Бугарска историја

[Han-Solo]

Хајде да видимо шта пишу о Нишка буна НЕсрпски историчари.

"A petition arrived to the Porte in February of 1840 from the people of Vranje (Vranya
or more commonly İvranya), via Mr. Pontif, the Russian Ambassador to Istanbul. Written in
Bulgarian, and translated into Turkish by the authorities upon its receipt, the petition was
about the district governor (İvranyalı) Hüseyin Pasha’s “tyranny” (zulm ve taaddi) over the
people of Vranje.1

The petition forwarded by the Russian ambassador consisted of three pages. One page
written in Bulgarian explaining in detail the “oppression” Hüseyin Pasha...
Upon this, the suppliants changed their
course towards Belgrade to seek help from Serbian notables to deliver the petition on their
behalf to Istanbul. It appears that the Serbs did not want to be involved with this problem."

1 I.MVL, 6-289, 3.Z.1255 (7 February 1840). All archival documents cited throughout the article are from the
Prime Ministry’s Ottoman Archives (BOA) in Istanbul.

http://centerforthehumanities.org/s...m Petition to Rebellion in Ottoman Vranje.pdf


Professor Cengiz KIRLI, The Ataturk Institute for Modern Turkish History Bogaziçi University 34342 Bebek-Istanbul

"Eventually, with the exception of a few who had been most prominent in the revolt, all the Bulgarians, trusting in the amnesty, returned...
...emigration by disaffected Bulgarians...The Russian Foreign Ministry claimed to have received reports that the Bulgarians, exasperated by the harassment of local authorities, had revolted; the Ottoman government, preoccupied with events in Syria, was unable to devote the necessary attention to these irregularities in the administration. The peasantry in Nish had risen in desperation..
The Ottoman response to this unsolicited assistance was, quite naturally, to declare it undesirable, as it might encourage the Bulgarians to further resistance..."

http://www.promacedonia.org/en/mp/index.htm#c1

Dr. Mark Pinson, retired prof. of Balkan history, Harvard

 

[Zarathustra]

Бугари нису били способни да у Бугарској поштено мушки подигну устанак док их 1877. у Плевни нису од Турака ослободивши их Руси уцртали на карту Европе, али су зато били спремни дизати устанке против Турака у Србији 1840.

Шта друго рећи осим... смејурија од аргументације која нам се жели представити. Ненадмашни ниво научности образлагања дотичног саговорника.

 

[Sandanski]

Бугари нису били способни да у Бугарској поштено мушки подигну устанак док их 1877. у Плевни нису од Турака ослободивши их Руси уцртали на карту Европе, али су зато били спремни дизати устанке против Турака у Србији.

Шта друго рећи осим... смејурија од аргументације која нам се жели представити. Ненадмашни ниво научности образлагања дотичног саговорника.

 

[Sandanski]

Постојали су слични пагански обичаји, Свети Сава их је увео у хришћанство да би се изборио са "старосрпском религијом".
http://forum.krstarica.com/showthread.php/448006-SRPSKA-KRSNA-SLAVA-odakle-odkada

У праву си.

Naravno da su Stari Sloveni slavili neke paganske bogove pa kada su primali hriscanstvo obicaje su zadrzali samo uvesto Peruna slavili Svetog Petra...itd.
Tako bar zvanicno kazu zar ne? Da se drzimo toga onda.

E sada Starosrpska religija ne postoji u tom vremenu ako cemo po zvanicnoj istoriji,nisu Svi Sloveni od Moskve do Soluna bili Srbi.
Dakel nikako ne moze se prepisati samo Srbima,svakako jedino oni su odrzali tu tradiciju najvise od svih.

A prvi pisani trag da neko slavi Slavu da li znas koi je? Barem ja mislim da je prvi,mozda postoji i stariji zbog toga te pitam.

 

[Ahil71]

Naravno da su Stari Sloveni slavili neke paganske bogove pa kada su primali hriscanstvo obicaje su zadrzali samo uvesto Peruna slavili Svetog Petra...itd.
Tako bar zvanicno kazu zar ne? Da se drzimo toga onda.

E sada Starosrpska religija ne postoji u tom vremenu ako cemo po zvanicnoj istoriji,nisu Svi Sloveni od Moskve do Soluna bili Srbi.
Dakel nikako ne moze se prepisati samo Srbima,svakako jedino oni su odrzali tu tradiciju najvise od svih.

A prvi pisani trag da neko slavi Slavu da li znas koi je? Barem ja mislim da je prvi,mozda postoji i stariji zbog toga te pitam.

Stavio sam pod navodnicima.
Ali stara religija Srba ima određene specifičnosti, da ne širimo temu...
Ne zanm koji je prvi pisani pomen krsne slave.

 

[Han-Solo]

Бугари нису били способни да у Бугарској поштено мушки подигну устанак док их 1877. у Плевни нису од Турака ослободивши их Руси уцртали на карту Европе, али су зато били спремни дизати устанке против Турака у Србији 1840.

Шта друго рећи осим... смејурија од аргументације која нам се жели представити. Ненадмашни ниво научности образлагања дотичног саговорника.

Па Бугарска пропаганда je у Харвард и Оксфорд...
Бугарска екзархиска пропаганда постои и у српске новине од 1841

Новине србске, 1841

Само то шта кажу србски националисти (углавном смејурији) пре 100 година и данашни српски историчари ниje пропаганда.

Бугари нису били способни да у Бугарској поштено мушки подигну устанак док их 1877. у Плевни нису од Турака ослободивши их Руси уцртали на карту Европе, али су зато били спремни дизати устанке против Турака у Србији 1840.
Шта друго рећи осим... смејурија од аргументације која нам се жели представити. Ненадмашни ниво научности образлагања дотичног саговорника.

Видим да си шокиран да ниjе Нишка буна оно што сте научили из историју... па лупаш о нека буна у Србиja...

 

[Zarathustra]

Па Бугарска пропаганда je у Харвард и Оксфорд...
Бугарска екзархиска пропаганда постои и у српске новине од 1841

Новине србске, 1841

Само то шта кажу србски националисти (углавном смејурији) пре 100 година и данашни српски историчари ниje пропаганда.



Видим да си шокиран да ниjе Нишка буна оно што сте научили из историју... па лупаш о нека буна у Србиja...

НЕОБЈЕКТИВНА ИНТЕРПРЕТАЦИЈА НИШКЕ БУНЕ 1841. ГОДИНЕ У БУГАРСКОЈ ИСТОРИОГРАФИЈИ

У Бугарској историографији нишка буна 1841. године приказује се као устанак бугарског народа1 Отуда се овај догађај обрађује у уцбеницима историје и енциклопедијама, а посвећује му се велики простор и у књигама историјске садржине, историјским часописима и другим публикацијама. На тај начин, нишка буна - и то без икакве научне аргументације - постаје догађај из бугарске националне историје!
Та чињеница, сама по себи, није објективна. Јер, буну су организовали и у њој су учествовали Срби из неослобођених крајева; она је подстрекавана а делом и помагана из Србије; Србија је прихватила десетак хиљада бегунаца - побуњеника, стараца, жена и деце - и, најзад, немир је окончан уз активно укључивање нај-виших представника Србије. Према томе, реч је о догађају из српске националне историје. Његово присвајање и необјективно интернретирање, уз намеру коју не треба објашњавати, може се сагледати са више аспеката, али су најважнија три - национална припадност побуњеника, циљ буне и однос Србије према буни.
НАЦИОНАЛНА ПРИПАДНОСТ ПОБУЊЕНИКА: Познато је да се станов-ништво у турским крајевима није идентификовало по националној, већ по верској припадности. На једној страни били су муслимани, а на другој хришћани или раја. Гледајући на нишку буну искључиво са националног а не верског становиштва, појединци у бугарској историографији тврде да је "најбоље доказе о националном карактеру становништва у сливу Бугарске Мораве донео локални устанак 1841. године против Турака", јер су сва тадашња истраживања "изнела на видело да је хришћанско становништво у Нишу, Лесковцу, Врању, Прокупљу, Белој Паланци и Пироту - укључујући и њихову околину - бугарско"; да су "устаници Бугари" и да је "пострадало и одбегло становништво из тих места у Србију - бугарско"2 У овом погледу још су искључивији појединци који тврде да "бугарски карактер нишког устанка не само да је неспоран", већ да је тај устанак јединствен по томе што је о њему "у иностранству писано највише", а да "Срби нису ни покушавали да тврде обрнуто"3 Из овога они извлаче закључак "да 1841. године није било ни речи о Србима у долинама Нишаве и Бугарске Мораве" и да, самим тим, "није постојао спор о бугарском карактеру становништва

Оваква мишљења оформљена су у време бугарске окупације ових делова Србије од 1915. до 1918. године и била су у функцији тадашње великобугарске пропаганде..5 Мада се не ослањају ни на какву научну аргументацију, она су касније прихваћена и од других бугарских историчара. Тврдећи да су Срби, 1833. године "заузели тимочке бугарске територије и са њих протерали турске чиновнике и становништво", ти историчари налазе да су се протерани Турци "разместили на издржавање по бугарским селима у нишком, кулском, пиротском и др. крајевима"; да је то "почело да притиска бугарско становништво" и да је оно - "после неколико година ћутљивог трпљења - дигло устанак прво у околини Ниша6 Како ово није био прави разлог за подизање нишке буне, то су - у периоду између два светска рата - у Бугарској одустали од ове тврдње, али не и од става да се побунило -бугарско становништво! По једној од тих тврдњи, то је био "велики устанак моравских Бугара", а по другој - "турска насиља изазвала су устанке и у западној Бугарској".7 Тако испада да су бугарски историчари преиспитали своје ставове о разлозима за подизање нишке буне, али да су остали при ранијем опредељењу да српско становништво није живело у овим пределима, уносећи у историјску терминологију појмове "моравски Бугари" и "западна Бугарска".

Оваква искључивост, у периоду после другог светског рата, замењена је нешто умеренијим опредељењима. Та умереност огледа се у томе што неки бугарски историчари, приказујући нишку буну, износе мишљењее да је 1841. године "избио масовни устанак сељака у нишком пашалуку, насељеном у оно време Бугарима и Србима", при чему су "на челу борбе у појединим рејонима били одважни бугарски и српски сељаци".8 Овој групи аутора може се додати група која је ово мишљење не само прихватила, већ га је доградила у том смислу што је нашла да је "нарочито масован карактер имао нишки устанак из 1841. године" и да су на подручју - на којем је он био распрострт - Бугари живели "заједно са својом браћом Србима".9 Тако је, седамдсетих година овога века, у Бугарској било историчара који су - интерпретирајући овај догађај - испољавали нешто више слуха и реалности, мада су наставили да га својатају.


Упоредо с овим, деловали су, међутим, и историчари који настоје да поново ауелизују наслеђе из прошлости, доказујући да српско становништво није насељавало ове пределе. Нишку буну, као и почетком овога века, они везују за "северозападну Бугарску с центром у нишком крају", с тим што наводе да се - после њеног угушења - "око 10.000 Бугара иселило у Србију".10 Уз везивање нишке буне за "бугарско становништво у поморавској области" и "у нишком санџаку" и уз помињање "многобројних бугарских бегунаца из нишког краја", други аутори не пропуштају да додају да "са угушењем устанка у Поморављу није био уништен и бунтовнички дух у западним бугарским крајевима" и да зато - ни 1824. године -"нису престале да дејствују хајдучке дружине".11 Слична томе је и тврдња да "друга половина 30-тих годинаХIХ века представља време хроничних устанака и немира у бугарским пределима, чија су арена били, пре свега, западни рејони -нишки, пиротски, белоградчички и кулски"12 На тај начин нишка буна, како почетком тако и крајем XIX века, била је и остала догађај који се везује за бугарске територије!
Да се ради о необјективној интерпретацији догађаја и да се у Србији, после постављања српско-турске границе јужно од Алексинца и северно од Ниша, знало да у овим пределима живе Срби - може се доказивати на основу оригиналних докумената из периода нишке буне. У једном од првих извештаја о овом догађају, Окружно начелство у Алексинцу јавило је Попечитељству унутрашњих дела, 8. априла, о три оружане акције у турским пределима и у сва три случаја оне су биле везане за Србе. О првој оружаној акцији јављено је "да су Срби дражевачку карау-лу, близу наше границе на друму нишевачком 6. т. м. преко ноћ - истеравши из ње буљукбашу и сејмене - упалили" и да је она "веројатно и изгорела".13 Друга оружана акција уследила је онда када су Турци упали у село Малошиште, на домаку Ниша, у намери "да неке људе фатају и вежу". Том приликом, мештани су им " лепо говорили да се они њих прођу" али "кад су видели да Турци село упалише и кавга се догоди међу њима, опале Срби из пушака, шест Турчина убију и једног ране, а прочи се разбегну". Поводом треће оружане акције јављено је "да су Срби и караулу на Дервену, на међи лесковачкој и врањској, истеравши прво из ње Турке, упалили".14 Овај извештај потврђивао је да је буна, скоро истовремено планула у читавом Поморављу; на простору од Грделичке клисуре на југу до српско - турске границе на северу; да су све оружане акције успешно завршене и да су се Труцима супротстављали побуњени Срби. Не треба наглашавати да у то време није било никаквих разлога да органи власти из пограничних предела Србије друкчије приказују национални састав становништва у турским предели-ма него што стварно јесте. А то није једини овакав документ. Наредног дана, 9. априла - када је војна ситуација измењена на штету побуњеника - Окружно начелство у Алексинцу обавестило је Среско начелство у Бањи да му је начелник среза алексиначко - ражањског јавио "да су се јутрос у зору Турци са Србима између Каменице и Матиевца ударили и по мнениу истог началника да ће Срби пасти"15 Овакви извештаји, у којима су побуњеници идентификовани као Срби, упућивани су све до 13. априла, тј. до угушења нишке буне.

Уверење да у суседним турским пределима живе Срби, није скривано ни у преписци са званичним органима Турске. Доказа за то има такође из времена нишке буне. У време гомилања збегова на српско-турској граници, Мустафа Сабри-паша нишки упутио је писмо Попечитељству иностраних дела Србије, у којем је јавио "да је у помоћ противу узмућеног христијанлука позвао Арнауте и да није сигуран да ови неће на чељад и стоку нападати онога возмућенога народа. молећи да се зато ова чељад од пограничног плота одбије и овамо не прима". Такво писмо најављивало је, у ствари, могућност да арнаутске чете, гонећи побуњенике и збегове, пређу српско-турску границу и упадну на територију Србије. За кнеза Михаила и Србију то није била нимало повољна порука. Она је, у ствари, значила претњу. Ипак, у Попечитељству иностраних дела, 14. априла, пала је смела одлука: да се паши одговори "да ће сваки, био Турчин или Србин, који само спасенија тражи, на нашу страну примљен бити".17 Из овога јасно произилази да је Србија сматрала да у побуњеним турским пределима живи хришћанско и му-слиманско становништво, српско и турско, и да то није било непознато ни тур-ским органима. Било би добро када би бугарски историчари могли да се позову на оваква документа из периода од 6. до 13. априла 1841. године, у којима се помињу Бугари, моравски Бугари или западна Бугарска.

 

[Zarathustra]

Циљ побуњеника. –

Заокупљени питањем националне припадности побуњени-ка, бугарски историчари небаве се много питањем циља нишке буне. Старије генерације бугарских историчара,уколико се тиме и баве, толико су нереалне у својим ставовима да су они билинеприхватљиви и за касније бугарске историчаре. Један од тих аутора, у времебугарске окупације ових крајева од 1915. до 1918. године, пронашао је некогдеда Марка Николића из Горњег Матејевца - који је нишку буну запамтио каомладић - и са њим обавио разговор. Том приликом савременик догађаја из 1841.године наводно је рекао: "Пре него што се народ побунио, чули смо да сеговори да смо и ми, Бугари хтели да направимо царство какво су ималиСрби".18 Да би ова изјава деловала убедљивије и озбиљније, аутор тврди даје стварање бугарског царства било преокупација и Милоја Јовановића, једног одглавних организатора нишке буне! "Деда Марко објашњаваше", наводи он,"да се српска кнегиња наљутила на Милоја зато што није хтео да да НишСрбији, већ је хтео да га задржи за своје царство. "Од Ниша, Милоје јехтео да направи престоницу", додаде деда Марко".19 Пошто овако нештоније имало никаквог основа и могло је да служи само великобугарској пропаганди,каснији аутори вратили су се ономе што је заиста био циљ побуњеника -"дасе тражи примена Хатишерифа или да им се олакша положај".20 Оваквуинтерпретацију циља нишке буне пратила је истовремено и оцена да тај,"широки устанак није имао план дејства"; да "није биоорганизован"; да "устаници нису имали нити главнокомандујућег, нитиоружје", тј. да су "били наоружани моткама, косама, секирама идр", док је пу шака "било мало".21 Тиме је нишка бу на, упериоду између два светска рата, прво сматрана за догађај од значаја занационално ослобођење Бугара и за настанак њихове самосталне државе, а затимкао догађај који нема скоро никакав значај за ослобођење бугарског народа одТурака!

На бази оваквог наслеђа, бугарски историчари после другог светског ратапонашали су се углавном тројако. Једни су се задовољавали тиме што су, уконтексту борбе хришћанског становништва за заштиту од турске самовоље и застварање сношљивијих услова за живот, помињали "масовни устанак сељака унишком пашалуку" или "велики сеоски устанак сељака у нишкомпашалуку", или "велики сеоски устанак који је избио 1841.г. у областиНиша".22 Други су, такође у овом контексту, сврставали нишку буну у"неколико стихијних неорганизова-них сеоских устанака" или су јеприказивали као "стихијни сеоски антифеудални устанак у северозападнојБугарској са центром у Нишу", објашњавајући да су побуњеници били"неорганизовани, без руководства и плана дејства" и "слабонаоружани".23 Трећи се нису задовољавали преписивањем и прихватањем оногашто су им оставили претходници, већ су се одлучивали на нова истраживања. Једанод тих аутора, на основу турских архивских докумената, закључује да је"пострадало бугарско становништво у нишком санцаку" имало за циљ"да с оружјем у руци заустави брутално малтретирање од осиљених ифанатизираних османлијских управитеља".24 Сва ова три прилаза, гледано уцелини-са становишта циља нишке буне-не разликују се скоро ни у чему од оног изпретходног периода. За бугарске историчаре најважније је да је то -бугарскабуна!

Последњих година, међутим-као и у случају националне припадности становништва упобуњеним турским крајевима-поједини бугарски историчари настоје да се вратемислима својих прадедова, па нишкој буни поново придају изузетно велики значајза бугарску националну историју. Појединци у томе иду даље и од оних који су унишкој буни видели зачетак бугарског царства! Један од њих, не нудећи никаквунову аргументацију, дошао је до уверења да нишка буна "заузима важно местоу историји бугарског национално-револуционарног покрета у XIX веку"; да је њен значај у "широкоммеђународном одјеку" и у "претварању бугарског питања у једну однајбитнијих компоненти Источног питања".25 Аутор даље констатује да јеовај догађај "надмашио сва дотадашња револуционарна достигну ћа нашегнарода како у смислу војних и политичких припрема, тако и у смислу циљева којису бугарски устаници себи поставили и начина на који су намеравали да ихостваре". И тако, пошто је више деценија сматрана као стихијни,неорганизован и неосмишљен устанак, нишка буна одједном-без икаквих новихнаучних доказа-постаје нешто чиме се Бугарска, почев од организације, циљева иметода деловања, може поносити! Аутор свој рад завршава речима: "Свима јепостало јасно да је у источним крајевима европског континента на дневни редизашло још једно важно питање које је чекало на решење-бугарско".26Испада, безмало, да је нишка буна имала пресудну улогу у националном ослобођењуБугарске, а да је бугарска историографија тек сада успела да одреди њено правоместо у националној историји! Не треба доказивати да учесници у нишкој бунинису имали ни снаге ни намеру да-у оквиру тзв. Источног питања-отварајубугарско питање. Њих су деценијама мучили локални турски управитељи, тј. њихованасиља, експлоатација, угрожавање живота, људског достојанства и имовине, изато су устали против тог зла у намери да реше оно што је најелементарније-питањеопстанка. Такав циљ, назначен веома оскудно, произилази и из неких докумената.Тако је Начелство округа алексиначког, у извештајима Попечитељству унутрашњихдела од 6. и 7. априла 1841. године, јавило да се народ нишке, лесковачке,пиротске и прокупачке нахије "против зулумћара Турака подигао"27Такав карактер буне произилази и из циркулара Попечитељства иностраних делаСрбије од 9. априла, достављеног окружним начелствима у пограничним пределимапрема Турској, у којем је саопштено да су се четири нахије "противузулумћара своји' Турака дигле" са циљем "да оружјем себи олакшањеучине". Такво тумачење, преко Београда, продирало је и у свет. У Пешти је,на пример, ширена вест да су се нахије нишка, лесковачка и прокупачка побуниле"не против султана, који им је онако красан хатишериф дао, него противонде живећи' Турака, који за хатишериф ништа нећеду да знају него народ глобе иугњетавају као и пре што су чинили Ово указује да је побољшање друштвеног,економског и социјалног положаја хришћанског становништва било оно што супобуњеници најпре очекивали, а то је произилазило и из Гилханског хатишерифа.Наравно, осим овог, побуњеници су- према неким подацима-имали и други,амбициознији циљ: ослобођење од Турака. Такав циљ произилази из извештајаНачелства округа гургусовачког, достављеног Попечитељству унутрашњих дела 11.априла, да побуњеници - који су из Нишке прешли у Пиротску нахију - дижу народна оружје с доказивањем да они траже онака права као што Срби имају". 0Права, као што Срби имају-у тадашњим ирторијским околностима-нису, међутим,могла да се остваре никаквом борбом за стварање бугарског царства или занационално ослобођење Бугара-како то желе да представе бугарски историчари -већ одржавањем континуитета у тежњама започетим 1833. године, да се са оружјему руци избори припајање ових предела Србији.

 

[Zarathustra]

Фусноте:

1.Аутор је о овоме објавио и напис
"Поблгартане Пишкото встание од 1841. година". "Мост". Ниш.
бр. 104. за 1987. стр. 57-74).
2.К. Парличев: "Ниш - исторически бележки". Софил 1916. стр. 9.
3.Хр. Караманџуков и К. В. Безилов: "Празник на моравски апостоли и
вбстанилта в Моравско за бгарска свобода и незанисност". Софи/Г, 1918, стр. 22.

4.Исто

5.Министарство просвете Бугарске. под бр. 3377. Од 2о. фебруара 1910. године.
доставило је инструкцију тзв. "тричланим комисијама" у окупираним
деловима Србије, у којој је навело да се - "благодарећи храброј бугарској
војсци - испуни један наш народни идеал" и "идеал толиких бугарских
поколења: наша измучена браћа у Повардарју и Поморављу већ су слободна.У
инструкцији се посебно наглашава "да су наша браћа у новим пределима, а
нарочито у моравској области, досад живела у пуном мраку и незнању за своје
порекло и језик: њима су даване само српске књиге којима им је уливана само
српска слава и величина, па зато и не знају да има књига писаних на
разумљивијем језику, на језику бугарском, много ближем њиховом говору. Наша је
сада дужност, пре свега, да распршимо то незнање, у коме их је држала српска
власт. То незнање га наметнута заблуда биће распрштана много лако кад им само
постане доступна бугарска књига. кад само стигнемо да нашој просвети отворимо
пут до тих бугарских крајева" (АС - Институције под бугарском окупаиијом
1915 - 1918.)."
8. Д. Косев. Хр. Христов и Д. Ангелов:
"Кратка истори* на Блгари ". Софија 1962. стр. 117. и Ал. Бурмов. Д.
Косев и Хр. Христов: "Историја на Бллгари ". СофиЦ 1969. стр. 130).
9.Ионо Митев. Војин Божиновк. Александр Велев. Цветана Казанџиева и Златка
Станчева: "Истори на Блгарија. Софиа 1964, стр. 62. Половином XIX века. поред олизу милион Срба у Кнежевини Србији. било
је и око 500.000 Срба који су живели "у Албанији и Старој Србији"
("Србске новине". Београд. 20. март 1851.). Тај податак сам по себи
казује да је сваки трећи Србин у европском делу Турске живео, у ствари, ван
граница Србије).

10."Кратка бглгараска енциклопедитГ. Софид 1906. том. III. стр. 593).
11.Бистра А. Цветкова: "Турски документи за истаническо!о движение в
Поморавието през 1841. г.". "Извести«на дзржавни архиви". СофиЦ
1967. том. XIV. стр. 220. и 21).
12 Игор Дамланов: "Местото на Нишкото востание 1841 г. в историлта на
блгарското националнореволуционно движение". "Ноено исторически
сборник". Софи* бр. 5. ча 1986. стр. 22.13 АС МУД-П У1П-6. за 1841..
14 Исто.
15 Игор Дамранов: "Мдосто на Нишкото вгстание 1841 г. в историата на
блгарското наицоналнореволуционо движение". "Воено исторически
сборник". Софил бр. 5. за 1986. стр. 22
16 Исто. стр. 32

17 Влад. Н. Николић: "Милојева и Срндакова буна". Ниш. 1932. стр. 17.
и Историјски архив Ниш: "Сокобања и срез бански 1836-1914". Ниш.
1982. стр. 33). АС МИД-1. протоколни бр. 487. за 184118 Хр. Караманиуков и Р.В. Безилов "Празник на моравски апостоли и
мстапииата в Моравско за бглгарска свобода и независимост". Софијд. 1918.
стр. 1.4. За аутора. Марко је Николов, а не Николић .
19 Исто
20 Светослав Иорданов: "Митрополит Григори на Блгари". Софиа 1962.
стр. 117. И Ал. Думов. Д.Косев и Хр. Христов- "Истори па Бпгари".
Софиа. 1969, стр. 130

21 Исто.

22 Д. Косев. Хр. Христов и Д. Ангелов: "Кратка истори на Блгари".
Софиа 1962. стр. 117. и Ал. Бурмов. Д. Косев Хр. Христов: "Истори на
Блгари". Софиа. 1969. ст р.13

23 "Кратка благарска енциклопеди“. Софи. 1966. то.м. III. стр. 593. и "Енциклопеди". Софи* . 1974. стр.
552

24 БистраЛ. Цветкова: "Турски документи за встаническо го движение в
Поморавието през 1841 г.". "Извести на ДЈржавпи архив". СофиЈ. 1%7. том. XIV. стр. 220

25 Игор Дамранов: "Мдосто на Нишкото вгстание 1841 г. в историата на
блгарското наицоналнореволуционо движение". "Воено исторически сборник".
Софил бр. 5. за 1986.
Светослав Иорданов: "Митрополит Григорије". сборник "Трнски краи". Софија. 1940. стр. 520.).
Лев Т. Петричев: "Знеиолското встание
през 1430 год". сборник "Тртски краи". Софид. 1940. стр. 120 и
др Наиден Шеитанов и Божидар Д. Божиков: "Впгарска и опша историа". СофиИ
1934. стр. 69.).

 

[Zarathustra]

Однос Србије према буни. –

Будући да нишку бу ну сматрају бугарским устанком, бугарски историчари се и не баве питањем односа Србије према овом догађају. Има, међутим, историчара-нарочито између два светска рата-који и у томе виде аргументацију за својатање нишке буне. И овога пута, све почиње од идеје о бугарском царству. Деда Марко Николић из Горњег Матејевца, говорећи о улози Милоја Јовановића у нишкој буни, изјавио је наводно и следеће: "Нисам видео, но говораше се да је тај ишао код српске кнегиње Милице да моли за помоћ". 31 Том приликом, она је питала:
- Али Ниш, за вас ли да ће да буде?
- Разуме се, за нас! - одговорио је Милоје.
- Ако ће да буде за вас, онда се стегните и узмите га! Ја помоћ не дам! -одговорила је кнегиња.

Тим поводом, аутор додаје: "Деда Марко објашњаваше да се српска кнегиња наљутила на Милоја зато што није хтео да да Ниш Србији, већ је хтео да га задржи за своје царство".
Судећи према овоме, Милоје Јовановић није добио никакво обећање да ће побуњеницима бити пружена помоћ из Србије. Штавише, аутор констатује да "Србија није желела да разруши своје пријатељство с Турском због некаквих Бугара".32 Такво "разумевање" Србије за нишку буну наводе и неки други историчари. "Слободно српско кнежевство", костатује један од њих, "не само да није гледало са симапатијама ту братску акцију, већ је чак и садејствовало са Турцима у угушивању бунта".3

Настојећи да нишку буну не везују за Србију и тиме је потпуно отуђе и прикажу као догађај из бугарске нациопалне историје, други бугарски историчари задовољавају се тиме што констатују да су "Срби обећали помоћ, али да нису одржали реч".34 По томе испада да Срби нису од речи и да им не треба веровати. За разлику од тих аутора, који на однос Србије према нишкој буни гледају само са становишта војне помоћи, постоје и аутори који се питањем помоћи уопште не баве. Они, рецимо, наводе да је "хиљаде сељака било принуђено да пребегне у Србију", односно да се "исели у Србију",35 али то не сматрају никаквом помоћи. Једноставно, ти аутори желе да оставе утисак као да је пребега-вање у Србију било једноставан посао, као да прихватање толиких побуњеника, стараца, жена и деце, није испољавало жељу Србије да заштити немоћно становништво и као да за Србију то није представљало никакву опасност. Не упуштају ћи се у околности под којима су се догађаји одигравали, појединци чак наводе:

"Захваљујући енергичном заступању руских посматрача код српског кнеза Михаила, око 10.000 Бугара иселило се у Србију".36 Судећи према овоме, да није било енергичне интервенције представника Русије, Србија не би ни прихватила збегове из побуњених предела!

Даље од овога нису отишли ни бугарски историчари, који-бавећи се допунским истраживањима-настоје да нишку буну сагледају свестраније и продубљеније. Након увида у нека турска документа, један од тих историчара констатује да она "потврђују податке из других извора о помоћи коју су бугарски устаници и пострадало становништво добили у Србији".37 Али, како таква констатација одудара од тврдњи других бугарских историчара, овај аутор додаје да је српски народ, "насупрот званично изјављеном вероподанству султановој заповести од стране српског кнеза Михаила-како произилази из докумената - олакшао борачке напоре Бугара из те области".38 На тај начин, бугарски аутори остају верни опредељењима својих предака да је Србија имала негативан став у односу на нишку буну.

Да су овакве интерпретације необјективне, показују сведочења и неких учесника у нишкој буни. У записнику о саслушању Ристе Илијевића из Ћустендила-који је живео у Алексинцу - наведен је податак да је он, у припремном периоду за буну, дошао у контакт са Милојем Јовановићем, који му је дао барут и рекао му да Ј'е потребно "да ми најпре почнемо работу", а да ће, четвртог или петог дана, њему да дође у помоћ војска из Србије, о чему "има писмо из Крагујевца"39 за 1841 Према томе, неспорно је да је помоћ из Србије била обећана и да је то одиграло значајну улогу при опредељивању за подизање народа на оружје. Друга је ствар што су се догађаји касније тако одвијали да та помоћ не само да није дата, већ се Србија-под утицајем унутрашњих и спољних околности - и јавно оградила од нишке буне. То ограђивање, међутим-манифестовано у прокламацији кнеза Ми-хаила од 10. априла-никако није значило потпуно напуштање побуњеника и хришћанског становништва у побуњеним пределима. Напротив, званични органи Србије све њих узели су у енергичну заштиту. Попечитељство унутрашњих дела Србије, 12. априла, издало је упутство Начелству округа алексиначког како да поступа са бегунцима, а како са њиховим гониоцима. По том упутству, Начелство је било дужно "да христијане, у нашој страни спасенија тражеће", прихвати, с тим да их "не поставља поред плота, већ-колико је год могуће-дубље у внутреност пропусти и на згодном, од села поудаљеном месту, пошто и' обезоружа, улогори и под период карантински постави".40 Осим тога, Начелству је наложено да Турцима стави до знања "да ћемо се и ми с њима бити ако они на границу нашу, за бегајућим христијанима, насрну и да ћемо ми њихове бегунце дотле заштићавати докле за њи' решење из Цариграда не дође, која је ствар од стране Правитељства нашег, као и ч. паши нишком, саопштена…" Такво опредељење није значило ништа друго, већ заштиту одбеглог становништва и побуњеника од сигурне смрти, коју су разјарени Турци и Арнаути немилосрдно сејали. Интерпретација нишке буне, на начин како то чине бугарски историчари, не пружа одговор на суштинско питање: на основу чега они сматрају да су нахије нишка, лесковачка, пиротска и прокупачка биле бугарске територије, а становништво-бугарско?! Одговора нема не само са становишта ваљане аргументације, већ и са становишта историјског континуитета. Није, наиме, спорно да су - у време турског надирања на Балкан-ове територије припадале Србији. Пишући о том надирању, бугарски историчари наводе да је, "после упорне одбране, Софија пала у руке Турака
(1382.г.) и да је ти.ме "пут ка Македонији и Србији био за њих потпуно отворен", односно да су, "после заузимања Софије и неких области у јужној Македонији, Турци почели да припремају напад против српске државе" 2 У то време, било је, дакле, јасно да у непосредном суседству Бугара живе Срби и да је следећа жртва турског надирања требало да буде српска држава. Ако се зна да за време Турака није било масовних сеоба становништва, не може се објаснити како то "да 1841. године није било ни речи о Србима у долинама Нишаве и Бугарске Мораве" и да, самим тим, "није постојао спор о бугарском карактеру становништва". Овакве тврдње у бугарској историографији новијег су датума и почеле су да се јављају почетком XX века, седам-осам деценија после нишке буне. Простор за то нађен је у чињеници да су, до 14. априла 1841. године, у свим документима Кнежевине Србије - која се односе на нишку буну-побуњеници и становници у нишкој, лесковачкој, пиротској и прокупачкој нахији називани Србима или хришћанима, а да је тада наступио заокрет: у Попечитељству иностраних дела донета је одлука да се, "о догодившој се буни у Бугарској"43 за 1841 упути писмо грофу Неселроду и флигел ађутанту барону Ливену. Отада је нишка буна, у ствари, побугарена, јер се о њеним учесницима ређе говори као о Србима, а чешће као о Бугарима. Бу гарски историчари користе тај заокрет да би доказали да је бу на имала бугарски карактер. У том доказивању они су постали толико ревносни да су створили фикцију о западној Бугарској и моравским Бугарима. Опијени том фикцијом, чија је основна идеја велика Бугарска, историчари не бирају средства да би потврдили своје тврдње.


Наводећи да су велике силе упутиле своје представнике у побуњене пределе да би на лицу места могли да утврде "разлоге за устанак и каква су све пустошења извршили Турци", они закључују да "из тих проучавања излазе на бели свет аустријска документа о Нишком бугарском устанку", затим "књига Бланкија, документа која чине прилог књиге Руса Н.Попова "Русија и Србија" и др "и да из свега тога постаје јасно да је хришћанско становпиштво у нахијама нишкој, лесковачкој, пиротској и прокупачкој "бугарско"; да су "устаници Буга-ри" и да је "пострадало и одбегло становништво из тих места у Србију-бугарско".44 Наводећи све ово, бугарскиисторичари прећуткују дасвата документапотичу и да се све те књиге заснивају на документима и подацима из периода после 14. априла 1841. године, када је нишка буна већ била угушена и када је - и у самој Србији-приписана Бугарима. Осим тога, поједина од тих дела они презентирају необјективно. По њима, Нил Попов је нашао дасу у побуњеним пределима живели Бугари, иако је он недвосмислено костатовао даје "покрет хришћана" 1841. године букнуо "у Старој Србији и Бугарској"45 Страни аутори, који су боравили у побу-њеним пределима непосредно после нишке буне - али и касније - нису, иначе, могли да сагледају све политичке, етничке и историјске прилике на Балкану, а то има за последину да њихова сведочења често пате од крупних грешака. Бугарски историчари, кад год је то у њиховом интересу, прихватају такве податке некритички и једноставно их преписују! На тај начин фикцију о западној Бугарској они граде, поред осталог, и прихватајући туђе грешке. Позивајући се на италијански извор из 1878. године, већа група аутора ириказује Ћеле-кулу као "пирамиду од лобања бугарских устаника у Нишу" и оно Митев, Воин Божинов, Александар Велев, Цветана Казанциева и Златка Станчева: "Историја на Блгарија", Софија, 1964, стр. 62 Како се ради о цртежу који је објављен уз текст о нишкој буни, неспорно је да се он на њу и односи. Уосталом, то потврђује презентација овог
цртежа уз потпуније објашњење: "Пирамида од лобања бугарских устапика у Нишу 1841. године"!47

 

[Zarathustra]

Фикцију о моравским Бугарима и западној Бугарској бугарски историчари граде и фалсификатима и неадекватним презентацијама. Одлука Попечитељства иностраних дела Србије да, на претеће писмо Мустафа Сабри-паше нишког поводом ангажовања Арнаута, буде одговорено "да ће сваки, био Турчин или Србин", који само спасенија тражи, на нашу страну примљен бити", у верзији једног од тих историчара гласи: "да ће сваки, Турчин, Бугарин или Србин, који тражи спас бити примљен на српској земљи".48 Дакле, између речи "Турчин" и "Србин", бугарски аутор убациоје реч "Бугарин" и тако је настао још један документ о томе да су у побуњеним пределима живели-Бугари! Ако се не усуђују на фалсификат, бугарски аутори усуђују се на неадекватну презентацију докумената. Део једног извештаја попечитеља иностраних дела Србије од 9. јуна 1841. године у којем се наводи да јс "нишки паша престао да продаје робље, како је раније чинио", да "у Нишу држи много заробљених сељака, међу којима се налази и једна жена" и да су Турци "много похлепни за женама", па - ако им се нека допада-одвлаче је", један од тих аутора објављује под насловом: "Поробљени Бугари носле Нишког устанка".49 Реч "Бугари", у овом случају, унета је у наслов без обзира на то што се у тексту они и не спомињу!

За оваразматрања од великог значајасу и околности под којима је нишка буна у Србији приписана Бугарима. Те околности карактерише крајња заоштреност односа између Србије и Турске, нарочито у време појаве збегова на српско-турској граници. Поред тога што је пограничним органима Србије, како је већ речено, било наложено да Турцима ставе до знања "да ћемо се и ми с њима бити ако они на границу нашу, за бегајућим христијанима, насрну", окружним начелствима у Алексинцу, Крушевцу и Гургусовцу наређено је да свако од њих "толику силу на границу стави, како ће и Турци.ма иста сила бити кадра отпор дати ако би за бежећим христијанима на нашу страну силом оружја насрнули". Ако се има у виду претеће писмо Мустафа Сабри-паше нишког "да није сигуран" да Арнаути "неће на чељад и стоку нападати онога возмућенога народа", тј. на збегове, онда постаје јасно да су - управо због збегова-обе стране најављивале могућност оружаног сукоба.

У таквим условима, када је Србија отворено пружила заштиту бегунцима-укључујући и побуњенике - било би превише изазивати Турке још и тиме што ће се становништво из побуњених предела приказивати као српско. Јер, било је неспорно да су - после постављања српско-турске границе - ови предели остали у саставу Турске империје и да се нису могли сматрати делом српске територије. Свако другачије понашање могло је, само по себи, да значи претензије Србије на турске територије и да постане додатни фактор за насртај Турака и Арнаута на српско-турску границу. С обзиром на то и на чињеницу да је Србија била у вазалном односу према Турској да се буна била проширила и на неке бугарске пределе и да је Турска све више оптуживала Србију за подстрекивање буне- најбоље је било све то што се дешавало везати за Бугарску. То је био смишљен потез да би се отклониле сумње да Србија подстрекава буну и да има претензије на ове пределе. Према томе, побугаривање нишке буне није произилазило из уверења да се радило о бугарском становништву и бугарским пределима, већ из уверења да - у датим околностма - не треба чинити ништа што би могло да компликује односе измећу Србије и Турске.


27 Драгољуб Трајковић."Грађа та историју нишке буне 1841. године". "Лесковачки зборник". Лесковац. 1970.КН..Х. стр. 224
28 Исто. стр. 223
29 Исто. 1968. књ. VIII. стр. 176
30 Исто. 1970. књ. X. стр. 230
31 Хр. Караманџуков и К.В. Берилов: "Празник на моравски апостоли и шстанидата в Моравско за бјмгарска свобода и независимосI". Софиа 1918. стр. 18. Име кнегиње Милице узето је погрешно. Треба да стоји: род кнегиње Љубипе
32Исто. стр. 21..
33 Светослав Иорданов: "Митрополит Григориа". сборник "Тмнски краи"'. СофиД 1940. стр. 512
34 Др Наиден Шентапов и Божидар Д. Пожиков: "Бглгарска обш,ћа историд". Софпд 1943. стр. 69
35 Д. Косев. Хр Христов и Д. Ангелов: "Кратка историна Блгари". Софиа. 1962. ст р. 117 Ал. Бурмов. Д. Косев и Хр. Христов:"Истори на Бглгари ". Софиц 1969. стр. 130. и "Енциклопеди". Софиа 1974. 1974. стр. 552.
36 Кратка бмгарска енциклопеди«". СофиЈ 1966, стр. 593
37 БистраА. Цветкова: "Турски документи за встаническото движение в Поморавието през
1841.г" "Извесз и$ на Д{ржавни архиви". Софил. 1967. том. XIV. стр. 221
38 Исто
39 АС МУДУ1-66.
40 Драгољуб Трајковић: "Грађа за историју нишке буне 1841. године". "Лесковачки зборник". Лесковац. 1970. кн.. X. стр. 226
41 Исто
42 Ал. Бурмов. Д. Косев и Хр. Христов: 'Историлна Блгаријј'. Софир,1969. стр. 88. и Д.Косев. Хр. Христов и Д. Ангелов: "Кратка историЈ на Блгари^". СофиЛ. 1962. стр 63
43 АС МИН-1. протоколни бр. 488.
44 К. Прличев: "Ниш-исторически белешки". Софиа. 1916. стр. 9
45 СрбиЈа и Русија". Београд. 1870. св. Ш. стр. 104. и 109
46 Д. Косев. Хр. Христов и Д.Ангелов: "Кратка истори« на Блгари*". Софи*. 1962. стр. 117.
47 Ал.Бурмов, Д. Косев и Хр. Христов: "Истори на Блгари ". Софи , 1969. стр. 130
48 АС МИД-1. протоколни бр. 487. за 1841. и Биетра А. Цветкова: "Турски документи за встаническото движение в. Поморавието в 1841. г.". "Извест^ на државните архнни". Софир. 1967. кн,. XIV. стр. 232
49 Петар Петров: "Последите на насилието". Софиа. 1972. стр. 126. и 127. На овај начин бугарски историчари неадекватно презентирају не само нишку буну. већ и раније догађаје из српске националне историје, па и оне који су се одиграли два века раније! Једноставно, архивска документа-у којима се не помињу ни Бугари ни Бугарска-објављују се под насловом који обавезно садрже речи "западна Бугарска" (Бистра А. Цветкова: "Хадуството в блгареите земи през 15/18. век". Софија. 1971.) Аутор је. у вези с овим. објавио и напис "Својатање догађаја и личности из периода првог српског устанка у бугарској историји" (Народни музеј у Нишу: "Зборник". 1989. бр. 5. стр. 101-1 10

 

[Han-Solo]

Бла-бла-бла... бугарска необективност и српска обективност - опет српски легенди, али извори нема.

Мало о Крстна слава из Вука Караџића, пре српска пропаганда о Западну Бугарску:

http://digital.bms.rs/ebiblioteka/p...?type=publications&id=644&m=2#page/1/mode/2up

Никулден у Бугарскоj данас:

http://bg.wikipedia.org/wiki/Никулден

 

[Zarathustra]

Полемика овог типа је беспредметна, јер Срби сви и свуда славе крсну славу чак и различитих вероисповести од Далматинске Загоре, Херцеговине, Црне Горе до Македоније,
док не можеш наћи ниједно место у Бугарској где Бугари имају исти обичај, пресецања колача, слављења крсног имена предака, осим можда евентуално у данашњој "Западној Бугарској", разуме се и зашто...

Да немате можда сличан домаћински обичај и култ предака у Бургасу или Варни можда ? Свакако не, имате зато имендане по црквеном календару уместо тога.

 

[Han-Solo]

Полемика овог типа је беспредметна, јер Срби сви и свуда славе крсну славу чак и различитих вероисповести од Далматинске Загоре, Херцеговине, Црне Горе до Македоније,

Исто како и сви Бугари око Тимока, за време Вука

http://digital.bms.rs/ebiblioteka/p...?type=publications&id=644&m=2#page/1/mode/2up

1867...

Никулден у Бугарскоj данас:

http://bg.wikipedia.org/wiki/Никулден

 

[Sandanski]

Stavio sam pod navodnicima.
Ali stara religija Srba ima određene specifičnosti, da ne širimo temu...
Ne zanm koji je prvi pisani pomen krsne slave.

1018 .Дафномил је одлучио да са две слуге оде Ивцу (Самуилов војвода) на крсну славу Велику Госпојину. Ивац се веома изненадио када је на својим вратима затекао византијског управника Охрида, али га је примио и угостио, како то древни славски обичају налажу (На крсну славу је добродошао свак.)

Полемика овог типа је беспредметна, јер Срби сви и свуда славе крсну славу чак и различитих вероисповести од Далматинске Загоре, Херцеговине, Црне Горе до Македоније,
док не можеш наћи ниједно место у Бугарској где Бугари имају исти обичај, пресецања колача, слављења крсног имена предака, осим можда евентуално у данашњој "Западној Бугарској", разуме се и зашто...

Да немате можда сличан домаћински обичај и култ предака у Бургасу или Варни можда ? Свакако не, имате зато имендане по црквеном календару уместо тога.

Slave i pravoslavni Albanci takodje u Albaniji ali u malom broju.

 

[Sandanski]

Па Бугарска пропаганда je у Харвард и Оксфорд...

Sledeci put kada buden nesto stavio sa tog Oksforda za tvoje turkotatare ima da cmizdris..

posto ocigledno bugarske knjige nisu verodostojne za vase preklo nego trazis strane...ok dobices ih...

 

[Han-Solo]

Ово jе баш смешно:

http://www.scribd.com/doc/47026217/Spiridon-Gopcevic-O-Srbima-stare-Srbije-Makedonije-i-Grčke

Спиридон Гопчевић

То је нешто, со коje можете смејати све Бугаре, јер су оба израза на бугарском користе подједнако.
Kада додаeмо још један "објективне" српске критеријуме о становништво

 

[Sandanski]

А ко је цртао ове илустрације...да није опет српска пропаганда?

http://4.***************/-uX7gtv_naeg/T6_0ZiA6WYI/AAAAAAAAFSM/hpd3MiRQ53Q/s1600/11-Bulgarians+crossing+the+Danube.jpg
http://1.***************/-pVp3MSwYGco/T7Ag6KgrCFI/AAAAAAAAFTM/ytct2vpQAhM/s1600/11-Bulgarian+khans.jpg

The Bulgarians and Romans at 800 AD.
http://4.***************/-X8GWzV-vgS8/T7AkLKaubbI/AAAAAAAAFTY/XCC277z28vk/s1600/11-Bulgaria+map.jpg

МонголоидниТатари.
Само без љутње Хан Соло...не бих желео да извадиш сабљу од Аспаруха овде па све да нас закољеш...

 

[ravana2]

imam ja jedno pitanje . zasto nije zazivjela jugoslavesko - bugarska federacija planirana nakon ww2 ?

 

[Han-Solo]

imam ja jedno pitanje . zasto nije zazivjela jugoslavesko - bugarska federacija planirana nakon ww2 ?

Jер je Тито хтео Бугарска да је само једна југословенске републике, али Бугаре и Сталин хоће Југославија (Федерациja Jугославија - Бугарска) једино под бугарско-српском контролом.
Тито је одбио Стаљина...

"Димитров свидетелствува в дневника си (10 януари 1945): „Сталин се обади:..."Югославяните ми съобщиха, че предложили на българите България да влезе в Югославия на онези права, както сърбите и хърватите. Но българите не се съгласили с това и настоявали за създаване от Югославия и България на равноправна българо-югославска държава. Аз казах, че българите са прави, а югославяните не са прави. Би следвало от Югославия и България да се създаде двуединна държава на равноправни начала, нещо като бившата Австро-Унгария. Иначе влизането на България в Югославия ще означава поглъщане на България...”

http://kandimirov.com/stylish/185-balkanskata-federatziya.html

 

[Han-Solo]

А ко је цртао ове илустрације...да није опет српска пропаганда?
МонголоидниТатари.
Само без љутње Хан Соло...не бих желео да извадиш сабљу од Аспаруха овде па све да нас закољеш...

Па зашто би требало да се љутим?
Твои дечје аргументи - цртани у 20 век, ни су историски извори и само показују да не знаш ништа од историjу и само поновиш исто као папагај.
Хаjде jош мало бугарска екзархиска пропаганда:

Наслов: Мали земљопис Србије и Турске
Аутор: ГАВРИЛОВИЋ, Јован
Место: Београд
Година: 1862

 

[Feanor11985]

Pobeze mi tema nisam imao vremena ovih dana...

Ко су ови Татари, просветли ме молим те?
Прикажи барем један извор у коме Бугари су Татари? - Нема?
Прикажи барем една миниатиjура из Средњего века, у коja Бугари су азиати? - Нема?
Опет српски легенди..

.

Ne treba mi izvor, Sandanski ti daje dovoljno slicica, a i to je vec mejnstrim, iako i ja sam znam mnogo plavih Bugara... Inace cela ova rasprava je pocela sa mojim cudjenjem kako se tako neki narodli loze na brkate osvajace koji gaze sve pred sobom... Zaboravio sam i Madjare da navedem... Turci, Bugari pa i Makedonci se loze na osvajace... Meni je recimo mnogo bolje loziti se na one koji su zemlju obradjivali, gradili i branili...

Па цар Душан ослободио грци у Ахаja и Пелопонеса од Византиского императора и Бугари у Велбужда од Бугарского цара.
Хвала!
Исто као Александар коj Персијанци ослободио од Персијски језик, персијски жене и персијски цар...

Cela istorijska javnost zna da je do Peleponeza bilo rasprostranjeno slovensko stanovnistvo (meni dovoljno srodno pogotovu uzevsi u obzir one silne Srbice po danasnjoj Grckoj, Makedoniji, Albaniji...)
Sta je radio Dusan sa Velbuzdom? To ono kad ste nas zajedno napali jer smo poceli da jacamo? A koliko znam Dusan je bio u dobrim odnosima sa Bugarima? To i jeste vas problem velikobugara, sto neigrate postojanje Srba samim tim sto se pozivate na Nis, Ohrid, pa i Beograd (ta velikobugarska vertikala koju ste u jednom trenutku kontrolisali) dok ja ne znam Srbina koji ima ikakve pretenzije na teritorije istocno od danasnje granice...

Хаjде да не помињемо Ниш, на пример Охрид...
Охрид био je српски град? Српске становништва?
Прочитај независних истраживача - Григоровић, Густав Ваингард, Ами Буе...
Пишут о бугарско становништво и ви верујете Новаковића, коj написао:

Ohrid je diskutabilan bas kao i cela teritorija danasnje Makedonije... Postoje razni podaci gde se to i blisko stanovnistvo vezuje za srpski identitet, a postoje i bugarski elementi... Ali nemoj mi molim te pricati bajke kako je to sve cisto bugarsko kao i Nis?! Da nije i Beograd bugarski posto ste jedno vreme i to drzali? Ma Srbi uopste ne postoje...

Објективност?

У Првом светском рату Прва бугарска армија je "освојила" Охрид, челу са генерал Климент Боjаджиев,
родом из... Охрид.
У Прва бугарска армија имало jе 5 генерала из Охрид... Како je у српској војсци?
Сада ми реци да су ови генерали из Охрид осваjaћи Охрида, па Срби су ослободиоце...

Naravno da su Srbi oslobodioci kada su ubijali bugarske i nemacke okupatore i vracali zemlju lokalnom stanovnistvu. Ako ste poreklom od Ohrida ne znam sto ste onoliko ubijali lokalno stanovnistvo?
Drugo, ako je Ohrid bugarski, zasto ga niste oslobadjali 1912. vec ste ostavili Srbima, a vi jurisali na Egej.

I nemam nameru da nastavljam ovu ipak strucniju raspravu kada postoje dosta strucniji ljudi od mene i dovoljno razlicitih podataka... Upecao sam se na provokaciju samo zbog toga sto sam izneo misljenje od tim "osvajackim narodima" koji vole svoje slavne osvajaca...

 

[Han-Solo]

Ne treba mi izvor, Sandanski ti daje dovoljno slicica, a i to je vec mejnstrim, iako i ja sam znam mnogo plavih Bugara... Inace cela ova rasprava je pocela sa mojim cudjenjem kako se tako neki narodli loze na brkate osvajace koji gaze sve pred sobom... Zaboravio sam i Madjare da navedem... Turci, Bugari pa i Makedonci se loze na osvajace... Meni je recimo mnogo bolje loziti se na one koji su zemlju obradjivali, gradili i branili...

Слицице и поштенске марке из 20 веку, углавном из децу, су ти историски извори?
Па ок, то говори све... Где су ти извори? У Скилице, Манасиjе да ли су цртани Бугарски владари као црни МонголоТатари, како каже твоj друг Сандански? И деце знају да су Татари дошли на Балкану у 13. веку, само неки Срби и Македонци не знају, зар ниje чудно?
Па Бугари jесте усваjaчи територије византијске и аварске, али где су овде срби у 7-9 век?
Да ли срби су обрадили и бранили овиje територије? - Наравно, не! Шта jе написао Константин у DAI?
У време Симеона били су Срби 50 људи - ловце и никада нису били зависни од Бугара, али били су зависни од Византиje...
Шта можемо узети од вама у 7-10 веку? Лукове и стреле?

To i jeste vas problem velikobugara, sto neigrate postojanje Srba samim tim sto se pozivate na Nis, Ohrid, pa i Beograd (ta velikobugarska vertikala koju ste u jednom trenutku kontrolisali)
Naravno da su Srbi oslobodioci kada su ubijali bugarske i nemacke okupatore i vracali zemlju lokalnom stanovnistvu. Ako ste poreklom od Ohrida ne znam sto ste onoliko ubijali lokalno stanovnistvo?
Drugo, ako je Ohrid bugarski, zasto ga niste oslobadjali 1912. vec ste ostavili Srbima, a vi jurisali na Egej.

Па имало срби у Ниш, ко каже да нема? Можда било и неки србин у Охрид, ja не знам такав... Београд je српским градом још од 13. века.
Али када сте ми рекли да су бугарски генерали рођени у Охрида... окупатори Охрида, па србски генерали из Београда са ослободители Охрида...
ово je баш смешно.

dok ja ne znam Srbina koji ima ikakve pretenzije na teritorije istocno od danasnje granice...

Па ни ja не знам Бугарина, коjи има претензиje на териториje западно од данашне границе.
Овде говоримо о историje.

Сва ова српска теориja o Бугари - осваjaчи и Срби - ослободители je шала,
јер када Бугарска je проширила своje териториje у 7-10 век, Србиja ниje постоjала.
Сасвим супротно је спрема изворима на та шта сте рекли и тврдите.

 

[Feanor11985]

Слицице и поштенске марке из 20 веку, углавном из децу, су ти историски извори?

To nisu istorijski izvori vec vase hvalisanje sa brkatim tatarima... Isto to rade Turci sa svojim Sulejman serijama... Kurcenje sa osvajacima...
Srbi te komplekse nemaju...

У време Симеона били су Срби 50 људи

Vidis monstrume, zbog ovakvih izjava se i ratuje... Ovo se zove negiranje jednog naroda... Pozivas se na onu idiotsku glavu u DAI gde po Konstantinu Srbi nestanu na jedno vreme pa se onda opet pojave i otmu teritoriju od Vizantije...

A i ja ocekujem previse od bugarskog fasiste... Samo sam cekao kad cemo doci na negiranje postojanja Srba i svodjenje na 50 ljudi sa lukovima i strelama...

Па имало срби у Ниш, ко каже да нема? Можда било и неки србин у Охрид, ja не знам такав... Београд je српским градом још од 13. века.
Али када сте ми рекли да су бугарски генерали рођени у Охрида... окупатори Охрида, па србски генерали из Београда са ослободители Охрида...
ово je баш смешно.

Ja ne znam ko je oslobodio Ohrid 1912. Moze pomoc? Dјe su bili generali? Smesan si samo ti sto se pravis fin a u stvari si obicni velikobugarski fasista... Podjebavas Makedonce za izmisljanje istorije a ovde mi svodis Srbe na 50 ljudi po Konstantinovom baljezganju...

Nije srpska teorija o Bugarima osvajacima vec se time vi dicite fasisto... Brkati Tatari... I nije srpska teorija o oslobodiocima vec se mi ne dicimo sa nekim plavim Slovenima koja su osvajali zemlje Vizantije... Nemamo te komplekse... Dosli (ako vec nisu bili tu) i u skladu sa mogucnostima gradili zemlju i branili se...

Ne nameravam vise da sirim istorijsku temu, ima potkovanijih koji ce tvoje budalastine da obaraju... Ja sam samo primetio tu crtu kompleksasku kod Bugara i Turaka i hvalisanje najobicnijom rusilackom pljackaskom brkatom bagrom...

 

[Han-Solo]

Опет српски легенди...
Па историja je изворима и историски аргументима, а не оно што је написао неки Србин или Бугарин у 20. или 21 веку.
Ако ти си написао да су Бугари Татари и Аспарух е фашист, у историски извори и српске новине од 1841 нема Бугари постати Срби,
ни Србиja ће постати држава у 7.- 9 веку, са црква и цар, ни Срби у то време ће освоји Београд, Ниш и Македонију.
Па прикажи ми са изворима да су Бугари освоили Београд, Ниш и Македониja од Срба и си спреман, jа ћу признати да си у праву, а ја грешим? Пошто такви извори нема и Срби су живели у Зета и Рашка, ће лупаш о неки Татари, Монголи и освоjaчи и фашисти.
Неколико пута поновио си да немаш комплексе, али види ми се да ниje тако...