limunada
Buduća legenda
- Poruka
- 32.294
Nepravedno zapostavljen...
Nedavno na Sajmu knjiga u Bg nisam vidjela u prodaji nijednu njegovu knjigu.
Da li izdavači više ne objavljuju,nije u modi,šta li?
A iz svih njegovih djela prosto izbija neka toplina i čovječnost...
Danas naletjeh na ovu njegovu priču,a nisam je ranije čitala:
ЧОВЈЕЧЕ, НЕ ЉУТИ СЕ
Још у мом најранијем сјећању живи наша кума Марија као лопта пуна смијеха. Котрља се друмом, округла, сјајна и весела, жижи у нас жутим свињским опанцима и гракће:
- Ха-ха, живи сте, здрави сте, излежавате се, а ?!
Ако се до тога тренутка и нисмо излежавали, сад нам се свима чини да је данас празник и да се од јутрос нисмо нисмо ни дотакли посла. Дабоме да је нека свечаност, док је ту кума Марија.
А кума се већ понамјестила негдје уз праг одакле има најбољи преглед на друм, окретно врти плетећим иглама или зуји вретеном и брани неког несрећника на кога се извратило читаво село:
- Остави јадна, шта ће он сирома, украде овдје кукуруз, тамо шљиву, елем: остаће човјек жив, прехраниће дјечицу, а на нама се то ништа неће познати. Ваљда ћеш се удебљати од једне црвљиве шљиве, а ?
Она се увијек појављује широким путем колником, из оближњег храстова гаја, и зато сам отуда вјечито, чак и као одрастао човјек, очекивао нешто, ни сам незнам шта. Тек ми само радосно затрепери срце кад спазим траку бјеличаста друма како извире из ријетка храстика пуног зелених сјенки и сунчаних ледина: ево, ту је на домаку нешто што већ одавно очекујеш и слутиш! Чујеш ли: већ под нечијом ногом пупа презрео жир и добра нензнанчева рука милује испуцалу кору успутних стабала.
- Идеш ли то ти, кумо? Пожури, сви смо јутрос нешто тужни.
Без ње су се још могле замислити свадбе, славе и сабори, она је тамо постојала само дјелић веселе граје, једно од бројних, усјајених лица, али код сахрана, болести и каквих других невоља, кума Марија постајала је сигурни стуб око кога се све окретало и за њу се држало.
Упада она у собу код старог џандрљивог болесника и још с врата виче:
- Види ти само њега, овако лијеп дан, душу дао за косидбу, а он се ту излежава!
За њом у собу проваљује сунце, прегријана ливада пуна цврчака, знојав радни дан и зато старкeља узалуд покушава да се прикаже јадан и несречан: лице му се, и против његове воље, набире у некакав поносан слабачак смијешак.
- Ама носи те ђаво, кумо, не даш човјеку с миром умријети.
- Даћу ја теби смрт! Извалио се ту ко какав парип. Ма дајте ми какву штапину да га ја...
Кад ми је умро дјед, она ме напипала у ћошку иза фуруне, тутнула ми у руку коцку шећера и посавјетовала:
- Хајде, душо, заплачи и ти мало за дједом, а послије ћеш изјести ту коцку да те зеричак прође туга...
Прошло је више од тридесет година од тога тужног дана и од оне кумине утјешне коцке, протутњо је и други свјетски рат, кад сам у банатском колонистичком селу, на самој румунској граници, поново натрапаро на своју куму Марију.
Најприје сам је познао по гласу, грактаво подругљивим, малчице злурадом, старом неизмјењеном гласу који памтим још из дјетињства.
Сједила је пред кућом, на ниској дрвеној клупи и с неком бабом својих година играла "човјече, не љути се". Наравно да је, онако заузгред, опет бранила неког на кога се дигло читаво село.
-Иди, јадна, што дјевојци вадите душу, родила, па родила. Играла се младеж па се цурици омакло. Не бој се, неће нама двема.
Мене је дочекала обрадовано, покровитељски, као да сам још увијек онај негдашњи дјечак.
- Шта је, кумићу, нијеси постао генерал или какво друго дрмало? Немаш ауто? И не треба ти, мој кумићу, сигурније је на својим ногама.
Ту кума погледа у своје отежале ноге и похвали се:
- Видиш ли ове моје балване, још увијек ме помало служе. Прошла сам ти с њима, их... Да ме овдје није дочекала граница, сам ђаво зна докле бих стигла. Ђаволи ова данашња дјеца, унучад ме зову слоном.
Ту међу колонистима, дозао сам за једну нову, велику и необичну страст моје куме: неуморно је играла "човјече, не љути се".
Извлачила се из куће, из бројне гомиле унучади, узимала под руку своју кутију с "игром" и кретала шором да тражи неку жртву.
- Одох ја, дјецо у парохију, а ви радите ако вам треба, мени је доста. Наработила сам се, наорала, накопала, наткала и напрела, а сада сам спала под пензију, па је ред и својој старој душици радост учинити.
У селу су већ добро знали за ту кумину слабу страну, па ком се није играло, начинио би се да нешто ради или би заждио некуд иза куће, а други би опет, у шали, да уцјењују:
- Играћу, али да ми купиш цигарета.
Понекад би кума испред школске капије вребала дјечурлију и куповала суиграча за јефтине црвене бомбоне. Послије се вајкала:
- Куд ће ми душа, одвлачим дјечицу од књиге и науке.
Већ код нашег првог виђења играла је са мном све до дубоко у сутон, а онда је с уздахом склопила играћу плочу и казала добродушно, лица избрисаног сивом невидјелицом:
- Ето, то ти је прави живот: читавог дана на овој хартији ратујеш и надмећеш се са неким, једеш се и секираш а, кад се игра заврши, никог ни мртвог ни рањеног, Опет је све добро и у реду. Човјече, не љути се! Кад би тако заозбиљно и у животу било.
Ту је кума већ била стигла на опасну ивицу и ја сам се побојао сад ће доћи сузе и жалопоjка. Један њезин син погинуо је негдје на Дрини, други, опкољен, извршио је самоубиство заједно с читавим штабом батаљона, а трећи био инвалид. Ипак - све се добро разријешило.
- Ово ми је под старост душу спасило, мој кумићу! Отвориш ову кутију и сав ти живот изведри и поравна на овој табли.
Најнеуморнији кумин партнер била је нека баба, Румунка, с друге стране границе, која је често прелазила на нашу страну због неког свог двовласничког имања. Бабе би се тако заиграле да би их често и ноћ ухватила над таблом па је Румунка остајала да преноћи код куме. Понекад се иста работа настављала и сјутрадан, све док забринути бабин син не би дошао да потражи проскитану матер.
Под јесен, четдесет девете, поново се сусретох с кумом. Хучући и вртећи главом, она ме упита пријекорно и с неодобравањем:
- Ама кумићу, брате мили, докле ћемо се ми и ове наше комшије рогушити једни на друге?
- Које комшије, кумо?
- Ове с друге стране границе. Нит она моја баба може овамо, нити ја, опет, на њезину страну.
Започех да јој надуго објашњавам политичку ситуацију, али ме кума нестрпљиво прекиде:
- Све је то лијепо, кумићу, али да ти само знаш како она баба из Румуније прекрасно игра "човјече, не љути се". Згрби се као корњача, увуче главу међу рамена па само мига очима и гледа да ме надмудри. Сањам је скоро сваке ноћи и волила бих да још једном поиграм с њом па макар исте вечери умрла.
Испратила ме је све до на станицу и на растанку дјетињски жељно уздахнула:
- Ех, да нам се скоро измирити.
Било ми је то последње виђење с мојом добром кумом.
Мјесец дана касније, не могући више да издржи, честита старица узела је под руку своје "човјече, не љути се" и једне облачне ноћи запутила се преко границе. Тамо негдје на "ничијој земљи" нагазила је на мину и одлетјела у ваздух.
Дуго сам жалио своју куму Марију и никад је нећу заборавити. А кад год помислим о миру и пријатељству међу народима, ја не замишљам ни заставе, ни митинге, ни ватрене говоре. Видим просто-напросто на свакој граници по двије добродушне бакице како спокојно и натенане играју "човјече, не љути се".
БРАНКО ЋОПИЋ (1957)
Збирка која је изашла под насловом ГОРКИ МЕД
издање: Српска књижевна задруга, Београд , 1959.
Nedavno na Sajmu knjiga u Bg nisam vidjela u prodaji nijednu njegovu knjigu.
Da li izdavači više ne objavljuju,nije u modi,šta li?
A iz svih njegovih djela prosto izbija neka toplina i čovječnost...
Danas naletjeh na ovu njegovu priču,a nisam je ranije čitala:
ЧОВЈЕЧЕ, НЕ ЉУТИ СЕ
Још у мом најранијем сјећању живи наша кума Марија као лопта пуна смијеха. Котрља се друмом, округла, сјајна и весела, жижи у нас жутим свињским опанцима и гракће:
- Ха-ха, живи сте, здрави сте, излежавате се, а ?!
Ако се до тога тренутка и нисмо излежавали, сад нам се свима чини да је данас празник и да се од јутрос нисмо нисмо ни дотакли посла. Дабоме да је нека свечаност, док је ту кума Марија.
А кума се већ понамјестила негдје уз праг одакле има најбољи преглед на друм, окретно врти плетећим иглама или зуји вретеном и брани неког несрећника на кога се извратило читаво село:
- Остави јадна, шта ће он сирома, украде овдје кукуруз, тамо шљиву, елем: остаће човјек жив, прехраниће дјечицу, а на нама се то ништа неће познати. Ваљда ћеш се удебљати од једне црвљиве шљиве, а ?
Она се увијек појављује широким путем колником, из оближњег храстова гаја, и зато сам отуда вјечито, чак и као одрастао човјек, очекивао нешто, ни сам незнам шта. Тек ми само радосно затрепери срце кад спазим траку бјеличаста друма како извире из ријетка храстика пуног зелених сјенки и сунчаних ледина: ево, ту је на домаку нешто што већ одавно очекујеш и слутиш! Чујеш ли: већ под нечијом ногом пупа презрео жир и добра нензнанчева рука милује испуцалу кору успутних стабала.
- Идеш ли то ти, кумо? Пожури, сви смо јутрос нешто тужни.
Без ње су се још могле замислити свадбе, славе и сабори, она је тамо постојала само дјелић веселе граје, једно од бројних, усјајених лица, али код сахрана, болести и каквих других невоља, кума Марија постајала је сигурни стуб око кога се све окретало и за њу се држало.
Упада она у собу код старог џандрљивог болесника и још с врата виче:
- Види ти само њега, овако лијеп дан, душу дао за косидбу, а он се ту излежава!
За њом у собу проваљује сунце, прегријана ливада пуна цврчака, знојав радни дан и зато старкeља узалуд покушава да се прикаже јадан и несречан: лице му се, и против његове воље, набире у некакав поносан слабачак смијешак.
- Ама носи те ђаво, кумо, не даш човјеку с миром умријети.
- Даћу ја теби смрт! Извалио се ту ко какав парип. Ма дајте ми какву штапину да га ја...
Кад ми је умро дјед, она ме напипала у ћошку иза фуруне, тутнула ми у руку коцку шећера и посавјетовала:
- Хајде, душо, заплачи и ти мало за дједом, а послије ћеш изјести ту коцку да те зеричак прође туга...
Прошло је више од тридесет година од тога тужног дана и од оне кумине утјешне коцке, протутњо је и други свјетски рат, кад сам у банатском колонистичком селу, на самој румунској граници, поново натрапаро на своју куму Марију.
Најприје сам је познао по гласу, грактаво подругљивим, малчице злурадом, старом неизмјењеном гласу који памтим још из дјетињства.
Сједила је пред кућом, на ниској дрвеној клупи и с неком бабом својих година играла "човјече, не љути се". Наравно да је, онако заузгред, опет бранила неког на кога се дигло читаво село.
-Иди, јадна, што дјевојци вадите душу, родила, па родила. Играла се младеж па се цурици омакло. Не бој се, неће нама двема.
Мене је дочекала обрадовано, покровитељски, као да сам још увијек онај негдашњи дјечак.
- Шта је, кумићу, нијеси постао генерал или какво друго дрмало? Немаш ауто? И не треба ти, мој кумићу, сигурније је на својим ногама.
Ту кума погледа у своје отежале ноге и похвали се:
- Видиш ли ове моје балване, још увијек ме помало служе. Прошла сам ти с њима, их... Да ме овдје није дочекала граница, сам ђаво зна докле бих стигла. Ђаволи ова данашња дјеца, унучад ме зову слоном.
Ту међу колонистима, дозао сам за једну нову, велику и необичну страст моје куме: неуморно је играла "човјече, не љути се".
Извлачила се из куће, из бројне гомиле унучади, узимала под руку своју кутију с "игром" и кретала шором да тражи неку жртву.
- Одох ја, дјецо у парохију, а ви радите ако вам треба, мени је доста. Наработила сам се, наорала, накопала, наткала и напрела, а сада сам спала под пензију, па је ред и својој старој душици радост учинити.
У селу су већ добро знали за ту кумину слабу страну, па ком се није играло, начинио би се да нешто ради или би заждио некуд иза куће, а други би опет, у шали, да уцјењују:
- Играћу, али да ми купиш цигарета.
Понекад би кума испред школске капије вребала дјечурлију и куповала суиграча за јефтине црвене бомбоне. Послије се вајкала:
- Куд ће ми душа, одвлачим дјечицу од књиге и науке.
Већ код нашег првог виђења играла је са мном све до дубоко у сутон, а онда је с уздахом склопила играћу плочу и казала добродушно, лица избрисаног сивом невидјелицом:
- Ето, то ти је прави живот: читавог дана на овој хартији ратујеш и надмећеш се са неким, једеш се и секираш а, кад се игра заврши, никог ни мртвог ни рањеног, Опет је све добро и у реду. Човјече, не љути се! Кад би тако заозбиљно и у животу било.
Ту је кума већ била стигла на опасну ивицу и ја сам се побојао сад ће доћи сузе и жалопоjка. Један њезин син погинуо је негдје на Дрини, други, опкољен, извршио је самоубиство заједно с читавим штабом батаљона, а трећи био инвалид. Ипак - све се добро разријешило.
- Ово ми је под старост душу спасило, мој кумићу! Отвориш ову кутију и сав ти живот изведри и поравна на овој табли.
Најнеуморнији кумин партнер била је нека баба, Румунка, с друге стране границе, која је често прелазила на нашу страну због неког свог двовласничког имања. Бабе би се тако заиграле да би их често и ноћ ухватила над таблом па је Румунка остајала да преноћи код куме. Понекад се иста работа настављала и сјутрадан, све док забринути бабин син не би дошао да потражи проскитану матер.
Под јесен, четдесет девете, поново се сусретох с кумом. Хучући и вртећи главом, она ме упита пријекорно и с неодобравањем:
- Ама кумићу, брате мили, докле ћемо се ми и ове наше комшије рогушити једни на друге?
- Које комшије, кумо?
- Ове с друге стране границе. Нит она моја баба може овамо, нити ја, опет, на њезину страну.
Започех да јој надуго објашњавам политичку ситуацију, али ме кума нестрпљиво прекиде:
- Све је то лијепо, кумићу, али да ти само знаш како она баба из Румуније прекрасно игра "човјече, не љути се". Згрби се као корњача, увуче главу међу рамена па само мига очима и гледа да ме надмудри. Сањам је скоро сваке ноћи и волила бих да још једном поиграм с њом па макар исте вечери умрла.
Испратила ме је све до на станицу и на растанку дјетињски жељно уздахнула:
- Ех, да нам се скоро измирити.
Било ми је то последње виђење с мојом добром кумом.
Мјесец дана касније, не могући више да издржи, честита старица узела је под руку своје "човјече, не љути се" и једне облачне ноћи запутила се преко границе. Тамо негдје на "ничијој земљи" нагазила је на мину и одлетјела у ваздух.
Дуго сам жалио своју куму Марију и никад је нећу заборавити. А кад год помислим о миру и пријатељству међу народима, ја не замишљам ни заставе, ни митинге, ни ватрене говоре. Видим просто-напросто на свакој граници по двије добродушне бакице како спокојно и натенане играју "човјече, не љути се".
БРАНКО ЋОПИЋ (1957)
Збирка која је изашла под насловом ГОРКИ МЕД
издање: Српска књижевна задруга, Београд , 1959.
И ја сам је данас прочитао!
