiga na našem jeziku pisana glagoljicom. U teoriji.
13) Manastir Sv. Aleksandra Velikomučenika, gde bi trebalo da je navodno nastao Bogomilovo spis, niko nije čuo da postoji. Mrnavić je jedan jedini svedok njegovog postojanja.
14) Pravnik Teofil, koji je mogao biti inspiracija za ovog autora (i zapravo nešto najbliže eventualnoj Istorijskih ličnosti, stvarnoj), umro je 530-ih godina i nikako nije mogao sastaviti to delo.
15) Kontroverzni fragmenat biografije cara Justinijana iz mlađih dana tvrdi da je Istok, te samim time i Justinijan lično, ni manje ni više no direktni potomak Konstantina Velikog. Štaviše, Justinijan je zapravo bio niskorodnog porekla. Ovo je vrlo česti lajtmotif koji se javlja u poznom srednjem veku i docnije, a koji pokušava uspostaviti vezu sa Konstantinom. Dakle, reč je o već dobro poznatom stereotipu izmišljanja tradicije.
16) Nikola Alemani pominje tog "Teofila" i iz dokumenta koji je Marnavić sastavio, 1623. godine i tako sporne informacije postaju poznate.
17) Ne postoji apsolutno nikakva potvrda ovog iz vremena samog cara Justinijana, pa niti iole imalo docnijeg perioda. Sve se javlja više od čitavog milenijuma posle Justinijanovog vremena; štaviše, plod je isključivo XVII stoleća, sa vrlo jasnim razvojnom niti koja se može pratiti od 1601. godine kada je Orbini proglasio s je Justinijan bio Sloven.
18) Otkriće crkve u Sofiji ni na koji način ne utiče ni na šta od pobrojanog i ne pruža arheološku potvrdu spornom dokumentu. Osim toga, ništa nije. Dovoljno da postoji lokalno predanje; u Crnoj Gori za svaki kamen se priča ako je čak i kratko vreme postojala neka crkvica tu.
Ako sam nešto propustio, neka neko doda slobodno.
@Aranko @Kole11
Sažetak cele kontroverze, prateći hronologiji sled:
1) Premijerni podatak o tome da je car Justinijan bio navodno Sloven izlazi u vrmee mnogih mistifikacija; tvrdnju objavljuje Mavro Orbini u svom Kraljevstvu Slovena 1601. godine na italijanskom jeziku. Orbini ne navodi nikakav podatak sem da je Justinijan iz Prizrena ili Ohrida; pošto Orbini tretira to stanovništvo slovenskim, po svemu sudeći, na osnovu 'varvarskog' Justinijanovog porekla, pripisao mu je pripadnost slovenskom narodu.
2) 1602/3. kardinal Čezare Baronije objavljuje sedmi i osmi tom svoje Crkvene istorije, u kojoj se nalazi dosta podataka o carevima Justinu I i Justinijanu I.
3) Nešto kasnije, 1605. godine Orbinijev kolega Jakov Lukarević objavljuje svoje dubrovačko istoriografsko delo, u kojem Justinijanovo sestru Vigilantiju slovenizuje u Biljenicu. Kaže da se Biljenica (istorijsku ličnosti se udala za Dulkida i s njim imala troje dece, među kojima je bio i docniji romejski car Justin II) udala za slovenskog barona po imenu Istok. Istokova sestra, pak, bila je udata za hrvatskog kralja Selimira. To su sve podaci za koje Lukari tvrdi da ih crpi iz sela Popa Dukljanina, ali u ove verzije Barskog rodoslova koje imamo danas očuvane ne nalaze se ti podaci. Odmah potom Lukari nastavlja da je pomenuti hrvatski kralj, koji je vladao u Dalmaciji oko 550. godine, imao trojicu braće: Leha, Čeha i Rusa. Oni će dakle sredinom VI stoleća napustiti ove prostorr i otići da postanu rodonačelnici glavnih rodova Zapadnih i Istočnih Slovena. Moguće je da je Lukarevićev izvor neki spoj više različitih tradicija; kako same Dukljaninove genealogije, tako i legende o Lehu, Čehu i Rusu, kojim je sve to bilo skrojeno u jedinstveni narativ, ako nije od samog Lukarevića.
4) U istom delu Lukari tvrdi da je u nekom nepoznatom dokumentu iz Bugarske, koji zove 'diadario', pronašao da se na slovenskom jeziku Justinijan zvao Upravda, što bi trebalo da znači Justinijan ili Justin. Pomenutu ime javlja se isključivo u dubrovačkoj tradiciji; jednog Uprsvdu ppminje upravo sam Lukari, istog kojeg i Orbini.
5) Umesto da je Justinijan prevod imena Upravda, izvan pomenutog praktično nigde zabeleženog u istoriji, mnogo je logičnije da se radi o obrnutom smeru. Naprotiv, vrlo je jasno da je slovenska varijanta imena nastala značajno posle Justinijanovo života, jerbo se u najdirektnijem smislu odnosi upravo na Justinijanovo nasleđe tj. način na koji će on biti zapamćen; kao veliki zakonodavac. Upravda stoga kao ime moglo je nastati samo pod rečenim uticajem, kao svojevrsna simbolička narodna varijanta. Kako Lukari nije pouzdan ni u slučaju Dela slovenskih kraljeva, ili barem koristi neku kasniju verziju koja nama nije ostala sačuvana van njegovog dela, pod upitnikom je kako bismo mogli tretirati njegov izgubljeni bugarski izvor. Ako bismo se u podatak pouzdali, to znači da bi trebalo da bude reč o jednoj od naknadnih konstrukcija. U slovenskoj tradiciji ne postoje lična imena izvedena od 'pravde'; svakako to će kod nas čekati Vladimira Jovanovića, koji je imenovao svoju decu Slobodan i Pravda.
6) Čim je izašao poslednji relevantan Baronijev tom 1603. god., Ivan Tomko Marnavić piše svoje delo o ilirskim carevima. Završava ga 1607. godine, posle Lukarija, kojem je svakako imao pristup jednako kao i Orbiniju. Pišući o i Dioklecijanu i Konstantinu Velikom i drugima, na listovima 225-229 nalazi se biografija cara Justinijana. U njemu, Marnavić tvrdi da je Justinijan naš čovek, rodom iz Prizrena. Pozivajući se na nepoznati bugarski izvor isto kao i Lukari, Marnavić donosi nešto drugačiju verziju; umesto Justinijanovog zeta, Istok sada postaje njegov rođeni otac. Uz pojedine izmene, najveći dio Marnavićeve biografije cara Justinijana ispisan je iz sela Čezara Baronija. Od Baronija preuzima i citate koji se pozivaju na izvore, kao npr. Evagrija ili Kedrina. U tom delu dosta piše i o jednom drugom navodnom Slovenu, generalu Velizaru. Na kraju, Mrnavić pominje neki fragmenat, najavljujući delo koje će se docnije pojaviti.
7) Nedugo posle 1617. godine nastaje famozno Justinijanovo žitije, kao i komentari uz njega. Ono ustvari nije prepis, već prepričani sažetak. Navodno autor Justinijanovog žitija je Bogomil, opat manastira Sv. Aleksandra Mučenika kod Prizrena. Komentare je sačinio Ivan Tomko Marnavić, koji je i preveo i prepričao izvorni dokument, sastavljajući tzv. 'fragment' koji je još 1607. godine, dakle deceniju ranije, bio najavljen.
8) Ivan Tomko Marnavić je vrlo čuveni, dobro poznati falsifikator istorije. Celi niz falsifikata je napravio i dokumenata izmislio; ista priča koja postoji u poticanju na navodni original koji je koristio bila je u upotrebi prilikom pisanja retuširanje biografije Svetog Save, kojeg je prikazao kao vatrenog rimokatolika, stvarajući novi narativ o srpskoj srednjovekovnoj prošlosti.
9) Sažetak Bogomilovog žitija sastavljen je u potpunosti u duhu i stilu Marnavićevih dela, u vrlo jasnom katoličkom zanosu.
10) Marnavić je bio veliki borac za službu na narodnom jeziku, slovensku. Bogomilovo žitije šalje vrlo jasnu poruku, oslanjajući se na priču o Gotima i službi na gorskom jeziku u Carigradu, prikazujući Justinijana kao čvrstog vjernika zapadnog, latinskog obreda i mise na narodnom jeziku. Konačna poruka i suština Žitija Justinijanovog od Bogumila, rimokatolička misa na vernakularu, a ne latinskom jeziku, istovetna je onome za šta se Mrnavić dosta dugo vrlo aktivno borio.
11) Marnavić bi rukopis, koji nije jasno zašto je sažeto prepričao umesto direktno preveo, trebalo da je navodno pronašao u biblioteci Reda Sv. Vasilija na Svetoj Gori. Ovo je jedini spomen tako nečeg u istoriji. Ne postoje nikakvi dokazi o postojanju takvog reda tj. da je iko čuo za njega se Marnavića
12) Marnavić ne pominje nikakve prepisivače. Ostaje nejasno znači li to da je smatrao da je imao u svojim rukama neki prepis, ili Bogumilov više od hiljadu godina star autograf, s obzirom da bi to delo trebalo da je nastalo još u VI stoleću, jerbo bi taj Bogumil trebalo da je niko drugi do Justinijanov vaspitač. I trebalo bi da je nastalo na našem jeziku, na glagoljici. Međutim, kako glagoljica nije postojala pre IX stoleća, očigledno je da je reč o poznijoj konstrukciji - koja se naime, oslanja na izmišljenu tradiciju da je Sv. Jeronim sastavio glagoljičko pismo, a u kojoj situaciji bi zaista u teoriji mogla postojati knjiga na našem jeziku pisana glagoljicom. U teoriji.
13) Manastir Sv. Aleksandra Velikomučenika, gde bi trebalo da je navodno nastao Bogomilovo spis, niko nije čuo da postoji. Mrnavić je jedan jedini svedok njegovog postojanja.
14) Pravnik Teofil, koji je mogao biti inspiracija za ovog autora (i zapravo nešto najbliže eventualnoj Istorijskih ličnosti, stvarnoj), umro je 530-ih godina i nikako nije mogao sastaviti to delo.
15) Kontroverzni fragmenat biografije cara Justinijana iz mlađih dana tvrdi da je Istok, te samim time i Justinijan lično, ni manje ni više no direktni potomak Konstantina Velikog. Štaviše, Justinijan je zapravo bio niskorodnog porekla. Ovo je vrlo česti lajtmotif koji se javlja u poznom srednjem veku i docnije, a koji pokušava uspostaviti vezu sa Konstantinom. Dakle, reč je o već dobro poznatom stereotipu izmišljanja tradicije.
16) Nikola Alemani pominje tog "Teofila" i iz dokumenta koji je Marnavić sastavio, 1623. godine i tako sporne informacije postaju poznate.
17) Ne postoji apsolutno nikakva potvrda ovog iz vremena samog cara Justinijana, pa niti iole imalo docnijeg perioda. Sve se javlja više od čitavog milenijuma posle Justinijanovog vremena; štaviše, plod je isključivo XVII stoleća, sa vrlo jasnim razvojnom niti koja se može pratiti od 1601. godine kada je Orbini proglasio s je Justinijan bio Sloven.
18) Otkriće crkve u Sofiji ni na koji način ne utiče ni na šta od pobrojanog i ne pruža arheološku potvrdu spornom dokumentu. Osim toga, ništa nije. Dovoljno da postoji lokalno predanje; u Crnoj Gori za svaki kamen se priča ako je čak i kratko vreme postojala neka crkvica tu.
Ako sam nešto propustio, neka neko doda slobodno.
@Aranko @Kole11
Poslednja izmena:
